Secanja

bobba

bobba

Domaćin
Poruka
3.835
Evo sad pisem o tome kako me mirisi vrachaju u proshlost ... i istina je ... mirisi imaju strashnu moch da nas vrate u vreme dok sme bili mladi ... pre shkole... pa u shkoli... pa dok smo imali 'smeshne' probleme... uglavnom u proshlost :)

Muzika s druge strane ima moch da nas podseti na ljude ... nekad i na cela drushtva (u tom sluchaju se vratite i u to nekakvo vrijeme u kojem je to drushtvo "zivelo" ili mozda bolje da kazem funkcioniralo :))

Kako god bilo, muzika ima strashno puno utjecaja na nash zivot...na moj ima...:)))

Iskreno volim chuti neke "stare" pesme .... onda se zapitam shta je s tim ljudima... da li se i oni sete(?!) .. pre me to malo i patilo... a sad?!... sad znam da se sete... oho... josh kako se sete:))


I sad da vas sve pitam ... kad shetate gradom (pada kisha, sneg, tucha ili sia sunce) i vetar donese bilo koji stih... npr. "...negde se pipnu nashi mali svemiri..." jel vam se razvuche osmjeh ... ili padnete u depresiju ?!:)

... i da, to je bilo retorichko pitanje :))


Umem da se smesim sama sebi....ali to vam se samo cini....jer ja se bas tada smesim svojim prialjteljima........a vi...........:))))))
 
Ja sam covjek bez snage da krene jos jednom
ja sam sanjar sto je sanjao samo s jednom zenom
ja sam kockar bez srece
ja se bojim, ja te molim, idi sad
i ne gledaj me tako i ne ljubi me vise"

:))))
 
i te kako ume da me uhvati melanholija i tada sam u stanju i da placem na ulici i da ne obracam paznju na ljude koji me gledaju...ali uvek se naravno trudim da takve situacije izbegnem...i dalje imam 38 bocica parfema koje sam istrosila ali ih cuvam jer me svaki miris podseca na nesto...kada mislim da sam nesto zaboravila a ne zelim da zaboravim samo pomirisem jedan od parfema koji sam povezala sa trenutkom i eto secanja kuca na vrata...a tek pesme...ima toliko pesama koje sada izbegavam da ne cujem da ne bi doslo do izliva osecanja da na kraju bude lakse da ugasim radio nego da stalno menjam stanice...
 
JUTARNJA CEZNJA I


Ustala je
kao i svako jutro,
Danas ne radi,
ali ipak radi.
Nije važno,
nekako joj nikada nije niti bilo
teško raditi.
Ustajanja su joj bila ta
koja su se ponekad
činila nemogućim,
ustajanja,
jutra,
usamljena,
puna stvarnosti neke,
a onda je...
Onda je uvela te svoje
male tajne rituale i nekako
joj je bilo lakše ustajati,
lakše izdržati sve.
Učiniti taj pokret,
potez dana
korak iz toplog kreveta.
Prekid snova



Tišinom bi se zamotala
i ušla u kuhinju
skuhati kavu.
Voljela je to činiti
polako bez jurnjave,
bez prigovora samoj sebi,
bez plakanja, onako hrabro.
Sjela bi sa šalicom kave,
zapalila cigaretu
i uzela svoju knjigu.


Jučer je uradila isto,
no,
čežnja
nekako nije nestajala.
Uvlačila se u nju.
Svaku riječ koju bi pročitala
preokretala je u novu misao.
Misao čežnje.


Čak niti kasnije pod tušem,
a i u autu nije je ostavljala.
Pratila ju je nježno
budeći svaki djelić njezina tijela.
Vrtlog misli,
kolonu želja.


Sjećanja čežnji.
Sjećanja da ju je jednom
netko volio.
Sjećanja da ju je jednom
netko naučio što znači
čeznuti.
Svjesnost trenutka
nakon toliko godina.
Da,
preplavile su je misli
koje je tako dugo
i vješto odbacivala,
skrivala i negirala.

(j4m)
 
JUTARNJA CEZNJA II

Nije se pokušavala oteti sjeti,
tuzi nekoj,
nije pokušavala ne misliti,
ne,
nije ništa uradila,
samo se prepuštala udarcima
njezine okrutnosti
automatski vozeći ulicama
koje bi mogla i žmureći odvoziti.
Prepuštala se,
samo se prepuštala
mislima jutra,
mislima čežnji,
mislima dodira nekog.


Da je mogla,
nazvala bi ga,
ali nije niti znala,
niti željela to uraditi.
Da je znala
voljela bi ga
onako kako je
i on nju volio.
Da je znala
čeznula bi
tada još više,
ali nije
Jednostavno tada
nije niti znala da
čežnja
može tako jako
razdirati tijelo,
preuzeti misao,
preokrenuti jutro.


A možda
je i znala,
pa joj sada to i više
nije bilo važno
jer je mogla,
da sada je mogla,
zamišljati njega,
bez straha,
bez otpora,
bez onog grča
drhtaja u sebi.
Mogla je samo
čeznuti.
Nježno,
jako,
nezaustavljivo.


Zašto?

(j4m)
 
JUTARNJA CEZNJA III

Čemu se
to sada nadala i
zašto je baš jutros
počela tako razmišljati?
Parkirala je auto,
nasmijala se sebi samoj,
primijetila da čak nije niti
radio upalila.


Hm, propustila je njegovu emisiju,
njegov smijeh,
njegove gluposti i
njegove riječi
koje su je znale
nasmijati
ujutro.


Propustila je
jednu ljubav.
Izmakla se mislima.
Izmakla njegovoj čežnji.
Trenutak, dva i
počinje dan.
Radni dan.
-Dobro jutro!
rekla je tiho,
sebi
i zalupila vrata auta,
ostavila u njemu svu svoju
čežnju
i zakoračila u svijet
koji pokreće
stvarnost neka.


Tijelo bez čežnji
vuklo se za njom
do kraja radnoga dana.
Klizilo bučnim hodnicima
uporno gurajući
svjesnost misli,
pokušavajući dodirnuti
njezinu okrutnu stranu.
Ništa,
ništa nije kao granice
misli koje čeznu
za stvarnošću.
Ništa
nije kao jutra
bez drhtaja.
Ništa nije kao čežnja.
Čežnja
koja stoji u meni
bez prestanka.

(j4m)
 
JUTARNJA CEZNJA IV

Sada znam,
znala je tada
i ona i ja.
Pokretanje
može biti opasno,
ali opasnije je
ništa ne osjećati.
Uzdignute glave
sasvim puna njega
i sebe,
pokretala se.

Srećom
on nikada neće znati.
Srećom
biti će zauvijek sama.
Srećom
čežnja neće prestajati.
Srećom
sada može čeznuti
čežnjom
svakog jutra,
a da ne posustane u
njezinim dolascima i
odlascima.
Skrivena,
tiha,
nježna,
tužna,
kako je voli
jer je tu.


Jutrom,
za jutrom,
lelujavo nježno,
i da volim je
bez obzira na sve.
Čežnjom
jutra jutarnjeg,
kako li čeznem
i znam.
Sada mogu.
Mogu pokretati
svaku misao,
pokret,
snagom čežnje
koja ne prestaje.
Postajem ja,
a ona ostaje
i pokreće mene,
nju,
nas,
u meni
za sebe,
za nas

čežnja

nepomično stoji



(j4m)
 
Jakob i Rakela

Sedam je godina Jakob pastir bio
Labanu, ocu brđanke divne Rakele;
ne ocu, već njoj je služio dane cijele
i samo nju je kao nagradu htio.

S nadom u dan jedini tekli su dani i sati,
čim pogleda je, sretniji je od sviju:
ali se otac njezin lukavstva lati,
mjesto Rakele dao mu je Liju.

Vidjevši tužan pastir kako je varkom
obmanut tako pastiricu svoju izgubio,
kao da je nije zaslužio dvorbom žarkom

sedam godinanovih produžio je zadatak,
rekavši: 'Služit ću i dalje, ako ne bude bio
za tako dugu ljubav život kratak.'

Ivo Andrić
 
"SEĆANJA"

Noćas polako hodam
Suze slivaju se
Nose je vetrovi
Gde su svi

Želim da mi kažeš gde
Gde sad da odem
Kad mi se ruši sve
I želim da nestanem

Samo sećanja daju dokaz da postojim
I dok vreme nosi reči
Muče me sećanja
Samo sećanja daju dokaz da postojim

Ali tama skriva nadu
Moje snove tad ukradu...sećanja
Slike se nižu
Lica sva bleda

Kao da mi tuga
Oduzima sve
Samo sećanja daju dokaz da postojim
I dok vreme nosi reči
Muče me sećanja

Samo sećanja daju dokaz da postojim
Ali tama skriva nadu
Moje snove tad ukradu...sećanja
 
ponekad se sjetim pete klupe u redu do zida učione broj devet. sjetim se svih dogodovština. prvo lijepih, pa potom manje lijepih. i onda stanem. stanem jer više ničeg nema. stanem jer sam razrušio sve oko sebe. istina je da čovjek čezne više za onim čega nema ili što se boji da će izgubiti, nego za onim što mu je na raspolaganju. to je u čovjekovoj naravi. to je okrutna istina.
 
...i Dve Moje Uspomene došle su da se pozdravimo pred put...
Tek to me slomilo...


To su samo Ljudi...
Ništa strašno...


Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.


I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek...


Ponovo mi se učinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode...


Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se valja i huči kao velika siva lavina.


U životu se plašio samo dve stvari. Svega i svačega...
 
STVARI KOJE NISI NIKADA UCINIO

Sjećaš li se onog dana kad sam te molila da mi posudiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?

Mislila sam da ćeš me ubiti, ali ti to nisi učinio.

A sjećaš li se kad sam te nagovorila da pođemo na plažu,

iako si ti govorio da će padati kiša i kiša je zatim padala?
Mislila sam da ćeš viknuti: "Jesam li ti rekao?!"

Ali ti si ostao miran.
Sjećaš li se kad sam očijukala sa svima da kod tebe izazovem ljubomoru,

i ti si bio ljubomoran.

Mislila sam da ćeš me ostaviti, ali ti to nisi učinio.

Sjećaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ćeš me istući, ali ti to nisi učinio.
A sjetit ćeš se sigurno i one večeri kad sam ti zaboravila reći da na slavlje treba doći u večernjem odijelu pa si došao u trapericama?!
Mislila sam da ćeš me ostaviti, ali ti to nisi učinio.

Istina, mnogo toga nisi učinio.

Ali uvijek si bio sa mnom strpljiv, volio si me i štitio.
Za mnoge stvari bila bih te molila za oproštenje da si se vratio iz Vijetnama.
Ali, ti se nisi vratio.

(nepoznata americka djevojka)
 
Znaš li da nisam mogla disati
jedva sam misli stigla sabrati
kad sam te tada vidjela
srce mi je moglo zastati

Htjela sam istog trena otici
tvoj pogled mogao me ubiti
k'o da je bilo suđeno
sve moje tad je tvoje postalo

Nije me sram, ti si mi uvijek bio drag
nisam ti mogla, ni znala reći tad
da moje srce od prvog trena ti pripada;
Nije me sram, neka zagrme gromovi
neka se kiša kroz oblak prolomi
da cuju svi, da moja ljubav.... si ti
 
DA LI CE ME NEKAD TVOJE RUKE PREPOZNATI



da li ce me nekad tvoje ruke prepoznati

kad u nama bude

vec mnogo jeseni i zima

kad mi sjaj u oku izblijedi od kisa

i kad me mozda vise nece biti

da li ces ponekad zaplakati nocu

kad te sjeti davna zaboravljena pjesma

na sve ulice i restorane

sva ona mjesta koja ces pamtiti

po nasoj njeznosti

i ljubavi u kristalnim prozorima

plavim maglama

da li ces ponekad zaplakati

u prvi sumrak novog proljeca

u toj jedinoj preostaloj zraci

razbijenog sunca

kad osjetis jos jednom dodir moga dlana

kad me vise mozda nece biti

a sve ce biti kao prije

i ona rijeka plava

i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama

u koje smo htjeli

da li ces me ipak zaboraviti

u predahu dviju ljubavi

a znas da nam usne od istog poljupca boluju

i da nas ista tuga progoni stoljecima

(Z.Krznaric)
 
Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.


V. Šimborska
 
Bila sam
Samo jedan trenutak
U toliko
tvojih treptaja...
Bila sam
Samo jedna kap
U divljini
Tvojih valova...
Bila sam
Samo jedna
Od bezbroj
Onih koje te
Vole...
Bila sam
Jedna od zaraslih rana,
Onih
Koje više ne bole...
Bila sam
Samo dio
Prolaznosti...
Bila sam
Samo djeliæ
Ispraznosti...
Bila sam
Možda veæ ugašeni
Plam...
Ali, ipak, sjeti se –
Bila sam...!!
 
Prestani!
****************************************************************************************


Prestani! Nemam ništa. Nemam ni jedan razlog koji bi mogao promjeniti moje trenutno stanje. Upravo sada moje je srce slomljeno. Doslovno. Ali, ti ga neæeš zacijeliti. Jednom u životu pomislila sam da je sve u redu. Zaista. Tek sada vidim pravu istinu. Prestani mi to èiniti! Vidim moje srce koje umire. Ako ne umre uskoro; ljubav æe ga ubiti! Željela sam reæi zbogom i pustiti te da odeš, usput ti reæi da prestaneš. Ali, rijeè se zaustavila na usni i nisam ti pokazala ni jedan osjeæaj. Mržnju. Ali ni ljubav. Moja duša je slaba i osjeæam se prazno. Volim te još uvijek, sigurna sam da to znaš. Odbacio si me. Ne djelom, ne rijeèima. Odbacio si me mišlju. Daj, nemoj, prestani! Proèitala sam sve u tvojim tamnim oèima. Ranio si me toliko duboko rijeèima koje nisi ni izrekao. Bojao si se? Možda. Vidjela sam zlo. Pretvarala sam se, ipak, da je sve u redu. Kada pogledaš u moje oèi, vidiš bol. Ali, èak ni to te ne sprjeèava da mi lažeš. Svaku noæ plaèem. Tiho. Samo razmišljam o onom rastanku... Molim te, prestani! Ovo je muèenje. I tvoje i moje. Èak i ako to znaèi da te više nikada neæu vidjeti. Samo prestani. Ovo je gore od svega što je veæ uèinjeno. Sprijeèi me da te ne ozlijedim. Sprijeèi sebe u lažima. Mislim da mi je previše stalo do tebe. Ne èini to! Prestani. Moram brzo promjeniti osjeæaje. Možda se vidimo u paklu. Ako nestanem. Ako nestaneš. Moja krv veæ ljubi hladno tlo. Dno. Prah. Beznaðe. Ne želim te ništa pitati! Neæeš znati odgovor, a zaboljet æe me to. Žao mi je, ali sada skidam svoju masku. Skini i ti svoju. Prestani! Ako ti je ikada bilo stalo do mene – ostani. Ako me želiš napustiti – otiði. Toga sam sam se uvijek bojala; ali želim da prestaneš. Zbogom, ljubavi! Neæu više plakati. Drago mi je što neæu trošiti više vremena na tebe. Odlazim. Ovo je moj kraj. Ali, daj prestani! Vidimo se. Vidimo se u paklu! Prestani!!!
 
Ličnost koja nosi ovaj najtajanstveniji od svih "naslova", koje živ čovek može da dobije, nije poznata koliko bi trebalo, ni koliko to zaslužuje? Ili, misli da zaslužuje? Neobična ličnost, u svakom slučaju.

Naučio si me, da ljudima najteže pada suočavanje sa istinom. Naučio sam to, najviše, od ljudi za koje kažem: ovo su moji prijatelji, to su moji poznanici...da li ih, zaista, poznajem?
Da li i mene boli, najviše, sopstveni "odraz u ogledalu"? Jesam li i ja stranac?
Odgovor na ovo pitanje moraćeš da potražiš od nekog ko nije, neopozivo, uveren da smo samo usamljene jedinke koje hrle jedna drugoj u susret, pune nade da će zajedno lakše pobeći od tipične monotonije gradskog života i opšte standardizacije.

Postojanje stalnih obaveza, tiranija dužnosti, ponavljanje istih prizora na način neumoljiv i razdražujući, sve to izaziva, kod običnih ljudi, utisak jednoličnosti od koje nema spasa.
Mi, istina, pokušavamo da se spasemo iz obamrlosti, da prazninu života zamenimo nečim sadržajnijim ( nego što su to šetnje uz reku, odlasci u pozorište, bioskop, na bazen, sportski događaj, obilazak istih kafića, kafančina ili "skupih" mesta - svejedno ), nekom ljubavnom avanturom, nečim što će nas probuditi iz opšte učmalosti.

Ali, ovo traganje za avanturom ili bekstvo u srećne trenutke, uspomene - čak, ne donosi rezultate. I dalje čamimo odsečeni od sveta. Spoljni svet kao bezoblična gradska masa, kao mešavina ulica, zgrada, kao skup nepoznatih sa podskupom poznatih lica, koja, sva u nekakvom grču i bez osmeha na licu, izazivaju odbojnost.

: Snažan si, veoma obrazovan, naučićeš kako da postaneš grub i osiono nametljiv, govorio si..jedini problem koji me muči je tvoja nevinost. Na jednoj strani stojiš ti - sam, a na drugoj su kolektivne histerije, sile etatizma, celokupno "tvoje društvo" koje ne haje za sudbinu pojedinca.

- Hoću li pravu sreću da upoznam samo u maštanju? - pitao sam te.
: Probiti se i uzdići, to znači izroniti iz anonimnosti i pokornosti, nametnuti se sudbini i usmeriti život u slobodno odabranom pravcu. Onaj ko se uzdiže iz bezvoljne gomile ne sme da bude tužan!
- On ima novac, a novac treba da mu donese sreću, jer sreća se sastoji od skupih kola, lepih devojaka i čestih provoda po najelitnijim :D...
: NE!
- :? ...hm...

Ličnost koja nosi ovaj, najtajanstveniji od svih "naslova", poznata je više nego što bi trebalo, više nego što to zaslužuje ili misli da zaslužuje.
Neobična ličnost. Stranac, još uvek.
U svakom slučaju.
 
Smisao ....cega je smisao.....mozda mog secanja

Samo sam želela toplu reč, topao zagrljaj i nekoga pored sebe da mi ponekad ugreje hladne ruke..........
Samo to....Ali iskreno i bešćutno, do kraja i bezuvjetno....dobila sam samo svoju zelju zelju

Očekivala sam previše?! Jesam li?!

Htela sam njegove prste da mrse moju kosu, njegovu blizinu, njegov udisaj i izdisaj pored sebe.
Tragajući zatvorenih očiju pokušala sam pronaći smisao ljubavi, kada se možeš osloniti na nekoga
da sa tobom podeli i suze i smeh. Otvorivši oči širom spazila sam utvaru.

Istog trena sam oko
sebe sagradila zid od bola ne bi li se sakrila i pustila vreme da izleči pukotine na duši natopljene
nekim gorkim okusima ljubavi.

Nitko i ništa nije moglo dopreti do mene. Osmeh na lice (tzv.
kes) dok sam duboko u sebi venula. U večitoj borbi kroz život koji ponekad zna biti tako
okrutan, "narasla" sam u vlastitim očima na vlastitoj boli, naslađujući svoju dušu, svoje srce
malenim stvarima.
I baš te malene stvari, poput zrake sunca, pjesme ptice, šapata kiše...prve
pahulje snijega, leptira, smeha sretnog deteta naučile su me prave vrednosti života. Naučila
sam što je smisao postojanja, smisao ljubavi.

Jer ljubav daješ nesebično ne tražeći za uzvrat baš
ništa.

Koliko nas to može.....Davati, davati, davati....i strpljivo čekati....Beskonačno praštati, a da
pri tom ne zaboravimo na sebe...
ponekad mi se cini da sam usamljena
koliko god da dajem toliko malo dobijam
mnogi veruju kako me znaju, kako su prodrli u moju dusu
ali ne
niko me nikada nece upoznati sem onoga ko je blizu mene i u mojoj dusi

sve ostalo je varka koju mnogi veruju da su prezerli
a niko me nikada upoznati nece
 
Po završetku dana neobuzdanog rada, moj mozak još uvek gori od napora. Moj mozak i sećanje u snu, plamte vatrenom rekom beskrajnih slika.
Čitavi ogromni rezervoari sećanja su iskopani i ulivaju se u tokove ove vatrene poplave.
Hiljade stvari, nekada viđenih i odavno potisnutih, obnovljene su, i plamte kroz moju viziju, i milion, milion nevidljivih stvari, lica, gradova, ulica i predela još neviđenih i odavno zamišljenih, nepoznata lica još realnija od onih koja sam poznavao, glasovi koje nisam čuo, prisniji od glasova koje sam stalno slušao, neviđeni uzorci, mase, oblici i predeli u njihovoj bitnosti, daleko realniji no bilo koja stvarna ili bitna činjenica koju sam ikada znao - sve to struji kroz moj grozničavi i nemiran duh.
 
BOLJA JE PTICA

Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,

Nego zivotinja, za kojom ostaju stope u zemlji.

Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.

Zivotinja kazuje da je nekada bila

Tamo gdje je vise nema,

A to nicemu ne sluzi.



Sjecanje, to je izdaja prirode,

Jer jucerasnja priroda nije priroda.

Ono sto je bilo vise nije nista

I sjecati se znaci ne vidjeti.



Prolazi, ptico, prolazi, i nauci me prolaziti.

(Fernando Pessoa)
 
O, pesniče, nastoj da sve sačuvaš,
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može -
vizije onih tvojih ljubavi!

Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče, nastoj da ih sačuvaš
kad se u tvome razbude duhu,
bilo po noći, il' u blistavo podne.

K. K.
 
MALO FANTAZIJE
I stigosmo negdje


I stigosmo negdje, gdje se nista ne dodiruje. Stigosmo tamo, gdje sve
miruje.
Duboka tisina, ni mirisa i ni vjetra,
uzasna brzina i samo svjetla.



I stigosmo negdje, gdje se nista
ne cuje. Stigosmo tamo, gdje sve
miruje.
Duboka tisina, svjetlom obasjana,
ja sama, uspavana ili zacarana.

J.P Deana
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top