Сарадња комуниста са усташама и Немцима

[Koča]

Naravno jasno je o kojim partizanima je rec - hrvatskim...

Mozda bi bolji naslov bio - Saradnja hrvatskih komunista sa svojom bracom ustasama...

Vise se puta ovo provlacilo kroz razne teme ali svakako zasluzuje posebnu.

 

[Koča]

SADRZAJ

1. "Komunistička partija Jugoslavije pozdravlja ustaški pokret...". . . . . 59
2. Tajni sastanci J. B. Tita sa ustaškim ministrom i rimskim papom . . . . 68
3. Ustaška crna legija i proleterske brigade protiv četnika. . . . . . . 77
4. Saradnja partizana i ustaša u Hercegovini . . . . . . . . . 84
5. Pavelić odbija italijanski predlog za napad na "Bihaćku republiku" . .. . 88
6. Saradnja partizana i ustaša u zapadnim oblastima. . . . . 93
7. Partizanski i ustaški komandant - rođena braća . . . . . 101
8. Nemačko viđenje stvari krajem 1942. i početkom 1943. godine . . . . . . 103
9. Saradnja komunista i ustaša povodom kapitulacije Italije .. . . . . . . 103
10. Stradanje prote Konstantina Krstanovića u Šibeniku . . . . . . . . 114
11. "Hrvatska vojska" . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
12. Nemci o prestrojavanju Hrvata . . . . . . . . . . . . . . 123
13. Englezi i prestrojavanje Hrvata . . . . . . . . . . . . . . 126
14. Odnos komunista prema genocidu Hrvata nad Srbima . . .131
15. Dražina reakcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142

 

[Koča]

1. "KOMUNISTIČKA PARTIJA JUGOSLAVIJE POZDRAVLjA USTAŠKI POKRET..."

Osnovni zadatak sa kojim su komunisti poslati u Jugoslaviju, odnosno Srbiju - nasilno uzimanje vlasti, bio je prvi uzrok njihove nemoći da stupe u ozbiljnu borbu protiv Sila osovine. Ispunjeni bezgraničnom mržnjom prema "klasnom neprijatelju", domaćem i bilo kom drugom, bili su nesposobni da se, makar "za sada", preusmere na novi kolosek. Pritisnuta nemačkim trupama, Moskva je tražila skrivanje komunističkih simbola, saradnju sa četnicima i isticanje savezništva sa Engleskom i Amerikom. Međutim, Staljin je za tako nešto milione nevinih ljudi poslao u smrt. Najčešća optužba u zloglasnim čistkama bila je upravo "agent Zapada". Zato su pred jugoslovenske komuniste iskrsavale dileme: da li su antikomunističke direktive iz Moskve samo provere njihove odanosti| Ako jesu, kako sutradan dokazati nevinost, kada pred komunističkim sudom uopšte nema odbrane| Šta ako pripadnici odeljenja za vezu sa njima budu streljani zbog "špijunaže u korist Zapada"|
Nije, međutim, samo "klasno pitanje" uslovljavalo da se komunisti bore pre svega protiv četnika. Ima tome još najmanje dva razloga. Prvi se tiče njihove opšte snage, tj. slabosti. Budući tek jedna od stotinak jugoslovenskih partija, oni realno nisu ni mogli da postignu neki uspeh protiv nemačke sile. Da su joj se suprotstavili svim snagama, kao na rečima, nema sumnje da bi bili potpuno satrveni. U prvoj godini ratovanja samo jednom nisu mogli da izbegnu veći sudar sa Nemcima, kada su ovi napali njihovu "Sovjetsku republiku" u Užicu. U paničnom begu komunisti nisu uspeli da izvuku ni svoje ranjenike: Nemci su ih stigli i poubijali na Zlatiboru. S druge strane, komunistima je nedostajao osnovni preduslov za gerilsko ratovanje, a to je podrška naroda. U ogromnoj većini, narod je bio sa svojom regularnom vojskom, iza koje su stajali kralj, vlada, crkva, pa i sve druge političke stranke. Tako su komunisti sledili logiku nemoćnog sileyije, prema kojoj treba napasti onog koga već svi drugi (i jači) napadaju, dakle - četnike.
Sledeći - a to je i najvažniji - razlog okretanja oružja na srpsku vojsku takođe je vezan za prirodu komunizma, ali ovoga puta ne za "klasno", već za "nacionalno pitanje". Komunistička teorija uči da u svakoj višenacionalnoj zajednici većinski narod "ugnjetava" i "eksploatiše" manjinske narode. U Sovjetskom Savezu na stub srama stavljeni su Rusi, a u Jugoslaviji Srbi. Još Peti kongres Kominterne, održan 1924. godine, zahtevao je izdvajanje Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Štaviše, tada je izričito naglašeno da je za jugoslovenske komuniste na prvom mestu "nacionalno pitanje", zbog čega oni ne treba da se boje "raspaljivanja nacionalnih strasti" i "plamenih elemenata nacionalnih pokreta". Komunistička partija Jugoslavije donela je rezoluciju o nacionalnom pitanju, sa sledećom osnovnom tezom: "Jugoslavija je produkt svetskog imperijalističkog rata, u kojoj se kao vladajuća nacija javlja srpska, koja ugnjetava sve ostale narode u Jugoslaviji". Dakle, srpska nacija, a ne "srpska buržoazija". Ovakvim stavovima stvarana je genocidnost komunista prema Srbima, koja će doći do izražaja već na početku ustanka 1941. godine.1
Na tim osnovama je Četvrti kongres KPJ, održan 1928, pozvao radničku klasu da "svestrano pomaže borbu raskomadanog i ugnjetavanog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju", dok je Četvrta zemaljska konferencija 1934. godine osudila "okupaciju Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od strane srpskih trupa".
Najbolje saradnike među "plamenim elementima nacionalnih pokreta" komunisti su našli u ustašama. Prva poznata dokumenta o saradnji ustaša i komunista potiču iz 1929. godine - po jedan strani i domaći.
Strani dokument je izveštaj italijanske obaveštajne službe ministarstvu inostranih poslova u Rimu, pod naslovom "Ponašanje Hrvata prema Srbiji". Italijanski obaveštajci pisali su, 24. avgusta te 1929. godine, kako se "hrvatski separatistički pokret razvija u jednu široku organizaciju", koja obuhvata Hrvatsku seljačku stranku i hrvatske komuniste. Naredni izveštaji beleže "uzlaznu liniju" ove saradnje.2
Dokument domaćeg porekla iz 1929. godine je osuda jednog od istaknutih komunista, Andrije Hebranga, pred Sudom za zaštitu države, "zbog rada sa ustaškom organizacijom na rušenju države Kraljevine Jugoslavije".3
Saradnja komunista i ustaša u ovo doba nije bila tajna. Primera radi, glasilo Komunističke partije Jugoslavije, "Proleter", u broju 28 iz 1932. godine objavljuje članak "Ustaški pokret u hrvatskim krajevima". U članku je, između ostalog, pisalo i ovo:
U poslednje vrijeme počinje da se širi osobito u Lici i Sjevernoj Dalmaciji ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. Bilo je više sukoba između naoružanih ustaša i žandara. Među Šibenikom i Benkovcem ustaše su digli u zrak četiri žandarske kasarne. U sukobima u Lici zarobili su ustaše 5 žandara i odveli ih sa sobom kao taoce. Vlada je, da uguši pokret, proglasila opsadno stanje u tim krajevima, poslala tamo 1400 žandara, tri bataljona vojske, dva kavalerijska odreda strojnih pušaka (mitraljeza) i jednu brdsku bateriju. Osim toga su poslati neregularni odredi tako zvane "Narodne odbrane" Koste Pećanca (srpski komite)...
Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme, Komunistička partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj imaju hrvatski fašistički elementi (Pavelić-Perčić), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan lički masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih italijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metode individualnog terora.
Borba za raširenje masovne baze ustaškog pokreta, protiv individualno-terorističkih metoda hrvatskih fašista - to je zadaća komunista. Velikosrpska vojno-fašistička diktatura ne može da se obori samo akcijama malih grupica ljudi bez učešća najširih masa. I to ne samo u hrvatskim, nego i u srpskim krajevima. A da bi se u borbu uvukle najšire mase, potrebno je da se one zainteresuju sa odgovarajućim parolama. Borba za nacionalno oslobođenje treba da bude ispunjena konkretnim sadržajem i da obuhvati pitanje zemlje, dugova, poreza, borbe protiv mjesnih bogataša-lihvara... Pavelić i ostala fašistička gospoda neće da istaknu zahtjev i da se bore za to, da se zemlja oduzme od veleposjednika, crkava, manastira i države i da se razdijeli besplatno i sa inventarom siromašnim seljacima... Zbog toga oni (komunisti - prim. aut) uzimaju najaktivnijeg učešća u ustaškom pokretu i predvode taj pokret, vezujući borbu ustaša za nacionalno oslobođenje sa borbom širokih masa radnog naroda za rad, hljeb, zemlju i slobodu.4
Prema tome, komunisti su pokušavali da omasove ustaški pokret, vezivanjem njegove nacionalne dimenzije ("oslobođenje hrvatskog naroda"), sa svojim klasnim programom ("socijalno oslobođenje"), ali i da mu se nametnu kao lideri.
Pored ovoga, komunisti su štampali letak u kome su se obratili "cijelom hrvatskom narodu sa pozivom da svim snagama podupre borbu ustaša", i čak "radnicima i seljacima Srbije" da "svim snagama" pomognu "borbu ustaša i naroda u Lici i Hrvatskoj"!5
Od 1935. godine Staljin napušta politiku razbijanja Jugoslavije, procenivši da bi ona mogla biti amortizer eventualnog Hitlerovog napada na Sovjetski Savez. Ipak, to nije značilo da komunisti menjaju svoju nacionalnu politiku. Njihova nova parola bila je: "Mala i slaba Srbija - jaka Jugoslavija". Zadržani su svi osnovni elementi nacionalne politike iz prethodnog perioda, s tim što su se sada imali primenjivati u okviru Jugoslavije. Sa svoje strane, Kominterna je organizovala likvidaciju svih Srba u vrhu KPJ, da bi na njihovo mesto postavila Hrvate na čelu sa Josipom Brozom Titom.
Tako su komunisti, jednako kao i prema "klasnom neprijatelju", raspirivali mržnju i prema srpskom narodu u celini, dok su na drugoj strani isticali strategijski značaj Hrvata. Među ovima su im i dalje najveći prijatelji bili ustaše. Prijateljstvo između ustaša i komunista učvršćeno je u jugoslovenskim zatvorima, gde su se sretali kao politički osuđenici.
Tokom Drugog svetskog rata, vlada generala Milana Nedića preštampavala je i širila sporazum o saradnji, koji su komunisti i ustaše potpisali u sremskomitrovačkoj kaznionici 1935. godine. U sporazumu, pored ostalog, stoji:
Svesni teškoće u borbi, bez obzira na podvojenost u odnosu na društveni poredak, vođstvo hrvatskog narodnog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovenske komunističke stranke u Kraljevini Jugoslaviji, ovlašćeno i sporazumno sa svim prvacima legalnih i ilegalnih formacija sklapa sledeći

 

[Koča]

SPORAZUM
1) Vođstvo hrvatskog narodnog oslobodilačkog ustaškog pokreta s jedne strane i vođstvo komunističke stranke s druge strane svesni su težine svoga položaja koji dolazi od zajedničkog neprijatelja, svake jugoslovenske vlade i srpskog naroda kao nosioca srpske hegemonije (nadmoćnost) i podržavaoca svakog režima koji sputava, smeta i tupi nade:
a) kod hrvatskog naroda da će ikada doći čas oslobođenja ispod srpskog jarma,
b) kod komunističkih masa da traže saveznike u rušenju postojećeg stanja, ma kakve poglede taj saveznik imao na poredak i formu države po postignutom uspehu.
2) Vođstvo jugoslovenske komunističke stranke svijesno svoje uloge, priznaje da do komuniziranja Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kičma srpstvu i pravoslavlju, jer je poznato da su to dva faktora koja su omela prodiranju Osmanlija na Zapad i komunizma i Austrije na Istok. Sporazumni su da uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno utire se teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva. Vođstvo hrvatskog oslobodilačkog ustaškog pokreta predoseća da bi bez promene postojećeg stanja hrvatski narod podlegao jugoslovenskoj lukavosti i srpskoj hegemoniji i nudi saradnju svima porobljenima narodima Jugoslavije i komunističkoj stranci posebno, da ubrzaju tok događaja sredstvima i načinima prema uputima svoga vođstva.
3) Vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta obavezuje se da će sve štrajkačke demonstracije, manifestacije i sve razne izgrede koje izvode komunističke formacije potpomagati i u njima učestvovati.
Vođstvo komunističke partije smatrajući hrvatski ustaški pokret jakim činiocem i pomagačem u rušenju postojećeg stanja, obećaje svaki podržak i potporu u ostvarivanju ustaških ideala.
Vođstvo i jedne i druge strane obavezuje se da će izbegavati, sve svađe i zađevice između jednih i drugih: u napisima, ličnom razgovoru i itd..., a u slučajevima demonstracija, revolucija i ratova, jedni druge bez prigovora pomagati, naročito uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno, kao što je istaknuto u tačci dva ovog sporazuma...
Sremska Mitrovica, juni-lipanj 1935. godine
Za komunističku stranku Za ustaški oslobod. hrv. pokret
Moša Pijade, s.r. Dr. Mile Budak, s.r. advokat6
Ovaj sporazum je očuvan u prepisu, ali ne i u originalu. Tako danas postoje dva mišljenja: prvo, da je sporazum zaista postojao, i drugo, da je reč o nedićevskom falsifikatu upotrebljenom u ratnoj propagandi.
Pristalice prve teze tvrde da se ono što piše u sporazumu zaista dešavalo, dok je osnovna tvrdnja pristalica druge teze da se Budak u to vreme nalazio u emigraciji, a ne u zatvoru u Sremskoj Mitrovici.
Možda se nikada neće utvrditi da li je ovaj sporazum postojao ili ne, međutim, iz jednog autentičnog ustaškog dokumenta s početka rata 1941. godine, vidi se da je upravo Budak bio najveći pobornik saradnje sa komunistima.

Naslovna strana " Proletera" , glasila Komunističke partije Jugoslavije, broj 28, iz 1932. godine

Prvi deo članka " Ustаški pokret u hrvatskim krajevima " , iz "Proletera" br. 28

Drugi deo članka " Ustaški pokret u hrvatskim krajevima " , iz " Proletera " br. 28

Još jedan članak iz "Proletera" br. 28, u kome se daje podrška ustaškom pokretu

Članak iz "Proletera" br. 28 - uputstvo za sabotažu vojske Kraljevine Jugoslavije

 

[gost 4554]

I sve to napisano ćirilicom...Zanimljivo...

 

[Koča]

A mogao si i lepo da procitas pre nego sto si prokomentarisao. To je stranica iz knjige gde se nalazi prepis sporazuma, da si procitao samo uvod bilo bi ti jasno.

 

[Mrkalj]

Referat Milana Banića,
Beograd, 17. decembar 1943.

Dana 4. decembra ove godine radio London doneo je vest da je Vrhovni zakonodavni odbor partizanske vojske u Jugoslaviji, na svojoj konferenciji, obrazovao Komitet za nacionalno oslobođenje, zapravo novu partizansku vladu.

O ovom događaju mnogo je govoreno i pisano, te bi ponavljanje bilo suvišno.

Ovde će se izneti ono o čemu niko do sada nije ni pisao ni govorio, pozadinu cele ove po srpski narod tragične igre, koju vode naši susedi iz Nezavisne Države Hrvatske.

Ograđujući se unapred činjenicom da je po ovom politički vrlo smišljeno, vešto i obazrivo vođenom poslu teško pružiti konkretne i sigurne dokaze, izneće se onoliko koliko to dozvoljava logično vezivanje pojava i zapažanja.

Od svog postanka hrvatska država sa svojim režimom vodi u istoriji besprimernu politiku mržnje i zločina prema srpskom elementu. Nijedan narod nikada nije u borbu sa drugim narodom uneo toliko brutalnosti kao vođe današnje Hrvatske. I ne samo današnji vlastodršci Nezavisne Države Hrvatske, već ima mnogo činjenica da u ovom nagonu uništavanja Srpstva postoji nešto opšte i duhovno, što obuhvata hrvatski narod kao celinu.

Prva etapa ove akcije uništavanja, kao što je poznato, izvršena je uglavnom tokom 1941. i 1942. godine, a završena kapitulacijom Italije, koja je iz svojih imperijalističkih ciljeva, zajedno sa katoličkom crkvom, pomagala i raspirivala delo uništavanja. Rezultat je porazan za Srbe. Stotine hiljada pobijenih Srba sa područja Nezavisne Države Hrvatske kruna je ovog rušilačkog hrvatskog besa.

Napuštanjem hrvatskog područja od strane Italijana, a zahvaljujući nemačkoj intervenciji, izgledalo je da će se odnosi ublažiti, a prilike poboljšati. Međutim, nagon je ostao i dalje, samo mu se dao lepši i lukaviji izraz. Upotrebljeno je jedno drugo sredstvo i put, ovom prilikom sa dva cilja.

Prvi cilj, nastaviti sa biološkim istrebljivanjem Srpstva i pravoslavlja, i to što većim proširenjem područja dejstva, po mogućnosti izvan hrvatskih političkih granica, i prenošenjem akcije na samu matičnu srpsku teritoriju. Drugi cilj, vrlo lukav, najbrižljivije i vešto skriven, sastoji se u tome, da se iz cele ove igre izvuče politička korist za finale, da se osigura most preko koga će se moći u slučaju potrebe odstupiti.

Sredstvo za ostvarenje ovoga cilja, iako na prvi mah izgleda paradoksalno, ustaški režim našao je danas u komunističkoj oružanoj akciji vođenoj od Hrvata Josipa Broza Tita, i njegovim najbližim saradnicima u privremenoj vladi „oslobođene teritorije”, Hrvatima dr Ivanu Ribaru, Antunu Augustinčiću, dr Josifu Smodlaki, Sulejmanu Filipoviću, Franji Frolu i Božidaru Magovecu.

Ovakva politika ustaških vlastodržaca porazna je na prvom mestu za nas Srbe, i to kako za ono malo srpskog življa koje je preživelo pokolje, tako i za samo područje Srbije. Štetna je i po nemačke vojne i političke interese, jer celokupna partizansko-komunistička akcija čiji je epicentar u Hrvatskoj, pored toga što apsorbuje veliki deo snaga nemačke vojne sile, onemogućuje istovremeno i sređivanje i političkih a samim tim i privrednih prilika na celom Balkanskom poluostrvu.

Polazeći sa ovog stanovišta naša je dužnost da skinemo veo sa ovog ustaškog, odnosno hrvatskog političkog manevra, a ne možemo li to da bar ukažemo nemačkim faktorima na pojave koje potvrđuju ova zapažanja, a koja se mogu konkretno rezimirati u ovome:

1. Poznato je da je komunistička kako propagandna tako i oružano-revolucionarna akcija vrlo elastična, i da se prema Lenjinovom učenju nikada ne sme držati krutih šablona, već treba da uvek oportunistički iskorišćava svaku datu situaciju hvatajući „aktuelnu kariku revolucionarnog lanca”. Paktiranje i saradnja sa svim elementima koji mogu pripomoći da se dođe do cilja, ne samo da su dozvoljeni po komunističkim doktrinama, već je to zapovest komunističke prakse.

Poznata je još od pre rata na našem jugoslovenskom području saradnja između KPJ i tolikih mnogih iredentističkih pokreta, među kojima samo da spomenemo VMRO, crnogorske federaliste, hrvatski frankovački pokret, pa i same slovenačke klerikalce. Da bi ova saradnja na rušenju postojećeg oblika države bila što tešnja i uspešnija, KPJ osnovala je čak i posebne KP za Makedoniju, Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju. Teorijski, duhovni i politički jaz koji je postojao između Komunističke partije i ovih pokreta ništa nije sprečavao KP da verna učenju Lenjinizma u ovoj saradnji „hvata aktuelnu kariku”.

Zašto da Komunistička partija i sada ne postupa po istom načelu oportunizma nalazeći u ustaškom pokretu odnosno režimu dobrog saradnika i pomagača u borbi protiv Srpstva i pravoslavlja. Komunističko gledište ovde je jasno. Iskoristiti pogodnu situaciju, a posle se oboriti i na samog saveznika, po načelu „ko koga”.

2. Srbin sa svojom narodnom crkvom, koja je vezana za svoj nacionalni prostor, po svojoj duhovnoj strukturi odan rodnoj grudi i neprijatelj svakog internacionalizma, zapreka je, i to vrlo jaka i ozbiljna, boljševiziranju Balkana. Pokušaji Komunističke partije da od Srbije stvore bazu svog revolucionarnog delovanja na Balkanu propali su 1941. godine, a i poslednji pokušaji koncem ove godine lome se o ujedinjeni nacionalni otpor Srba, u kome učestvuje skoro ceo srpski narod. Prema tome, geslo komunista mora biti uništiti Srbe i pravoslavlje. Program ustaškog režima je isti. Ako se tome doda politika katoličke crkve i njena misionarska penetracija na balkanski prostor, za koju ima dosta dokaza da već godinama vodi borbu protiv pravoslavlja, onda je istovetnost programa sva ova tri partnera ukoliko se odnosi na istrebljenje srpskog elementa još očiglednija.

 

[Mrkalj]

3. Ustaški režim vodeći ovakvu politiku ne odstupa ni za dlaku od svoje osnovne političke linije izražene u težnji biološkog uništavanja Srpstva i pravoslavlja.

Ovome treba dodati još jedan, koliko nečastan i nedostojan toliko i opasan momenat, a koji je svojstven hrvatskom mentalitetu. Imati Josipa broza, Hrvata katolika, makar i po nuždi za saradnika, znači osigurati sebi budućnost za slučaj pobede saveznika. Poglavnik je tu za sada, a Josip Broz za svaki slučaj. Ovakva politika i njen uspeh garantovani su i činjenicom da uz Tita sede i hrvatski politički korifeji dr Ivan Ribar, dr Josif Smodlaka (bivši poslanik kod Vatikana), Sulejman Filipović, ustaški pukovnik, kome njegovo komunističko uverenje da je uistinu iz ideoloških pobuda pristupio Titovom štabu ne bi moglo dozvoliti strahoviti pokolj srpskih žena i dece u Bosni, te Franjo Frol, dugogodišnji saradnik i istomišljenik dr Vlatka Mačeka i bivši predstojnik pri Banskoj vlasti u Zagrebu. Ovo nekoliko Hrvata, članova Titove vlade, dopušta verovanje da se šareno hrvatsko društvo okupilo „u vladi oslobođene teritorije” sa posebnim političkim ciljevima, iza kojih stoji i poglavnik i cela Hrvatska zajedno sa dr Vlatkom Mačekom.

4. Ako se makar i jednim delom prime ove pretpostavke, zar se samo po sebi ne nameće uverenje da ceo komunističko-partizanski pokret na jugoslovenskoj teritoriji moralno i materijalno pomaže zvanični Zagreb. Već dve godine u hrvatskoj državi vršljaju Titove bande i sve do sadašnje kaznene ekspedicije nisu uspeli da ih unište. U Srbiji, gde je komunistički plamen najpre buknuo, i to u razrovanoj i okupiranoj Srbiji, partizanska akcija uništena je za nekoliko meseci, a ugnezdila se na teritoriji suverene zemlje, koja raspolaže regularnom vojskom, tamo se širi, organizuje i jača, preteći da ponovo zahvati Srbiju, a preko nje da se proširi i na ceo Balkan.

Postoje, naime, obaveštenja da se sprema seoba Titovog glavnog štaba na planinu Pasjaču (okrug leskovački), odakle bi se na domaku bugarske granice rukovodilo partizanskom balkanskom akcijom narednog proleća.

5. Ustaško komunistička saradnja, čije perspektive sada zapažam, nije nova pojava. Poznato je da ovo prijateljstvo datira još iz bivše Jugoslavije, i da je na bazi borbe protiv Srpstva, pravoslavlja i„srpske hegemonije” dobila svoj realan izražaj u protokolu sporazuma između vođstva hrvatske ustaške organizacije i vođstva Komunističke partije Jugoslavije. Sporazum je zaključen u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, a potpisan od strane Moše Pijade i dr Mile Budaka. Njegova ideološka osnova sažeta je u članu 2 i 3 koji glase:

2) Vođstvo jugoslovenske komunističke partije, svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek sprečavala kako prodiranje Osmanlija na zapad tako i Austrije i komunizma prema istoku. Radi toga, ovo vođstvo složno je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega onoga što je srpsko i pravoslavne vere.

Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća, da će u slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svim podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovo komunističkoj partiji, kako bi se ubrzao tok događaja, svim sredstvima, a prema uputama ovoga vođstva.

3) Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da će potpomagati i učestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim akcijama, koje provode komunističke formacije.

Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju postojećeg stanja, j u postizanju ustaških ideala obećava svaku svoju pomoć.

Vođstvo ovih partija obavezuje se da će između sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd,i te da će se obostrano bezuslovno potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucije ili rata, a osobito što se tiče uništenja svega onoga što je srpsko ili pravoslavno, kao što je to naglašeno u tački 2 ovoga sporazuma.

Dakle, upravo ono što je u ovom referatu napred detaljnije izloženo i obrazloženo.

6. Iz oblika dosadašnjih partijskih akcija na teritoriji hrvatske države, vidi se da mahom stradavaju srpska naselja i da se uništava srpski živalj, a da je oštrica na prvom mestu uperena protiv srpskog sveštenstva. Slučaj postupka „partizanske oslobodilačke vojske” u Šibeniku eklatantan je i ubedljiv. I u samim partizansko-komunističkim redovima ubijaju se i uništavaju Srbi, a vodeća mesta poverena su Hrvatima. I ove činjenice ukazuju na ustaški duh u ovim redovima i ostvarivanje ustaškog programa preko Titovih bandi.

Kao što se iz prednjih izlaganja vidi, iza cele ove tajanstvene igre krije se nevidljivi režiser, koji glumu vešto režira, a na štetu Srpstva. Ovo raskrinkati, ili bar ukazati na ove perfidne mehanizme ustaškog režima, hrvatskih političara i katoličke crkve naša je dužnost. Ovaj referat prilog je i pomoć na putu ispunjenja ove dužnosti.

Prilaže se prepis komunističko-ustaškog sporazuma.

Beograd, 17. XII 1943.

(Arhiv VII, Nedićeva građa, K.1A, F.1, D.9-9a)

 

[Koča]

Odlican dokument, svaka cast

Dakle 43. se jasno govori o sporazumu Pijade-Budak, takodje se spominje Sulejman Filipovic, kao ustaski pukovnik, o kome sam govorio, jasni su zajednicki planovi i ciljevi komunista i ustasa. Ko zna koliko ima jos ovakvih dokumenata. Ako imas, samo postavljaj!

Naravno komunisti se mogu pozvati na ''Nedicevu propagandu'', to je jedino sto im preostaje...ali suvise je dokaza bratske saradnje sa ustasama.

 

[Sanovnik]

Bravo za temu .

 

[Koča]

2. TAJNI SASTANCI J. B. TITA SA USTAŠKIM MINISTROM I RIMSKIM PAPOM

Novi podsticaj za saradnju ustaša i komunista došao je sa potpisivanjem sporazuma Ribentrop-Molotov 1939. godine. Posle okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine, Komunistička partija Hrvatske vodila je pregovore sa Pavelićevim režimom o svom legalizovanju u okviru "Nezavisne Države Hrvatske". Kako je Kominterna već legalizovala Komunističku partiju Slovačke u okviru Hitlerovog "Novog poretka", očekivala se dozvola i za legalizaciju Komunističke partije Hrvatske, ali situacija se menja 22. juna 1941, sa nemačkim napadom na Sovjetski Savez.7
Ipak, komunisti i ustaše u međuvremenu potpisuju još jedan sporazum o saradnji. To vidimo na osnovu dnevnika Slavka Kvaternika, zamenika hrvatskog poglavnika Ante Pavelića, koji se čuva u Istorijskom arhivu grada Beograda, u Legatu Vicka Krstulovića, jednog od partizanskih komandanata. Kvaternik je 22. aprila 1941. zapisao:
Mile (Budak - prim. aut) bio ponovo kod mene. Tražio da se ubrza dogovor o suradnji sa komunistima. Poglavnik potpisao dogovor. O tome odmah javljeno Lorkoviću. On je dobio zadatak za suradnju.8
Sa početkom rata između Sovjetskog Saveza i Nemačke, dugogodišnje prijateljstvo komunista i ustaša našlo se pred novim iskušenjima. Ono je moralo biti skrivano od Nemaca i Italijana (ustaških saveznika koji su ratovali protiv komunizma), zatim od Zapadnih saveznika (jer su komunisti računali na njihovu podršku) i na kraju od srpskih masa (koje je Komunistička partija pokušavala da pridobije).
Međutim, komunisti i ustaše nisu uspeli da sakriju svoju saradnju ni prema kome: o njoj je ostalo dovoljno dokaza praktično iz svih izvora.
Kada je o osovinskom bloku reč, najpre se oglasila italijanska obaveštajna služba. Vrhovna komanda italijanskih trupa izveštena je o saradnji ustaša i komunista 28. novembra 1941. godine. Ova prva saradnja uočena je u predelima između Sinja i Knina.9
Posle propasti "Sovjetske republike" u Užicu, komunistička glavnina prešla je u Crnu Goru, proglasivši je za novu republiku Sovjetskog Saveza, takođe uz primenu mera iz "druge faze revolucije". Masovna ubistva Crnogoraca, kao i susednih Hercegovaca, imala su za komuniste iste posledice kao i u Srbiji krajem minule godine. Potpuno raskrinkane, njih je osvetoljubivi narod tih krajeva gonio do poslednjeg. Kada je Draža posle nekoliko meseci stigao u Crnu Goru, još je trajala akcija vađenja iz jama i sahranjivanja žrtava "crvenog terora". Žene u crnini dolazile su u njegov štab da traže osvetu.
Budući redom proterivani iz srpskih oblasti, komunisti su izlaz našli u savezu sa formacijama nacističke hrvatske države, sa kojima su prvu veliku borbenu saradnju imali za vreme ofanzive protiv četnika majora Jezdimira Dangića u Istočnoj Bosni, početkom 1942. godine. Sada im je ostalo da novu "sovjetsku republiku" proglase negde u dubini "Nezavisne Države Hrvatske", pod Pavelićevom zaštitom. Najpogodnija za to, pokazalo se, bila je bihaćka regija. Zato je "Bihaćka republika" trajala duže od prethodnih. U njoj komunisti ne samo što nisu napadani od strane "Nezavisne Države Hrvatske", nego su i redovno snabdevani oružjem, municijom i ratnim materijalom. U to vreme akreditovali su jednog svog visokog funkcionera (Andriju Hebranga) za vezu sa ustašama, a jednog (Vladimira Velebita) za vezu sa Nemcima. Ta dvojica bezbedno su sedela u Zagrebu.
Već smo videli da je u Zagrebu, u svojoj vili, živeo Velebitov otac, austrougarski general u penziji, ratni drug Gleza Horstenaua iz Prvog svetskog rata, dok je Andrija Hebrang još 1929. godine bio osuđivan zbog saradnje sa ustašama. "Nezavisna Država Hrvatska" je bila jedina nacistička država koja posle napada Nemačke na Sovjetski Savez nije progonila vođe Komunističke partije. Svi istaknuti funkcioneri Komunističke partije Hrvatske su preživeli rat, izuzev nekolicine Srba-komunista, koje su, preko ustaša, likvidirali sami komunisti (Rade Končar, Staniša Opsenica i drugi).10
Početkom 1943. godine Pavelić je tajno poslao komunistima jednog svog ministra, N. Rušinovića, da izrazi "povjerenje" prema njima. Neposredan povod za slanje ovog ustaškog ministra bio je obaveštavanje partizana o predstojećoj nemačkoj Operaciji "Vajs", kako bi se na vreme sklonili. Komandant 4. zone "Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske", Vicko Krstulović, o dolasku ministra Rušinovića pisao je 18. januara Vrhovnom štabu:
...Da je Pavelić poslao ministra naročito zato da nađe vezu sa partizanima, kako bi se na bilo koji način predusrela ova akcija (Operacija "Vajs" - prim. aut) i ubijanje partizana i hrvatske vojske. Ovo pregovaranje i sporazum sa partizanima mora biti apsolutno tajno pred Njemcima i Talijanima. Navodno da su stali (Pavelić i njegova vlada - prim. aut) na stanovište da država bez naroda ne vredi. Ministar i župan (N. Leutić, veliki župan iz Omiša - prim. aut) su izrazili svoje povjerenje prema partizanima, samo se boje da ne bi u partizanskim redovima Srbi preuzeli vođstvo i da bi sutrašnja Jugoslavija opet došla pod vođstvo Srba.11
Po prijemu Krstulovićevog pisma, na sastanak sa Pavelićevim ministrom dolazi lično Josip Broz Tito. Sastanak je bio tajan i komunisti, po prirodi stvari, ni kasnije o njemu nisu govorili. Ali, za susret komunističkog vođe i ustaškog ministra saznala je italijanska komanda iz Šibenika i o tome obavestila svoje pretpostavljene. U italijanskom vojnom arhivu u Rimu originalni izveštaj o sastanku Rušinović - Broz pronašla je dr Smilja Avramov.12 Takođe, dr Avramov je pronašla i originalni izveštaj italijanske obaveštajne službe o sastanku Josipa Broza Tita i pape Pije Dvanaestog - dakle, istog onog pape koji je pružio podršku Anti Paveliću - u Vatikanu, 9. avgusta 1944. godine. Sastanak je održan u najvećoj tajnosti, koja je očuvana sve dok dr Smilja Avramov nije objavila ovaj dokument. Dr Avramov piše da je sastanak pape i vođe Komunističke partije Jugoslavije ugovoren još prilikom dolaska ustaškog ministra N. Rušinovića kod komunista, januara 1943. godine. Naime, u prethodnom periodu upravo N. Rušinović je bio stalni predstavnik nacističke hrvatske države u Vatikanu. Tako se iz Rušinovićeve poruke od 18. januara 1943, koju je preneo Vicko Krstulović, vidi ne samo suština razgovora J. B. Tita i Pavelićevog ministra, već i razgovora J. B. Tita i rimskog pape. Najzad, poznat je i jedan hrvatski izvor, koji stav Ante Pavelića prema partizanima definiše tačno onako kako je to njegov ministar Rušinović saopštio Krstuloviću. Pavelić je, prema ovom izvoru, rekao: Neka se iz partizana na našoj zemlji odstrane tuđinci, hrvatske partizane sve ćemo smestiti na ovu pozornicu i pogostiti ih".13

 

[Koča]

Komunisti su posle rata sistematski uništavali kompromitujuća dokumenta, ali promakla su im im još najmanje dva - ne računajući nemačke, italijanske, britanske, američke i četničke izvore - dokaza o saradnji sa ustašama. Prvi je izveštaj zamenika načelnika Vrhovnog štaba, bivšeg kapetana Velimira Terzića, J. B. Titu od 17. januara 1943. godine. Terzić piše:
Ovim ustaškim pregovaračima - parlamentarima, po mome mišljenju, trebalo bi staviti do znanja da je bezuslovno potrebno da donesu originalna - zvanična punomoćja od Pavelićeve vlade, a ne ovako od nekih raznih delegata.14
O sadržaju pregovora redakcija zbornika dokumenata upućuje čitaoca na Arhiv vojnoistorijskog instituta u Beogradu, navodeći oznake dva dokumenta, što su kako proizilazi zapisnici sa sastanaka komunista i ustaša. Međutim, ta dva dokumenta, sa oznakama AVII K-1491 reg. br 16-5 i AVII K-12 reg. br 5-1, ne nalaze se u navedenom Arhivu. Drugim rečima, ona su "preživela" akciju uništavanja kompromitujućih dokumenata, redakcija ih je pogledala i neoprezno pomenula u zborniku, a onda je neko došao i uništio ih.
Poznat je još jedan ovakav slučaj. Istoričar dr Savo Skoko potražio je naređenje J. B. Tita od 14. februara 1942. godine, koje je školski primer ratnog zločina. Rečeno mu je da je po objavljivanju u jednom od zbornika došao oficir Titove garde i odneo naređenje, s obrazloženjem da je "podmetnuto".15
Međutim, četnička obaveštajna služba odmah je saznala za ove pregovore ustaša i komunista, o čemu je Draža 14. januara 1943. izvestio vladu u Londonu:
Vođa komunista u Dalmaciji Bulšan poslao je bivšeg sreskog načelnika u Sinju kod komandanta ustaša da pregovaraju o zajedničkoj akciji protiv četnika.16
Kontekst Terzićevog izveštaja od 17. januara 1943. je sledeći. Terzić je zapazio da se četnici koncentrišu u Dalmaciji, pretvarajući je u "bazu za buduće događaje", to jest za doček invazionih trupa Zapadnih saveznika. Zato je predlagao J. B. Titu:
Moramo pripremiti i planski izvesti jednu operaciju na kninske četnike i došljake iz Hercegovine i Crne Gore, te da ih dobro potučemo i uništimo. Ovo bi trebalo izvesti u što kraćem roku, kako bi presekli u korenu njihove dalje tendencije i likvidirali ih sa dalmatinskog područja. U ovu svrhu mi bi mogli koristiti našu 2. diviziju i najveći deo dalmatinskih snaga, možda i jedan deo 6. hrvatske divizije, a verovatno i kompletnu.17
Potom sledi stavka o traženju zvaničnog punomoćja od Pavelićeve vlade, sa obrazloženjem da se ustaše što duže zadržavaju u pregovorima, "kako bi nam ostalo dovoljno vremena da izvršimo pregrupisavanja snaga u cilju razbijanja i uništenja četnika". Terzić nastavlja: "Zatim, kasnije, pošto bi razbili četnike, mogli bi se baciti celokupnim snagama na ustaške bande".18
Terzićev stav o ustašama verovatno je razlog što komunisti ovaj dokument ne samo što nisu uništili, već su ga i publikovali. Naime, nesporno je da su mnogi komunisti srpskog porekla razmišljali o ustašama kao Terzić. Međutim, tako nisu razmišljali J. B. Tito i hrvatski komunisti iz Glavnog štaba Hrvatske - dakle oni koji su istinski komandovali partizanskim jedinicama. Oni su Terziću i drugim komunistima srpskog porekla govorili da se prava akcija protiv ustaša odlaže dok se ne likvidiraju četnici - a to se oteglo na čitav rat. Skrivali su, takođe, i kontakte sa Pavelićevom vladom, poput onog sa ministrom Rušinovićem. O dolasku Rušinovića Terzić očigledno nije bio obavešten. Kontakti koje je Terzić imao sa ustašama bili su na nižem nivou, a on nije ni imao ovlašćenja za donošenje strateških odluka.
Drugi dokaz o pregovorima komunista i ustaša je instrukciji J. B. Tita svojim pregovaračima sa domobranima, pisana 2. jula 1943, s tim što su oni, kako se navodi u zborniku dokumenata, pregovarali i sa ustašama. Reč je o "fingiranim napadima" komunista na domobranske i ustaške garnizone. Komunisti i predstavnici hrvatskih formacija dogovorili bi se o simuliranju borbe, jer su Hrvati morali da podnose izveštaje Nemcima za izgubljene garnizone. U ovo doba, u dogovorenim "fingiranim napadima" komunisti su zauzeli od domobrana Han-Pijesak, Vlasenicu, Olovo, Šekoviće i Kladanj. Višednevni pregovori komunista sa ustašama u Zvorniku nisu urodili plodom, pa je ovo mesto zauzeto pravom borbom (da je borba bila prava, može se zaključiti po velikim gubicima komunista).
J. B. Tito se koristio svojim starim sporazumima sa hrvatskim formacijama, a očigledno i nekim načelnim dogovorom. U pomenutoj instrukciji od 2. jula 1943, tj. direktivi "za pregovore sa predstavnicima Hrvatske domobranske vojske u Istočnoj Bosni", kaže se da treba uspostaviti "što tešnji kontakt sa svima nama naklonjenim predstavnicima vojnih i civilnih vlasti" hrvatske nacističke države, navodno radi njene "dezorganizacije i razbijanja". Pregovore, koji su već zakazani, treba iskoristiti za postizanje što boljih rezultata, "kako bi to poslužilo kao primer i ostalim starešinama hrvatske vojske". Titovi predstavnici imali su da svim domobranima, oficirima, podoficirima i vojnicima, "garantuju bezbednost života i lične privatne imovine". Svima koji pređu u partizane priznaju se činovi i omogućava dalje napredovanje, piše J. B. Tito i nastavlja:
Svaki onaj vojnik koji izrazi želju da iz bilo kojih razloga ne pristupi Narodnooslobodilačkoj vojsci ili da bude prekomandovan u svoj kraj, kod tamošnjih naših jedinica, izaći će mu se u susret. U ovom poslednjem slučaju biće upućen sa svojom potpunom ratnom spremom.
U toku pregovora tražiti od predstavnika Hrvatske domobranske vojske da predadu u ispravnom stanju svu ubojnu spremu - ratni materijal, hranu, vozila, magacine i ostalo.
U krajnjem slučaju, tj. ako predstavnici Hrvatske domobranske vojske ne pristaju na javnu predaju, pristati i na fingirani napad na njihov garnizon, gde će biti tačno ugovoren i predviđen način predaje.19
Ustaše se ne pominju, ali se uputstvo odnosilo i na njih, što dokazuju pregovori sa Crnom legijom u Zvorniku. Kao i prema domobranima i ustašama, komunisti zadržavaju isti odnos i prema četnicima: "Sve pohvatane četničke grupice odmah streljati na licu mesta", naređivao je pomoćnik načelnika Vrhovnog štaba, Velimir Terzić, 1. jula 7. diviziji.20
U drugom naređenju 7. diviziji, poslatom istog dana, Terzić naređuje da 7. brigada ne napada četnike, jer su njene snage "nedovoljne i slabe". Vrhovni štab će, piše dalje Terzić, uputiti "za razbijanje četničkih bandi drugu jedinicu i jače snage".21
Upućena je jedna brigada iz 2. divizije, i to ne na običan zadatak, već "kao kaznena ekspedicija", kako se izrazio Terzić u pismu Pavlu Iviću od 3. jula.22 "Čišćenje Zvijezde planine od četničkih bandi" podrazumevalo je i konfiskaciju hrane u srpskim selima, kao što je to i ranije činjeno.
Prema tome, ratna saradnja komunista sa ustašama došla je isto onako prirodno kao i njihova borba protiv četnika. I u jednom i u drugom slučaju reč je o nastavku predratne komunističke politike, kako "klasne", tako i "nacionalne". Obe te politike sistematski su negovale antisrpstvo, za račun navodno ugnjetavanih Hrvata.

Originalni italijanski dokument od 14.08.1944 o susretu ustaškog Pape Pije Dvanaestog i Josipa Broza Tita u Vatikanu, koji je pronašla dr Smilja Avramov u vatikanskoj arhivi. Jasenovac je još 9 meseci klao srbe posle ovog susreta. Ovo je jedan od milion dokaza da je tito znao za Jasenovac, zato ga nije nikad ni posetio.

 

[Koča]

Bravo za temu .

Ukljuci se brate, idemo redom...stvarno ima gomila stvari koje dokazuju ovu saradnju. Ovo bi svako trebao da procita, a tek ce se otkrivati dokumenti, slike, itd.

Poz!

 

[Mrkalj]

Ovome treba dodati još jedan, koliko nečastan i nedostojan toliko i opasan momenat, a koji je svojstven hrvatskom mentalitetu. Imati Josipa broza, Hrvata katolika, makar i po nuždi za saradnika, znači osigurati sebi budućnost za slučaj pobede saveznika. Poglavnik je tu za sada, a Josip Broz za svaki slučaj. Ovakva politika i njen uspeh garantovani su i činjenicom da uz Tita sede i hrvatski politički korifeji dr Ivan Ribar, dr Josif Smodlaka (bivši poslanik kod Vatikana), Sulejman Filipović, ustaški pukovnik, kome njegovo komunističko uverenje da je uistinu iz ideoloških pobuda pristupio Titovom štabu ne bi moglo dozvoliti strahoviti pokolj srpskih žena i dece u Bosni, te Franjo Frol, dugogodišnji saradnik i istomišljenik dr Vlatka Mačeka i bivši predstojnik pri Banskoj vlasti u Zagrebu. Ovo nekoliko Hrvata, članova Titove vlade, dopušta verovanje da se šareno hrvatsko društvo okupilo „u vladi oslobođene teritorije” sa posebnim političkim ciljevima, iza kojih stoji i poglavnik i cela Hrvatska zajedno sa dr Vlatkom Mačekom.

Tu danas moramo dodati i jednog od glavnih - dr Vladimira Nazora, predsednika ZAVNOH-a, hrvatskog nacionalistu i simpatizera ustaša, koji je zajedno sa pomenutima naknadno regrutovan da podupre "Hrvatski plan B."

 

[kiseli1]

DANILO KIŠ
O NACIONALIZMU
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i
pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je
posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja
individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije
ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do
paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije
u stanju da se «izrazi», ili zato što mu taj društveni projekt ne
ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao
individuu, što će reći ne daje mu da doñe do svog entiteta, on
je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv.
društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine
koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme
od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija,
očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih,
filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne,
polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni
tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru,
na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje
se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred
sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, roñaka Žila
(Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina
osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme:
Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da
prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno
biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim
pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi
namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je
osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze
(a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on
postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se
slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po
pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako
ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je
zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu
(ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u
odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po
opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas.
Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o
antisemitizmu, «potpun i slobodan izbor, globalan stav koji
čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema
čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno
strast i koncepcija sveta».
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle,
linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili
misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što
će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za
ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi
(druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati.
Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste.
Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje,
angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su
drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što
nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano.
Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle,
totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još
poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci
to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki
pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za
narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim,
nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se
podsetimo, kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih
asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti,
nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv.
varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar
nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao
intelektualac ima uvid u kulturno nasleñe neke druge nacije,
velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja
analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor,
folklorni kič, ako vam se tako više sviña, nisu ništa drugo do
kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke
ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije
antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na
famoznom coleur locale-u takoñe je, ako je izvan umetničkog
konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan
od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam
je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na
poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo
pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne,
nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam
onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi
koljemo, kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni
alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na
njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov.
Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti,
estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u
prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji
samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče.
Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što
smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da
nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su
dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli.
Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao
svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini,
slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali
od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda
izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje
njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne
ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem,
onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam
ideja beznaña, ideologija mogućne pobede, zagarantovana
pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga,
«nikoga do Boga», a njegov bog jeste bog po njegovoj meri,
bledi roñak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat
roñeni, isto toliko nemoćan kao i on sam, «ponos porodice»,
porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije –
bledi, blesavi roñak.
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez
obaveze. «To je kukavica koja ne želi da prizna svoj
kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu,
nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuñuje da
ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom
pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne
usuñuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune»
- slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle,
pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah
nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na
marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen meñu
konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj
pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u
procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a
društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u
ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje
društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani
individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog
i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija...
Ideje, br. 4. za 1973. (intervju)
Čas anatomije, 1978.

.............

 

[Koča]

Tu danas moramo dodati i jednog od glavnih - dr Vladimira Nazora, prědsědnika ZAVNOH-a, hrvatskog nacionalistu i simpatizera ustaša, koji je zajedno sa pomenutima naknadno regrutovan da podupre "Hrvatski plan B."

Apsolutno, sa sve svojom pesmicom volejnom poglavaru...

POGLAVNIK

Nad starim dvorom usred glavnog grada
ko plamen vječnog svietla stieg vihori;
u dvoru, blied od neprekidnog rada:
Poglavnik bdije, jer narod se bori.

I premda svu noć, ko uklete sjene,
more Ga brige mnogih podanika,
ipak Mu bdienjem izmučene sjene
sa smieškom prime stranog poslanika.

Ko dobra majka često prigne čelo
nad uzglavljima ranjenih junakâ;
ko brižan otac izlazi u selo
vidjeti poljske radove seljakâ.

A ipak nikad nitko ne će znati:
sa koliko se boraca On bori,
od kolikih Mu boli srdce pati
i kolikom Mu snagom duša gori!

Tek će budućnost, što će vedra teći,
znati, što bješe činio i htio,
a poviest naša s ponosom će reći:
Naš Poglavnik je velik vladar bio!

 

[Koča]

3. USTAŠKA CRNA LEGIJA I PROLETERSKE BRIGADE PROTIV ČETNIKA

Kao ni u Zapadnoj Srbiji krajem 1941, komunisti nisu mogli da se održe ni u Istočnoj Bosni početkom 1942, pošto je narod tih krajeva podržavao samo svoju vojsku. A upravo ta vojska je komunistima bila trn u oku, jer su je smatrali glavnom preprekom u ostvarenju svog ratnog cilja, tj. u osvajanju vlasti. Zato je J.B. Tito 8. februara 1942. izdao naređenje da partizanska glavnina, umesto ka Sarajevu i Zapadnoj Bosni, gde su se nalazile ustaše, napade usmeri ka Istočnoj Bosni:
Svi odredi treba da usaglase svoja dejstva, a to je: da se teritorija Istočne Bosne očisti od četnika i bude van svakog četničkog uticaja.23
Komunističke snage bile su, međutim, isuviše slabe za sprovođenje ovakvog plana. Prema nemačkim dokumentima, major Jezdimir Dangić, komandant Istočne Bosne, imao je 20.000 četnika, a partizani ukupno 6.000 ljudi (lokalne jedinice plus ostaci glavnine prebegli iz "Užičke republike"). Tako komunisti donose odluku da u borbu protiv četnika krenu u saradnji sa ustašama. O tome je general Paul Bader, komandant nemačke Komande Srbije (koja je obuhvatala i Istočnu Bosnu), prvi put javio pretpostavljenima 20. marta 1942. godine:
Između hrvatskih komunista, ustaša i iz Crne Gore nastupajućih delova proleterske brigade, izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih.
U izveštaju od 31. marta on je imao više informacija:
Ustaše, domaći partizani i na kraju nastupajuće bande iz Crne Gore bore se ovde rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangićevom komandom.24
U zborniku dokumenata nemačkog rajha, tom XII, knjiga 2, koji su komunisti objavili 1976. u Beogradu, iz Baderovog izveštaja od 20. marta izbačena je rečenica o saradnji partizana i ustaša (str. 231-234). Međutim, u Baderovom izveštaju od 31. marta takva rečenica nije izbačena (str. 267). Verovatno je razlog taj što se "nastupajuće bande iz Crne Gore" u izveštaju od 31. marta ne nazivaju "proleterskim brigadama", kao u izveštaju od 20. marta.
O ishodu borbi četnika s jedne, a partizana, ustaša i domobrana s druge strane, Bader je javio 10. aprila:
Izgleda da je četnička grupa Dangić jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustašama u saradnji sa komunistima, tako da Dangić sada može da postigne samo lokalne uspehe.25
U pomenutom zborniku dokumenata nemačkog rajha ostavljen je deo Baderovog izveštaja od 10. aprila o saradnji ustaša i partizana. Ali, reč "saradnja" zamenjena je rečju "sadejstvo". Evo kako, prema ovom zborniku, glasi cela Baderova rečenica: "Izgleda da je četnička grupa Dangića teško potučena u borbama s hrvatskim oružanim snagama i ustašama, u sadejstvu s komunistima, tako da Dangić, po svoj prilici, nije više u stanju da postigne više od lokalnog uspeha". Uz ovu rečenicu komunistički istoričari u fusnoti daju sledeći komentar: "U to je vreme Operativni štab Udarne proleterske grupe (2. i 1. proleterska brigada) a prema naređenju Vrhovnog štaba NOP i DV Jugoslavije, čistio Istočnu Bosnu od Dangićevih četnika" (str. 276-277). Dakle, komunistički istoričari su ovim praktično potvrdili navode iz Baderovog izveštaja o "sadejstvu" partizana i ustaša. Zajedno sa ustaškom najozloglašenijom jedinicom, Crnom legijom, protiv četnika se borila partizanska glavnina (jedine dve proleterske brigade koje su tada imali) i to po naređenju Vrhovnog štaba, tj. J. B. Tita.
Nešto kasnije, nemačka Komanda Srbije raspolagala je novim podacima: u izveštaju od 16. aprila ona spominje da se "ustaše i partizani" bore zajedno, ali da Dangić "još nije slomljen", iako se povlači zbog nestašice municije.
U izveštaju od 20. aprila, nemačka Komanda Srbije kaže da je situacija "i dalje nejasna i napeta, jer partizani se bore samo protiv Dangićevih pristalica, a ne i protiv ustaša". Pisac izveštaja, pukovnik Erih Keviš, dalje navodi: "Prema raspoloživim izveštajima ustaše su se, navodno, s hrvatskim komunistima borili protiv Dangića".26
Komunistički istoričari objavljuju ovaj dokument bez cenzure, uz komentar da su se četnici "igrom slučaja" našli između partizana i ustaša. Oni su, naravno, skrivali kontinuiranu saradnju ustaša i komunista još od 1929. godine.
Prema Baderovom izveštaju Komandi Jugoistoka od 20. aprila, "prodor hrvatskog ustaškog potpukovnika Francetića do Drine pretvorio se u uništavajući udarac protiv snaga Dangićeve grupe". Francetićev napad bio je uspešan zato što su se "ustaše navodno s hrvatskim komunistima borile protiv Dangića", kako stoji u Baderovom izveštaju, a svakako i zato jer su protiv četnika nastupale i jake nemačke formacije.27
U izveštaju operativnog štaba borbene grupe "Bader", upućenom 22. aprila generalu Baderu i Komandi Jugoistoka, stoji da je "raspoloženje srpskih ustanika vrlo potišteno pri početku ofanzive i iznenadnom prodoru kroz trostruki položaj Srba". Međutim, piše dalje u izveštaju, "pojava jedne nove grupe u Vlasenici, koja je došla iz Srbije, opet je položaj Srba vratila u pređašnje stanje". Nova pomoć prekodrinskim Srbima stigla je od generala Milana Nedića. Ovi ljudi su naoružavani, kako piše u istom izveštaju, "putem `takozvane izbegličke pomoći` u Beogradu". Nemci su utvrdili postojanje "i drugih grupa iste vrste".28
Te "druge grupe" stizale su po naređenju generala Draže Mihailovića, koji je stanje na frontu u Istočnoj Bosni pratio iz dana u dan, pomažući koliko je moguće. Naročito angažovanje Draža je tražio od jedinica naslonjenih na Drinu, poput Zlatiborske brigade kapetana Milorada Mitića i Cerske brigade kapetana Dragoslava Račića, a isto tako i od svojih ljudi legalizovanih u jedinicama generala Nedića na ovom sektoru. To su bili potpukovnik Radojko Jovandarić, negdašnji komandant Kotleničkog četničkog odreda, sada legalizovan u Bajinoj Bašti, i major Momčilo Matić, komandant Nedićeve Drinske grupe srpskih oružanih snaga. U radio depeši Lazaru Trklji od 15. aprila, Draža naređuje da se "potrebne snage" uzmu od Račića, Mitića, Jovandarića i Matića.29
Međutim, upravo u pristiglim četnicima i Nedićevim odredima - za koje su govorili da se "tobože bore protiv ustaša" - komunisti su videli svoje najveće neprijatelje. Dopuštajući mogućnost da lokalni četnici, ako budu zarobljeni, "dobrovoljno" pređu u partizane, u vezi s pridošlicama iz Srbije J. B. Tito je izdao ovakvo naređenje:
Sve četnike iz Srbije streljati bez ikakve razlike.30
Izveštaj operativnog štaba grupe "Bader" od 4. maja, daje sledeći opis situacije u Istočnoj Bosni:
Prodor u luk Drine-Vlasenice-Srebrenice, koji su izvršile ustaše pod potpukovnikom Francetićem, slomio je tamošnju dominantnu snagu ustanika i doveo do ponovnog osvajanja najvažnijih mesta na ovom području. Taj prodor je na taj način učinio nepotrebnom jednu veću akciju predviđenu Operacijom "Trio II".31
Komunisti su se još jednom povukli u italijansku okupacionu zonu, pošto su, kako piše u istom izveštaju, "očigledno o predstojećim događajima (bili) obavešteni od hrvatskih oficira". Jedan od Titovih ljudi za vezu sa ustašama bio je Edvard Kardelj, koji se tada nalazio u Sarajevu. Izveštavajući J. B. Tita o pokretima ustaških i nemačkih jedinica, u pismu od 15. januara 1942, Kardelj napominje: "To su vesti iz pouzdanih (tebi poznatih) izvora..."32

 

[Koča]

Sem Kardelja, J. B. Tito je među Hrvate poslao i Ivu Lolu Ribara i Vladimira Velebita, kojima je 6. marta 1942. naredio:
Naša je dužnost da hrvatskoj vojsci objasnimo opasnost koja preti hrvatskom narodu u Bosni i drugim krajevima od strane srpskih četničkih bandi, od strane srpske hegemonističke klike... Na tom pitanju mi moramo dobiti hrvatske vojnike, pa i oficire... Na tom pitanju treba da se sporazumete sa naprednim delovima Hrvatske seljačke stranke, da oni preko svojih veza utiču u hrvatskoj vojsci da ona prilazi nama i da nam daje oružje i municiju.33
Komunistički delagati su se slobodno šetali Zagrebom, pa ih je J. B. Tito upozorio da to ne smeju činiti, uprkos dobrim odnosima sa Hrvatima, sledećim pismom:
Budite oprezni! Preduzmite mere da se prekine sa malograđanskim, familijarnim posjetama i sastancima, kao što je to slučaj kod NN.34
Reč je o Vladimiru Velebitu, čiji je otac, kao austrugarski general i prijatelj nemačkog generala Horstenaua, uticao da se komunisti u Zagrebu osećaju kao kod svoje kuće. S jedne strane, ovo je komunistima bilo od koristi, ali je s druge strane druženje njihovih delegata sa Nemcima i domobranima, a naročito sa ustašama, negativno uticalo na Srbe u partizanskim redovima. Nema vesti da su Srbi partizani saznali za misiju Velebita, Kardelja i Ribara, ali su zato dobro videli saradnju ustaške Crne legije i 1. i 2. proleterske brigade protiv četnika u Istočnoj Bosni. O tome dr Ivan Avakumović piše: "Kad su Srbi u Srednjoj i Istočnoj Bosni osetili šta komunisti rade i spremaju, organizovali su pučeve u mnogim partizanskim odredima. Na Ozrenu, Romaniji, kod Zenice itd, srpski seljaci su oterali ili pobili komuniste".35
Naime, mada su partizanske odrede većinom činili Srbi, oni su sistematski usmeravani protiv srpskih trupa koje su grčevito branile srpski narod - pa tako i rodbinu Srba partizana - od ustaških pokolja. Komandant partizanskog Birčanskog odreda Mihailo Milosavljević Španac i njegov pomoćnik Cvijetan Mijović Mujo, pisali su 2. marta 1942. godine Vrhovnom štabu doslovce ovako:
Mislimo da je hitna potreba dolaska brigade, ali ne da se angažuje u borbi protiv ustaša, već protiv Račića i oficira i njihovih žandara.36
A J. B. Tito je 29. marta pisao komandantima 1. i 2. proleterske brigade da je njihov dolazak u Istočnu Bosnu imao "i negativnih strana, jer je izvršen u vrijeme kada su četničke jedinice vodile borbu sa ustašama kod Han Pijeska".37
Tako je u Istočnoj i Srednjoj Bosni pod komandom J. B. Tita ostao samo mali broj Srba, koji je bio potpuno indoktriniran komunizmom.
Sumarni izveštaj Grupe "Bader" poslat je 20. maja 1942:
U očišćenom delu nemačkog posadnog područja, preduzete mere za smirenje zemlje pokazuju svoj dosadašnji uspešan napredak. Iz poređenja stanja pre početka operacije sa sadašnjim stanjem, jasno se vidi da su dosadašnje mere za smirenje zemlje bile uspešne. Ipak, ne sme da se sumnja da ovaj mir neće biti narušen većim spoljnim ili unutrašnjim povodom. Na primer, novim ustankom Srba pod Dražom Mihailovićem, pogoršanjem položaja Osovine ili novim ustaškim zverstvima nad Srbima.38
Pisac izveštaja ne pominje opasnost od komunista.
Nova nemačka dokumenta o saradnji komunista i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika objavljena su 2005. godine, i to prvi put u jednom službenom vojnom časopisu - "Vojnoistorijskom glasniku". Reč je o prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera "Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944", u kome se pored ostalog kaže da je na slom Dangićevih četnika "uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942. koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima".39
Dakle, ovde je nov podatak o isporukama municije, dok ograničavanje saradnje ustaša i partizana na dve nedelje ne stoji. Videli smo, već poznata dokumenta kazuju da je ta saradnja tokom borbi u Istočnoj Bosni trajala oko mesec dana, odnosno onoliko koliko je bilo potrebno. Takođe, već je bilo poznato da su hrvatske formacije još u ovo doba snabdevale partizane municijom, ali su komunisti skrivali ustaše iza termina "hrvatska vojska". Primera radi, za period pre ovog o kome piše Šmider, delegat Vrhovnog štaba za Istočnu Bosnu Svetozar Vukmanović Tempo 31. marta 1942. godine izveštava o delatnostima Glasinačkog partizanskog bataljona i Rogatičkog partizanskog odreda:
Istovremeno oni su dobili zadatak (Rogatički odred - prim. aut) da se povežu sa nekim oficirima hrvatske vojske u Podromaniji, sa kojima je već uspostavio vezu Glasinački bataljon i od kojih su dobili nešto municije.40
Savez komunista i ustaša protiv četnika otežao je ionako tragičan položaj srpskog naroda u Istočnoj Bosni, o čemu svedoči izveštaj pukovnika Keviša:
Prelazak srpskih izbeglica, skoro isključivo žena i dece, preko Drine u Srbiju nije se delimično mogao sprečiti zbog slabo posednute granice na Drini. Hrvatske ustaške i muslimanske jedinice poklale su veliki broj izbeglica koji su hrlili ka Drini, a delimično ih pobacale u reku. Među onima koji su pobegli u Srbiju hara glad i pegavi tifus.41
Reč je o poslednjoj fazi nemačko-hrvatske Operacije "Trio I", tokom koje je slomljena četnička linija fronta prema Drini. Četnici su želeli da obezbede povlačenje izbeglica preko Drine, kako bi ih spasili sigurne smrti, ali u tome nisu potpuno uspeli. Formalno, Operacija "Trio I" bila je uperena i protiv komunista, ali njih su ustaše držale dalje od nemačkih jedinica. Neposredno uoči pokolja srpskih civila na Drini, 1. i 2. proleterska brigada razdvojile su se od ustaša i otišle u Crnu Goru.
Tragediju srpskog naroda u Istočnoj Bosni, posle pada trostruke linije četničke odbrane, opisao je i vojvoda Dobroslav Jevđević:
Početkom aprila 1942, dve nemačke divizije i jedna ustaška i domobranska, izvršili su koncentrični napad na slobodnu teritoriju sreza Rogatičkog i Višegradskog. Naši borci ne mogući odoleti desetostrukoj nadmoći, povlačili su se ka Drini i Srbiji. Pobesnili neprijatelji klali su i staro i mlado i naša vojska krene ceo narod pred sobom sa stokom i nešto pokretne imovine. Naše čete, zadržavajući navalu, ginule su jedna za drugom, dok su zbegovi užurbano kretali ka Drini kod Starog Broda, sleglo se oko 7.000 srpskih duša sa svojim blagom.
Samo onaj ko pozna Drinu, znade kakva je ona u proleće, ona Drina o kojoj narodni pesnik peva da valja drvlje i kamenje. Nigde mosta, nigde broda a borba se sve više približuje. Narod je sekao jele i celu noć žurno pravio splavove ali je Drina trgala većinu od njih. U zoru, 7. aprila, ustaši i Nemci približiše se Drini. Jedna petina naroda bila se je prebacila. Huka borbe, huka Drine, njištanje hiljade konja i rikanje govedi, plač žena i dece. Bacači već gađaju u masu, iz neba avioni seju smrt a u tom času i jedna nemačka brigada se ukaza na drugoj obali Drine sejući smrt iz automatskih oružja. Nastao je pakao. Hiljade leševa ljudskih i životinjskih plivali su Drinom. Ustaši su već izbili na obalu. Jedan deo boraca mešao se sa njima na nož, u borbi. Narod je skakao u valovitu reku. Tri stotine i dvadeset devojaka stajale su još na obali. Čekala ih je sramota, silovanje i smrt.
I desio se primer kakvog istorija ne pamti. Plemenite devojke srpske, sa stena na obali skakale su u grupama u reku, birajući smrt u valovima rađe nego sramotu. Svih, tri stotine i dvadeset do poslednje. Nemci sa desne obale su obustavili paljbu i otišli zaprepašćeni tim prizorom. Ustaši su nastavljali klanje. Na obali su uhvatili još četiri stotine ljudi. Zaklali su ih odmah. Od osam hiljada, prešlo je tog krvavog 7. aprila u Srbiju, tri hiljade i tri stotine iz sreza Rogatičkog i Višegradskog.42
Tragedija 320 devojaka, 7. aprila 1942. godine, je najmasovnije samoubistvo zabeleženo u srpskoj istoriji.

 

[Koča]

4. SARADNjA PARTIZANA I USTAŠA U HERCEGOVINI

Iz Istočne Bosne 1. i 2. proleterska brigada otišle su u Crnu Goru. Tu je glavnina komunističkih snaga poražena od četnika u Kolašinskoj bici, vođenoj od 17. do 19. maja 1942. godine. Nešto kasnije, komunisti su poraženi od četnika i u Hercegovini, u Bici na Gatu, tokom 10. i 11. juna. Tada se njihova glavnina povlači dalje na zapad, gde će osnovati "Bihaćku republiku".
U međuvremenu, početkom 1942. godine u Hercegovini je i dalje postojao izvestan vid saradnje između četnika i partizana. Pod komandom majora Boška Todorovića, četnici su nastojali da zaštite srpski narod od muslimanskih ustaša, napadajući njihova glavna uporišta, Borač i Fazlagića Kulu. S druge strane, partizani su se spremali da i ovde napadnu četnike u leđa. Tako, Štabu Nevesinjskog partizanskog odreda, pismom od 14. februara 1942, J. B. Tito naređuje:
Prikupite snage, pa rasterajte sve četničke organizacije. One kao takve ne smiju postojati na vašoj teritoriji. Njihovo je likvidiranje isto toliko važno kao i likvidiranje okupatora, s kojim oni otvoreno sarađuju. Sve njihove vođe treba likvidirati...
Dobro bi bilo likvidirati Borač. Ali mi ćemo malo pričekati dok za to sazru političke prilike.
Da bi se sprečili novi ustaški zločini, hercegovački partizani su tražili da se priključe četnicima u napadu na Borač - koji je upravo bio u toku - ali J. B. Tito je zahtevao suprotno. Verovatno je neko iz Hercegovine prigovorio, pa partizanski komandant u naređenju svom Glavnom štabu za Bosnu i Hercegovinu od 20. februara kaže:
Pitanje Borča ne treba smatrati kao prvorazredno u Hercegovini. No, ukoliko bi Borčani pokušali da ometu borbu na drugim sektorima, oni se mogu nekim demonstrativnim napadom prikovati u njihovoj rupi. Četničko-okupatorsko pitanje je ovđe na prvom mjestu... Još jednom: likvidiranje svih četničkih bandi isto je toliko važno kao i pitanje likvidacije okupatora.43
Odvlačenje najboljeg ljudstva u borbu protiv četnika dovelo je partizanska sela u opasnost od ustaša. Uočivši to, ustaše 3. marta ujutru kreću u pohod na selo Brestice. Upravo te noći Brestičani su se opirali komunističkom zahtevu da još 10 njihovih mladića ode iz sela. "Vi idete sjutra da se bijete sa svojom braćom, a ne vidite da smo na udaru ustaša, da će nas poklati", rekao je Solunac Stevan Luburić komunistima. Tokom noći selo je neprimetno opkoljeno sa svih strana i zametnula se neravna borba. Poginulo je 40 Brestičana, od kojih 12 žena i šestoro dece. Potpuni masakr sprečen je akcijom okolnih sela, iz kojih su došli u pomoć svi koji su mogli nositi pušku, bilo četnici, bilo partizani. "Na žalost, bila je to poslednja zajednička akcija bilećkih Srba protiv zajedničkih neprijatelja", piše Savo Skoko, nastavljajući:
Već sutradan, 3. marta, jake partizanske snage preduzele su krvave represalije protiv četnika Graničnog bataljona u kojima je ubijeno više od 40 ljudi, među kojima je bilo i onih koji su pritekli u pomoć partizanskom selu Bresticama.44
Nešto slično dešava se i 9. aprila 1942. Videvši da su glavne partizanske snage angažovane protiv popa Radojice Perišića, ustaše iz Borča napadaju srpska sela Izgori i Čemerno. U oba sela nalazilo se svega šezdesetak slabo naoružanih partizana, tako da je stradalo više desetina žena, dece i staraca.
Hercegovački partizani uporno su tražili dozvolu za napad na Gornji Borač (Donji Borač je likvidiran pod komandom majora Todorovića) ali je J. B. Tito nikako nije davao. Prema Skoku, on je smatrao da, "kada su u pitanju Hrvati i muslimani, partizanski odredi moraju pokazati puno razumevanje za njihovo dotadašnje izbegavanje da stupe u borbu protiv okupatora i da, u cilju njihovog pridobijanja za tu borbu, treba izbegavati napade na hrvatska i muslimanska sela". Prema Svetozaru Vukmanoviću Tempu, partizani "čak ne bi trebalo da traže hranu iz tih sela", već "sav teret borbe u prvo vrijeme treba da padne na leđa srpskog naroda".45
Tito se predomislio tek kada su ustaše iz Borča jednim pohodom ugrozile njegov Vrhovni štab. On izdaje naređenje za napad na Borač, ali pod uslovom da se prethodno uništi jedinica popa Perišića. Drugi Titov uslov bio je da se partizanske snage podele čak na 12 napadnih grupa. Štaviše, u naredbi je pisalo da ni jedna od tih grupa "ne sme gledati ni levo ni desno, nego izvršavati zadatak". Te "greške", piše Skoko, "imale su za posledicu veoma teške gubitke koje su pretrpele partizanske i dobrovoljačke jedinice u dvodnevnim borbama na Borču", 17. i 18. aprila 1942.
U stvarnosti, nije bilo reči o greškama, već o Titovoj nameri da Srbi stradaju i da se očuva jezgro ustaških jedinica, što se i desilo. Glavnina od 1.500 ustaša u povlačenju naišla je na jednu od 12 partizanskih grupa, brojnog stanja ispod 100 ljudi. Ovih stotinak partizana pružilo je očajnički otpor, ali nisu imali izgleda pred 1.500 ustaša. Kada je ustaška glavnina bila na bezbednom, čitava partizanska grupa izvedena je pred preki sud zbog "saboterstva".
Žedan srpske krvi, J. B. Tito 22. aprila naređuje komandantu Kalinovičkog partizanskog odreda, Radu Hamoviću:
Sve one koji su sabotirali borbu na Borču moraš likvidirati. Za ovo si nam ti lično odgovoran. U ovom cilju osloni se na svoje udarne jedinice i Proleterski bataljon. Isto tako moraš očistiti petu kolonu na tom terenu gde se nalaziš. Dakle, moraš energično postupiti. Postupak sa petokolonaškom imovinom znaš kakav je.46
Hamović već 24. aprila strelja 21 partizana zbog nepostojeće sabotaže na Borču! Na vest o tome J. B. Tito šalje još jedno pismo Hamoviću, a on, osokoljen, kreće u svojevrsnu odmazdu za napad na ustašku tvrđavu u Gornjem Borču. U pismu J. B. Titu od 28. aprila Hamović otvoreno govori o "veselju" zbog ubijanja Srba:
Sjutra sudimo trinaestorici lica radi pljačke u Borču. Nadam se veselju - biće valjda polovina za strijeljanje. Zamah drugova iz Hercegovine je obuhvatio i nas, jer zaista se ne može nikuda dok se najprije u korjenu ne samo likvidira peta kolona, nego i oni koji će da to budu za još 20 godina... Sve te petokolonaše ćemo da nemilosrdno pobijemo. Sutra baš reorganizujemo Obaljski bataljon. Smijenili smo sve dosadašnje starešine, a sjutra ćemo da mnogima i sudimo i zauvijek presudimo.47
Hamoviću se ipak nije posrećilo, jer je baš tih dana došlo do raspada "sovjetske republike" u Hercegovini, pa nije stigao da strelja i ove ljude.
Tokom povlačenja na zapad, partizani su naišli na ustašku muslimansku miliciju u selu Sekići. Ona ih je "lepo primila", pa je "Tito naredio da se ovom selu pokloni jedan puškomitraljez, kako bi moglo da se bori protiv četnika", piše komunistički istoričar Vladimir Dedijer, nastavljajući:
Prodrli smo u kraj u kojem u selima ima ustaških elemenata (Rakitnica, Bjelemić i Ledići, gde su ustaške straže). S četnicima smo završili u prvom naletu. Stigao je i bataljon koji je doneo hranu petoj brigadi. Naišli smo u šumi na jednog seljaka sa ustaškom kapom. Sela se nalaze na sat i po odavde. Poslali smo im pismo u kojem ih obaveštavamo da nastavljamo svojim putem i da ih nećemo dirati.48
Dok se glavnina partizanskih snaga povukla prema Bihaću, jedan njihov deo je ostao u Zapadnoj Hercegovini, u oblastima sa hrvatskom i muslimanskom većinom. Komandant četnika zapadnih krajeva, vojvoda Ilija Trifunović Birčanin, koji je bio legalizovan kod Italijana, pokušao je da od komandanta italijanske 2. armije generala Roate dobije odobrenje za napad na komunističku glavninu. Međutim, Italijani su odobrili samo akciju protiv one zaostale grupu komunista u Zapadnoj Hercegovini, nazvavši je Operacija "Alfa".
U napad na komuniste, bez Italijana, krenulo je 5.000 četnika Trebinjskog i Nevesinjskog korpusa, pod komandom majora Petra Baćovića. Zapravo, bio je to istovremeno i napad na ustaše: deo fronta na koji su napadali četnici držali su partizani, a deo ustaše.
Izveštaj majora Petra Baćovića Draži od 10. oktobra 1942. godine glasi:
Naše kolone zauzele Prozor. Borbe sa komunistima teške i krvave na Vran planini, Savićima. Sa ustašama vodile su se borbe više Drežnice i na Doljanima. Komunistički gubici 350. Gubici ustaša i njima naklonjenog stanovništva 1.200. Petnaest katoličkih sela popaljeno. Muslimani nisu bili napadnuti i kod njih nije bilo gubitaka. Naših 24 mrtvih i 16 ranjenih.49
Prema italijanskom izveštaju, na pravcu nastupanja četničkih jedinica (Drežnica - Prozor) nađeno je preko 700 mrtvih "među borcima i stanovništvom raznih sela koji su davali otpor".50
Bila je to najveća odmazda prema Hrvatima tokom čitavog rata. Italijanski i četnički izveštaj sa lica mesta bitno se razlikuju u ciframa (verovatno su Italijani brojali, dok su četnici dali samo procenu) i ne raščlanjuju ustaše, naoružano stanovništvo i civile. Italijanski izveštaj, zatim, ne navodi gubitke komunista, koji su taj sektor branili zajedno sa ustašama. Što se Italijana tiče, oni su i ubuduće smatrali da se "treba pomiriti sa neizbežnim pritužbama od strane Hrvata", kako je to pisao Roatin obaveštajni oficir 21. januara 1943, predviđajući da će nastupanje četnika na hrvatsku teritoriju ponovo dovesti do ubistava hrvatskih civila.51

 

[Koča]

5. PAVELIĆ ODBIJA ITALIJANSKI PREDLOG ZA NAPAD NA "BIHAĆKU REPUBLIKU"

Dražin opšti plan bio je da se akcije protiv komunističke republike i hrvatske nacističke države izvedu pre iskrcavanja Zapadnih saveznika, koje se očekivalo u leto 1943. godine. Bez komunista i ustaša za leđima, četnici bi efikasnije pomogli prodor anglosaksonskih trupa protiv nemačkog i eventualno italijanskog fronta. To je bio krajnji cilj svih četničkih akcija prema zapadu.
Obezbeđenje teritorijalne veze između Hercegovine i Dinarske četničke oblasti, Draža je poverio vojvodi Iliji Trifunoviću Birčaninu. Birčanin početkom septembra odlazi u komandu italijanske 2. armije u Sušak, ne samo radi koridora za svoje legalizovane četnike, već i u pokušaju da izdejstvuje odobrenje "za jednu operaciju najširih razmera", koju bi Italijani pomogli artiljerijom i avijacijom. Vojvoda je, naime, u međuvremenu saznao da je komunistička glavnina koju je procenjivao na 14.000 partizana grupisana u jednom uskom sektoru (Jajce-Glamoč-Livno - D. Vakuf), što je bila povoljna prilika za njeno uništenje. Međutim, Italijani su sklonili svoje garnizone na putu povlačenja komunista posle poraza u Bici na Gatu, upravo sa namerom da oni ne budu potpuno uništeni. Naime, postojanje komunističkih odreda služilo je Italijanima kao vrsta pritiska na četnike.
Posle trodnevnih sastanaka, od 10. do 12. septembra 1942, Birčanin je "zagrejao" komandanta italijanske 2. armije generala Roatu za svoj plan. Roata 13. septembra odlazi u Rim po odobrenje od Musolinija, a pet dana potom u Zagreb. Međutim, hrvatski poglavnik Ante Pavelić ne prihvata plan za akciju protiv komunista. Uz obećanje da će o ovome naknadno poslati odgovor, on u prvi plan stavlja četničko pitanje, tražeći njihovo povlačenje iz "zone predviđene operacije". Umesto Pavelića odgovor generalu Roati dao je njegov komandant Glavnog stana, Kvaternik, 22. septembra. Rekao je da se "u načelu slaže" sa pokretanjem akcije protiv komunističke glavnine, ali "Nezavisna Država Hrvatska" ne može odvojiti snage za tu operaciju pre 15. oktobra, jer je navodno angažovana na drugim sektorima, a i tada će biti potrebno nemačko odobrenje, zbog napuštanja nemačke okupacione zone. I Kvaternik je izrazio protivljenje eventualnom učešću četnika, "s obzirom da je u tom kraju hrvatsko stanovništvo u većini i s obzirom na njihovo teško iskustvo s četnicima".52
Hrvati su se, naime, bojali odmazde za stotine hiljada srpskih civila koje su zverski ubili od početka rata. Kvaternik je ovde mislio na slučaj od 6. septembra, kada su četnici u Prenju kod Čapljine likvidirali 40 hrvatskih civila, koristeći odsustvo Italijana.
Italijanski general je, kako izgleda, nameravao da učešće svojih jedinica u operaciji uništenja "sovjetske republike" svede na minimum, isturajući legalizovane četnike i formacije "Nezavisne Države Hrvatske". Međutim, genocidnost ove nacističke tvorevine isključila je mogućnost saradnje Srba i Hrvata, čak i pod italijanskim okriljem.
Sem toga, na pregovorima u Zagrebu Roata je video da u stvari ma kakvo ozbiljnije učešće nacističke Hrvatske u operacijama protiv komunista dolazi pod znak pitanja, tj. da su interes za borbu protiv komunizma imali samo Srbi. Ali, od Roatine spremnosti da podrži tu borbu malo je ostalo kada se vratio kod vojvode Birčanina, koji ga je čekao u Sušaku. Jer, "sovjetska republika" se nalazila na teritoriji "Nezavisne Države Hrvatske", graničeći se i delom ulazeći u italijansku okupacionu zonu. Četnici su, u svakom slučaju, prilikom napada morali preći preko italijanske okupacione zone. Ako im to Italijani dozvole, Hrvati će se žaliti kod Nemaca. A ako četnici krenu bez dozvole, Italijani ne samo što mogu uskratiti zaštitu srpskim civilima od ustaša, nego čitav plan igranja na italijansku kartu može pasti u vodu, tako da se i ovaj jedini pasivni neprijatelj može pretvoriti u aktivnog neprijatelja.
"Vrativši se iz Zagreba general Roata je ođednom promenio svoje dotadašnje raspoloženje", piše potom vojvoda Birčanin u tajnom izveštaju Draži o ovim događajima. Umesto akcije za definitivno uništenje komunista, italijanski komandant je pristao samo na jednu manju operaciju - a to je pomenuta operacija "Alfa" - dok je trajno rešenje komunističkog pitanja odložio do pristanka Zagreba. Početkom oktobra Italijani su javili da će u operaciji protiv "sovjetske republike" učestvovati i dve ustaške kolone, sa čim se vojvoda Birčanin nije složio, jer bi ustaše iskoristile priliku za pokretanje novog talasa genocida. On je u stvari želeo da izbegne i učešće italijanske vojske, kako bi samo četnici bili u zoni operacija, tj. u dodiru sa srpskim stanovništvom. Tako je sada sa četničke strane odbačeno pokretanje velike operacije protiv komunista, što je vojvoda Birčanin u izveštaju Draži od 20. oktobra obrazložio sledećim rečima:
Ja sam Vas, gospodine ministre i dragi brate, u jednom od ranijih pisama obavestio o svom putu u Sušak i o poslu radi koga sam tamo išao. Iz tog pisma Vi ste mogli videti, da je bila predviđena jedna velika operacija protiv komunista na liniji: Livno - Glamoč - Jajce. Do ostvarenja te operacije nije došlo i vrlo verovatno neće ni doći...
Glavni razlog zbog čega je ta zamisao pala, leži u italijanskom insistiranju da u toj operaciji uzmu učešća i dve ustaške kolone, tako da jedna od njih po završetku posla, posedne Livno i ugarnizonira se, mada sam ja još u Sušaku isključio svaku kombinaciju sa ustašama. Obavešten o ovoj italijanskoj nameri, ja sam, u nemogućnosti da to lično učinim (pošto sam tih dana bio teško bolestan), uputio svog načelnika štaba komandantu 18. italijanskog armijskog korpusa sa nalogom, da u moje ime saopšti tom komandantu, da ja ne dopuštam saradnju četnika sa ustašama i da nema Srbina, koji bi takvu soluciju smeo da prihvati, a najmanje bih ja smeo biti taj Srbin.53
Mesec dana kasnije ovaj stav Roati u jednom podužem pismu saopštava i vojvoda Dobroslav Jevđević, pominjući i Nemce:
Pojedine niže italijanske komande pokušavaju da nađu platformu pomirenja ili čak i saradnje između nas i odreda hrvatskih i njemačkih. Mi poštujemo obaveze prema njenim saveznicima. Ali kategorički izjavljujemo da nikada i ni u kom slučaju ne možemo zajedno istupati ni sa jednima ni sa drugima. Svaki takav pokušaj doveo bi do napada na te jedinice. Naši legalizovani odredi držaće se lojalno obaveza da se ne mešaju u te stvari, ali mi nismo u stanju zabraniti da deset hiljada naših nezavisnih četnika u njemačko-hrvatskoj zoni brane svoje kuće i porodice od krvnika i zločinaca. Jedini put da se smiri Bosna, jeste da se iz nje odstrane ustaše i preda na upravu italijanskoj vojsci.54
Umesto dogovora o uništenju komunizma, general Roata je u prvi plan razgovora sa vojvodom Birčaninom stavio njegov odnos prema Draži. Vojvode Birčanina i Jevđevića Italijani su jednom već hapsili zbog sastanka sa Dražom. Međutim, oni su ih tada ubedili kako su sastanak prihvatili da bi odgovorili Dražu od saradnje sa Zapadnim saveznicima. Ali upravo u vreme Birčaninovog boravka u Sušaku, nemačka obaveštajna služba javlja Italijanima da se Draža 16. septembra u okolini Nevesinja još jednom sastao sa četničkim komandantima tog kraja radi planiranja operacija protiv uporišta muslimanskih ustaša u Gračanici i Fazlagića Kuli. Ako bi se italijanske trupe protivile toj akciji, rekao je Roata vojvodi Birčaninu, Draža je naređivao "otvaranje neprijateljstva i prema njima". Drugi cilj ovog sastanka kod Nevesinja bio je borba protiv komunista u rejonu Prozora i Glamoča.55
Sumnjičenja za vezu sa Dražom, praćena traženjem novih ustupaka od Srba, išla su dotle da je vojvoda Birčanin spremio pismo generalu Roati kojim potpuno prekida saradnju sa Italijanima. "Analizirajući dublje sve napred izneto, ja jasno vidim da od ovakvog načina saradnje Srbi ne mogu gotovo ništa da očekuju, jer im se ovakvim zahtevima italijanske komande nameću samo dužnosti, a ne priznaju nikakva prava", stoji pored ostalog u tom pismu.
Pismo je predato Roati, ali je u italijansko-srpskim odnosima sve ostalo po starom: i jedni i drugi će pokušavati da iskoriste suprotnu stranu koliko mogu. O povremenim italijanskim zatezanjima, major Baćović i vojvoda Jevđević pisali su Draži krajem novembra 1942:
Tačno je da su sve više nepoverljivi, ali i ne pomišljaju ozbiljno da sa nama kidaju... Molim Vas da verujete da mi imamo mogućnost da na izvoru pratimo njihove namere i da nas sigurno neće zaskočiti.56
Svoj stav po pitanju Italijana i ustaša Draža je obrazložio u dvema depešama majoru Baćoviću i vojvodi Jevđeviću, poslatim 24. novembra. U prvoj on piše:
Talijanima uputite ultimatum da ne pomažu ustaše ako misle da prođu s mirom. Pozovite na solidarnost svih ostalih krajeva, a naročito Crne Gore, u odbrani Srpstva od ustaša kao i od Italijana ako ih pomažu. Ustaše uništavati bez milosti gde god se pojave. Čiča.57
U drugoj Dražinoj depeši, poslatoj kasnije istog dana, pored ostalog se kaže:
U svakom slučaju ste jači od ustaša u pogledu broja. Imate i dve haubice sa dosta municije. Ljudstvo ustaša nesravnjivo slabije u moralu od naših. Ako bi ustaše pošle morate zagaziti u krv inače će poklati narod. U slučaju da pođu ne tiče nas se ni mišljenje Talijana. Narod se mora odbraniti, inače šta ćemo mu.
Ne primamo ni domobrance, sve je to ustaša. Ako Italijani ostanu neutralni, utoliko bolje. Na slučaj da protežiraju ustaše, onda i po njima. Talijanima ne verovati u njihovu reč. Razvijajte što jače obaveštajnu službu da pratite svaki pokret ustaša, kao i Talijana.58

 

[Koča]

6. SARADNjA PARTIZANA I USTAŠA U ZAPADNIM OBLASTIMA

Na putu iz Hercegovine Josip Broz Tito, vrhovni komandant komunističkih paravojnih formacija i generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, pred sobom je video tri stvarna ili potencijalna neprijatelja.
Južno od linije Gat - Knin nalazili su se četnici i Italijani. Odnosi između Italijana i Srba odvijali su se i na Tromeđi istim tokom kao i u Hercegovini. I ovde su Italijani, posle hrvatskog genocida nad Srbima i srpskog ustanka, potisli formacije "Nezavisne Države Hrvatske" na sever. Zatim su potpisali sporazume sa četničkim jedinicama i zajedno sa njima poseli gradove, dok su sela ostavili samim četnicima. Gotovo sve četničke jedinice bile su legalizovane kod Italijana. Da je vojvoda ćujić pod Dražinom komandom, to Italijani nisu znali, ili su se barem pravili da ne znaju. U borbama protiv komunista oni su pomagali četnicima, ali su nastojali da svoje učešće svedu na minimum. Protiv svojih formalnih saveznika, Hrvata, Italijani su pružali četnicima tzv. logističku podršku.
Severno od Banjaluke, posle operacija protiv partizana na Kozari, u kojima su zbog komunističke politike teško stradali srpski civili, nalazila se nemačka 714. pešadijska divizija.
Na prostoru između Banjaluke i Bosanskog Grahova gradove su držale jedinice nacističke hrvatske države - ustaše i domobrani, dok su šume bile prošarane partizanskim i četničkim odredima. Po pravilu, partizani su preovladavali na prostorima bližim Zagrebu i Karlovcu (Kordun, Banija, Grmeč, sever Like), a četnici na terenima prema svojoj matici (Dinara, Tromeđa, Manjača, Motajica). Partizanskim jedinicama zapadno od Grmeča nije direktno komandovao Vrhovni štab, već Komunistička partija Hrvatske. Dakle, vojnici su bili Srbi, a komandno osoblje Hrvati.
Za novo odredište partizanskog Vrhovnog štaba oblast severno od Banjaluke nije dolazila u obzir, jer su komunisti uvek izbegavali Nemce. Ostale su druge dve mogućnosti: napadati četnike i Italijane ili ustaše i domobrane.
Komunisti su se odlučili za obe ove varijante, ali na različite načine.
Prema pismu načelnika partizanskog Vrhovnog štaba, bivšeg kapetana Arse Jovanovića, Operativnom štabu za Bosansku krajinu od 11. septembra 1942. godine, postojao je plan za napad na Jajce "sa tri najjače brigade".59 Štabu 5. crnogorske brigade Jovanović sutradan piše da je napad na Jajce utanačen za 15. septembar i da najpre treba uništiti okolna ustaška uporišta.60 Grad su, naime, držali Hrvati.
Međutim, 13. septembra Arso Jovanović obaveštava 4. hrvatsku operativnu zonu da se pripremi za akcije oko Bosanskog Grahova,61 prvog većeg srpskog mesta na italijanskoj okupacionoj zoni, okruženog velikim brojem srpskih sela organizovanih u četničke jedinice. Grahovo je trebalo napasti sa tri brigade - među kojima je bila i najbolja partizanska jedinica, 1. proleterska brigada - i dva odreda. Istog dana Titov Vrhovni štab naređuje štabu 4. krajiške brigade:
Odlučili smo da likvidiramo Bosansko Grahovo. Važnost toga mjesta u vojno-političkom pogledu je velika... Grahovo se može zauzeti samo u tom slučaju, ako se prethodno likvidiraju svi neprijateljski otpori od Grahova do Knina (Cigelj, Deralo, Strmica, kao i okolna četnička sela).62
Slično naređenje dobija i partizanski Glavni štab za Hrvatsku, s tom razlikom što je sada umesto Vrhovnog štaba potpisan J. B. Tito.63
I 14. septembra Arso Jovanović piše o napadu na Jajce, ali, dva dana potom, J. B. Tito saopštava svom Operativnom štabu za Bosansku Krajinu da se od akcije odustalo, jer bi "napad na Jajce u takvim uslovima, kada neprijatelj nadire s leđa, bio u svakom pogledu besmislen". J. B. Tito zatim piše da su već otpočele borbe sa četnicima u selima oko Bosanskog Grahova, kao i da se odustalo od napada na još jedno mesto sa ustaško-domobranskom posadom, Duvno. Kao razlog usmeravanja jedinica ispred Duvna u novom pravcu navodi se "sprečavanje nameravane ofanzive na oslobođenu teritoriju", za koju se pretpostavljalo da će biti pokrenuta od strane četnika i Italijana.64
Nešto kasnije, krajem oktobra, za odustajanje od napada na još jednu ustaško-domobransku posadu, u Kupresu, kao razlog navodi se da su jedinice "sa zakašnjenjem" dobile naređenje.65
Za vođu napada na Bosansko Grahovo imenovan je Koča Popović, koga su komunisti smatrali jednim od svojih najboljih komandanata.
Iz jednog izveštaja Arse Jovanovića vidi se da je sva, ili gotovo sva, artiljerija sa kojom su komunisti raspolagali sakupljena za napad na Bosansko Grahovo: dve haubice, dva brdska topa i više minobacača.66 Zapovest za napad na ovo mesto Jovanović izdaje 25. oktobra. U noći između 26. i 27. oktobra trebalo je "likvidirati sva četnička sela i neprijateljska uporišta oko Grahova", a sam napad na grad imao se izvesti "noću 27/28". Pod tačkom šest Jovanović naređuje:
Pored toga formiraće (komunistička Komanda područja Drvar - prim. aut) tri ekipe za evakuaciju konfiskovanih stvari iz četničkih sela, i to: jedna ekipa za sela: Kesići, Obralj, Sarići, druga za sela: Luka i Ugarci i treća za sela: Pečenci, Vidovići i Kneževići.67
Dakle, komunisti su unapred spremali ekipe za pljačkanje srpskih sela. U zbornicima dokumenata nema ovakvih naredbi za hrvatska i muslimanska sela.
Pod stavkom "obaveštenja o neprijatelju" Jovanović piše da se u Bosanskom Grahovu nalaze samo Italijani, i to 1.200 njihovih vojnika, ne pominjući četnike. Nešto kasnije, 5. novembra, u pismu J. B. Tita štabu 2. proleterske divizije stoji da "u Grahovu ima oko 1.000 Talijana sa oko 200 četnika".
Međutim, redakcija zbornika dokumenata ovde daje objašnjenje da se u gradu zapravo nalazio samo 2. bataljon 152. pešadijskog puka "Sasari",68 tj. najviše 500 italijanskih vojnika. U stvari glavnu odbranu grada davao je korpus "Gavrilo Princip" snage 800 ljudi, ojačan četnicima iz Petrovca, Drvara i Glamoča koje su komunisti potisli prethodnih sedmica. U gradu je dakle bilo oko 1.500 četnika. Komunistima je to bilo poznato, ali su davali lažne podatke zazirući od Srba u svojim redovima. Nisu znali kako će oni doživeti napad na svoje sunarodnike - koji među ostalima čuvaju i njihove porodice - a ne na ustaše koji njihove porodice ubijaju.
Komandant korpusa "Gavrilo Princip", major Milan Cvjetićanin, u svojim zapisima uopšte ne pominje ulogu Italijana u odbrani Grahova. On kaže kako su u šest sati uveče, 26. oktobra 1942. godine, isturene četničke patrole opazile primicanje zbijenih komunističkih kolona. A zatim opisuje tok bitke:
Četnici su, prema ranije utvrđenom planu, primili borbu i pod borbom, braneći svaku stopu, odstupali prema Grahovu, oko koga su bili iskopani rovovi za poslednju odbranu. Jedan deo četnika ostao je u šumama da akcijom s leđa pomaže, kad do opsade dođe. Komunista je bilo oko osam puta više nego četnika, ali je odstupanje izvršeno u savršenom redu, i pored velikog broja žena i dece koji su napuštali sela i kretali za Grahovo...
U prvom naletu komunisti su imali velike gubitke. To ih je toliko ogorčilo da su počeli paliti svaku kuću do koje bi doprli, pošto bi je prethodno potpuno opljačkali. Bilo je nekoliko slučajeva da su zapalili i stanovnike u kućama i nisu im dozvolili da pobegnu iz požara. Malo po malo sva sela oko Bosanskog Grahova planuše i vatreni jezici liznuše u nebo osvetljavajući čitav kraj kao da je dan. Svi muškarci iznad 14 godina, koje su komunisti u selima našli, pobijeni su na najgrozniji način.
Čitavu tu noć granate su padale kao vatrena kiša s neba i zasipale hrabre branioce malog Principovog mesta u kojem se i Principova stara majka našla sa ostalim izbeglicama, moleći se Bogu za pobedu srpskog oružja nad vražjom komunističkom vojskom.
Buka granata mešala se sa ciktanjem pušaka i mitraljeza, praskom bombi i užasnom drekom partizanki koje su bodrile svoje "drugove" za vreme nekoliko juriša, koje su na raznim mestima fronta u toku noći nekoliko puta pokušavali. Svi ti juriši bili su odbijeni i skupo su ih stali.69
Sutradan, 27. oktobra, Arso Jovanović i Koča Popović podnose prvi izveštaj J. B. Titu o napadu:

 

[Koča]

Noćas smo likvidirali sva četnička i okupatorska uporišta oko Grahova, pa do Strmice. Otpor je bio žestok. Upad u sam grad nije nam uspeo, mada su naši delovi dolazili do same žice... Bandita smo ubili oko 20 van grada, dok su neprijateljski gubici u gradu veliki... Plen u namirnicama i ostalom bogat je.70
Tog dana borba je izgubila na žestini, ali su komunistički napadi ipak nastavljeni. Noć između 27. i 28. oktobra bila je odlučujuća. "Ako pakla ima tu je tada bio", kaže Cvjetićanin i nastavlja: "Jutro nas je našlo na istim mestima, samo manje i nas i njih". U nemoćnom besu komunisti su kidisali još jedan dan i još jednu noć. Povukli su se 29. oktobra, ostavljajući na bojnom polju, prema majoru Cvjetićaninu, 620 poginulih boraca. Četnici su izgubili 87 vojnika, dok broj žena, dece i staraca stradalih od komunista u okolnim selima nije utvrđen.71
Prema naređenju Arse Jovanovića napad na Grahovo je obustavljen 29. oktobra. Jedan deo jedinica sa tog sektora ostavljen je "oko Grahova", dok je drugi deo upućen u napad na "četnička uporišta na otseku Knin-Strmica".72
Sela oko Bosanskog Grahova komunisti su potpuno spalili, a svu pokretnu imovinu opljačkali. I u samom Grahovu nijedna kuća nije ostala pošteđena od njihove artiljerije. Nastupajuća zima, u toj pustoši, nije se smela dočekati. Mesec dana posle Grahovske bitke odlučeno je da se civili prebace u Dalmaciju, a da vojnici odu u pomoć Ličanima u Gračac. U ovom mestu očekivala se nova velika bitka sa komunističkom glavninom. Posle evakuacije civila i vojske, komunističke prethodnice ušle su u Bosansko Grahovo.
Dok su bitke za četničku teritoriju bile žestoke, to nije bio slučaj sa mestima koja su držale formacije nacističke hrvatske države. Pri napadima na Srbe s jedne, i Hrvate i muslimane s druge strane, komunisti su imali dva aršina.
Kada je 15. novembra 1942. izdao direktivu za nastupanje u pravcu Centralne Bosne, J. B. Tito je pisao oštrim tonom: "Prema četničkim vođama i zatrovanim četničkim bandama treba biti nemilosrdan". Zatim je ponovio:
Napominjemo vam da se na Ozrenu nalaze zatrovane četničke bande.73
Kako je u partizanskim redovima bilo dosta Srba, komunisti su ih posebno spremali za ubistva svojih najrođenijih. U govoru jednoj jedinici sastavljenoj od Srba, J. B. Tito je 7. januara 1943. rekao doslovce:
Ruka nije zadrhtala ni kada se trebalo obračunavati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima četnicima.74
Međutim, u direktivi J. B. Tita od 25. novembra 1942. za napad na ustaški garnizon u Livnu, srećemo savim drugačiji ton:
U samome Livnu ima oko 500-600 ustaša, većinom mlađih boraca. Ova neprijateljska posada ne ispoljava nikakvu aktivnost prema našim jedinicama... U Livanjskom Polju ustaše vrše opštu prisilnu mobilizaciju... Seosko stanovništvo u zapadnom delu Livanjskog Polja nama je potpuno naklonjeno, čak i ona sela koja su ranije bila ustaški raspoložena sada prilaze nama i šalju našim jedinicama namirnice koje su sami prikupili dobrovoljnim prilozima... Zato vi trebate sa seljacima u Livanjskom Polju postupiti oprezno i pokazati se kao pravi narodni oslobodioci i zaštitnici.75
Evo još jedne od uobiajenih naredbi partizanskog komandanta. Reč je o direktivi Bosanskom korpusu od 30. marta 1943. godine, koja glasi: "Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu protiv ustaša ako vas napadnu".76
Partizanske jedinice, izuzev komandnog kadra gotovo isključivo sastavljene od Srba, primećivale su da nešto nije u redu, ne samo u vezi opšte orijentacije, već i u slučajevima konkretnih borbi.
Naime, napadi komunista na ustaše i domobrane imali su dvojak karakter: Hrvati bi se ili brzo povlačili, gotovo bez borbe, ostavljajući partizanima mnoštvo oružja i ratne spreme dobijene od Nemaca, ili bi se lako odbranili nanoseći partizanima neobično visoke gubitke.
Primer lakog osvajanja je i Bihać. Mada je ovo mesto proglašeno glavnim gradom komunističke republike, u zborniku dokumenata Vrhovnog štaba ne posvećuje se pažnja načinu njegovog pada, 4. novembra 1942. Ima samo jedan izveštaj koji govori o veoma bogatom ratnom plenu. Delovi izveštaja, poput ovog: "Pronašli smo još dve haubice pored električne centrale sa većom količinom barutnih punjenja", više ukazuju na dogovoreno ostavljanje oružja, nego na borbu za grad.
U istom izveštaju postoje i drugi slični primeri. Tako, ustaše i domobrani bez borbe napuštaju Bosansku Krupu (ali u ovom slučaju spaljuju magacine), zatim selo Otoku i grad Cazin:
Jutros smo dobili izveštaj od štaba 4. hrvatske i 8. banijske brigade da su 6-og o. m. po podne ušli u Cazin i da tamo nisu našli neprijatelja, jer je ovaj ranije pobegao.77
U ovom dokumentu, s početka novembra 1942, kada je bitno proširena "Bihaćka republika", navodi se da je borbom protiv ustaša zauzeto jedino Ličko Petrovo Selo.
Nikola Plećaš Nitonja, tada komandant partizanskog bataljona, svedoči o neuspešnim napadima na formacije hrvatske nacističke države, sa ogromnim partizanskim žrtvama:
Posle operacija u Krabavskom Polju, među Srbima partizanskim borcima sve učestalije su se čuli gunđajući protesti u odnosu na način izvođenja operacija, a posebno o tome kako je moguće da nas ustaše svaki put sačekaju spremne i budne, iako smo se trudili da se neopaženo približimo, najčešće noću ili pred samu zoru. Potom se govorilo glasno i otvoreno da to neko dostavlja obaveštenja ustašama za svaku našu nameru.
U napad na Kosinj 31. jula (1942. godine - prim. M.S) ustaše su nas dočekale u punoj spremnosti, pa u toj borbi gine 350 Srba partizanskih boraca. Na vesti o ovim podlim podmetanjima Srba pred ustaške cevi, seoski mladići su se razbežali, pa je partizanskoj komandi bilo potrebno celih mesec dana da mobiliše nužan broj novih Srba za popunu gubitaka. Čim je ta nova mobilizacija izvršena i gubici naknađeni, upućeni smo u novi napad na Udbinu, gde su nas ustaše sačekale, po drugi put na istom mestu, pa su gubici Srba partizana u poginulim i ranjenim bili oko 650.
Bez obzira na te ogromne gubitke, Komanda partizana Like (Hrvat Jakov Blažević) nastavlja rad nesmanjenom brzinom i u tom smislu naređuje novu mobilizaciju, saopštavajući mesnim odbornicima da što pre sakupe novih 1.000 Srba i da to budu samo najmlađi, pošto su stariji Srbi počeli da predstavljaju problem za partiju.78
Radi podizanja morala svojih jedinica, komunisti su na katolički Božić, 25. decembra 1942, napali i savladali ustaški garnizon u Lovinjcu. Protesti Srba-partizana ovim ipak nisu ublaženi, jer je uoči napada na Lovinjac, kako dalje navodi Plećaš, izdata naredba da ustaške "živote treba po svaku cenu sačuvati", pošto su to navodno "silom mobilisani Hrvati, vaša braća". Kada je potom, na Srpsku Novu godinu, komunistička glavnina upućena u napad na četnike u Gračacu, takođe prema Plećašu, stiglo je drugačije naređenje: "Kad započne borba, ubijaj sve od godine mladosti do stotinu godina starosti".
Plećaš je, poput mnogih, prvom prilikom pobegao od partizana, da bi stupio u četničke redove.
Isti proces odvijao se i u južnim delovima Like. Partizanska 9. hrvatska brigada, čiji je borački sastav takođe bio srpski, u noći između 23. i 24. oktobra 1942. godine napala je jednu četu četnika u selu Raduč kod Gračaca. Posle očajničkog otpora pred desetostruko brojnijim napadačem, selo je palo i partizani su ubili 45 četnika i tri žene, većinom kao zarobljenike, na svirep način.
U međuvremenu, srpska sela iz kojih su mobilisani partizani za 9. hrvatsku brigadu, ostala su nezaštićena od ustaša. Partizanska komanda ne vraća odmah svoju jedinicu, već je zadržava u selima Mogoriću i Vrepcu. Tada kod komandanta brigade, Milana Kuprešanina, koji je inače poreklom bio Srbin, ali već komunista sa dugim stažom i "španski borac", na konju stiže Maniša Diklić javljajući da su ustaše blokirale selo Jošan i da vrše pokolj. I mnogi partizani 9. hrvatske brigade, iz Jošana i susednih sela, traže hitan povratak. Međutim, 9. hrvatska brigada ostaje tu, dok ustaše ubijaju 180 Srba u Jošanu.
Komentarišući ovaj događaj, Bogdan Bolta, jedan od starešina i potom hroničara Dinarske četničke divizije, piše:
Za one koji bi slučajno teško razumeli ovakvu saradnju ustaša i komunista, dopustimo da logika postavi pitanje: kada znamo da je Komunistička partija uputila brigadu svoje vojske da pobije, recimo, sve četnike u selu Raduču zbog toga što su nacionalisti i neprijatelji, zašto da ne stvori mogućnost ustašama da pobiju isti takav srpski element u selu Jošan, pogotovo kada se nerado mobiliše u njene redove|79
Saradnju ustaša i komunista Bogdan Bolta dokazuje i mapom zločina:
Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.80

Naredba J. B. Tita Bosanskom korpusu od 30. marta 1943. godine : "Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu protiv ustaša ako vas napadnu "

 

[Koča]

7. PARTIZANSKI I USTAŠKI KOMANDANT - ROĐENA BRAĆA

Zapadno od Dinarske četničke oblasti nalazila se Gacka četnička zona. Počinjala je od Medaka, pa se preko Gospića i potom Gorskog Kotara protezala do Srpskih Moravica, mesta udaljenog nekoliko kilometara od slovenačke granice. Ovo je Gornja Lika, koja je za razliku od Donje Like brdovita, dok je naziv zone došao od Gacke doline, a ovaj od reke Gacke.81
Posle prvog talasa hrvatskog genocida i u Gackoj dolini Srbi dižu ustanak, potom komunisti zavladavaju ustaničkim odredima, pa ih četnici, nizom pučeva, uzimaju pod svoju komandu. Krajem 1941. i ove oblasti obuhvataju 2. i 3. italijanska okupaciona zona, a četnici sklapaju sporazum sa Italijanima. Samo, italijansko pitanje je ovde bilo još komplikovanije, jer su neki od italijanskih oficira bili komunisti pa su pomagali partizanima.82
Gledano sa zapada, u Gornjoj Lici su se nalazile sledeće formacije: Italijani, četnici, komunisti, ustaše. Nizom napada tokom 1942. godine komunisti su pokušavali da preotmu Gorski Kotar od četnika, ali to im nije pošlo za rukom. Pritom su formacije Glavnog štaba Hrvatske činile zločine nad srpskim civilima poput ustaša. Ovde je i doslovce dolazilo do bratske saradnje komunista i ustaša, jer su komandant Glavnog štaba Hrvatske, Ivo Rukavina, i ustaške Crne legije, Juco Rukavina, bili rođena braća.83
Tako, kada je 1.500 crnolegijaša krenulo preko Korduna i Like, partizani su povučeni sa pravca njihovog puta i pozvani na "narodni zbor" u selo Kunić:
I dok su "partizanski heroji" igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubiti, već su im samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše.84
Kapetana Ilija Popović, oficir američke obaveštajne službe OSS, poslat kod komunista u vreme Teheranske konferencije, video je ustaškog komandanta Jucu Rukavinu kao gosta na večeri u jednom partizanskom štabu. Partizanski komesar pozvao je Popovića na večeru, na Petrovoj Gori, i evo šta se potom događalo:
Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: `Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim`. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja, nego: "Moje su rane od moga brata".85

 

[Koča]

8. NEMAČKO VIDJENjE STVARI KRAJEM 1942. I POČETKOM 1943. GODINE

U izveštaju komandanta nemačke 718. posadne divizije, generala Fortnera, od 12. oktobra 1942, govori se o osnivanju "samostalne sovjetske republike Janja", jugozapadno od Jajca, koja će potom prerasti u "Bihaćku republiku". General Fortner piše kako su hrvatske formacije postale partizanski "snabdevači oružjem":
Organizacija i naoružanje raznih brigada ove sovjetske republike napreduju zadivljujuće. Pri tome, snabdevači oružjem u prvoj liniji su hrvatske oružane snage i ustaše, čije posade skoro redovno, ako je na njih izvršen energičan napad, dozvoljavaju da budu razoružane ne pružajući nikakav otpor, ili beže, ostavljajući za sobom svoje teško naoružanje, a delimično čak i svoje puške.86
U stvari, to su oni "fingirani napadi", putem kojih su ustaše i domobrani ostavljali ratnu spremu komunistima. Zbog Nemaca oni nisu smeli da ih snabdevaju drugačije, barem ne u većim količinama.
I posle tri meseca nemački izvori govore kako se "Titova država" lako širila na račun "Nezavisne Države Hrvatske", čiji magacini su joj stajali nadohvat ruku. U izveštaju 718. pešadijske divizije od 6. januara 1943, o komunistima piše:
Izgleda kao da ih posebno draže uporišta koja posedaju samo hrvatske oružane snage ili ustaše, pošto su upravo tamo bez muke mogli doći do plena u hrani i oružju... Napadi u obliku prepada na uporišta sa nemačkom posadom očito se izbegavaju i preduzimaju verovatno tek nakon brižljive pripreme.87

 

[Koča]

9. SARADNjA KOMUNISTA I USTAŠA POVODOM KAPITULACIJE ITALIJE

Na naklonost J. B. Tita prema ustašama Ante Pavelić je odgovorio istom merom. Najveću podršku hrvatski poglavnik pruža komunistima u vreme kapitulacije Italije. Pavelić tada upućuje proglas hrvatskom narodu pozivajući partizane "koje su Italijani terorom primorali da odu u šume" da se zajedno sa ustašama bore protiv Italijana.88
Potom, 30. septembra 1943. godine, vlada "Nezavisne Države Hrvatske" objavljuje "Poglavnikovu uredbu o pomilovanju". Uredbom su svi Hrvati iz dotadašnje italijanske okupacione zone, koji su bili u "partizanima", mada se nazivaju "pripadnicima oružanih bandi", amnestirani.89
Ovo su praktično bili pozivi ustašama da pređu u partizanske jedinice i tako izbegnu odgovornost za počinjeni genocid nad Srbima. U komunističke redove, ovom prilikom, prelazi i veliki broj ustaških oficira.
Pavelićeva vlada nije se uzdala u nemačko obećanje da će najveći deo primorja posle kapitulacije Italije biti priključen "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj". I ustaše su, naime, videle da će Nemci izgubiti rat, procenjujući kako je sigurnije da se oblast primorja uključi u Hrvatsku preko komunista.
Tako se odigrao sledeći proces: misleći da je zaista kraj rata, mnogi domobrani i ustaše, kao i hrvatsko stanovništvo, naročito sa Jadrana, masovno stupaju u partizanske redove. Komunisti su nastojali da što više iskoriste tu pojavu: "Upućujemo u Dalmaciju još dvije divizije", piše J. B. Tito Peki Dapčeviću 12. septembra.90 Najpre stiže 1. proleterska, u oblast Splita, 16. septembra, a potom i 5. krajiška divizija, 21. septembra u srednju Dalmaciju. Obe ove jedinice se, međutim, brzo povlače, već krajem septembra, sa nailaskom prvih nemačkih odreda (komunisti su držali Split od 11. do 27. septembra).
"Na obali ogroman plen i priliv snaga", pisao je J. B. Tito 1. proleterskoj diviziji i 2. udarnom korpusu 15. septembra, uz obaveštenje da su Nemci počeli da dolaze (zauzeli su Klis).91 Sva mesta u koja su krenuli Nemci su zauzeli bez otpora, ili uz simboličan otpor.
J. B. Tito 9. septembra obaveštava 1. bosanski korpus da mu ustupa 50 domobrana, "koji su potukli njemce iz svoje satnije i prišli nama".92 Ovih dana u partizane stupaju i domobranski artiljerijski puk u Varaždinu, Prvi gorski zdrug "Dr Ante Pavelić" u Popovači, kao i delovi legionarske divizije "Tigar".93
Na privlačenju Hrvata komunisti su radili i pre kapitulacije Italije, naročito preko saradnje sa najvećom hrvatskom političkom partijom - Hrvatskom seljačkom strankom (HSS). Ovu stranku Nemci su smatrali rezervnom varijantom za vladajući ustaški pokret, nameravajući da njenog lidera, Vlatka Mačeka, stave na čelo Hrvatske umesto zločinima kompromitovanog Ante Pavelića.
U pismu Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske i Glavnom štabu Hrvatske od 14. avgusta 1943, J. B. Tito navodi da sa Hrvatskom seljačkom strankom treba "sporazume stvarati na bazi Zavnoha".94 ("Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Hrvatske", tj. upravni organ na komunističkoj teritoriji u Hrvatskoj.)
Tog istog dana Edvard Kardelj obaveštava J. B. Tita kako na komunističkoj "slobodnoj teritoriji" izlazi list HSS-a "Seljački dom", sugerišući da je "HSS seljačka partija, i stav prema njoj mora biti malo drukčiji nego prema ostalim partijama".95
Razume se, ovakav odnos komunista prema nekoj od srpskih političkih partija, bio je nezamisliv.
O novim slučajevima prestrojavanja Hrvata J. B. Tito 30. avgusta piše 1. bosanskom korpusu:
Domobranske snage u velikom broju prelaze na našu stranu. Radićeva grupa iz HSS prišla je otvoreno nama i formirala pod našom komandom odred "Braća Radić".
U stvari, pod tim imenom nije formiran odred, već brigada, čije jezgro je činilo 500 domobrana iz Virovitice. Komunisti nisu dozvolili Hrvatskoj seljačkoj stranci da postavi svoje komesare, s obrazloženjem da su oni "nepartijska vojska", uz uobičajenu propagandnu floskulu: "Naša vojska nije partizanska, nego narodnooslobodilačka, a komesari ne sprovode ničiju partijsku ideologiju, nego liniju narodnooslobodilačke borbe."96
Potom je, 5. septembra, J. B. Tito pisao Peki Dapčeviću:
U Hrvatskoj HSS pristaše prilaze nama. Stvorena je opozicija Mačeku koja sarađuje sa nama. Čitavi domobranski garnizoni prilaze k nama s oficirima. Raspad Pavelićeve vojske je očit.97
Oktobra meseca najviše domobrana i ustaša prilazi komunistima u Tuzli, na čelu sa komandantom ovog mesta, bivšim kapetanom u vojsci Kraljevine Jugoslavije Sulejmanom Filipovićem. Po prijavi izbegličke vlade, Filipović se od oktobra 1942. nalazio na listi savezničke komisije za ratne zločine u Londonu. O ovom slučaju, bivši ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD-u, Konstantin Fotić, objavio je članak u "Vašington postu" 28. juna 1945, pod naslovom "Zločinac na slobodi". Naslov se odnosi pre svega na hrvatskog poglavnika Antu Pavelića, koga komunističke vlasti nisu tražile, pa čak nije osuđen u odsustvu, dok je izrečena presuda i takvim Srbima kao što je Slobodan Jovanović, ili sam Konstantin Fotić. Evo izvoda iz Fotićevog članka:
Dok su Hitler i Himler i njima slični ili izvršili samoubistvo ili su u rukama Saveznika, čekajući na sud za svoje zločine, dotle se ne zna gde se nalazi Pavelić, a Titova propaganda lukavo i brižljivo izbegava svaki pomen Pavelićevog imena. Jedan od Pavelićevih glavnih pomagača, Sulejman Filipović, koji je uzimao direktnog udela u masakrima Srba u Bosni, prišao je partizanskom pokretu u oktobru 1943. godine. Mada je jugoslovenska vlada u izbeglištvu saopštila njegovo ime Savezničkoj komisiji za ratne zločine u Londonu u septembru 1942. godine, Filipović je postao ministar u Titovoj vladi. U drugu ruku, u vreme nemačke predaje, deset Pavelićevih, hrvatskih, ustaških divizija predale su se Titu bez otpora. Možda objašnjenje za neobično ćutanje Titovog režima, odnosno Pavelićevog boravka, treba tražiti i u tim nečasnim odnosima između Tita - Pavelića i Vatikana, te partizana i ustaša.98
I mnogi drugi ratni zločinci potražili su spas u komunističkim redovima, gde su oberučke dočekivani i nagrađivani visokim činovima i funkcijama. Sledi nekoliko poznatih slučajeva.
Bivši poručnik Kraljevine Jugoslavije, Rudolf Petovar, kao ustaški oficir učestvovao je u pokolju Srba u srezu Ljubinje, u Hercegovini. Komandovao je svim hrvatskim formacijama u tom kraju. Kod partizana je unapređen u generala, a posle rata je proglašen "narodnim herojem".
Husein Miljković iz Kaduše bio je komandant zloglasnog ustaškog odreda. U partizane je, sa tim odredom, prešao novembra 1943. godine i odmah je unapređen u čin pukovnika. Nemci ga zarobljavaju 1944, a ostatak njegovog odreda vraća se u ustaške formacije.
Potpukovnik Franjo Pirc po prelasku u partizane odlikovan je Ordenom partizanske zvezde drugog reda i unapređen u generala. Odmah posle rata, 1946. godine, postavljen je za ambasadora u Argentini, gde se sklonio najveći broj ustaša, na čelu sa Antom Pavelićem. Iako se izjasnio za rezoluciju Informbiroa, nije poslat na Goli otok, niti je progonjen. Komunistička tajna policija već tada je slala agente da pronalaze i ubijaju četnike u emigraciji. Međutim, ni jedan atentat komunisti nisu izvršili na ustaške lidere, pa ni na Pavelića (hrvatskog poglavnika pronašli su u Argentini i likvidirali crnogorski četnici: glavni atentator bio je Blagoje Jovović).
Muhamed Suyuk, veliki župnik Plive i Rama, novembra 1943. prilazi komunistima i odmah postaje član njihove vlade (Avnoj). Odlikovan je Ordenom partizanske zvezde drugog reda.
Ibrahim Šator, ustaški natporučnik iz Mostara, komandant sreza Konjic, lično je ubio 100 Srba. Krajem 1943. postaje član Avnoja za Bosnu i Hercegovinu, nastavljajući da ubija Srbe. Partizanski komandant Konjica, Joksim Mrković, pisao je nadređenima da su zbog toga Srbi "počeli bežati" iz partizanskih redova.
Ibro Ibraković, zamenik kotarskog predstojnika u Bosanskom Petrovcu, lično je ubijao i naređivao ubijanja Srba, počev od 16. juna 1941. godine. Po prelasku u partizane postao je komandant jedne od krajiških brigada.
Najpoznatiji je prelazak Marka Mesića, ustaškog pukovnika, komandanta svih hrvatskih trupa na Istočnom frontu. Mesića su crvenoarmejci zarobili februara 1943. godine, a marta 1944. na zahtev J. B. Tita postavljen je za komandanta formacije osnovane od hrvatskih zarobljenika, kasnije nazvane "Prva jugoslovenska narodnooslobodilačka brigada". Ova jedinica će ujesen 1944, zajedno sa Staljinovom vojskom, upasti u Srbiju i počiniti velike ratne zločine.99