Познато је да су комунисти подржавали усташке акције против прве јужнословенске државе, Краљевине Југославије. То је започело после забране свих политичких организација након проглашења личне владавине на православни Бадњи дан, 6. јануара 1929. године. О томе има података у неким објављеним сећањима и сачуваној и доступној архивској грађи у фонду Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије (Архив Југославије у Београду).
Тако је, на пример, „Пролетер“, гласило Комунистичке партије Југославије, с времена на време доносило текстове о усташком покрету позивајући своје чланство да помогну тај терористички и сепаратистички покрет. У децембарском броју 1932. године у тексту „Усташки покрет у хрватским крајевима“ писало о наводном усташком устанку у Лици и Северној Далмацији против „српских окупаторских власти“, намерно превиђајући да су баш у тим крајевима Срби бројнији од Хрвата, да је то била југословенска држава а не српска, итд!
Комунисти и усташе на истом задатку разбијања Југославије
Хаесесовац Никола Рубчић објавио је, уз знатну новчану помоћ добијену од комуниста, у Загребу 1936. године књигу Robija, то јест своја сећања на робијашке дане у затворима и подробно описао односе усташа и комуниста. У тој невеликој књизи објављена су бројна имена логораша и описани примери сарадње присталица два покрета којима је борба против југословенске државе била заједничка.
Погодан моменат за легалну сарадњу наступио је после растурања Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године и проглашењу Независне Државе Хрватске (НДХ). Према тврђењу неколико угледних истраживача, 17. априла 1941. године Андрија Хебранг јавно је исказао своју радост због стварања хрватске државе. По свему судећи, Хебранг и још један функционер из врха Комунистичке партије Хрватске договорили су 17. априла са усташким вођама Милом Будаком и Младеном Лорковићем легализацију Комунистичке партије НДХ. Неколико дана касније, тај договор потписао је и сам поглавник Анте Павелић.
Има индиција да је Хебранг то урадио по директиви из Москве, с обзиром на то да је био поуздани сарадник совјетске војно-обавештајне службе! (У овом контексту треба поменути и споразум о ненападању који су 1939. године потписали министри спољних послова Совјетског Савеза Вјачеслав Михаилович Молотов и Немачке Јоаким фон Рибентроп.)
Има тврђења да је совјетски вођа Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин маја 1941. предложио Анти Павелићу признање хрватске државе. Вредно је помена да је управо тих дана Совјетски Савез отказао гостопримство југословенском амбасадору.
Истовремено, Павелић је посредством поузданих веза у Швајцарској и совјетског посланства у Београду тражио признање државе од Совјета. Но, од тога није било ништа. Међутим, то није значило и прекид свих контаката!
НДХ је послала једну своју војну формацију на совјетско ратиште. Била је то 369. „Вражја „дивизија, у којој је један од команданата био и пуковник Марко Месић. После заробљавања, Совјети су њега и његове усташе преобукли у партизанске униформе и послали Јосипу Брозу. „Нови партизани“ су по Србији у јесен 1944. убијали и оне Србе који су се 1941. године спасили усташког ножа!
И представници СССР су имали контакте са НДХ
Нема много архивске грађе о контактима виших руководилаца усташког и комунистичког односно партизанског покрета. Историчарка Мирјана Зорић, професор на Војној академији Универзитета одбране у Београду, објавила је чланак „Документи о партизанско-усташким преговорима 1943. године“, (Војно дело, Београд, лето 2013, стр. 283-391) са новим чињеницама. Ни у том тексту, међутим, нема података да ли је партизански Врховни штаб о томе извештавао совјетски државни и војни врх или је то задржавано само у веома уском кругу око Јосипа Броза.
Ни Совјети нису били имуни од контаката са представницима НДХ. О једној фази тих контаката писао је Јере Јареб, истакнути усташки дужносник – „Sovjetski dodiri s dr. Antom Pavelićem od rujna 1944. do veljače 1945“, Časopis za suvremenu povijest, 1, Zagreb, 1995, str. 7-31. Према тврђењу Јареба, крајем 1944. године, Звонко Цихлар, Павелићев специјални изасланик, после разговора у совјетском трговинском представништву у Берну, Швајцарска, отишао је у Париз и дошао до совјетске амбасаде. (Кратка биографија Цихлара у: Tko je tko u NDH, Zagreb, 1997, str. 69.)
Совјети су предлагали састанак хрватског бана Ивана Шубашића, хрватског поглавника Анте Павелића и партизанског врховног команданта Јосипа Броза, такође Хрвата. Предлагали су да то буде у штабу маршала Фјодора Михаиловича Толбухина, команданта Трећег украјинског фронта. Павелић је тражио да га прати један вод британских војника. Када су то Британци одбили, Павелић је одустао од одласка код Толбухина. Но, то није значило да су преговори прекинути. Напротив!
Маршал Толбухин послао је једног свог официра у Загреб. Совјети су планирали да из Јужне Мађарске прођу Хрватску ка мору. После кратких преговора, Павелић је одбио понуду иако су му обећавали Хрватску већу и од НДХ! Касније је писао како је, одбијајући совјетску понуду, спасио Европу од бољшевизације!
Стаљин је желео контролу Балкана односно Југоисточне Европе посредством Бугарске и Хрватске.
Занимљиво је у овом контексту поменути две чињенице. Прва, Броз је разговарао са маршалом Толбухином 17-19. новембра 1944. у Београду. О тим разговорима нема никавих писаних трагова!
Друга, средином новембра 1944. године Стаљин је позвао Броза и Шубашића у Москву на разговоре и понудио да то буде 20-24. новембра. Међутим, Броз је послао Едварда Кардеља и Владимира Велебита. Остаје питање да ли је Стаљин желео да контактима са Павелићем покаже Брозу како може и са неким другим Хрватом да разговара!
Совјетском савезу ближи Павелић него Дража Михаиловић
Постоје текстови које су Хрвати објавили у емиграцији у којима има тврдњи да су Броз и Павелић имали посредне контакте. Један од тих посредника био је пуковник Виктор Пребег (кратка биографија у: Tko je tko u NDH, Zagreb, 1997, str. 330). На жалост, ни хрватска публицистика ни историографија немају ништа конкретније о томе. Те везе нису биле у склопу совјетско-хрватских преговора с краја 1944. и почетка 1945. године.
Занимљиво је да су Британци изручили Југославији Цихлара и Пребега. Цихлар је стрељан крајем маја 1945. а Пребега су осудили на вишегодишњу робију где је преваспитан и постао комуниста! (У биографији у Tko je tko u NDH, стр. 330 пише да га је Војни суд у Загребу осудио на смрт!) Вредно је истаћи да је Пребег био један од учесника такозваног Велебитског устанка 1932. године о коме је писао и „Пролетер“, гласило Комунистичке партије Југославије!
