osoba takvog imena nikada nije bila u vrhovnom stabu, u nikakvom svojstvu
osoba takvog imena nikada nije bila u vrhovnom stabu, u nikakvom svojstvu
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ko si ti da znas ko postoji ko ne postoji, kad ti se znanje svodi na postove forumasa sa foruma tipa stormfront, itd...
Izvori su naravno postavljeni
21. Comitte for a Fair Trial fo Draja Mihailovich, Report of Commision of Ingqiry,
New York, 1946, the record from hearing of Eli Popovich from 17.May.
ovoliko o tvom nastupu potkrepljeno ''znanjem''....bruka
lupetas, slika nije iz 1941, nego iz 1944, i nisu vojnici kraljevine jugoslavije, nego pripadnici SDK , ljoticevci, .......imaju kukaste krstove , jer su upravo primljeni u SS, ponos srbije
Izvori su naravno postavljeni
21. Comitte for a Fair Trial fo Draja Mihailovich, Report of Commision of Ingqiry,
New York, 1946, the record from hearing of Eli Popovich from 17.May.
ovoliko o tvom nastupu potkrepljeno ''znanjem''....bruka
lupetas, slika nije iz 1941, nego iz 1944, i nisu vojnici kraljevine jugoslavije, nego pripadnici SDK , ljoticevci, .......imaju kukaste krstove , jer su upravo primljeni u SS, ponos srbije
Poslednja izmena:
Poslednja izmena od moderatora:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.455
Kisleli, pa gde si ti, ovih dana?
Podržavaš otimače komuniste, a smatraš da feudalcima treba vratiti zemlju... nc, nc, nc...
Podržavaš otimače komuniste, a smatraš da feudalcima treba vratiti zemlju... nc, nc, nc...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Niko...hehe...osim mene, forumasa Stgt07 koji je i postavio druge slike folksdojcera, koji cak priznaje da se nerado slaze sa mnom, tj. da sam u pravu, lik sa foruma Stormfront odakle si pokupio sve znanje ovog sveta, sajt Pogledi koji poseduje masu slika Ljoticevaca i o njima govori kao o profasistickom pokretu, dakle kako i jeste, i na kraju sam Samardzic...
Poslednja izmena od moderatora:
Poslednja izmena od moderatora:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
''film'' sa youtube koji je mogao da napravi isti onaj lik od koga si upio ''znanje'' ili neki novopeceni ljoticevac (a koji se jos potpisao kao Koki cetnik...lol) koji je skinuo slike sa Stormfronta...Covece srozavas se sve nize i nize, bolje batali ovu temu...i drzi se teme Saradnja komunista sa ustasama...
Poslednja izmena:
''film'' sa youtube koji je mogao da napravi isti onaj lik od koga si upio ''znanje'' ili neki novopeceni ljoticevac (a koji se jos potpisao kao Koki cetnik...lol) koji je skinuo slike sa Stormfronta...Covece srozavas se sve nize i nize, bolje batali ovu temu...i drzi se teme Saradnja komunista sa ustasama...
gledaj taj netko je napravio film, na isti nacin, kao sto ti radis cetnicki film ovde.ti tvrdis da sve sto iznosis je cista istina, i ovaj dasa koji je radio film to tvrdi.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
necu vise da se vracam na ovo jer je jasno, a nikad i nije bilo sporno ko je na slici...Stgt07 je to potvrdio, postavljajuci jos slika folksdojcera i tu je stavljena tacka...uostalom nije ni bitno...ako ne znas ko su i kako izgledaju Ljoticevci, sto je ocigledno, izvoli...
http://www.pogledi.rs/nedic_ljotic/ljotic.php
Ono sto je mnogo bitnije, je na cemu ti zasnivas svoje ''apsolutne'' tvrdnje i koliko si smesan ispao u celoj prici pre svega diskreditovan kao ozbiljan sagovornik....nema vise potrebe pricati o tome...
http://www.pogledi.rs/nedic_ljotic/ljotic.php
Ono sto je mnogo bitnije, je na cemu ti zasnivas svoje ''apsolutne'' tvrdnje i koliko si smesan ispao u celoj prici pre svega diskreditovan kao ozbiljan sagovornik....nema vise potrebe pricati o tome...
Poslednja izmena:
saradnje ustasa sa komunistima nije nikada bilo.cak ni u predratno doba.clanak iz proletera kaze da pozdravljaju akciju ustasa, ali nigde ne pise da sudeluju u njoj. za komuniste to spada u anarhizam, jer ne menja drustveno uredjenje. jedina dodirna tacka je ostvarenje nacionalnog prava. posle 1941, ustaski zakoni govore sami za sebe. postavio sam sliku strane zakona o komunistima, i pise crno na belo da ih odmah streljaju bez ikakve presude. zbog cega bi partizani, vecinom srbi saradjivali sa ustasama , koje ih streljaju?
nece vise da se vracam na ovo jer je jasno, i nikad nije bilo sporno ko je na slici...Stgt07 je to potvrdio, postavljajuci jos slika folksdojcera i tu je stavljena tacka...uostalom nije ni bitno...
Ono sto je mnogo bitnije, je na cemu ti zasnivas svoje apsolutne tvrdnje i koliko si smesan ispao u celoj prici pre svega diskreditovan kao ozbiljan sagovornik....nema vise potrebe pricati o tome...
rekao sam ti da usporedis uniforme i oznake na njima. vidim da nemas zelju da se osvrnes na to. elemntarno nastojaim da budem pristojan, pa da ti nekako skrenem paznju da te virulentni nacionalizam malo zaglupljuje
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ne izvrci tako jeftino, nisu nikakvi Srbi saradjivali sa ustasama, i tema se jasno zove ''Saradnja komunista sa ustasama''...naravno hrvatskih komunista...bratska saradnja, nista cudno i spektakularno...
moracu da te vratim na pocetak teme...
http://forum.krstarica.com/threads/292173
partizani se ne dele na hrvatske i srpske. oni su jugoslovenski partizani.imaju jedinstvenu komandu, za razliku od JVuO. njihova platforma je nad-nacionalna, bazirana na bratstvu-jedinstvu. to barem svi znaju. jedino ti imas hrvatske i srpske partizane ( ne spominjes slovenske, makedonske itd...). u samoj hrvatskoj , po nacionalnom sastavu do 1943 godine srbi su vecina u partizanima
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
i te kako se dele na srpske i hrvatske...pre svega govorim o vodjama komunista i njihovim ciljevima koji se bukvalno poklapaju sa Pavelicevim...ne znam zasto bih se ponavljao, oces ponovo da te vracam na pocetak teme...Srbi su bili oruzje u rukama hrvatskih komunista, zaneseni ideologijom, i to je njihov najveci greh...
Takodje nema sumnje da su Srbi bili najbrojniji u partizanima i dali najveci doprinos antifasistickoj borbi partizana, ali to je drugo stvar....kakvi crni Hrvati...pobegulje iz ustasa i domobrana...
Takodje nema sumnje da su Srbi bili najbrojniji u partizanima i dali najveci doprinos antifasistickoj borbi partizana, ali to je drugo stvar....kakvi crni Hrvati...pobegulje iz ustasa i domobrana...
da , mozda se malo odmoris, sredis misli? partizani imaju jedinstvenu komandu. nema relacija komandanti hrvati vojnici srbi, koji izvrsavaju naredjenja......pogledaj nacionalni sastav, pa ces videti da su komandanti srbi...kakva ti je logika, da su najbrojniji srbi , a imaju komandante hrvate? ti nemas pojma o vrhovnim stabovima , koordinaciji jedinica kod partizana i njihovoj vojno strukturi.
prelepa knjiga " Tito's Partisans 1941–45"
trigeminus
Zainteresovan član
- Poruka
- 291
Jedno logicno pitanje.Zasto, recimo, Jasenovac nije ranije oslobodjen od strane komunistickih snaga?Da li postoji do sad neko istorijsko objasnjenje?
si bio kada tamo, poznas teren, potrudio se da pogledas mapu? kako to da jasenovac nije oslobodjen od strane nedica, koji se sastajao sa budakom , imao diplomatske odnose sa NDH (ambasada u beogradu)
kako da nije oslobodjen od strane cetnika. koca kaze da oni nemce i ustase drze u zubima, bez oruzja
da podsetimo @kocu na topik;
poceo si topik sa navodnim sporazumom budak- pijade;
na taj odredjeni datuim, budak nije bio u zatvoru (macek ga je spremio u zatvor 1940) , nego je bio u emigraciji u italiji, a pijade nije bio u lepoglavi. sporazum je bez licnog potpisa , pa da konstatujemo da je sporauzm cisti falsifikat. momentalno ne ulazim , ciji.
poceo si topik sa navodnim sporazumom budak- pijade;
na taj odredjeni datuim, budak nije bio u zatvoru (macek ga je spremio u zatvor 1940) , nego je bio u emigraciji u italiji, a pijade nije bio u lepoglavi. sporazum je bez licnog potpisa , pa da konstatujemo da je sporauzm cisti falsifikat. momentalno ne ulazim , ciji.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
mlatis praznu slamu kao i uvek...na pitanje zasto partizani nisu oslobodili Jasenovac, pokreces pricu o Nedicu
....tvojim budalastinama nikad kraja...al sta i ocekivati od nekog ko svoje tvrdnje zasniva na postovima forumasa sa Stormfronta...A nikad nisi znao da konkretno odgovoris zasto Tito za sve vreme svoje vladavine nikad nije posetio Jasenovac i odao pocast srpskim zrtvama...
Najveće stratište Srba, hrvatski koncentracioni logor Jasenovac, komunisti su ostavili netaknuto do poslednjeg dana rata. Kada je rat okončan, prva briga bila im je da unište dokaze - logorske zgrade sa spravama za mučenje i ubijanje. "Zatočenici ustaških logora u Hrvatskoj", kako su se potpisali, uspeli su 29. juna 1944. godine da pošalju jednu notu komunističkoj vladi, Avnoju, izražavajući nadu da nisu "zaboravljeni i prepušteni svojoj sudbini". Međutim, na dnu ove note neko od komunista je dopisao: "Ne treba objavljivati!" (znak uzvika u originalu).
Pismo logoraša hrvatskog koncentracionog logora Jasenovac komunistima, u kome oni izražavaju nadu da nisu " zaboravljeni ni prepu š teni našoj sudbini " . Međutim, neko od komunista je na dnu pisma dopisao: " Ne treba objavljivati " ...
Kada je posle smrti komunističkog diktatora J. B. Tita ova tema otvorena, osamdesetih godina prošlog veka, počeli su se pojavljivati članci, pa i knjige, o tome zašto partizani ranije nisu napali i oslobodili Jasenovac.
Naime, Jasenovac se nalazio na teritoriji koja je smatrana partizanskom, a ne četničkom. Konkretno, ovo je bila teritorija 2. hrvatskog korpusa, koji se nalazio pod komandom Glavnog štaba "Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske". Korpus je imao dve divizije: 12. slavonsku i 28. slavonsku.
Prilikom prvog masovnog prelaska ustaša i domobrana u partizane, ujesen 1943. godine, povodom kapitulacije Italije i očekivanja skorog kraja rata - najviše Pavelićevih vojnika stupa upravo u 2. hrvatski korpus. Nešto kasnije, početkom 1944. godine, zbog velikog priliva domobrana i ustaša, u susedstvu ovog osniva se još jedan korpus: 10. korpus, poznatiji kao "Zagrebački korpus". Teoretski, ova dva korpusa mogla su da savladaju ustaše i domobrane na tom sektoru i oslobode Jasenovac. U stvarnosti, oni nisu ni razmišljali o borbi protiv svojih dojučerašnjih kolega.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
to su samo komunjarske ''tvrdnje''
Dokazi!
I sam si priznao podrsku (ili kako ti kazes pozdrav...hehehe) ustaskom pokretu....pa o cemu dalje da pricamo...bratski pozdrav, nema sta...
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Nakon teme o bratskoj saradnji hrvatskih komunista sa ustasama...
Temu pocinjem clankom iz Press-a gde se po prvi put objavljuju slike partizana i Nemaca....Slike cu postavljati, kasnije, postepeno, kako se tema razvija...Takodje su ukratko objasnjene i slike ''cetnika'' sa Nemcima, tj. napravljena je paralela...
DOBRI I LOŠI OKUPATORI
Nije bilo nijednog četnika i nijednog partizana koji je želeo da okupatori ostanu u zemlji. Jedino što su komunisti i Engleze i Amerikance smatrali okupatorima, pa tako zajedno s Nemcima spremali „odbranu" od savezničkog iskrcavanja na Jadran
Do sada su u štampi bezbroj puta preslikavane fotografije četnika i Nemaca, a evo najzad prilike, 63 godine posle Drugog svetskog rata, da u jednom visokotiražnom listu vidimo i fotografije partizana u društvu Nemaca. I da se, konačno, na pravi način suočimo s pitanjem ko je u tom ratu zaista sarađivao s neprijateljima?
Pre svega, postojalo je više mogućnosti da se nacisti i komunisti uslikaju zajedno.
Prva se odnosi na njihovu saradnju od 1939. do napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine. Komunisti su sabotirali Jugoslovensku vojsku u Aprilskom ratu, a potom su nastojali da se nađu Nemcima na usluzi. Primera radi, u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu organizovali su proslavu 1. maja radi pospešivanja proizvodnje u korist Trećeg rajha. Obratno, prvi šumadijski ravnogorac, prota Jovan Knežević, delio je letke protiv te proslave (zbog čega su 21. oktobra te godine „ljotićevci" upravo njega prvog odveli na streljanje u Šumaricama, ali to je druga tema). Ili, u to doba nacisti i komunisti su u Čačku odigrali prijateljsku fudbalsku utakmicu. Tada je snimljena fotografija nemačkog vojnika Augusta Helera s partizanima Ljubićkog odreda. Heler se ni posle 22. juna nije odrekao svojih prijatelja, pa su ga Nemci streljali zbog saradnje s partizanima. S druge strane, nije poznato da su partizani ma kog streljali zbog saradnje s Nemcima. Dok su četnici po ovom pitanju streljali dva svoja oficira, pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikolu Skakića. Greh kapetana Skakića, inače, bio je tako bezazlen da je engleski oficir za vezu major Džasper Rutem uložio protest kod komandanta Krajinskog korpusa, majora Velimira Piletića, ali uzalud.
Sledeća mogućnost da partizani i Nemci poziraju pred fotografima odnosi se na događaj koji komunistička literatura zove „martovski pregovori o razmeni zarobljenika". Međutim, ova tri pojma skrivaju ni manje - ni više nego četiri propagandna trika. Prvi je da se događaj nije odigrao u martu 1943. godine, već da je trajao do 17. maja, kada su Nemci, posle napada na četnike, operaciju „Švarc" proširili i na partizane. „To znači da Nemci lažu! Nikada nismo bili u većoj opasnosti!" - uzvikivao je toga dana partizanski komandant J. B. Tito, što je zapisao Milovan Đilas.
Drugi trik je činjenica da to nisu bili samo pregovori, već da je u međuvremenu postignut sporazum Nemaca i partizana o zajedničkoj borbi protiv četnika i Engleza u slučaju njihovog iskrcavanja na Jadran, koje se očekivalo svakog časa. Tokom tih dogovora Nemci su više puta odlazili u partizanski Vrhovni štab, što je za četnike bilo nezamislivo: u njihovu Vrhovnu komandu, sve do kraja rata, dolazili su samo oficiri i vojnici iz redova zapadnih sila.
Treći trik iz citirane rečenice odnosi se na fakat da nije bilo uobičajene razmene zarobljenika, već su komunisti odmah i bezuslovno pustili sve Nemce, što je bila priprema za glavni deo razgovora, tj. za postizanje sporazuma o borbi protiv četnika i Engleza. Najzad, četvrti trik sastoji se u nametanju utiska da su partizani zarobili bog zna koliko Nemaca, dok ih je u stvari bilo svega 27. Većinom su to bili civili koji su radili u bosanskim rudnicima, a jedinog nemačkog visokog oficira, majora Šterkera, partizani su zaskočili iza nekog grma jer se zbog problema sa stomakom udaljavao od vojske. Štereker je inače komandovao bataljonom, a nemačku formaciju te veličine, od oko 500 vojnika, partizani nisu savladali do dolaska Crvena armije.
Zajedničke fotografije komunista i Nemaca mogle su nastati i u Sloveniji leta 1944. godine, kada su oni potpisali sporazum o prestanku neprijateljstava. Takođe, mogle su nastati i tokom nekog od mnogobrojih kontakata između partizana i ustaša.
Toj saradnji vratićemo se pošto utvrdimo kako su nastajale zajedničke fotografije četnika i Nemaca.
Najpre, to su fotografije četnika vojvode Koste Pećanca. Za njih su još korišćeni termini „legalni četnici" (legalni u odnosu na okupatora) i „vladini četnici" (reč je o vladi Milana Nedića). Drugim rečima, ovi četnici bili su deo Nedićevih struktura, a ne Dražine Jugoslovenske vojske. Ali, Draža je iskoristio postojanje „legalnih četnika" da u njihove redove ubacuje svoje ljude radi nabavke municije, obaveštajne službe itd. Nemci su uočili ovaj manevar, pa su do proleća 1943. ukinuli sve jedinice „vladinih četnika".
Znatno brojnije su fotografije četnika sa Italijanima. Već krajem leta 1941. godine u zapadnim krajevima Italijani su sami počeli da osnivaju četničke jedinice. Dok su ih interno nazivali četnicima, zvaničan naziv ovih formacija glasio je Antikomunistička dobrovoljačka milicija. General Đovani Espozito, koji je komandovao jednom italijanskom divizijom u Dalmaciji, u knjizi „Trst i njegova odiseja" posle rata je pisao da su četničke formacije zapravo osnivane radi zaštite srpskih civila od Hrvata, a ne od komunista, što u njihovom nazivu nije smelo biti pomenuto zbog Nemaca. Italijani su i sami štitili Srbe od ustaša, a Espozito još piše: „Zaista je čudno da među svima poglavarima totalitarnih država koje su bile združene sa Italijom Musolinijevom i Nemačkom Hitlerovom jedini Pavelić, kao poglavar jedne zemlje koja je rat vodila, nije bio ni zatvaran ni pod sud stavljen radi akata protiv čovečnosti koje je počinila njegova vlada. Niko nije nikad ni tražio njegovo zatvaranje."
Postojala je još jedna mogućnost: samostalne četničke jedinice. Primer su Bosanski četnički odredi Radeta Radića, koji su osnovani pre nego što se Dražina organizacija prostrla zapadno od reke Bosne (jesen 1942). Nemačkom komandantu u Banjaluci Radić je jednim pismom objasnio kako ustaše u stvari pomažu partizanima, umesto da se bore protiv njih, što su govorili Nemcima. Proverom Radićevih navoda Nemci su utvrdili da je ovo tačno. Onda su ispunili Radićeve zahteve: da na teren Bosanskih četničkih odreda ne šalju ustaše, koji samo koriste priliku da masakriraju srpsko stanovništvo, već da četnicima daju municiju, a oni će sami savladati partizane.
Fotoaparat je ovekovečio jedan od Radićevih susreta s Nemcima i taj snimak komunisti su ponavljali u svakoj prilici - samo, naravno, ne navodeći pravi kontekst događaja.
Dakle, prilikom svih kontakata s partizanima Nemci su znali da su to ljudi J. B. Tita. S druge strane, ne postoji nijedna fotografija četnika s Nemcima ili Italijanima a da su to Dražini četnici.Drugo, svi kontakti partizana i četnika sa okupatorima - na primer s Nemcima, sastajao se Dražin kapetan Neško Nedić - mogu se nazvati ratnim taktiziranjem. Jer nije bilo nijednog četnika i nijednog partizana koji je želeo da okupatori ostanu u zemlji. Prava saradnja, bazirana na poklapanju ciljeva - otimanje srpskih teritorija, podela srpskog naroda, ostvarena je između komunista i nacionalnih pokreta pojedinih naroda i nacionalnih manjina, pre svega hrvatskih, muslimanskih i albanskih. Stupanje u saradnju s „plamenim elementima nacionalnih pokreta" Kominterna je naredila Komunističkoj partiji Jugoslavije još 1924. godine. Tako se, primera radi, u glasilu jugoslovenskih komunista „Proleteru", u broju 28 iz 1932. godine, pojavio članak u kome piše doslovce ovo: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu."
Hans Ot i Josip Broz
Nemac Hans Ot trebalo je, na poziv J. B. Tita, da dođe u Vrhovni štab i 10. maja 1943, ali nije uspeo jer je usput naišao na četničke položaje. O tome je poslao sledeći izveštaj:
„Kad sam primio to pismo (od J. B. Tita - prim. aut.) pokušao sam da preko Goražda uspostavim vezu s partizanima... što mi nije uspelo zbog četnika koji su tu krstarili. Zato je morao da izostane razgovor s Titom, odnosno preuzimanje propagandnog materijala."
Reč je o četničkom antinemačkom propagandnom materijalu, koji su komunisti zaplenili od Propagandne sekcije Dražine Vrhovne komande.
Piše: Miloslav Samardžić
http://www.pressonline.rs/zabava/life-style/50855/dobri-i-losi-okupatori.html
Temu pocinjem clankom iz Press-a gde se po prvi put objavljuju slike partizana i Nemaca....Slike cu postavljati, kasnije, postepeno, kako se tema razvija...Takodje su ukratko objasnjene i slike ''cetnika'' sa Nemcima, tj. napravljena je paralela...
DOBRI I LOŠI OKUPATORI
Nije bilo nijednog četnika i nijednog partizana koji je želeo da okupatori ostanu u zemlji. Jedino što su komunisti i Engleze i Amerikance smatrali okupatorima, pa tako zajedno s Nemcima spremali „odbranu" od savezničkog iskrcavanja na Jadran
Do sada su u štampi bezbroj puta preslikavane fotografije četnika i Nemaca, a evo najzad prilike, 63 godine posle Drugog svetskog rata, da u jednom visokotiražnom listu vidimo i fotografije partizana u društvu Nemaca. I da se, konačno, na pravi način suočimo s pitanjem ko je u tom ratu zaista sarađivao s neprijateljima?
Pre svega, postojalo je više mogućnosti da se nacisti i komunisti uslikaju zajedno.
Prva se odnosi na njihovu saradnju od 1939. do napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine. Komunisti su sabotirali Jugoslovensku vojsku u Aprilskom ratu, a potom su nastojali da se nađu Nemcima na usluzi. Primera radi, u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu organizovali su proslavu 1. maja radi pospešivanja proizvodnje u korist Trećeg rajha. Obratno, prvi šumadijski ravnogorac, prota Jovan Knežević, delio je letke protiv te proslave (zbog čega su 21. oktobra te godine „ljotićevci" upravo njega prvog odveli na streljanje u Šumaricama, ali to je druga tema). Ili, u to doba nacisti i komunisti su u Čačku odigrali prijateljsku fudbalsku utakmicu. Tada je snimljena fotografija nemačkog vojnika Augusta Helera s partizanima Ljubićkog odreda. Heler se ni posle 22. juna nije odrekao svojih prijatelja, pa su ga Nemci streljali zbog saradnje s partizanima. S druge strane, nije poznato da su partizani ma kog streljali zbog saradnje s Nemcima. Dok su četnici po ovom pitanju streljali dva svoja oficira, pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikolu Skakića. Greh kapetana Skakića, inače, bio je tako bezazlen da je engleski oficir za vezu major Džasper Rutem uložio protest kod komandanta Krajinskog korpusa, majora Velimira Piletića, ali uzalud.
Sledeća mogućnost da partizani i Nemci poziraju pred fotografima odnosi se na događaj koji komunistička literatura zove „martovski pregovori o razmeni zarobljenika". Međutim, ova tri pojma skrivaju ni manje - ni više nego četiri propagandna trika. Prvi je da se događaj nije odigrao u martu 1943. godine, već da je trajao do 17. maja, kada su Nemci, posle napada na četnike, operaciju „Švarc" proširili i na partizane. „To znači da Nemci lažu! Nikada nismo bili u većoj opasnosti!" - uzvikivao je toga dana partizanski komandant J. B. Tito, što je zapisao Milovan Đilas.
Drugi trik je činjenica da to nisu bili samo pregovori, već da je u međuvremenu postignut sporazum Nemaca i partizana o zajedničkoj borbi protiv četnika i Engleza u slučaju njihovog iskrcavanja na Jadran, koje se očekivalo svakog časa. Tokom tih dogovora Nemci su više puta odlazili u partizanski Vrhovni štab, što je za četnike bilo nezamislivo: u njihovu Vrhovnu komandu, sve do kraja rata, dolazili su samo oficiri i vojnici iz redova zapadnih sila.
Treći trik iz citirane rečenice odnosi se na fakat da nije bilo uobičajene razmene zarobljenika, već su komunisti odmah i bezuslovno pustili sve Nemce, što je bila priprema za glavni deo razgovora, tj. za postizanje sporazuma o borbi protiv četnika i Engleza. Najzad, četvrti trik sastoji se u nametanju utiska da su partizani zarobili bog zna koliko Nemaca, dok ih je u stvari bilo svega 27. Većinom su to bili civili koji su radili u bosanskim rudnicima, a jedinog nemačkog visokog oficira, majora Šterkera, partizani su zaskočili iza nekog grma jer se zbog problema sa stomakom udaljavao od vojske. Štereker je inače komandovao bataljonom, a nemačku formaciju te veličine, od oko 500 vojnika, partizani nisu savladali do dolaska Crvena armije.
Zajedničke fotografije komunista i Nemaca mogle su nastati i u Sloveniji leta 1944. godine, kada su oni potpisali sporazum o prestanku neprijateljstava. Takođe, mogle su nastati i tokom nekog od mnogobrojih kontakata između partizana i ustaša.
Toj saradnji vratićemo se pošto utvrdimo kako su nastajale zajedničke fotografije četnika i Nemaca.
Najpre, to su fotografije četnika vojvode Koste Pećanca. Za njih su još korišćeni termini „legalni četnici" (legalni u odnosu na okupatora) i „vladini četnici" (reč je o vladi Milana Nedića). Drugim rečima, ovi četnici bili su deo Nedićevih struktura, a ne Dražine Jugoslovenske vojske. Ali, Draža je iskoristio postojanje „legalnih četnika" da u njihove redove ubacuje svoje ljude radi nabavke municije, obaveštajne službe itd. Nemci su uočili ovaj manevar, pa su do proleća 1943. ukinuli sve jedinice „vladinih četnika".
Znatno brojnije su fotografije četnika sa Italijanima. Već krajem leta 1941. godine u zapadnim krajevima Italijani su sami počeli da osnivaju četničke jedinice. Dok su ih interno nazivali četnicima, zvaničan naziv ovih formacija glasio je Antikomunistička dobrovoljačka milicija. General Đovani Espozito, koji je komandovao jednom italijanskom divizijom u Dalmaciji, u knjizi „Trst i njegova odiseja" posle rata je pisao da su četničke formacije zapravo osnivane radi zaštite srpskih civila od Hrvata, a ne od komunista, što u njihovom nazivu nije smelo biti pomenuto zbog Nemaca. Italijani su i sami štitili Srbe od ustaša, a Espozito još piše: „Zaista je čudno da među svima poglavarima totalitarnih država koje su bile združene sa Italijom Musolinijevom i Nemačkom Hitlerovom jedini Pavelić, kao poglavar jedne zemlje koja je rat vodila, nije bio ni zatvaran ni pod sud stavljen radi akata protiv čovečnosti koje je počinila njegova vlada. Niko nije nikad ni tražio njegovo zatvaranje."
Postojala je još jedna mogućnost: samostalne četničke jedinice. Primer su Bosanski četnički odredi Radeta Radića, koji su osnovani pre nego što se Dražina organizacija prostrla zapadno od reke Bosne (jesen 1942). Nemačkom komandantu u Banjaluci Radić je jednim pismom objasnio kako ustaše u stvari pomažu partizanima, umesto da se bore protiv njih, što su govorili Nemcima. Proverom Radićevih navoda Nemci su utvrdili da je ovo tačno. Onda su ispunili Radićeve zahteve: da na teren Bosanskih četničkih odreda ne šalju ustaše, koji samo koriste priliku da masakriraju srpsko stanovništvo, već da četnicima daju municiju, a oni će sami savladati partizane.
Fotoaparat je ovekovečio jedan od Radićevih susreta s Nemcima i taj snimak komunisti su ponavljali u svakoj prilici - samo, naravno, ne navodeći pravi kontekst događaja.
Dakle, prilikom svih kontakata s partizanima Nemci su znali da su to ljudi J. B. Tita. S druge strane, ne postoji nijedna fotografija četnika s Nemcima ili Italijanima a da su to Dražini četnici.Drugo, svi kontakti partizana i četnika sa okupatorima - na primer s Nemcima, sastajao se Dražin kapetan Neško Nedić - mogu se nazvati ratnim taktiziranjem. Jer nije bilo nijednog četnika i nijednog partizana koji je želeo da okupatori ostanu u zemlji. Prava saradnja, bazirana na poklapanju ciljeva - otimanje srpskih teritorija, podela srpskog naroda, ostvarena je između komunista i nacionalnih pokreta pojedinih naroda i nacionalnih manjina, pre svega hrvatskih, muslimanskih i albanskih. Stupanje u saradnju s „plamenim elementima nacionalnih pokreta" Kominterna je naredila Komunističkoj partiji Jugoslavije još 1924. godine. Tako se, primera radi, u glasilu jugoslovenskih komunista „Proleteru", u broju 28 iz 1932. godine, pojavio članak u kome piše doslovce ovo: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu."
Hans Ot i Josip Broz
Nemac Hans Ot trebalo je, na poziv J. B. Tita, da dođe u Vrhovni štab i 10. maja 1943, ali nije uspeo jer je usput naišao na četničke položaje. O tome je poslao sledeći izveštaj:
„Kad sam primio to pismo (od J. B. Tita - prim. aut.) pokušao sam da preko Goražda uspostavim vezu s partizanima... što mi nije uspelo zbog četnika koji su tu krstarili. Zato je morao da izostane razgovor s Titom, odnosno preuzimanje propagandnog materijala."
Reč je o četničkom antinemačkom propagandnom materijalu, koji su komunisti zaplenili od Propagandne sekcije Dražine Vrhovne komande.
Piše: Miloslav Samardžić
http://www.pressonline.rs/zabava/life-style/50855/dobri-i-losi-okupatori.html
Poslednja izmena od moderatora:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
1. Saradnja pre napada Nemačke na Sovjetski Savez
2. Saradnja posle 22. juna 1941. godine
3. Dražina reakcija
4. Sporazum komunista i Nemaca tokom marta, aprila i maja 1943. godine
2. Saradnja posle 22. juna 1941. godine
3. Dražina reakcija
4. Sporazum komunista i Nemaca tokom marta, aprila i maja 1943. godine
Parra-Bellum
Buduća legenda
- Poruka
- 40.087
5. 1945 komunisti pobedili 
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
1. SARADNjA PRE NAPADA NEMAČKE NA SOVJETSKI SAVEZ
Napad Nemačke i njenih satelita na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine komunisti su dočekali kao saveznici Hitlerovog Trećeg Rajha. Kao deo Staljinove Komunističke internacionale (Kominterne), i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je bila obuhvaćena sporazumom između Nemačke i Sovjetskog Saveza, koji su avgusta 1939. godine potpisali njihovi ministri inostranih poslova, Ribentrop i Molotov. U svojim ilegalnim glasilima, lecima, kao i na druge načine, komunisti su širili propagandu protiv "zapadne imperijalističke klike na čelu sa Velikom Britanijom", a ne protiv Hitlerove Nemačke. Na unutrašnjem planu, njihova propaganda i dalje je bila uperena protiv "velikosrpske fašističke klike".
Uoči i tokom Aprilskog rata 1941. godine komunisti bojkotuju mobilizaciju, a kada su naišli Nemci nisu se ustručavali da pucaju u leđa našim vojnicima, u oduševljenju zbog sloma države koju su toliko mrzeli. Tako su u Kragujevcu 11. aprila 1941, dok su nemačke trupe nadirale prema gradu, sa krova kafane "Šumadija" (na tom mestu je danas tržni centar "Šumadija", ispod hotela "Zelengora") komunisti pucali u kolonu vojnika koja se povlačila prema Gimnaziji. Ubili su sina Bože Pešića iz obližnjeg sela Cerovac. Kafana "Šumadija" je slovila kao poznato stecište komunista, jer su oba gazdina sina, Živa i Mika Đorđević, bili poznati "partijci". Istog dana, neko je takođe s leđa ubio tri vojnika kod gradskog groblja: Dragoljuba Milutinovića iz sela Živice u Dragačevu, Obrada Dostanića iz sela Turice i Caleta Petakovića iz Užica. Nije dokazano da su i ovaj zločin počinili komunisti, mada drugih sumnjivih osoba u Kragujevcu nije ni bilo.1
Neposredno po okupaciji, zadatak prvih kragujevačkih ravnogoraca, poručnika Dragana Sotirovića, kapetana Milutina Bratkovića, kao i dvojice sveštenika, Jovana Kneževića i Andre Božića, bio je upravo pariranje komunističkoj saradnji sa Nemcima. Sotirović, Bratković, Knežević i Božić su odštampali letak sa oštrom kritikom proslave 1. maja pod okupacijom. Organizaciju proslave 1. maja pomogli su komunisti, što je bio znak podrške njihovim saveznicima Nemcima. Ravnogorci su širili mrežu koja je raznosila vest o Dražinoj odluci da se produži borba. "Istovremeno se trebalo obratiti radnicima sa zahtevom da ne idu na rad u Vojno-tehnički zavod i da ne slušaju komuniste, koji da bi se dodvorili okupatoru, nastoje da za rad mobilišu što veći broj radnika, povećavajući time ratni potencijal našeg neprijatelja i okupatora. Seljake je trebalo savetovati da ne predaju hranu nemačkim službenicima, nego da je daju ili prodaju radničkim porodicama i ženama, koje odlaze u sela da nabave što im je za decu bivalo potrebno. Pomaganje porodica ratnih zarobljenika je padalo u dužnost bogatijim seoskim domaćinstvima", piše Sotirović.2
Iskoristivši savez sa komunistima, Nemci su u Jugoslaviji primenili jedno iskustvo iz slamanja carske Rusije 1917. godine. Tada su specijalnim vozom poslali Lenjina i njegove boljševike da izazovu građanski rat, kako bi oslabili Rusiju na frontu. Kada su u proleće 1941. Nemci videli da Srbi neće prihvatiti okupaciju, njihova tajna policija Gestapo je po okupiranim zemljama Evrope počela da sakuplja komuniste odbegle iz Španije posle poraza u građanskom ratu. Najviše ih je bilo u Francuskoj, gde su mnogi ležali u zatvorima zbog kriminalnih dela. Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova FNRJ, objavljenim 1951. godine u tzv. Beloj knjizi na engleskom jeziku, "Gestapo je poslao u Jugoslaviju 150 Jugoslovena koji su se borili u Španiji".3
Nemačke namere poklopile su se sa planovima Komunističke partije Jugoslavije, kojoj su za izvođenje revolucije bili potrebni borci sa iskustvom iz Španskog građanskog rata. Josip Broz Tito je tražio da se ovi "Španci" vrate u zemlju, istovremeno i od Kominterne i od poglavnika "Nezavisne Države Hrvatske" Ante Pavelića. Kominterna se zatim obratila Nemcima, dok je Pavelić intervenisao lično kod Hitlera. Tako je Gestapo dopratio buduće Titove generale Peku Dapčevića,4 Ivu Rukavinu, Ivana Gošnjaka, Vladimira Popovića, Kostu Nađa, Veljka Kovačevića, Vladu ćetkovića, Roberta Domanija, Srećka Manolu, Stjepana Milašinčića, Adolfa Štajnrbergera, Ivana Hariša, Izidora Štroka, Jakova Krščevića...5
Prema knjizi "Krvava lista komunističkih zločina u Srbiji", objavljenoj 1942. godine u Beogradu, u izdanju Nedićeve vlade, posle aprilskog rata u Srbiju je poslato oko 400 komunista, koji se nazivaju "međunarodnim ološem".
Dolazak velikog broja komunista u Srbiju, početkom leta 1941, beleži i komunistička istorija. Ona kaže da su u Srbiji postojali "najpovoljniji uslovi za dizanje ustanka". Međutim, iz komunističke istorije dalo bi se zaključiti da je među tim komunistima bilo najviše Srba, pored pripadnika ostalih "bratskih" jugoslovenskih naroda, od kojih su najpoznatiji Hrvat Josip Broz Tito i Slovenac Edvard Kardelj. Ali, u "Krvavoj listi..." tvrdi se da je tu ponajmanje bilo Srba. U ovoj knjizi navodi se spisak vodećih pripadnika Komunističke partije u Srbiji 1941, koji baca drugačije svetlo na čitavu njenu akciju. Evo tog spiska, uz prateći komentar autora knjige:
I doista, po nepobitnim dokazima, veliki deo komunističkih vođa i političkih komesara ("politkoma", kako se potpisuju) - nisu ni Srbi, ni pravoslavni, ni sa teritorije Srbije.
Napad Nemačke i njenih satelita na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine komunisti su dočekali kao saveznici Hitlerovog Trećeg Rajha. Kao deo Staljinove Komunističke internacionale (Kominterne), i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je bila obuhvaćena sporazumom između Nemačke i Sovjetskog Saveza, koji su avgusta 1939. godine potpisali njihovi ministri inostranih poslova, Ribentrop i Molotov. U svojim ilegalnim glasilima, lecima, kao i na druge načine, komunisti su širili propagandu protiv "zapadne imperijalističke klike na čelu sa Velikom Britanijom", a ne protiv Hitlerove Nemačke. Na unutrašnjem planu, njihova propaganda i dalje je bila uperena protiv "velikosrpske fašističke klike".
Uoči i tokom Aprilskog rata 1941. godine komunisti bojkotuju mobilizaciju, a kada su naišli Nemci nisu se ustručavali da pucaju u leđa našim vojnicima, u oduševljenju zbog sloma države koju su toliko mrzeli. Tako su u Kragujevcu 11. aprila 1941, dok su nemačke trupe nadirale prema gradu, sa krova kafane "Šumadija" (na tom mestu je danas tržni centar "Šumadija", ispod hotela "Zelengora") komunisti pucali u kolonu vojnika koja se povlačila prema Gimnaziji. Ubili su sina Bože Pešića iz obližnjeg sela Cerovac. Kafana "Šumadija" je slovila kao poznato stecište komunista, jer su oba gazdina sina, Živa i Mika Đorđević, bili poznati "partijci". Istog dana, neko je takođe s leđa ubio tri vojnika kod gradskog groblja: Dragoljuba Milutinovića iz sela Živice u Dragačevu, Obrada Dostanića iz sela Turice i Caleta Petakovića iz Užica. Nije dokazano da su i ovaj zločin počinili komunisti, mada drugih sumnjivih osoba u Kragujevcu nije ni bilo.1
Neposredno po okupaciji, zadatak prvih kragujevačkih ravnogoraca, poručnika Dragana Sotirovića, kapetana Milutina Bratkovića, kao i dvojice sveštenika, Jovana Kneževića i Andre Božića, bio je upravo pariranje komunističkoj saradnji sa Nemcima. Sotirović, Bratković, Knežević i Božić su odštampali letak sa oštrom kritikom proslave 1. maja pod okupacijom. Organizaciju proslave 1. maja pomogli su komunisti, što je bio znak podrške njihovim saveznicima Nemcima. Ravnogorci su širili mrežu koja je raznosila vest o Dražinoj odluci da se produži borba. "Istovremeno se trebalo obratiti radnicima sa zahtevom da ne idu na rad u Vojno-tehnički zavod i da ne slušaju komuniste, koji da bi se dodvorili okupatoru, nastoje da za rad mobilišu što veći broj radnika, povećavajući time ratni potencijal našeg neprijatelja i okupatora. Seljake je trebalo savetovati da ne predaju hranu nemačkim službenicima, nego da je daju ili prodaju radničkim porodicama i ženama, koje odlaze u sela da nabave što im je za decu bivalo potrebno. Pomaganje porodica ratnih zarobljenika je padalo u dužnost bogatijim seoskim domaćinstvima", piše Sotirović.2
Iskoristivši savez sa komunistima, Nemci su u Jugoslaviji primenili jedno iskustvo iz slamanja carske Rusije 1917. godine. Tada su specijalnim vozom poslali Lenjina i njegove boljševike da izazovu građanski rat, kako bi oslabili Rusiju na frontu. Kada su u proleće 1941. Nemci videli da Srbi neće prihvatiti okupaciju, njihova tajna policija Gestapo je po okupiranim zemljama Evrope počela da sakuplja komuniste odbegle iz Španije posle poraza u građanskom ratu. Najviše ih je bilo u Francuskoj, gde su mnogi ležali u zatvorima zbog kriminalnih dela. Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova FNRJ, objavljenim 1951. godine u tzv. Beloj knjizi na engleskom jeziku, "Gestapo je poslao u Jugoslaviju 150 Jugoslovena koji su se borili u Španiji".3
Nemačke namere poklopile su se sa planovima Komunističke partije Jugoslavije, kojoj su za izvođenje revolucije bili potrebni borci sa iskustvom iz Španskog građanskog rata. Josip Broz Tito je tražio da se ovi "Španci" vrate u zemlju, istovremeno i od Kominterne i od poglavnika "Nezavisne Države Hrvatske" Ante Pavelića. Kominterna se zatim obratila Nemcima, dok je Pavelić intervenisao lično kod Hitlera. Tako je Gestapo dopratio buduće Titove generale Peku Dapčevića,4 Ivu Rukavinu, Ivana Gošnjaka, Vladimira Popovića, Kostu Nađa, Veljka Kovačevića, Vladu ćetkovića, Roberta Domanija, Srećka Manolu, Stjepana Milašinčića, Adolfa Štajnrbergera, Ivana Hariša, Izidora Štroka, Jakova Krščevića...5
Prema knjizi "Krvava lista komunističkih zločina u Srbiji", objavljenoj 1942. godine u Beogradu, u izdanju Nedićeve vlade, posle aprilskog rata u Srbiju je poslato oko 400 komunista, koji se nazivaju "međunarodnim ološem".
Dolazak velikog broja komunista u Srbiju, početkom leta 1941, beleži i komunistička istorija. Ona kaže da su u Srbiji postojali "najpovoljniji uslovi za dizanje ustanka". Međutim, iz komunističke istorije dalo bi se zaključiti da je među tim komunistima bilo najviše Srba, pored pripadnika ostalih "bratskih" jugoslovenskih naroda, od kojih su najpoznatiji Hrvat Josip Broz Tito i Slovenac Edvard Kardelj. Ali, u "Krvavoj listi..." tvrdi se da je tu ponajmanje bilo Srba. U ovoj knjizi navodi se spisak vodećih pripadnika Komunističke partije u Srbiji 1941, koji baca drugačije svetlo na čitavu njenu akciju. Evo tog spiska, uz prateći komentar autora knjige:
I doista, po nepobitnim dokazima, veliki deo komunističkih vođa i političkih komesara ("politkoma", kako se potpisuju) - nisu ni Srbi, ni pravoslavni, ni sa teritorije Srbije.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Tako je utvrđeno da se među komunističkim vođama, političkim komesarima ili istaknutim komunistima, nalaze ili su se nalazila, pošto su poginula, zarobljena ili streljana, sledeća lica:
Aca Barnic, trgovac iz Novog Bečeja, Vencel Bauer, Aca Mežnar, Henrih Melcer, Luka Šurl, Roža Šulman, Mladen Šturza, Avram Pijade, Josif Majer, dr Kraus, dr Kurt Levi, lekar iz Zemuna sa ženom, Franc Ber, Franjo Bogve, dr Josip Buzek, lekar, Buyat Dželilović iz Gradice, Franc Bankiber, Izrailo Hasan, student medicine, Valent Horvat, Alojz Hiršl, Haim Haraban, Vinko Folinović iz Zlatara, Emerik Geduldih, Leopold Grašničar, Konrad Terglovčnik, Joža Tot, Haim Abraham sudija, Isak Solomon Anaf, advokat, Aleksandar Turk, Milutin Turoman, Johan Pakaji, Johan Rithen, Janoš Sečenji, Franc Vizek, Jure Sarić, Josif Fajl, Janoš Jerković, Josif Erjavec, Ivana Siter, Stevan Steler, Martin Mikuš, Rozalija Kern, Martin Krasno, Ivanka Kuhar, Joha Lenđel, Hajim Horovaš, Erih Koen, Isak Forka, Aleksandar Devajid, Moša Benvenisti, Moske Konfino, Isak Beara, Haim Sadikarijo, Valter Koen, Bencion Levi, Elida Ilešković, Feodor Mahin, Skuz Bamnović, Mujo Ibrić, Štefica Kosijer, Ante Mihaljević, Mika Arpad, Adam Mulaosmanović, Haim Medina, Nikola Krga, Hrvat iz Koreničkog sreza, Marko Daniti, Živa Frenč, Andrija Kokotović, Hrvat, Bela Aranji, Fadim Mulić iz Bijeljine, Petar Labeš, Živko Šinšar, Aleksandar Ušćebrka, Boganić, Jankulov, Botev, Zvonimir Odak, Masteljica, Valentin Kozomarnik, Murat, Hinko Majer, veletrgovac iz Zagreba, komandant komunističkog odreda koji je srpskim seljacima testerisao glave, Lazar Lalije, Ištvan Borota, komandant komunističkog odreda koji je sekao srpskim podoficirima, dobrovoljcima i četnicima ruke i noge, nos, uši i polne organe, Bela i njegov sin Karlo Hiršvald, Hudales, Franjo Puncer, Šober, Hribernik, Alija Fotić, Almuzlino, otac, sin i ćerka, Zdenko Senjić, Drumka ćurđević, Pera Jurković, Eva Graušnik, Hrvoje Beloš, Lujo Hitri, Mole Rabas, Jakov Albahari, Toma Vodniček, Ivan Dakler, Ivan Puhlovec, Barbareze, Vita Gutman, Ivan Ventriček, Nisim Baruh, Franjo Marter, Moša Kabiljo, Irena Munker, Ivan Katić, Hrvat, Šerif Husrefović, musliman koji je zaklao nekoliko desetina Srba, među njima i pravoslavnog sveštenika Miloševića iz Azanje: Ivan Mihar, Ivan Kap, Muhadinović, musliman iz Bijeljine, inženjer Vajner, Jevrejin iz Sarajeva, Pišega, Ivan Bajazit, Joži Baruh, Lindmajer, Ivan Garanski, Hrvat iz Sarajeva, krvoloci Murat i Smajo iz Tuzle, crevar Asim iz Sarajeva koji je umesto ovčjih i goveđih, parao creva pravoslavnih Srba usred Srbije uz pripomoć otpadnika od srpskog naroda, pravoslavne vere i zdravoga razuma.
Eto, to su ti veliki "Srbi" koji su pošli da "oslobađaju Srbiju" time što pljačkaju srpski narod, uništavaju milijarde njegove imovine i kolju na najbestijalniji način stotine i hiljade najboljih srpskih rodoljuba.
To su "vođe" srpskog naroda koji ga svim svojim silama guraju u nepovratnu propast.
To je taj međunarodni ološ koji je došao da opogani, okrvavi i uništi herojsku i mučeničku Srbiju.
Nije ni ovde ni izbliza pomenut sav taj skup međunarodnih zlikovaca, koji su pokušavali da zalude srpski narod, kako bi sam pomogao da bude uništen.
Još stotine i stotine stranih bandita pomešalo se ovde sa najvećim ološem iz Srbije, sa odbeglim robijašima, profesionalnim razbojnicima i Ciganima.
U jednom komunističkom biltenu pominje se da su 8. avgusta u borbi kod Kosmaja poginuli ovi komunistički banditi: Fric Rajnpreht, Nikola Zubov i Juro Kotro. U drugom jednom komunističkom izveštaju, koji je pao srpskim oružanim odredima u ruke, piše da su 8. oktobra u borbi kod Venčana poginuli komunisti Edi i Fric, a da je ranjen Mahlajger.
U trećem jednom komunističkom dokumentu, listi Srba seljaka iz okoline Beograda, koje su ovi međunarodni banditi osudili na smrt, što neće njihovu akciju da pomažu, nalaze se i imena članova komunističke trojke, koja ima izvesne ljude da pobije. Tu komunističku trojku sačinjavaju Smajo, Edi i Boris. Sve čista sama srpska imena.6
Dakle, akcija komunista u Srbiji nije bila srpska stvar - pa čak ni srpskih komunista - već pre svega stranaca dovedenih sa određenim ciljem. Upravo u Srbiju Kominterna je, uz pomoć Gestapoa, poslala najveću grupu profesionalnih komunističkih "revolucionara", plaćenika kakvi će se kasnije nazivati "psi rata". Prvu bazu za proširenje oni nalaze među robijašima, koji su upravo preplavili Srbiju, pošto su tokom Aprilskog rata sve kaznionice bile raspuštene. Po pravilu, žandarmi koji nisu želeli da nastave službu u okviru Komesarske uprave Milana Aćimovića, odlazili su u četnike, dok su robijaši odlazili u partizane.
Opasna komunistička družina već tokom prve ratne godine uspela je da u Srbiji likvidira preko 1.000 civila, izvršivši pritom pljačke ogromnih razmera.
Aca Barnic, trgovac iz Novog Bečeja, Vencel Bauer, Aca Mežnar, Henrih Melcer, Luka Šurl, Roža Šulman, Mladen Šturza, Avram Pijade, Josif Majer, dr Kraus, dr Kurt Levi, lekar iz Zemuna sa ženom, Franc Ber, Franjo Bogve, dr Josip Buzek, lekar, Buyat Dželilović iz Gradice, Franc Bankiber, Izrailo Hasan, student medicine, Valent Horvat, Alojz Hiršl, Haim Haraban, Vinko Folinović iz Zlatara, Emerik Geduldih, Leopold Grašničar, Konrad Terglovčnik, Joža Tot, Haim Abraham sudija, Isak Solomon Anaf, advokat, Aleksandar Turk, Milutin Turoman, Johan Pakaji, Johan Rithen, Janoš Sečenji, Franc Vizek, Jure Sarić, Josif Fajl, Janoš Jerković, Josif Erjavec, Ivana Siter, Stevan Steler, Martin Mikuš, Rozalija Kern, Martin Krasno, Ivanka Kuhar, Joha Lenđel, Hajim Horovaš, Erih Koen, Isak Forka, Aleksandar Devajid, Moša Benvenisti, Moske Konfino, Isak Beara, Haim Sadikarijo, Valter Koen, Bencion Levi, Elida Ilešković, Feodor Mahin, Skuz Bamnović, Mujo Ibrić, Štefica Kosijer, Ante Mihaljević, Mika Arpad, Adam Mulaosmanović, Haim Medina, Nikola Krga, Hrvat iz Koreničkog sreza, Marko Daniti, Živa Frenč, Andrija Kokotović, Hrvat, Bela Aranji, Fadim Mulić iz Bijeljine, Petar Labeš, Živko Šinšar, Aleksandar Ušćebrka, Boganić, Jankulov, Botev, Zvonimir Odak, Masteljica, Valentin Kozomarnik, Murat, Hinko Majer, veletrgovac iz Zagreba, komandant komunističkog odreda koji je srpskim seljacima testerisao glave, Lazar Lalije, Ištvan Borota, komandant komunističkog odreda koji je sekao srpskim podoficirima, dobrovoljcima i četnicima ruke i noge, nos, uši i polne organe, Bela i njegov sin Karlo Hiršvald, Hudales, Franjo Puncer, Šober, Hribernik, Alija Fotić, Almuzlino, otac, sin i ćerka, Zdenko Senjić, Drumka ćurđević, Pera Jurković, Eva Graušnik, Hrvoje Beloš, Lujo Hitri, Mole Rabas, Jakov Albahari, Toma Vodniček, Ivan Dakler, Ivan Puhlovec, Barbareze, Vita Gutman, Ivan Ventriček, Nisim Baruh, Franjo Marter, Moša Kabiljo, Irena Munker, Ivan Katić, Hrvat, Šerif Husrefović, musliman koji je zaklao nekoliko desetina Srba, među njima i pravoslavnog sveštenika Miloševića iz Azanje: Ivan Mihar, Ivan Kap, Muhadinović, musliman iz Bijeljine, inženjer Vajner, Jevrejin iz Sarajeva, Pišega, Ivan Bajazit, Joži Baruh, Lindmajer, Ivan Garanski, Hrvat iz Sarajeva, krvoloci Murat i Smajo iz Tuzle, crevar Asim iz Sarajeva koji je umesto ovčjih i goveđih, parao creva pravoslavnih Srba usred Srbije uz pripomoć otpadnika od srpskog naroda, pravoslavne vere i zdravoga razuma.
Eto, to su ti veliki "Srbi" koji su pošli da "oslobađaju Srbiju" time što pljačkaju srpski narod, uništavaju milijarde njegove imovine i kolju na najbestijalniji način stotine i hiljade najboljih srpskih rodoljuba.
To su "vođe" srpskog naroda koji ga svim svojim silama guraju u nepovratnu propast.
To je taj međunarodni ološ koji je došao da opogani, okrvavi i uništi herojsku i mučeničku Srbiju.
Nije ni ovde ni izbliza pomenut sav taj skup međunarodnih zlikovaca, koji su pokušavali da zalude srpski narod, kako bi sam pomogao da bude uništen.
Još stotine i stotine stranih bandita pomešalo se ovde sa najvećim ološem iz Srbije, sa odbeglim robijašima, profesionalnim razbojnicima i Ciganima.
U jednom komunističkom biltenu pominje se da su 8. avgusta u borbi kod Kosmaja poginuli ovi komunistički banditi: Fric Rajnpreht, Nikola Zubov i Juro Kotro. U drugom jednom komunističkom izveštaju, koji je pao srpskim oružanim odredima u ruke, piše da su 8. oktobra u borbi kod Venčana poginuli komunisti Edi i Fric, a da je ranjen Mahlajger.
U trećem jednom komunističkom dokumentu, listi Srba seljaka iz okoline Beograda, koje su ovi međunarodni banditi osudili na smrt, što neće njihovu akciju da pomažu, nalaze se i imena članova komunističke trojke, koja ima izvesne ljude da pobije. Tu komunističku trojku sačinjavaju Smajo, Edi i Boris. Sve čista sama srpska imena.6
Dakle, akcija komunista u Srbiji nije bila srpska stvar - pa čak ni srpskih komunista - već pre svega stranaca dovedenih sa određenim ciljem. Upravo u Srbiju Kominterna je, uz pomoć Gestapoa, poslala najveću grupu profesionalnih komunističkih "revolucionara", plaćenika kakvi će se kasnije nazivati "psi rata". Prvu bazu za proširenje oni nalaze među robijašima, koji su upravo preplavili Srbiju, pošto su tokom Aprilskog rata sve kaznionice bile raspuštene. Po pravilu, žandarmi koji nisu želeli da nastave službu u okviru Komesarske uprave Milana Aćimovića, odlazili su u četnike, dok su robijaši odlazili u partizane.
Opasna komunistička družina već tokom prve ratne godine uspela je da u Srbiji likvidira preko 1.000 civila, izvršivši pritom pljačke ogromnih razmera.
