zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
-
- Popularno:
- Mentalna kastracija
- Zašto Crnogorci ne podržavaju blokadere?
- Opsadno stanje u Podgorici zbog...
- Opisi sebe
- Tetovaže - seksi ili ne?
- Vukovar pobijedio Dinamo Zagreb 1:0
- Rusija, Rat, Oružje i (Im)potencija
- Cena stanova u Novom Sadu za 1. novembar
- Вучић: Студентско-блокадeрска листа у...
- Vučić napao gosta na Slavi!
Secanja
- Začetnik teme bobba
- Datum pokretanja
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
"Zovem se Dora Maar.
Upoznala sam jednog čovjeka.
Bio je genij.
Bio je život.
Bio je razdor.
Tražio je da ga slijedim, ne okrečući se.
Ako se danas vraćam na ono što je bila naša ljubav,
To je samo zato što je taj čovjek upravo umro.
On je Picasso.
Bila je to luda ljubav.
Kada se ona povukla, ostalo je samo ludilo.
Picasso me slikao u svim mojim stanjima nježnošću čipkarice.
Mojim očima plakalo je stoljeće.
ašla sam se na Guernici.
Primorao me da plazim jezik pred strahotama rata...
Dao mi je besmrtnu ljepotu ikona iz muzeja.
Donio mi je užitak i propast.
Pripisuju mi da sam izjavila kako nakon Picassa postoji samo Bog.
Ne sjećam se da sam to rekla,
Ali nikada to nisam prestala misliti."
Iz knjige “Ja, Dora Maar”
Upoznala sam jednog čovjeka.
Bio je genij.
Bio je život.
Bio je razdor.
Tražio je da ga slijedim, ne okrečući se.
Ako se danas vraćam na ono što je bila naša ljubav,
To je samo zato što je taj čovjek upravo umro.
On je Picasso.
Bila je to luda ljubav.
Kada se ona povukla, ostalo je samo ludilo.
Picasso me slikao u svim mojim stanjima nježnošću čipkarice.
Mojim očima plakalo je stoljeće.
ašla sam se na Guernici.
Primorao me da plazim jezik pred strahotama rata...
Dao mi je besmrtnu ljepotu ikona iz muzeja.
Donio mi je užitak i propast.
Pripisuju mi da sam izjavila kako nakon Picassa postoji samo Bog.
Ne sjećam se da sam to rekla,
Ali nikada to nisam prestala misliti."
Iz knjige “Ja, Dora Maar”
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
Večeras mi palo na pamet da prošetam malo kroz svoju glavu. Pometem malo, oduvam prašinu, i tako to.
Ne, nisam se napokon setila da imam glavu.
Setila sam se kako sam je gubila, tu i tamo. 
Naslonila sam bradu na dlanove i gledala sneg kako pada...
Ali ni sećanja nisu prava, ako nemaju sa kime da se podele.
Ne, nisam se napokon setila da imam glavu.
Setila sam se kako sam je gubila, tu i tamo. Naslonila sam bradu na dlanove i gledala sneg kako pada...
Ali ni sećanja nisu prava, ako nemaju sa kime da se podele.
U RUMENOM DRUSTVU
U rumenom drustvu zutokljunca
Ona je sjedila u sali,
Ali svi djavoli njenog lica
Mene u pomoc su zvali.
Ja pridjoh.
Sa cvijetom u ruci.
Poklonih se malo.
Gucnuh malo.
A ona je guzvala rupcic
I on je sve to gledao.
Ona je tonula u polusan.
On se mucio sa kotletom.
O, kako mi je zavidio taj gusan
I kako je prikrivao sve to!
Poslije cuteci se digao od stola,
A ona sva meni se nagnula,
Pa, ipak, i ne okrenuvsi se, bez bola,
Ne za mnom, za njim je krenula!
On joj je pridzavao kaput,
Romana njenog heroj,
I osmjehnuo mi se usput
Zestoko i rumeno.
(Evgenij Jevtusenko)
U rumenom drustvu zutokljunca
Ona je sjedila u sali,
Ali svi djavoli njenog lica
Mene u pomoc su zvali.
Ja pridjoh.
Sa cvijetom u ruci.
Poklonih se malo.
Gucnuh malo.
A ona je guzvala rupcic
I on je sve to gledao.
Ona je tonula u polusan.
On se mucio sa kotletom.
O, kako mi je zavidio taj gusan
I kako je prikrivao sve to!
Poslije cuteci se digao od stola,
A ona sva meni se nagnula,
Pa, ipak, i ne okrenuvsi se, bez bola,
Ne za mnom, za njim je krenula!
On joj je pridzavao kaput,
Romana njenog heroj,
I osmjehnuo mi se usput
Zestoko i rumeno.
(Evgenij Jevtusenko)
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
Ja živim u bezbrojnim slikama godišnjeg doba
I godina
Živim u bezbrojnim slikama života
U čipci
Oblika boja pokreta reči
U lepoti nenadanoj
U opštoj gnusobi
U svežoj jasnosti u mislima toplim u željama
Živim u bedi i tuzi i opstajem
Živim uprkos smrti.
Živim u reci tihoj blistavoj
Mutnoj i bistroj
Reci očiju i trepavica
U šumi bez vazduha na livadi blaženoj
Prema moru u daljini spojenom sa nebom izgubljenim
Živim u pustinji jednog okamenjenog naroda
U naježenoj koži usamljenog čoveka
I u ponovo pronađenoj braći
Istovremeno živim u nerodnici i izobilju
U rasulu dnevnom i noćnom redu.
Ja jamčim za život ja jamčim za danas
I sutra
Na međi i beskraju
U vatri i dimu
Pri svesti i u ludilu
Uprkos smrti uprkos zemlji manje stvarnoj
Od bezbrojnih smrtnih prizora
Ja sam na zemlji i sve je na zemlji sa mnom
Zvezde su u mojim očima ja rađam tajne
Po meri ove naše zemlje dovoljne.
Sećanje i nadanje nisu da ograniče tajne
Već da zasnuju život sutrašnji i današnji.
Pol Elijar
I godina
Živim u bezbrojnim slikama života
U čipci
Oblika boja pokreta reči
U lepoti nenadanoj
U opštoj gnusobi
U svežoj jasnosti u mislima toplim u željama
Živim u bedi i tuzi i opstajem
Živim uprkos smrti.
Živim u reci tihoj blistavoj
Mutnoj i bistroj
Reci očiju i trepavica
U šumi bez vazduha na livadi blaženoj
Prema moru u daljini spojenom sa nebom izgubljenim
Živim u pustinji jednog okamenjenog naroda
U naježenoj koži usamljenog čoveka
I u ponovo pronađenoj braći
Istovremeno živim u nerodnici i izobilju
U rasulu dnevnom i noćnom redu.
Ja jamčim za život ja jamčim za danas
I sutra
Na međi i beskraju
U vatri i dimu
Pri svesti i u ludilu
Uprkos smrti uprkos zemlji manje stvarnoj
Od bezbrojnih smrtnih prizora
Ja sam na zemlji i sve je na zemlji sa mnom
Zvezde su u mojim očima ja rađam tajne
Po meri ove naše zemlje dovoljne.
Sećanje i nadanje nisu da ograniče tajne
Već da zasnuju život sutrašnji i današnji.
Pol Elijar
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
U potrazi za smislom činimo,
nažalost, mnogo besmislenog.
Mi smo obmanuti vaspitanjem
zbog kog stvari samo prolaze
kroz naše živote, stvari koje
ne možemo dodirivati ili osetiti;
za trenutke koje volimo i
kojih se rado sećamo,
zahvalimo sebi i onima
koji su tu zbog nas.
Čuvajmo one koji imaju smisla
za pažnju, smeh i ljubav.
TURGENJEV
nažalost, mnogo besmislenog.
Mi smo obmanuti vaspitanjem
zbog kog stvari samo prolaze
kroz naše živote, stvari koje
ne možemo dodirivati ili osetiti;
za trenutke koje volimo i
kojih se rado sećamo,
zahvalimo sebi i onima
koji su tu zbog nas.
Čuvajmo one koji imaju smisla
za pažnju, smeh i ljubav.
TURGENJEV
zainteresovana
Poznat
- Poruka
- 9.881
Pa gde ste vi, devojke davne,
da li ste žive, il' spavate već
u mokrom pesku, postelji blatnoj,
bele moje lutke, lutkice bele,
lutke u snu?
Šta je to, šta je to bilo,
gde da vas tražim, devojke davne,
u mokrom pesku, skrivate nešto,
što je nestalo, što je bačeno,
bačeno van.
Jedino možda čuvate negde,
čuvate moju košulju staru,
pocepan kaput, lutke moje bele,
u mokrom pesku, i to nam je sve,
blato i san.
Pa gde ste vi, devojke davne,
jeste li žive, il' spavate već
u mokrom pesku, postelji blatnoj,
lutke moje bele, lutkice bele,
lutke u snu?
Nešto se zbiva, devojke, nešto,
vidim po vama, a i vi znate,
nestaje najzad, sve odnosite,
vi, lutke bele, lutkice bele,
lutke u snu. V.P.
da li ste žive, il' spavate već
u mokrom pesku, postelji blatnoj,
bele moje lutke, lutkice bele,
lutke u snu?
Šta je to, šta je to bilo,
gde da vas tražim, devojke davne,
u mokrom pesku, skrivate nešto,
što je nestalo, što je bačeno,
bačeno van.
Jedino možda čuvate negde,
čuvate moju košulju staru,
pocepan kaput, lutke moje bele,
u mokrom pesku, i to nam je sve,
blato i san.
Pa gde ste vi, devojke davne,
jeste li žive, il' spavate već
u mokrom pesku, postelji blatnoj,
lutke moje bele, lutkice bele,
lutke u snu?
Nešto se zbiva, devojke, nešto,
vidim po vama, a i vi znate,
nestaje najzad, sve odnosite,
vi, lutke bele, lutkice bele,
lutke u snu. V.P.
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
kao drvo raste u meni svesna
patnja. ukorenjena u hrpu
sećanja bez unutrašnje veze.
plod zri od temperature i
znoj mi ledi kožu. čelo
čitanjem dostiže usijanja.
od bola škrguću zubi i gleđ
puca kao staklo. onda
ti ona laktove bele pruža.
uspravlja te. izgovaraš
reči obećanja. gde sam?
dolazi do rotacije polova
među vama. moj grad tone
u pesak. drugi su spremni
za hod. preko genetske šifre.
za ovaj dan izmišljeni su
mobilni telefoni. virtualni
žiroračuni. hotelske sobe
u galaktičkim stanicama.
ona besedi vešto i kaže:
da znam.
patnja. ukorenjena u hrpu
sećanja bez unutrašnje veze.
plod zri od temperature i
znoj mi ledi kožu. čelo
čitanjem dostiže usijanja.
od bola škrguću zubi i gleđ
puca kao staklo. onda
ti ona laktove bele pruža.
uspravlja te. izgovaraš
reči obećanja. gde sam?
dolazi do rotacije polova
među vama. moj grad tone
u pesak. drugi su spremni
za hod. preko genetske šifre.
za ovaj dan izmišljeni su
mobilni telefoni. virtualni
žiroračuni. hotelske sobe
u galaktičkim stanicama.
ona besedi vešto i kaže:
da znam.
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Priča bez kraja….
Mislila sam da će se moj san ostvariti, iako je mogao poneti ime ‘’daljina’’..Pogrešila sam, opet..Procena je bila nezaustavljiva u mojim molitvama da imam pravo na parče sreće i zadovoljstva..
Sada, sada te se sećam kroz maglu koja ne guši, već samo podseća da sam te nekada poznavala..A duh vremena odlazi u nepovrat i ne vidim mu kraja…Žalim te zato što nisi sledio svoje ‘’ja’’ i nisi verovao u svoje reči izgovorivši ih svaki put kada si me u kasne sate pozivao da noć provedem sa tobom..I bolje je, za druge je bolje..Mene niko nije pitao da li mi je povredjen ponos, da li sam posramljena i ostavljena onda kada sam se najmanje nadala..A jesam li se uopšte nadala?!O, oh jesam!!Položila sam sve svoje u nesto čemu ni ime nisam znala, a nisam ni čuvala svoje ideale da bi ih drugi razbili u jednom trenu…Ispala sam glupa onda kada sam svu svoju pamet trebala da pokažem na delu…I sve vreme ovoga sveta neće vratiti dane unazad..I ne bi trebalo, jer nema smisla..
Prepoznaješ se..I treba..
Mislim da ću još dugo nemuštim jezikom govoriti o tebi i bolu koju si mi naneo..Znam, svi će me razumeti, jedino neće oni koji su mi servirali vrelo jelo a ubedili me da neću jezik ispeći ako ga probam..I svesno sam zagrizla! I naravno opekla se jer sam verovala u čudo nazvano tvojim imenom..I ćutiš, ja takodje..A opet dovoljno smo se razumeli kada smo bili zajedno i kada si prsten trebao da mi staviš na domali prst i da me zaprosiš a ja da potvrdno odgovorim..Ostavio si me pred Božjim oltarom rekavši da su drugi odlučili umesto tebe a da ja sve to treba da razumem!!!Nikada neću i oprosti mi zbog toga..Budućnost i nije postojala a moj san o daljini mi je doneo samo sadašnjost u kojoj sam i dalje sama..I dobro znaš da ću nekada tamo doći i ostaviti pramen svoje plave kose na onom mestu na kome prolaziš svaki dan, ostaviću deo svojih ruku tamo gde vodu piješ, ostaviću deo svog srca gde udiseš vazduh..Znam, nećeš od toga ništa prepoznati i znam zašto je to tako jer ‘’tvoja reč me je slagala’’…Nisi mogao da se nosiš sa životom i onim što nam je on svakodnevno servirao..
Prepoznao si se..Drago mi je..
Sada si gost kome se ne otvaraju vrata i ne kaže izvoli…Sada si samo kost u grlu koja povremeno davi ali ipak dišem..Znam da si preboleo sve ovo mnogo ranije i da se ne kaješ, ali znam da me neće biti onda kada ti budem najpotrebnija, kada ostaneš potpuno sam jer su svi tvoji krenuli svojim putem..Kao i ja…Ni jedna umrla duša nije ustala posle raspeća, pa ne mogu ni ja, ne tako brzo i ne tako lako..Slediću svoje snove, sada prepolovljene ali dovoljno jake da te podsete koliko si bio grešan prema meni..U krevetu te neće grliti moja ruka, neće te buditi miris lavande, neces piti kafu u istom,valjajući se preko izgužvane postelje, nećeš se smejati mom izgledu u tvojoj košulji, nećeš mi plakati svaki put na aerodromu za trenutni rastanak..Shvatas li to?!Shvatas li da si ubio onog istog jelena koji je dolazio pod prozore?!To sam bila ja, prerušena u životinjsku priliku jer ti, po svemu sudeći, moj ljudski oblik i nije odgovarao..Više ne pitam zašto, ni tebe, a ni sebe..
Prepoznaćeš se…..Znam…
U bolu koji ti razara dušu, prepoznaćeš se!!!Kasno je..Ne trebaju mi jedra da shvatim da se moj brod nasukao na prvu obalu koju su postavili drugi umesto glupih granica moje izdržljivosti i htenja!!!Ne trebaju mi ni vetrovi da bih shvatila u kom pravcu duvaju laži koje su stigle do mene!!!Ne trebaju mi ni sva užad ovoga sveta jer neću dozvoliti da me drugi vezuju za svoje utopijske ideje!!!
Jesam li dovoljno rekla?!Ne, nisam..Nekada ću nastaviti…
Ali mi je bitno to što ćeš, po preporuci drugih, svratiti ovde i videti sve ovo, što znam da ćemo u istom trenu kroz plave oči pustiti suze – ja od razočarenja a ti, ti…Ko će ga znati jer su sve bile laži…
Ova priča nema kraja – ova priča će se tek nastaviti…
Mislila sam da će se moj san ostvariti, iako je mogao poneti ime ‘’daljina’’..Pogrešila sam, opet..Procena je bila nezaustavljiva u mojim molitvama da imam pravo na parče sreće i zadovoljstva..
Sada, sada te se sećam kroz maglu koja ne guši, već samo podseća da sam te nekada poznavala..A duh vremena odlazi u nepovrat i ne vidim mu kraja…Žalim te zato što nisi sledio svoje ‘’ja’’ i nisi verovao u svoje reči izgovorivši ih svaki put kada si me u kasne sate pozivao da noć provedem sa tobom..I bolje je, za druge je bolje..Mene niko nije pitao da li mi je povredjen ponos, da li sam posramljena i ostavljena onda kada sam se najmanje nadala..A jesam li se uopšte nadala?!O, oh jesam!!Položila sam sve svoje u nesto čemu ni ime nisam znala, a nisam ni čuvala svoje ideale da bi ih drugi razbili u jednom trenu…Ispala sam glupa onda kada sam svu svoju pamet trebala da pokažem na delu…I sve vreme ovoga sveta neće vratiti dane unazad..I ne bi trebalo, jer nema smisla..
Prepoznaješ se..I treba..
Mislim da ću još dugo nemuštim jezikom govoriti o tebi i bolu koju si mi naneo..Znam, svi će me razumeti, jedino neće oni koji su mi servirali vrelo jelo a ubedili me da neću jezik ispeći ako ga probam..I svesno sam zagrizla! I naravno opekla se jer sam verovala u čudo nazvano tvojim imenom..I ćutiš, ja takodje..A opet dovoljno smo se razumeli kada smo bili zajedno i kada si prsten trebao da mi staviš na domali prst i da me zaprosiš a ja da potvrdno odgovorim..Ostavio si me pred Božjim oltarom rekavši da su drugi odlučili umesto tebe a da ja sve to treba da razumem!!!Nikada neću i oprosti mi zbog toga..Budućnost i nije postojala a moj san o daljini mi je doneo samo sadašnjost u kojoj sam i dalje sama..I dobro znaš da ću nekada tamo doći i ostaviti pramen svoje plave kose na onom mestu na kome prolaziš svaki dan, ostaviću deo svojih ruku tamo gde vodu piješ, ostaviću deo svog srca gde udiseš vazduh..Znam, nećeš od toga ništa prepoznati i znam zašto je to tako jer ‘’tvoja reč me je slagala’’…Nisi mogao da se nosiš sa životom i onim što nam je on svakodnevno servirao..
Prepoznao si se..Drago mi je..
Sada si gost kome se ne otvaraju vrata i ne kaže izvoli…Sada si samo kost u grlu koja povremeno davi ali ipak dišem..Znam da si preboleo sve ovo mnogo ranije i da se ne kaješ, ali znam da me neće biti onda kada ti budem najpotrebnija, kada ostaneš potpuno sam jer su svi tvoji krenuli svojim putem..Kao i ja…Ni jedna umrla duša nije ustala posle raspeća, pa ne mogu ni ja, ne tako brzo i ne tako lako..Slediću svoje snove, sada prepolovljene ali dovoljno jake da te podsete koliko si bio grešan prema meni..U krevetu te neće grliti moja ruka, neće te buditi miris lavande, neces piti kafu u istom,valjajući se preko izgužvane postelje, nećeš se smejati mom izgledu u tvojoj košulji, nećeš mi plakati svaki put na aerodromu za trenutni rastanak..Shvatas li to?!Shvatas li da si ubio onog istog jelena koji je dolazio pod prozore?!To sam bila ja, prerušena u životinjsku priliku jer ti, po svemu sudeći, moj ljudski oblik i nije odgovarao..Više ne pitam zašto, ni tebe, a ni sebe..
Prepoznaćeš se…..Znam…
U bolu koji ti razara dušu, prepoznaćeš se!!!Kasno je..Ne trebaju mi jedra da shvatim da se moj brod nasukao na prvu obalu koju su postavili drugi umesto glupih granica moje izdržljivosti i htenja!!!Ne trebaju mi ni vetrovi da bih shvatila u kom pravcu duvaju laži koje su stigle do mene!!!Ne trebaju mi ni sva užad ovoga sveta jer neću dozvoliti da me drugi vezuju za svoje utopijske ideje!!!
Jesam li dovoljno rekla?!Ne, nisam..Nekada ću nastaviti…
Ali mi je bitno to što ćeš, po preporuci drugih, svratiti ovde i videti sve ovo, što znam da ćemo u istom trenu kroz plave oči pustiti suze – ja od razočarenja a ti, ti…Ko će ga znati jer su sve bile laži…
Ova priča nema kraja – ova priča će se tek nastaviti…
SAVJEST
U svakom vremenu postoji trenutak.
Trenutak razboritosti.
Trenutak istine.
Trenutak spoznaje.
Trenutak odluke.
Trenutak nesmotrenosti.
Trenutak zavisti.
Trenutak zlobe.
Trenutak koji ce nas odvesti do vremena odgovornosti.
Do trenutka u vremenu u kojem je vrijeme neumoljivo.
I uvijek je vrijeme kako bi na vrijeme mogli promisliti o trenutku u kojem cemo:
Zakljuciti.
Prosuditi
Odluciti
Postupiti.
Poci.
Uciniti.
Jer doci ce:
Vrijeme iza kojeg vise nikada nece biti moguce stici na vrijeme.
Vrijeme koje je bilo i vise nikada nece doci.
Vrijeme koje vise nece biti moguce vratiti.
Vrijeme iza kojeg vise ništa nece biti isto
Vrijeme koje je jednostavno proslo.
Ono svrseno vrijeme.....
I pustimo vremenu neka bude
Svjedok
I sudac nekom minulom vremenu
I nama u trenutku tog vremena.
Pustimo vremenu nek izbrise sjecanja,
Nek unisti dokaze.
Nek donese zaborav .
Nek pamti.
Pustimo vremenu neka jednostavno prodje.
Nepovratno.
(c.)
U svakom vremenu postoji trenutak.
Trenutak razboritosti.
Trenutak istine.
Trenutak spoznaje.
Trenutak odluke.
Trenutak nesmotrenosti.
Trenutak zavisti.
Trenutak zlobe.
Trenutak koji ce nas odvesti do vremena odgovornosti.
Do trenutka u vremenu u kojem je vrijeme neumoljivo.
I uvijek je vrijeme kako bi na vrijeme mogli promisliti o trenutku u kojem cemo:
Zakljuciti.
Prosuditi
Odluciti
Postupiti.
Poci.
Uciniti.
Jer doci ce:
Vrijeme iza kojeg vise nikada nece biti moguce stici na vrijeme.
Vrijeme koje je bilo i vise nikada nece doci.
Vrijeme koje vise nece biti moguce vratiti.
Vrijeme iza kojeg vise ništa nece biti isto
Vrijeme koje je jednostavno proslo.
Ono svrseno vrijeme.....
I pustimo vremenu neka bude
Svjedok
I sudac nekom minulom vremenu
I nama u trenutku tog vremena.
Pustimo vremenu nek izbrise sjecanja,
Nek unisti dokaze.
Nek donese zaborav .
Nek pamti.
Pustimo vremenu neka jednostavno prodje.
Nepovratno.
(c.)
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
...konstantan život...
Kafa iza škole.
Kutija cigareta i upaljač.
Smeh.
Čokolada.
Tišina.
Nova sala
Opet smeh
Moj bivši sedi do nas.
Pogled,pozdrav.
Naočare na licu.
Svaki dan isto.
Postajem rob navike.
A to mrzim.
I zato se pitam,može lli čovek ikad biti slobodan
Sam od sebe ,od drugih...
Kafa iza škole.
Kutija cigareta i upaljač.
Smeh.
Čokolada.
Tišina.
Nova sala
Opet smeh
Moj bivši sedi do nas.
Pogled,pozdrav.
Naočare na licu.
Svaki dan isto.
Postajem rob navike.
A to mrzim.
I zato se pitam,može lli čovek ikad biti slobodan
Sam od sebe ,od drugih...
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
KAP PO KAP
Sama, slušam tišinu,
čuje se sećanja ,
n
a°
v°
i
r °
u...
° °
kap po kap....
Kidam paučinu, °...
sa neke °...,,
požutele...°
slike iz mladosti,.....°
zatvaram oči kao prozore,
pred°
..oluju °,..
i groma...
..kap, po ... °
k a p.... °
Prođe mladost, i lepota, °...
°°
ta mrvica...od života...``
- osta, pesma.. ova...,
da je srce, sluša osta °
kiša,
da pa °
da, i, sada....
°
kap po k a p... °
Oči snene ...vratite vreme...°,, °°
.. iz mladosti...° °
i lice moje nasmejano. ...°
vratite mi.... bar... one suze radosnice.. °
vratite kap po ° °
k
a,
°p...
°.... °°
Ljiljana Milosavljevic
Sama, slušam tišinu,
čuje se sećanja ,
n
a°
v°
i
r °
u...
° °
kap po kap....
Kidam paučinu, °...
sa neke °...,,
požutele...°
slike iz mladosti,.....°
zatvaram oči kao prozore,
pred°
..oluju °,..
i groma...
..kap, po ... °
k a p.... °
Prođe mladost, i lepota, °...
°°
ta mrvica...od života...``
- osta, pesma.. ova...,
da je srce, sluša osta °
kiša,
da pa °
da, i, sada....
°
kap po k a p... °
Oči snene ...vratite vreme...°,, °°
.. iz mladosti...° °
i lice moje nasmejano. ...°
vratite mi.... bar... one suze radosnice.. °
vratite kap po ° °
k
a,
°p...
°.... °°
Ljiljana Milosavljevic
_honeybunny_
Primećen član
- Poruka
- 851
Pomislio sam da vreme nije samo reka,koja se neprestano izliva iz korita,tako da covek mora da bezi, dok ona plavi sve iza njegovih ledja,da ne mora da bezi u buducnost,praznih ruku,bez icega,dok mu reka brise tragove sa svakim korakom,neprestano,kada iz jedne sekunde ulazi u drugu.
Samo nasa beznadezna uskladjenost ,umor cula,nestvarna snaga secanja i navika,koja nas stiti ,vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru,izbaceni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana.
Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto ,i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja,koja nam govore ko bismo mogli da budemo.Nepovezana,pohabana secanja,koja vise ne prave razliku izmedju sveta kroz koji smo usput prosli i senki koje je on bacio na izbusenu vetrovitu glavu,dok smo bezali napred ,sve dalje.
Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put ,jer ne razumemo to nepoznato sto nam ide u susret,i reci kojima cemo ga nazvati ,ipak ce biti beznadezno neadekvatne,i tako bezimo od razaranja vremena,unazad, dok ne postanemo nista drugo do prica koja govori o svemu sto smo propustili.
"Tisina u oktobru "Jens Kristijan Grendal
Samo nasa beznadezna uskladjenost ,umor cula,nestvarna snaga secanja i navika,koja nas stiti ,vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru,izbaceni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana.
Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto ,i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja,koja nam govore ko bismo mogli da budemo.Nepovezana,pohabana secanja,koja vise ne prave razliku izmedju sveta kroz koji smo usput prosli i senki koje je on bacio na izbusenu vetrovitu glavu,dok smo bezali napred ,sve dalje.
Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put ,jer ne razumemo to nepoznato sto nam ide u susret,i reci kojima cemo ga nazvati ,ipak ce biti beznadezno neadekvatne,i tako bezimo od razaranja vremena,unazad, dok ne postanemo nista drugo do prica koja govori o svemu sto smo propustili.
"Tisina u oktobru "Jens Kristijan Grendal
Kad te probudi
između sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i očajan od svega
napravi se tužna
iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se još sjeća
ako ti dođe
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeća
(Ž. Krznarić)
između sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i očajan od svega
napravi se tužna
iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se još sjeća
ako ti dođe
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeća
(Ž. Krznarić)
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
BEZ DOBROG NASLOVA...
Šta ostaje kada ljubav nestane?
Ostaju sećanja, ali i ona nekada izblede...
ostaje gorak ukus očaja, melanholija...
a zatim....PRAZNINA....
Praznina u duši, u srcu, praznina koja ubija.....
I ravnodušnost, i nepostojanje želje da se ponovo zaljubiš...
sve to ostaje kada ljubav nestane...
Možda je bolje biti i nesrećno zaljubljen,
nego biti potpuno hladan...bez emocija....
sonatica 30.11.2005 18:32 |
Šta ostaje kada ljubav nestane?
Ostaju sećanja, ali i ona nekada izblede...
ostaje gorak ukus očaja, melanholija...
a zatim....PRAZNINA....
Praznina u duši, u srcu, praznina koja ubija.....
I ravnodušnost, i nepostojanje želje da se ponovo zaljubiš...
sve to ostaje kada ljubav nestane...
Možda je bolje biti i nesrećno zaljubljen,
nego biti potpuno hladan...bez emocija....
sonatica 30.11.2005 18:32 |
- Poruka
- 10.459
Glas koji peva u vrtovima
Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.
Ivan V. Lalić
Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.
Ivan V. Lalić
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Obojana bojama sna, koji sipe iz mene poput brašna iz bakine krpene vreće....sipe...sipe....jedva vidljivo. I tko zna koliko će još sipiti dok vreća ne ostane prazna.
I to fino, sitno, što sipi...stvara sliku.......Osjećam...Boje....Mirise.....Oblike......
Neću dozvoliti vampirima da se napiju moje slatke krvi, da se slade na mojim ranama. Svanut će...Nestat će...Poprimiti razne oblike i nestati u svitanju dana.
Ostat će ožiljci, lavina što teče mojim venama. Utroba nagrizena od kiseline koju bol stvara u savršenim tonovima.
Zaboravljam postojanje i postajem krhka. Nevidljiva. Daleka.
Zidam nevidljivi zid svojom iluzijom. Grčevito se držim za zidine da ne propuste moj dah...koji pritišćem u sebe.......Zaustavljam dah.... Bojim se disati, a znam da moram, moram....Čučim unutar zida satkanog od iluzija. Sama. Tijesno je.....Tijeskoba pritišće krhko tijelo i osjećam kako krckaju kosti, lome se....Ožiljci bole, nemiri ih bude. Vrištim. Nijemo. Otimam se okovima. Ne želim tugu...ne želim tjeskobu....zašto su se ta bića usadila u moje postojanje....Zapravo...tko ih je uopće zvao....i gdje im je kraj postojanja.....
......izrečeno, ne izrečeno...ne nekim izložbama riječi...
..........razumnu i ne razumo.....
.... i potrošena bol....
....i bunilo pogleda....
.....i bešćutnost....
Znam, svima se dogodi....samo sam se prisjetila....
Sjećanja su moja doživotna kazna
Sva duža i teža.
Moje misli su moji vječni neprijatelji.
Moje je tijelo i danas beživotno.
Jutros su moji pogledi opet bili prazni,
Jutros je moja svijeća na prozoru još uvijek bila ugašena.
Čemu moja pluća dišu, čemu moje srce kuca,
Kad je moja duša još uvijek prazna.
I opet, danas, moje livade su bez cvijeća
I opet, danas, moje šume su bez lišća.
I opet, danas, moji snovi su bez cilja.
Moja bol jutros je bila još jača
Teška i gorka poput smrti na umirućem licu.
I čemu sva ta obećanja
Kad moje ruke sve što dodirnu- unište.
I reče gavran...
Nikad više.
(f.)
Sva duža i teža.
Moje misli su moji vječni neprijatelji.
Moje je tijelo i danas beživotno.
Jutros su moji pogledi opet bili prazni,
Jutros je moja svijeća na prozoru još uvijek bila ugašena.
Čemu moja pluća dišu, čemu moje srce kuca,
Kad je moja duša još uvijek prazna.
I opet, danas, moje livade su bez cvijeća
I opet, danas, moje šume su bez lišća.
I opet, danas, moji snovi su bez cilja.
Moja bol jutros je bila još jača
Teška i gorka poput smrti na umirućem licu.
I čemu sva ta obećanja
Kad moje ruke sve što dodirnu- unište.
I reče gavran...
Nikad više.
(f.)
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
