Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
-
- Popularno:
- Marš za sva vremena
- Ćele Kula: Spomenik varvarske osvete i...
- Nisu samo tifus, hladnoća i glad...
- Slučajnost? „Putevi Srbije“ objavili...
- Protest ispred Vlade, okupljeni...
- Zašto nas zanima život slavnih ličnosti?
- Vanzemaljci i kraj čovečanstva?
- Kupujem prodajem sajt prestaje sa radom...
- FTN u blokadi: Napadnuti studenti i...
- Amerikanci razotkrili mehanizme obojene...
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Ma kakvi, nisu oni toga svesni!
Oni misle da su oni ZESTOKO POBEDILI!
Cak za Vukovar tvrde da su da Srbi predali jer su se UPLASILI da nece biti oduvani nekom panonskom "Olujom" !
A za Banja Luku tvrde da su je mogli osvojiti kada su hteli, samo su ih Ameri MOLILI da to ne ucine....
Eto tako su oni SVESNI....
'Clint'
Iskusan
- Poruka
- 5.937
Ako nista drugo,na ovom forumu sam bar upoznao njihovu maniju,toliko su verovali u nju da su izgleda stvarno ubedili sebe u ono sto pricaju...samo uvek zaobidju direktnu vojnu pomoc sa zapada,udare NATO avijacije po polozajima VRS i VRSK,logistiku i obuku od strane Americkih generala kao i direktno snabdevanje oruzja od strane istih
Pa i tricavu cinjenicu da posle 92. nije uopste bilo jedinica iz Srbije...mada pojedini "jastrebovi' su uvereni da je Sloba 95. navalio sa svom Vojskom Jugoslavije (tada) na njih,da bi je oduvali po onako nepristupacnim terenima Slavonije gde ti je otvoren put do Zagreba
Nije da je tema ovog topika ali u ratu svi gube. Činjenca je da je Vj mogla da uđe u Zagreb kad kog je htela. General Trifunović je sa tenkovima mogao da prođe Hrvatsku uzduž i popreko a da mu niko ništa ne može. Politika je važan instrument u ratu što mi Srbi nikad nismo ukapirali, nas su Hrvati porazili upravo političkom borbom baš kao što su komunisti dobili rat 1945.
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Slazem se thunder11, uglavnom.
Ali ja bih rekao da ih je zapad jednostavno podrzao. Tj, da nije bilo mnogo do nas, gresili mi il ne gresili...
U II sv.ratu zapad (Engleska) je jednostavno odlucio da stavi Hrvate na stranu pobednika, i kraj price...iste one Hrvate koji su bili na strani Nemacke i izvrsili genocid nad Srbima. Sad, moze se raspravljati, zasto?
Ali ja bih rekao da ih je zapad jednostavno podrzao. Tj, da nije bilo mnogo do nas, gresili mi il ne gresili...
U II sv.ratu zapad (Engleska) je jednostavno odlucio da stavi Hrvate na stranu pobednika, i kraj price...iste one Hrvate koji su bili na strani Nemacke i izvrsili genocid nad Srbima. Sad, moze se raspravljati, zasto?
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Srbija zemlja neobjasnjiva: svedocanstva o lomovima i samosatiranju, Pero Simic
str, 168,169
Jos jedan dokument iz ''Martovskih pregovora'', tj. saradnje komunista sa Nemcima u periodu mart, april, maj 1943. Ko je citao temu bice mu dovoljan komentar autora.
_____________________________
druga podvucena recenica: Najvazniji nas zadatak sada jeste unistiti cetnike Draze Mihailovica
Ovde pored podvucenih recenica i komentara autora, obratite paznju na deo posle podvucene recenice ''i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najvecu opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilacke borbe''....LOL...Ovde komunisti skacu sami sebi u usta...cetnicki upravni aparat i narodno-oslobodilacka borba...Prilicno jasno da nema govora ni o kakvoj narodno-oslobodilackoj borbi vec se iskljucivo radi o gradjanskom ratu...Kao sto ni partizani nisu predstavljali nikakvu narodnu vojsku vec iskljucivo partijsku vojsku KPJ, kojoj je glavni i osnovni cilj osvajanje vlasti, a na tom putu su im, ko drugi, nego cuvari dotadasnjeg poretka, koji ruse - cetnici...
Dakle ovo su samo dokumenta koja potvrdjuju dosadasnju pricu na ovu temu...
ps
ako se ne varam ova dva dokumenta do sad nisu bila dostupna na netu...
str, 168,169
Jos jedan dokument iz ''Martovskih pregovora'', tj. saradnje komunista sa Nemcima u periodu mart, april, maj 1943. Ko je citao temu bice mu dovoljan komentar autora.
_____________________________
druga podvucena recenica: Najvazniji nas zadatak sada jeste unistiti cetnike Draze Mihailovica
Ovde pored podvucenih recenica i komentara autora, obratite paznju na deo posle podvucene recenice ''i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najvecu opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilacke borbe''....LOL...Ovde komunisti skacu sami sebi u usta...cetnicki upravni aparat i narodno-oslobodilacka borba...Prilicno jasno da nema govora ni o kakvoj narodno-oslobodilackoj borbi vec se iskljucivo radi o gradjanskom ratu...Kao sto ni partizani nisu predstavljali nikakvu narodnu vojsku vec iskljucivo partijsku vojsku KPJ, kojoj je glavni i osnovni cilj osvajanje vlasti, a na tom putu su im, ko drugi, nego cuvari dotadasnjeg poretka, koji ruse - cetnici...
Dakle ovo su samo dokumenta koja potvrdjuju dosadasnju pricu na ovu temu...
ps
ako se ne varam ova dva dokumenta do sad nisu bila dostupna na netu...
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
SASLUŠANjE UHVAĆENOG USTAŠE
Među dokumentima Dinarske četničke divizije u Vojnom arhivu u Beogradu, nalazi se i zapisnik sa saslušanja ustaše Ante M. Gojčete, koji ima šest gusto kucanih stranica. U zaglavlju dokumenta piše: ''Rađeno u Gorskom štabu Dinarske vojno-četničke divizije, u planini, dana 2. septembra 1942. godine. Obaveštajni odsek. Predmet: Istraga. Saslušanje uhvaćenog ustaše Gojčeta Milin Ante''.79
Gojčeta, koji je uhvaćen dok je išao na odsustvo, je rođen 1923. godine u Čitluku. Pre rata je bio rudar, a u ovo doba nalazio se na službi u ustaškom Glavnom stanu u Zagrebu, u Preradovićevoj ulici br. 5.
Na početku ispitivanja okrivljeni je izjavio da je u ustaše stupio po nagovoru poručnika Mate Vidovića, gostioničara iz Drniša, koji je obećao ''da nećemo ništa raditi, samo goniti Srbe u logore i klati ih''. Vidović je takođe obećao ''dobru platu, dobru hranu i spavanje''. Tada je mobilisao još petoricu Hrvata iz Čitluka, koji se u zapisniku navode poimenice.
Okrivljeni je potom tvrdio da o ''ustaškoj akciji, teroru i pokolju Srba'' na Tromeđi ''ne zna puno'', jer se ''nije nalazio tu'', pošto ga je Vidović navodno odmah poveo u Zagreb. Tada je izričito naglasio: ''Nisam nikada i nigde nikoga ubio, niti zlostavljao''. Kao zločince optuženi je naveo Petra Duvančića iz Promine, ''koji se naročito istakao u pokolju Srba'', zatim Marka Tralića, Iliju Kulića, Marka Klepa i Branka Brunića, koji su se u ovo doba nalazili na službi u koncentracionom logoru Jasenovac. U pokolju Srba u Promini ''naročito se istakao'' Ivan Bjelanksić, koji je sada bio policijski agent u Zagrebu. Kamionima iz Knina u selo Prominu je svake noći odvoženo 80 do 100 Srba, a ''svi gore navedeni klali su ih i bacali u jamu'', koja se nalazi ''poniže kuće Radasove''. Optuženi je kasnije precizirao da su žrtve najpre bacane u rudnik kod ove kuće, a da su potom, kada je rudnik proradio, leševi preneti ''u veliku jamu u Promini iznad kuće Radasove''. Ubice su se hvalile da su u tu jamu bacile ''najmanje oko 500, a možda i više Srba''. Optuženi zatim navodi poimenice još nekoliko ustaša, učesnika u zločinu, kao i katoličkih sveštenika koji su im pomagali.
Posle ovoga, usledilo je prvo priznanje optuženog, koje glasi: ''Za vreme službe u Zagrebu viđao sam često kada dolaze puni transporti Srba upućivani u ustaški logor, i priznajem da kada smo prolazili kroz vagone, tukao sam Srbe i zlostavljao, jer su mi tako naređivali Nikola Ikica i Mate Vidović''. Optuženi je tada rekao kako je dva puta gledao bacanje Srba u reku Savu. Ko je odbio da skoči - zaklan je, a ko je skočio - ispraćan je plotunima. Pritom su svi psovali Srbe, a ''to je gledalo mnoštvo naroda'', jer se događaj odigravao na železničkom mostu u blizini Zagreba. Na obema obalama, ustaše su čekale da dotuku mučenike koji bi nekim čudom ostali živi.
''O ponovnom pokolju Srba u Zagrebu znam to, da su pre mesec dana zaklali oko 100 Srba u zatvoru u Petrinjskoj ulici'', pričao je dalje optuženi. I u zgradi gimnazije u Zvonimirovoj ulici ustaše su u isto vreme zaklale oko stotinu Srba. Optuženi je ovaj pokolj gledao ''na svoje oči'', potanko opisujući detalje.
Među ustaškim oficirima koji su zahtevali klanje Srba optuženi pominje i Jucu Rukavinu, komandanta Crne legije u Karlovcu. ''Video sam kada su Juco Rukavina i Nikola Ikica u Promini sa pištoljem u ruci naterali Bjelanksića Ivana da kolje kamionom dovežene Srbe, i kada je prvoga zaklao, njemu se smučilo i pao je, ali je ipak po dolasku svesti morao da nastavi klanje'', rekao je optuženi, otkrivajući nehotice da se tokom pokolja ipak nalazio na Tromeđi, a ne u Zagrebu. Isledniku ovo nije promaklo, pa je na ponovljeno pitanje o događajima iz 1941. optuženi odgovorio:
Priznajem da nisam baš na početku prevrata otišao odmah sa Vidovićem u Zagreb, nego sam se zadržao neko vreme u Promini i okolini i tu radio kao ustaša. Prisustvovao sam više puta klanju doteranih Srba, iz Knina i okoline. Priznajem da sam lagao tvrdeći da nisam ni jednoga Srbina zaklao, jer sam se bojao kazne za moja zlodela koja sam počinio prema srpskom narodu, koji mi nikada nije ništa nažao učinio.
Rekavši da sada ipak namerava da kaže istinu, optuženi je nastavio:
Prvoga Srbina zaklao sam u Promini nad jamom, ne znam mu ime, ali znam da je bio iz Vrlike, a na to me naterao Duvančić Petar, koji se sada nalazi u Zagrebu.
Naše vođe stalno su nam govorile da ni jedan onaj nije pravi ustaša, koji ne zakolje bar stotinu Srba.
Posle toga, takođe u Promini nad jamom, zaklao sam još trojicu rodom iz Polača. Imena ih nisam pitao, niti su oni sami govorili.
Neki od Srba, starci i deca, plakali su i molili da nisu krivi ništa i zaklinjali nas da ih ne ubijemo, ali nije bilo milosti.
Optuženi je potom opisao ubistvo postolara Martića iz Knina, od strane stožernika Marka Roša, kao i klanje 37 Srba zatočenih u negdašnjem štabu divizije u Kninu. Ovo se desilo ''kada su četnici digli ustanak''.
Na početku drugog dana ispitivanja, optuženi je naveo još niz imena učesnika u pokolju u Promini. Nije priznao da je ubio Iliju Amanovića, za što su ga teretili svedoci i optužba, rekavši da je ovo ubistvo počinio Branko Brunić, što je lično video. Takođe je video kako je nad jamom u Promini ustaša Marko Tralić lizao krv sa noža. Optuženi zatim nije priznao da je u opštinskoj zgradi u Promini silovao dve šezdesetogodišnje Srpkinje, čija imena se navode, već je rekao da je to učinio Mile Ličanin iz Otočca.
''Istina je da sam tukao i zlostavljao Rajića Jovana iz Trbevunja, zatim Bibića Jovu, Bibića Stevana iz istog mesta'', izjavio je potom optuženi. Ova trojica bila su uhapšena pod sumnjom da odnose hranu srpskim izbeglicama u zbegovima. Optuženi je rekao ko ih je prijavio, a otkrio je imena još nekolicine izdajica.
U nastavku ispitivanja, optuženi je pored ostalog saopštio:
Lagao sam kada sam tvrdio da sam zaklao samo četvoro Srba nad jamom u Promini. Sem te četvorice zaklao sam ravno još desetoricu, dakle svega 14, ali su me na to silili moje starešine. Isto tako lagao sam da i u Zagrebu nisam ubio nikoga, jer sam, i sada priznajem da bih olakšao savest, ubio iz puške 20 Srba koji su pokušali da se dočepaju obale Save, nakon što su bili bačeni sa mosta u reku.
Priznajem još i to da sam u Petrinjskoj ulici u zatvoru ustaškog redarstva zaklao tri Srbina, a jednoga ubio iz puške.
U pokoljima u Zagrebu učestvovale su i ustaše iz poglavnikove Telesne bojne. Optuženi navodi imena 17 ustaša iz Pavelićeve prateće jedinice, koji su mučili i ubijali Srbe.
U nastavku, zarobljeni ustaša je opisivao kako su u Zagrebu, na železničkoj stanici, hapšeni Srbi koji su putovali prema Beogradu sa dozvolom ''Nezavisne Države Hrvatske''. On lično odveo je iz voza četiri porodice, od kojih su dve imale po četvoro, jedna dvoje, a jedna devetoro dece. Svi su sprovedeni u zatvor u Petrinjskoj ulici, ''gde su u podrumu i roditelji i deca bili zaklati''.
Na kraju drugog dana ispitivanja, optuženi je izjavio:
Svega priznajem da sam ubio 47 Srba svojom rukom i to:
U Promini nad jamom zaklao sam četiri, a šest ubio iz puške, dok sam četiri ranio i polužive bacio u jamu.
U Vrbniku sudelovao sam u ubistvu četvorice Srba.
U Zagrebu u zatvoru Petrinjske ulice zaklao četiri a ubio pet ostalih.
Na Savskom mostu ubio sam iz puške 20 Srba, ali ne priznajem da sam ih nožem klao.
Priznajem da sam svagde u zatvoru tukao i zlostavljao Srbe, mučio ih na sve moguće načine i zlostavljao, a branim se da su mi starešine tako naređivale...
Ovu izjavu dajem samovoljno na postavljena pitanja islednika i tokom celoga saslušanja niko me nije tukao, zlostavljao ili silom prisilio da dadem ovo priznanje.
U dodatku saslušanja, 5. septembra 1942. godine, optuženi je ispitivan o saradnji ustaša i domobrana sa komunistima, kao i o neprijateljskom stavu prema Italijanima. Po prvom pitanju izjavio je:
Za vreme borbi u Kordunu video sam prvi put saradnju hrvatskih vlasti sa komunistima. Tako na primer kod Vojnića, vodili smo ceo dan borbu sa komunistima, i drugoga dana, kada smo bili opkoljeni, došla nam je u pomoć jedna satnija domobrana a mi smo umakli. Malo zatim cela satnija bila je opkoljena i razoružana. Mi smo svi znali da se namerno predala da bi dostavili oružje partizanima.
Znam još jedan slučaj gde su naši sarađivali sa partizanima, tako na primer Josip Rodić iz 3. ustaške satnije odneo je partizanima jedan teški mitraljez i 700 metaka i zadržao se kod njih osam dana. Kada se povratio nije bio kažnjen, a zatim stalno je krao od nas municiju i nekuda odnosio. Mi smo se žalili našem poručniku Koniciju Ivanu, no on se samo smijao i odgovarao da nema dokaza, a dao nam je do znanja da i ta municija ide za dom, i da nemamo što da se žalimo.80
Pored ovoga, optuženi je naveo imena osam ''partizanskih pristalica'' iz Promine, uz komentar: ''Svi su oni ustaše''. Ova osmorica odnosila su partizanima duvan i hranu, a donosila i potom delila komunističke letke. Optuženi je zatim nabrojao desetak osoba iz sela Ljubotići i Bogatići, koje su ujedno bile ''ustaše i partizanski agenti''.
U vezi drugog pitanja, optuženi je izjavio da su ustaše dobijale nagradna odsustva za rad protiv Italijana, ''koji drže naše hrvatske krajeve anektirane'', dodajući:
Istina je da nam naše starešine stalno govore da su Italijani naši neprijatelji, da su našu državu izigrali, i da će doći čas, kada će napustiti sve naše krajeve, i da je taj čas vrlo blizo.
Saslušanje su, pored optuženog, potpisala dva svedoka i ''isledni oficir, sudija''. Čitko je prezime prvog svedoka - Ranđelović, dok se imena drugog svedoka i sudije ne mogu pročitati. Nema podataka o presudi, ali kao pouzdano se može uzeti da je ustaša osuđen na smrt i likvidiran.
IZVORI:
79 AVII, ČA, K-151, reg. br. 36\5.
80 AVII, ČA, K-151, reg. br. 47\5.
(Iz knjige Miloslava Samardžića ''Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija'')
Među dokumentima Dinarske četničke divizije u Vojnom arhivu u Beogradu, nalazi se i zapisnik sa saslušanja ustaše Ante M. Gojčete, koji ima šest gusto kucanih stranica. U zaglavlju dokumenta piše: ''Rađeno u Gorskom štabu Dinarske vojno-četničke divizije, u planini, dana 2. septembra 1942. godine. Obaveštajni odsek. Predmet: Istraga. Saslušanje uhvaćenog ustaše Gojčeta Milin Ante''.79
Gojčeta, koji je uhvaćen dok je išao na odsustvo, je rođen 1923. godine u Čitluku. Pre rata je bio rudar, a u ovo doba nalazio se na službi u ustaškom Glavnom stanu u Zagrebu, u Preradovićevoj ulici br. 5.
Na početku ispitivanja okrivljeni je izjavio da je u ustaše stupio po nagovoru poručnika Mate Vidovića, gostioničara iz Drniša, koji je obećao ''da nećemo ništa raditi, samo goniti Srbe u logore i klati ih''. Vidović je takođe obećao ''dobru platu, dobru hranu i spavanje''. Tada je mobilisao još petoricu Hrvata iz Čitluka, koji se u zapisniku navode poimenice.
Okrivljeni je potom tvrdio da o ''ustaškoj akciji, teroru i pokolju Srba'' na Tromeđi ''ne zna puno'', jer se ''nije nalazio tu'', pošto ga je Vidović navodno odmah poveo u Zagreb. Tada je izričito naglasio: ''Nisam nikada i nigde nikoga ubio, niti zlostavljao''. Kao zločince optuženi je naveo Petra Duvančića iz Promine, ''koji se naročito istakao u pokolju Srba'', zatim Marka Tralića, Iliju Kulića, Marka Klepa i Branka Brunića, koji su se u ovo doba nalazili na službi u koncentracionom logoru Jasenovac. U pokolju Srba u Promini ''naročito se istakao'' Ivan Bjelanksić, koji je sada bio policijski agent u Zagrebu. Kamionima iz Knina u selo Prominu je svake noći odvoženo 80 do 100 Srba, a ''svi gore navedeni klali su ih i bacali u jamu'', koja se nalazi ''poniže kuće Radasove''. Optuženi je kasnije precizirao da su žrtve najpre bacane u rudnik kod ove kuće, a da su potom, kada je rudnik proradio, leševi preneti ''u veliku jamu u Promini iznad kuće Radasove''. Ubice su se hvalile da su u tu jamu bacile ''najmanje oko 500, a možda i više Srba''. Optuženi zatim navodi poimenice još nekoliko ustaša, učesnika u zločinu, kao i katoličkih sveštenika koji su im pomagali.
Posle ovoga, usledilo je prvo priznanje optuženog, koje glasi: ''Za vreme službe u Zagrebu viđao sam često kada dolaze puni transporti Srba upućivani u ustaški logor, i priznajem da kada smo prolazili kroz vagone, tukao sam Srbe i zlostavljao, jer su mi tako naređivali Nikola Ikica i Mate Vidović''. Optuženi je tada rekao kako je dva puta gledao bacanje Srba u reku Savu. Ko je odbio da skoči - zaklan je, a ko je skočio - ispraćan je plotunima. Pritom su svi psovali Srbe, a ''to je gledalo mnoštvo naroda'', jer se događaj odigravao na železničkom mostu u blizini Zagreba. Na obema obalama, ustaše su čekale da dotuku mučenike koji bi nekim čudom ostali živi.
''O ponovnom pokolju Srba u Zagrebu znam to, da su pre mesec dana zaklali oko 100 Srba u zatvoru u Petrinjskoj ulici'', pričao je dalje optuženi. I u zgradi gimnazije u Zvonimirovoj ulici ustaše su u isto vreme zaklale oko stotinu Srba. Optuženi je ovaj pokolj gledao ''na svoje oči'', potanko opisujući detalje.
Među ustaškim oficirima koji su zahtevali klanje Srba optuženi pominje i Jucu Rukavinu, komandanta Crne legije u Karlovcu. ''Video sam kada su Juco Rukavina i Nikola Ikica u Promini sa pištoljem u ruci naterali Bjelanksića Ivana da kolje kamionom dovežene Srbe, i kada je prvoga zaklao, njemu se smučilo i pao je, ali je ipak po dolasku svesti morao da nastavi klanje'', rekao je optuženi, otkrivajući nehotice da se tokom pokolja ipak nalazio na Tromeđi, a ne u Zagrebu. Isledniku ovo nije promaklo, pa je na ponovljeno pitanje o događajima iz 1941. optuženi odgovorio:
Priznajem da nisam baš na početku prevrata otišao odmah sa Vidovićem u Zagreb, nego sam se zadržao neko vreme u Promini i okolini i tu radio kao ustaša. Prisustvovao sam više puta klanju doteranih Srba, iz Knina i okoline. Priznajem da sam lagao tvrdeći da nisam ni jednoga Srbina zaklao, jer sam se bojao kazne za moja zlodela koja sam počinio prema srpskom narodu, koji mi nikada nije ništa nažao učinio.
Rekavši da sada ipak namerava da kaže istinu, optuženi je nastavio:
Prvoga Srbina zaklao sam u Promini nad jamom, ne znam mu ime, ali znam da je bio iz Vrlike, a na to me naterao Duvančić Petar, koji se sada nalazi u Zagrebu.
Naše vođe stalno su nam govorile da ni jedan onaj nije pravi ustaša, koji ne zakolje bar stotinu Srba.
Posle toga, takođe u Promini nad jamom, zaklao sam još trojicu rodom iz Polača. Imena ih nisam pitao, niti su oni sami govorili.
Neki od Srba, starci i deca, plakali su i molili da nisu krivi ništa i zaklinjali nas da ih ne ubijemo, ali nije bilo milosti.
Optuženi je potom opisao ubistvo postolara Martića iz Knina, od strane stožernika Marka Roša, kao i klanje 37 Srba zatočenih u negdašnjem štabu divizije u Kninu. Ovo se desilo ''kada su četnici digli ustanak''.
Na početku drugog dana ispitivanja, optuženi je naveo još niz imena učesnika u pokolju u Promini. Nije priznao da je ubio Iliju Amanovića, za što su ga teretili svedoci i optužba, rekavši da je ovo ubistvo počinio Branko Brunić, što je lično video. Takođe je video kako je nad jamom u Promini ustaša Marko Tralić lizao krv sa noža. Optuženi zatim nije priznao da je u opštinskoj zgradi u Promini silovao dve šezdesetogodišnje Srpkinje, čija imena se navode, već je rekao da je to učinio Mile Ličanin iz Otočca.
''Istina je da sam tukao i zlostavljao Rajića Jovana iz Trbevunja, zatim Bibića Jovu, Bibića Stevana iz istog mesta'', izjavio je potom optuženi. Ova trojica bila su uhapšena pod sumnjom da odnose hranu srpskim izbeglicama u zbegovima. Optuženi je rekao ko ih je prijavio, a otkrio je imena još nekolicine izdajica.
U nastavku ispitivanja, optuženi je pored ostalog saopštio:
Lagao sam kada sam tvrdio da sam zaklao samo četvoro Srba nad jamom u Promini. Sem te četvorice zaklao sam ravno još desetoricu, dakle svega 14, ali su me na to silili moje starešine. Isto tako lagao sam da i u Zagrebu nisam ubio nikoga, jer sam, i sada priznajem da bih olakšao savest, ubio iz puške 20 Srba koji su pokušali da se dočepaju obale Save, nakon što su bili bačeni sa mosta u reku.
Priznajem još i to da sam u Petrinjskoj ulici u zatvoru ustaškog redarstva zaklao tri Srbina, a jednoga ubio iz puške.
U pokoljima u Zagrebu učestvovale su i ustaše iz poglavnikove Telesne bojne. Optuženi navodi imena 17 ustaša iz Pavelićeve prateće jedinice, koji su mučili i ubijali Srbe.
U nastavku, zarobljeni ustaša je opisivao kako su u Zagrebu, na železničkoj stanici, hapšeni Srbi koji su putovali prema Beogradu sa dozvolom ''Nezavisne Države Hrvatske''. On lično odveo je iz voza četiri porodice, od kojih su dve imale po četvoro, jedna dvoje, a jedna devetoro dece. Svi su sprovedeni u zatvor u Petrinjskoj ulici, ''gde su u podrumu i roditelji i deca bili zaklati''.
Na kraju drugog dana ispitivanja, optuženi je izjavio:
Svega priznajem da sam ubio 47 Srba svojom rukom i to:
U Promini nad jamom zaklao sam četiri, a šest ubio iz puške, dok sam četiri ranio i polužive bacio u jamu.
U Vrbniku sudelovao sam u ubistvu četvorice Srba.
U Zagrebu u zatvoru Petrinjske ulice zaklao četiri a ubio pet ostalih.
Na Savskom mostu ubio sam iz puške 20 Srba, ali ne priznajem da sam ih nožem klao.
Priznajem da sam svagde u zatvoru tukao i zlostavljao Srbe, mučio ih na sve moguće načine i zlostavljao, a branim se da su mi starešine tako naređivale...
Ovu izjavu dajem samovoljno na postavljena pitanja islednika i tokom celoga saslušanja niko me nije tukao, zlostavljao ili silom prisilio da dadem ovo priznanje.
U dodatku saslušanja, 5. septembra 1942. godine, optuženi je ispitivan o saradnji ustaša i domobrana sa komunistima, kao i o neprijateljskom stavu prema Italijanima. Po prvom pitanju izjavio je:
Za vreme borbi u Kordunu video sam prvi put saradnju hrvatskih vlasti sa komunistima. Tako na primer kod Vojnića, vodili smo ceo dan borbu sa komunistima, i drugoga dana, kada smo bili opkoljeni, došla nam je u pomoć jedna satnija domobrana a mi smo umakli. Malo zatim cela satnija bila je opkoljena i razoružana. Mi smo svi znali da se namerno predala da bi dostavili oružje partizanima.
Znam još jedan slučaj gde su naši sarađivali sa partizanima, tako na primer Josip Rodić iz 3. ustaške satnije odneo je partizanima jedan teški mitraljez i 700 metaka i zadržao se kod njih osam dana. Kada se povratio nije bio kažnjen, a zatim stalno je krao od nas municiju i nekuda odnosio. Mi smo se žalili našem poručniku Koniciju Ivanu, no on se samo smijao i odgovarao da nema dokaza, a dao nam je do znanja da i ta municija ide za dom, i da nemamo što da se žalimo.80
Pored ovoga, optuženi je naveo imena osam ''partizanskih pristalica'' iz Promine, uz komentar: ''Svi su oni ustaše''. Ova osmorica odnosila su partizanima duvan i hranu, a donosila i potom delila komunističke letke. Optuženi je zatim nabrojao desetak osoba iz sela Ljubotići i Bogatići, koje su ujedno bile ''ustaše i partizanski agenti''.
U vezi drugog pitanja, optuženi je izjavio da su ustaše dobijale nagradna odsustva za rad protiv Italijana, ''koji drže naše hrvatske krajeve anektirane'', dodajući:
Istina je da nam naše starešine stalno govore da su Italijani naši neprijatelji, da su našu državu izigrali, i da će doći čas, kada će napustiti sve naše krajeve, i da je taj čas vrlo blizo.
Saslušanje su, pored optuženog, potpisala dva svedoka i ''isledni oficir, sudija''. Čitko je prezime prvog svedoka - Ranđelović, dok se imena drugog svedoka i sudije ne mogu pročitati. Nema podataka o presudi, ali kao pouzdano se može uzeti da je ustaša osuđen na smrt i likvidiran.
IZVORI:
79 AVII, ČA, K-151, reg. br. 36\5.
80 AVII, ČA, K-151, reg. br. 47\5.
(Iz knjige Miloslava Samardžića ''Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija'')
IndianaBones
Aktivan član
- Poruka
- 1.031
Toga nije bilo.
IndianaBones
Aktivan član
- Poruka
- 1.031
Toga nije bilo!!!
Koča, skidam kapu što mičeš mrak sa očiju crvenim...
Poslednja izmena od moderatora:
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Bogte, izgleda da niko i ne maši pogled u Pravilnik za postavljanje sadržaja korisnika?
@Koča
Šta je zabranjeno?
* postavljanje tekstova sa drugih sajtova od preko 2.000 karaktera (obavezno je navođenje izvora, autora, linka ka originalnom tekstu i ličnog komentara na tekst)
@Koča
Šta je zabranjeno?
* postavljanje tekstova sa drugih sajtova od preko 2.000 karaktera (obavezno je navođenje izvora, autora, linka ka originalnom tekstu i ličnog komentara na tekst)
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ljubo izvori su navedeni
IZVORI:
79 AVII, ČA, K-151, reg. br. 36\5.
80 AVII, ČA, K-151, reg. br. 47\5.
(Iz knjige Miloslava Samardžića ''Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija'')
Tema je saradnja komunista sa ustasama koju sam otvorio i na njoj izneo prilicno materijala, ne znam kakav poseban komentar treba da dam na ovo, sve jasno pise...
a kad kazes link ka originalnom tekstu, verovatno mislis na Poglede. Pa taj tekst na Pogledima postavio je sam Samardzic...hehe...dobro, drago mi je da proveravas ono sto postavljam...ipak mislim da ovaj put nisi u pravu.
Izgleda cu u daljem raskrinkavanju ********* morati da skeniram svaku stranu, umesto da citiram....ako treba i tako...
IZVORI:
79 AVII, ČA, K-151, reg. br. 36\5.
80 AVII, ČA, K-151, reg. br. 47\5.
(Iz knjige Miloslava Samardžića ''Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija'')
Tema je saradnja komunista sa ustasama koju sam otvorio i na njoj izneo prilicno materijala, ne znam kakav poseban komentar treba da dam na ovo, sve jasno pise...
a kad kazes link ka originalnom tekstu, verovatno mislis na Poglede. Pa taj tekst na Pogledima postavio je sam Samardzic...hehe...dobro, drago mi je da proveravas ono sto postavljam...ipak mislim da ovaj put nisi u pravu.
Izgleda cu u daljem raskrinkavanju ********* morati da skeniram svaku stranu, umesto da citiram....ako treba i tako...
Poslednja izmena:
M.O.
Obećava
- Poruka
- 78
Prenosim tekst Miloša Vasića o pomenutom udžbeniku (znam da će vam smetati autor teksta, ali šta da se radi):
("Istorija", za III razred prirodno-matematičkog i IV razred društvenog smera; autori: Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović i Zorica Špadijer; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002.)
Najnoviji udžbenik istorije za gimnaziju solidno je urađen kada je reč o svemu – osim o našoj novijoj istoriji. U tom delu udžbenik je tužno ogledalo mitova i zabluda one nacionalističke desnice koja do dana današnjeg nije razumela zašto je poražena u Drugom svetskom ratu. To je ona kukavna nacionalistička desnica kojoj su svi krivi osim nje same, koja živi od samosažaljenja i od teorija zavere, sve nadajući se da će revizijom istorije dokazati kako je onomad bila u pravu. U tom smislu njeni napori podsećaju na podjednako dirljive napore hrvatske vladajuće nacionalističke elite da Nezavisnu Državu Hrvatsku proglase "dijelom antifašističke koalicije": i jednima i drugima krivi su pobednici u Drugom svetskom ratu; ni jedni ni drugi ne mogu da prebole ishod Drugog svetskog rata, niti su shvatili njegovu suštinu.
KOMUNISTI I SRPSKA ELITA: Drugi svetski rat suočio je čovečanstvo s isključivim (ili-ili) moralnim izborom planetarnih razmera – izborom između apsolutnog zla nacizma i apsolutnog dobra borbe protiv nacizma. Nije tu bilo velike pameti, niti teških dilema: borba protiv nacizma bila je stvar elementarne pristojnosti, lepog vaspitanja i obične pameti. Nije da je ta borba bila anđeoski čista, niti je mogla biti: tu se računala samo efikasnost; u strateškom i taktičkom planiranju činjene su greške, ali i svesna žrtvovanja nevinih jer su moralni izbori često bili teški (masovna tepih bombardovanja, na primer). Ali – tako je u svakom ratu. U današnjem svetu smatra se – skoro bez izuzetaka – da je ishod Drugog svetskog rata bio srećan i da je vredelo boriti se tako kako se borilo. Naknadna pamet, politički motivisana pri tom, tu ne vredi ništa: bili biti pametni kad je trebalo, a ne danas. Bilo bi dobro da je kraljevskoj vladi u izgnanstvu i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pošlo za rukom da organizuju i vode uspešni gerilski rat i pokret otpora, da uspešno presecaju nemačke komunikacije, vezuju značajne trupe za svoj teren, nanose neprijatelju ozbiljne gubitke i, uopšte, budu pokret otpora sličan onima u Italiji, Danskoj, Poljskoj, Norveškoj, Francuskoj. Na taj način bili bi sačuvali simpatije i pomoć saveznika, možda bi ih bili uverili da se ipak iskrcaju na Jadranu (što se i dalje čini neverovatnim) i bili bi uračunati u sile pobednice. Ali nije tako bilo; bilo je ovako kako je bilo, pa – prema tome – valja preispitivati sopstvene greške i slabosti, a ne kukati na pokvarenost komunista i velikih sila.
Vratimo se, međutim, ovom udžbeniku. Period Kraljevine Jugoslavije tu se opisuje kao nepovoljan po Srbe, čija je "elita" loše štitila "nacionalne interese sopstvenog naroda". Naime, "Iskušenja kroz koja je srpski narod prolazio između dva svetska rata uslovila su velike ideološke podele i istrošila su nacionalnu ideju. Lutanja i nesnalaženja srpske elite i vladajućih krugova najbolje su iskoristili jugoslovenski komunisti koji su 1941. godinu dočekali sa jasnim idejama i prečišćenim stavovima.". I inače je ratove i krize najbolje dočekivati s jasnim idejama i prečišćenim stavovima, pa bi se valjalo zapitati zašto su baš komunisti to učinili, a ne "srpska elita". Biće da su zato i bili uspešniji.
Period Drugog svetskog rata u ovom udžbeniku je definitivno najgore obrađen, politički pristrasan i uopšte konfuzan. Ukupni utisak je da su autori rešili da iskoriste priliku i da odu u potpunu negativnu krajnost u odnosu na udžbenike istorije iz komunističkog vremena. Kao da su pomislili da im se ta prilika ukazala baš sad, u vreme kad se nacionalistička desnica ohrabrila da ispuzi ispod kamena pod koji se zavukla 5. oktobra i da svoje usluge ponudi jednoj od političkih opcija u Srbiji. Iz ovog udžbenika ispada da se trebalo držati Trojnog pakta; pa, kad smo to već uprskali tim nesrećnim udarom od 27. marta, e, onda je trebalo ćutati i čekati, tajno se organizovati i skupljati oružje za kasniji ustanak, praviti manje sabotaže i širiti lažne vesti među nemačkim vojnicima. "Akcije su morale biti usklađene s razvojem situacije na savezničkim frontovima", kaže se; ukazuje se i na "štetnost preuranjenih dejstava".
E, sad: "razvoj situacije na savezničkim frontovima" nije bio baš povoljan po saveznike u proleće 1941. Našim galantnim saveznicima tada je očajnički trebao nekakav pokret otpora na Balkanu da nešto uradi i olakša pritisak Vermahta, a ne da čeka na "razvoj situacije". Oba pokreta otpora, istini za volju, dočekala su početak rata s donekle preteranim optimizmom u brzu pobedu svojih saveznika (Engleske i SSSR-a), ali je partizane optimizam brzo prošao – iako je bio veliki ("zgaziće njih Rus do jeseni"). Ovaj udžbenik, međutim, do kraja će se držati ne ekvidistancije, izjednačavanja dvaju pokreta otpora, nego će sistematski simpatisati četnike i gde treba i gde ne treba, tražeći im opravdanja i pljujući partizane gde stigne.
KEC K’O VRATA: Na stranama 168 i 169 Draža Mihajlović i Josip Broz dobiće po jedan okvir sa slikom, ali i pristrasno obojene kratke biografije. Draža je imao "dobro vojno obrazovanje. Prošao je herojsku školu Prvog svetskog rata iz koga je izašao s mnogim odlikovanjima... Bio je ogorčeni protivnik nacizma... Ukazivao je najvišim vojnim strukturama... ali nije nailazio na razumevanje... Bio je frankofil... uveren u vojnu moć Francuske. Vaspitavan je u duhu odbrane otadžbine i vernosti domu Karađorđevića". Sve u svemu heroj, ljubi ga majka, osim što se malo preračunao s "vojnom moći Francuske", ali neka... Broz je, pak, opisan kao belosvetski hohštapler: "Mnogi detalji iz njegove biografije nepoznati su i do danas... (Da vam kažem u poverenju, slatka moja – on je vanbračni sin mađarskog grofa!) Pod vidom borbe za radnička prava organizovao je demonstracije i terorističke akcije... Imao je negativnu ulogu u stradanju jugoslovenskih komunista u Staljinovom teroru... Uoči rata reorganizovao je KPJ i pretvorio je u militantnu i fanatizovanu organizaciju, oslanjajući se na mlađe komuniste. Dosledno je sprovodio politiku koja je bila uperena protiv nacionalnih interesa srpskog naroda."... Ah, da: Nemci su ga ispratili kada je krenuo da komanduje partizanima.
Imamo, dakle, "nacionalni pokret" s jedne, Dražine, strane – i komunjare, bandu anacionalnu, s druge, Brozove, strane. S nemačke tačke gledišta, naravno, "najveća opasnost ležala je, pak, u stvaranju jedinstvenog ustaničkog fronta i masovnom dizanju srpskog sela, što su mogli da izvedu samo srpski nacionalni borci", kažu autori udžbenika. Desilo se, međutim, da "srpski nacionalni borci" zbog nečega nisu uspeli da dignu selo i stvore jedinstveni front, od čega je Nemcima svakako bilo lakše. KPJ je, pak, krenula "ofanzivno" i na veliko.
Vratite se, vrli čitaoče, u slatke gimnazijske dane: ustanite i odgovorite na tri pitanja koje ovaj udžbenik sugeriše nastavnicima na strani 169.
1. "Ocenite ratnu strategiju četnika";
2. "Šta mislite, da li je 1941. srpski narod imao snage da pokrene ustanak?";
3. "Da li je ofanzivna koncepcija KPJ bila opravdana?"
Ako ste u odgovorima pošli od opštepoznatih istorijskih činjenica, možete da sednete: dobili ste keca k'o vrata.
Ako ste bistriji od toga, odgovori glase:
na pitanje 1. "Mudra";
na pitanje 2. "Nije";
na pitanje 3. "Ne".
M.O.
Obećava
- Poruka
- 78
Nastavak:
Đeneral Milan Nedić provukao se i ovde, jer je bio "svestan da će se ishod Drugog svetskog rata rešiti na velikim frontovima" i jer se "protivio nepromišljenim pokretima protiv okupatorske vojske". Mita Ljotić, međutim, loše je prošao; jedini kompliment za njega je "ideološki fanatizam" njegovih dobrovoljaca, "veći i od komunističkog. Za partizane nisu imali milosti".
Na pitanje "Da li je ta vlada (đen. Milana Nedića) bila kvislinška ili iznuđena?", odgovorićete uspešno ako ste savladali prethodna pitanja.
Isto vredi i za sledeće pitanje:
"Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?"
Čestitamo, položili ste prijemni ispit za gimnaziju u okupiranom Nedićevom Beogradu.
"Srpski ustanak ugušen je u krvi". Tako je ovaj udžbenik sahranio četrdeset prvu i ustanak i sve. Jedini rezultat bio je "srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije posledice po dalji razvoj rata..." Zanimljivo je da se, na primer, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat ne mere istim takvim aršinima u ovom udžbeniku. Naime, i 1804. i 1914. srpski se narod suočio s mnogostruko nadmoćnijim vojskama i bio ispočetka gadno poražen, ali se to ne naziva avanturizmom, nego herojstvom.
NACIONALNI I DUHOVNI INTERESI: Sasvim očekivano, početak ustanka u Hrvatskoj vezuje se isključivo za spontane pobune Srba protiv ustaških pokolja i tu se staje. Nema ni reči o ulozi KPJ u tome, a pogotovo ni reči o hrvatskim partizanima, kojih je bilo poprilično, ako niste znali, ali nisu ni bili četnici ni ustaše, pa nisu ni pomenuti u udžbeniku koji je iskopao svaki, pa i najblesaviji detalj o četnicima. Ali zato imate još jedno pitanje:
"Zašto su ustaše imale veliku podršku u hrvatskom narodu?"
Prva proleterska brigada, ako niste znali, formirana je da bude "čelična pesnica u borbi protiv reakcije i pete kolone"; okupator se tu ne pominje. Sasvim u skladu s tim, đeneral Mihajlović je početkom 1943. "nastojao da po svaku cenu spreči partizanski pohod na srpske zemlje", ama mu nije uspelo. Onda se čuveni Avnoj sastao u Jajcu da bi "suzio srpske nacionalne teritorije i dao državnost narodima koji je do tada nisu imali (Makedonci, Albanci, muslimani)".
Pitanje: "Da li su avnojevska rešenja bila u skladu s nacionalnim interesima srpskog naroda?"
"Razmislite: zašto su srpski nacionalni i duhovni interesi tako tretirani na Drugom zasedanju Avnoja?"
Uloga saveznika takođe je bila drugačija nego što se to inače misli: "Od Amerike se očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu NOVJ-a"; to, naime, autori udžbenika misle da su "srpski nacionalni radnici" očekivali. Verovatno je bilo budala koje su tako nešto očekivale; bilo ih je i koji su 1993. očekivali da konjičke divizije donskih kozaka dojašu u galopu preko Karpata, Srpstvu Vaskolikom u pomoć. Pošto nikakvoj Americi na pamet padalo nije da "spreči pobedu NOVJ-a", a perfidni Albion nas je – po običaju – izdao, ispade da je "sudbina demokratije u ovom regionu žrtvovana radi univerzalnog principa na kome je počivao ceo sistem posleratnog uređenja – podela sveta na interesne sfere". Tako se desilo da su se "sve tri strane (Staljin, Čerčil i Ruzvelt) složile da partizane treba maksimalno vojno pomoći. Jugoslavija je na taj način postala deo sovjetske interesne sfere". Sve što ste do sada o tome znali – nije, dakle, tačno.
Pitanje: "Zašto su zapadni saveznici odbacili četnike?"
Mogući odgovori i ocene: "Zato što su se partizani uspešnije borili protiv sila Osovine" (1);
"Ne znam" (2);
"Zato što su odustali od iskrcavanja na Jadranu" (3);
"Zato da bi bacili Srbe Staljinu u ralje" (4);
"Zato što oduvek mrze Srbe zbog njihove duhovnosti" (5).
PRISTALICE DIKTATURE: Zabrinuti zbog Avnoja i izdaje saveznika, četnici su o Sv. Savi 1944. godine održali Svetosavski kongres i usvojili stavove o budućem državnom i političkom uređenju Jugoslavije: "buduća država biće uređena kao trojna federacija u obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije"; odluke Avnoja ocenjene su kao "bezuspešni pokušaj uzurpiranja narodne volje".
Tada je, 1944, đavo već bio odneo šalu: Nemci su se ubrzano povlačili i skraćivali linije fronta, a – otkriva nam ovaj udžbenik – "udarnu snagu partizanskoj vojsci davali su Srbi iz zapadnih srpskih pokrajina, koji se nisu dvoumili i spremno su jurišali na svoje sunarodnike u Srbiji". Ti Srbi iz "zapadnih srpskih pokrajina" (a nisu iz Čačka, Užica i Valjeva) igraće i dalje negativnu ulogu u ovom udžbeniku.
Pitanja:
1. "Ocenite razloge KPJ za napad na Srbiju 1944. godine". A? Ničim izazvana KPJ mučki "napada Srbiju 1944." A?
2. "Koje su odluke i kakav je karakter Svetosavskog kongresa? Da li je to rešenje bilo prihvatljivije za srpski narod?" A?
3. "Zašto su prekodrinski Srbi partizani s nemilosrdnom žestinom napadali svoje sunarodnike u Srbiji?"
"Najteži udarac gen. Mihajlović i njegovi vojnici dobili su ipak s one strane od koje se to najmanje očekivalo: od svog vrhovnog komandanta", saznajemo iz ovog udžbenika. Naime, 12. septembra 1944. kralj Petar II pozvao je "sve Srbe, Hrvate i Slovence" da se ujedine u Narodno-oslobodilačkoj vojsci pod komandom maršala Tita. E, tu je piscima udžbenika prepuklo srce junačko i ravnogorsko: "Srpske rojaliste napustio je njihov kralj o kome su pevali pesme za vreme rata i umirali noseći u srcu njegovo ime"... (šmrk, šmrk!). A taj mučki udarac snašao je Jugoslovensku vojsku u otadžbinu, "JVUO", u trenutku kada je njena strateška pretpostavka i "ideja vodilja bila: ishod rata će se preokrenuti zbog sukoba Zapada i Sovjetskog Saveza"; odakle nam je ta "ideja vodilja" poznata? Milovan Bojić? Slobodan Milošević?
Ovom udžbeniku treba priznati i da je Drugi svetski rat ipak apsolvirao na sledeći način: "Iako je ovaj rat imao i svoju imperijalnu dimenziju (borba za novo gospodarenje svetom po slamanju nacizma i fašizma), on je ipak u svojoj suštini predstavljao odbranu od najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva". Uf! "Ipak"! Ali, taj rat i pobeda u njemu imaju jednu strašnu i neizlečivu manu: u njemu nisu pobedili četnici (hrvatska braća u Kristu naših pisaca istorijskih udžbenika rekli bi "ustaše").
Sad – kako je, tako je: "Kada je Drugi svetski rat završen, u Srbiji su od radosti zbog pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga zbog poginulih, kako u ratu protiv okupatora, tako i za onima izginulim u građanskom ratu među samim Srbima", otkrivaju nam autori udžbenika. Pa onda sledi očajnički vapaj u pitanju za đake: "Zašto diktatura, ma koliko surova bila, uvek nalazi pristalice u sopstvenom narodu?"
Zašto, zaista?
Ostatak naše i svetske istorije spakovan je pri kraju knjige kako-tako. Đaci, između ostalog, treba da znaju odgovor i na pitanje: "Da li su na adekvatan način bili zaštićeni interesi jugoslovenske krune?"; u posleratnom periodu, to jest. Nisu, a i zašto bi bili i šta se to tiče maturanata? A onom belosvetskom probisvetu Brozu preko volje je priznato da je uspeo da izradi onog propalog bogoslova Staljina. Osma sednica CK SKS-a pomenuta je korektno, kao i uloga Slobodana Miloševića, sve u jednom malom okviru. Ali, ukupna ocena jugoslovenskih ratova 1991–1999. tumači se tvrdoglavo kao nastavak Drugog svetskog rata: "Nezavršeni rat nastavio se tačno posle 50 godina", zaključuju pisci udžbenika, sasvim logički neizbežno, u skladu sa svojim političkim frustracijama. "Nezavršeni rat" posle 50 godina nisu i neće dobiti četnici i đeneral Draža, naprotiv: srpski nacionalni interes upropašćen je u tom ratu temeljitije nego ikada, upravo avanturističkom politikom srpskog nacionalizma, ali to se u ovom udžbeniku maturantima ne objašnjava. Naprotiv: preko tog monumentalnog poraza prelazi se olako, usput, u jednom okvirčiću. U odnosu na štetu koju je srpskom nacionalnom interesu naneo ovaj naš tupi i nedopečeni kleptokratski nacionalizam, komunistička nacionalna politika bila je mila majka.
Đeneral Milan Nedić provukao se i ovde, jer je bio "svestan da će se ishod Drugog svetskog rata rešiti na velikim frontovima" i jer se "protivio nepromišljenim pokretima protiv okupatorske vojske". Mita Ljotić, međutim, loše je prošao; jedini kompliment za njega je "ideološki fanatizam" njegovih dobrovoljaca, "veći i od komunističkog. Za partizane nisu imali milosti".
Na pitanje "Da li je ta vlada (đen. Milana Nedića) bila kvislinška ili iznuđena?", odgovorićete uspešno ako ste savladali prethodna pitanja.
Isto vredi i za sledeće pitanje:
"Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?"
Čestitamo, položili ste prijemni ispit za gimnaziju u okupiranom Nedićevom Beogradu.
"Srpski ustanak ugušen je u krvi". Tako je ovaj udžbenik sahranio četrdeset prvu i ustanak i sve. Jedini rezultat bio je "srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije posledice po dalji razvoj rata..." Zanimljivo je da se, na primer, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat ne mere istim takvim aršinima u ovom udžbeniku. Naime, i 1804. i 1914. srpski se narod suočio s mnogostruko nadmoćnijim vojskama i bio ispočetka gadno poražen, ali se to ne naziva avanturizmom, nego herojstvom.
NACIONALNI I DUHOVNI INTERESI: Sasvim očekivano, početak ustanka u Hrvatskoj vezuje se isključivo za spontane pobune Srba protiv ustaških pokolja i tu se staje. Nema ni reči o ulozi KPJ u tome, a pogotovo ni reči o hrvatskim partizanima, kojih je bilo poprilično, ako niste znali, ali nisu ni bili četnici ni ustaše, pa nisu ni pomenuti u udžbeniku koji je iskopao svaki, pa i najblesaviji detalj o četnicima. Ali zato imate još jedno pitanje:
"Zašto su ustaše imale veliku podršku u hrvatskom narodu?"
Prva proleterska brigada, ako niste znali, formirana je da bude "čelična pesnica u borbi protiv reakcije i pete kolone"; okupator se tu ne pominje. Sasvim u skladu s tim, đeneral Mihajlović je početkom 1943. "nastojao da po svaku cenu spreči partizanski pohod na srpske zemlje", ama mu nije uspelo. Onda se čuveni Avnoj sastao u Jajcu da bi "suzio srpske nacionalne teritorije i dao državnost narodima koji je do tada nisu imali (Makedonci, Albanci, muslimani)".
Pitanje: "Da li su avnojevska rešenja bila u skladu s nacionalnim interesima srpskog naroda?"
"Razmislite: zašto su srpski nacionalni i duhovni interesi tako tretirani na Drugom zasedanju Avnoja?"
Uloga saveznika takođe je bila drugačija nego što se to inače misli: "Od Amerike se očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu NOVJ-a"; to, naime, autori udžbenika misle da su "srpski nacionalni radnici" očekivali. Verovatno je bilo budala koje su tako nešto očekivale; bilo ih je i koji su 1993. očekivali da konjičke divizije donskih kozaka dojašu u galopu preko Karpata, Srpstvu Vaskolikom u pomoć. Pošto nikakvoj Americi na pamet padalo nije da "spreči pobedu NOVJ-a", a perfidni Albion nas je – po običaju – izdao, ispade da je "sudbina demokratije u ovom regionu žrtvovana radi univerzalnog principa na kome je počivao ceo sistem posleratnog uređenja – podela sveta na interesne sfere". Tako se desilo da su se "sve tri strane (Staljin, Čerčil i Ruzvelt) složile da partizane treba maksimalno vojno pomoći. Jugoslavija je na taj način postala deo sovjetske interesne sfere". Sve što ste do sada o tome znali – nije, dakle, tačno.
Pitanje: "Zašto su zapadni saveznici odbacili četnike?"
Mogući odgovori i ocene: "Zato što su se partizani uspešnije borili protiv sila Osovine" (1);
"Ne znam" (2);
"Zato što su odustali od iskrcavanja na Jadranu" (3);
"Zato da bi bacili Srbe Staljinu u ralje" (4);
"Zato što oduvek mrze Srbe zbog njihove duhovnosti" (5).
PRISTALICE DIKTATURE: Zabrinuti zbog Avnoja i izdaje saveznika, četnici su o Sv. Savi 1944. godine održali Svetosavski kongres i usvojili stavove o budućem državnom i političkom uređenju Jugoslavije: "buduća država biće uređena kao trojna federacija u obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije"; odluke Avnoja ocenjene su kao "bezuspešni pokušaj uzurpiranja narodne volje".
Tada je, 1944, đavo već bio odneo šalu: Nemci su se ubrzano povlačili i skraćivali linije fronta, a – otkriva nam ovaj udžbenik – "udarnu snagu partizanskoj vojsci davali su Srbi iz zapadnih srpskih pokrajina, koji se nisu dvoumili i spremno su jurišali na svoje sunarodnike u Srbiji". Ti Srbi iz "zapadnih srpskih pokrajina" (a nisu iz Čačka, Užica i Valjeva) igraće i dalje negativnu ulogu u ovom udžbeniku.
Pitanja:
1. "Ocenite razloge KPJ za napad na Srbiju 1944. godine". A? Ničim izazvana KPJ mučki "napada Srbiju 1944." A?
2. "Koje su odluke i kakav je karakter Svetosavskog kongresa? Da li je to rešenje bilo prihvatljivije za srpski narod?" A?
3. "Zašto su prekodrinski Srbi partizani s nemilosrdnom žestinom napadali svoje sunarodnike u Srbiji?"
"Najteži udarac gen. Mihajlović i njegovi vojnici dobili su ipak s one strane od koje se to najmanje očekivalo: od svog vrhovnog komandanta", saznajemo iz ovog udžbenika. Naime, 12. septembra 1944. kralj Petar II pozvao je "sve Srbe, Hrvate i Slovence" da se ujedine u Narodno-oslobodilačkoj vojsci pod komandom maršala Tita. E, tu je piscima udžbenika prepuklo srce junačko i ravnogorsko: "Srpske rojaliste napustio je njihov kralj o kome su pevali pesme za vreme rata i umirali noseći u srcu njegovo ime"... (šmrk, šmrk!). A taj mučki udarac snašao je Jugoslovensku vojsku u otadžbinu, "JVUO", u trenutku kada je njena strateška pretpostavka i "ideja vodilja bila: ishod rata će se preokrenuti zbog sukoba Zapada i Sovjetskog Saveza"; odakle nam je ta "ideja vodilja" poznata? Milovan Bojić? Slobodan Milošević?
Ovom udžbeniku treba priznati i da je Drugi svetski rat ipak apsolvirao na sledeći način: "Iako je ovaj rat imao i svoju imperijalnu dimenziju (borba za novo gospodarenje svetom po slamanju nacizma i fašizma), on je ipak u svojoj suštini predstavljao odbranu od najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva". Uf! "Ipak"! Ali, taj rat i pobeda u njemu imaju jednu strašnu i neizlečivu manu: u njemu nisu pobedili četnici (hrvatska braća u Kristu naših pisaca istorijskih udžbenika rekli bi "ustaše").
Sad – kako je, tako je: "Kada je Drugi svetski rat završen, u Srbiji su od radosti zbog pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga zbog poginulih, kako u ratu protiv okupatora, tako i za onima izginulim u građanskom ratu među samim Srbima", otkrivaju nam autori udžbenika. Pa onda sledi očajnički vapaj u pitanju za đake: "Zašto diktatura, ma koliko surova bila, uvek nalazi pristalice u sopstvenom narodu?"
Zašto, zaista?
Ostatak naše i svetske istorije spakovan je pri kraju knjige kako-tako. Đaci, između ostalog, treba da znaju odgovor i na pitanje: "Da li su na adekvatan način bili zaštićeni interesi jugoslovenske krune?"; u posleratnom periodu, to jest. Nisu, a i zašto bi bili i šta se to tiče maturanata? A onom belosvetskom probisvetu Brozu preko volje je priznato da je uspeo da izradi onog propalog bogoslova Staljina. Osma sednica CK SKS-a pomenuta je korektno, kao i uloga Slobodana Miloševića, sve u jednom malom okviru. Ali, ukupna ocena jugoslovenskih ratova 1991–1999. tumači se tvrdoglavo kao nastavak Drugog svetskog rata: "Nezavršeni rat nastavio se tačno posle 50 godina", zaključuju pisci udžbenika, sasvim logički neizbežno, u skladu sa svojim političkim frustracijama. "Nezavršeni rat" posle 50 godina nisu i neće dobiti četnici i đeneral Draža, naprotiv: srpski nacionalni interes upropašćen je u tom ratu temeljitije nego ikada, upravo avanturističkom politikom srpskog nacionalizma, ali to se u ovom udžbeniku maturantima ne objašnjava. Naprotiv: preko tog monumentalnog poraza prelazi se olako, usput, u jednom okvirčiću. U odnosu na štetu koju je srpskom nacionalnom interesu naneo ovaj naš tupi i nedopečeni kleptokratski nacionalizam, komunistička nacionalna politika bila je mila majka.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Srbija zemlja neobjasnjiva : svedocanstva o lomovima i samosatiranju, Pero Simic
str.81
...Iako im nije bilo jasno da li su Pavelicevi vojnici ''odani Narodnooslobodilackoj borbi'' i da li im je uopste jasno ''sta je borba protiv fasizma'', Titovi oficiri su ih masovno primali u partizanske redove, a oni su menjajuci stranu pevali svom poglavniku: Pavelicu, a gdje ti je vojska, uzo Tito nije te ni pito.
str. 97,98,99
...Status oslobodioca Srbije Tito tad dodeljuje i jednoj jedinici okorelih hrvatskih nacista, ustasa, koje je njihov poglavnik Ante Pavelic 1941. poslao da za racun Hitlera jurisaju na SSSR, a Staljin ih posle zarobljavanja kod Staljingrada ponudio Titu da mu pomognu u osvajanju Srbije. I u jednom i u drugom slucaju, i kad su kidisali na Staljingrad, i kad su po Titovom odobrenju spartali po Srbiji, ovom prekaljenom ustaskom jedinicom komandovao je isti covek, pukovnik Marko Mesic. U oba slucaja i vecina ljudstva bila mu je istovetna, samo su im oznake i nazivi, ali i glavni pretpostavljeni bili razliciti. Na Istocnom frontu borili su se pod komandom Hitlerovog generala Fridriha fon Paulusa, nosili su ustaska znamenja i zvali se 369. ustaski puk, a u Srbiji su bili pod Titovom vrhovnom komandom, zvali su se prva ''Prva jugoslovenska brigada'' i na kapama, sve dok nisu zasli malo dublje u Srbiju, nosili ''znak slican ustaskom znaku''.
Borbeni put njihovog zapovednika, koji ih je vodio i na Rusiju i na Srbiju, bio je veoma bogat. Marko Mesic je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, kojoj je on, cim je Hitler bombardovao Beograd, okrenuo ledja i stavio se na raspolaganje kvislinskoj NDH. Komandu nad 369. ustaskim pukom kroz koji je proslo oko 8.000 hrvatskih i muslimanskih nacista, koji su pre jurisa na SSSR zavrsili obuku u nacistickoj Nemackoj , preuzeo je pocetkom 1943. Desilo se to bas uoci bitke kod Staljingrada, jedne od najtezih na svim bojistima Drugog svetskog rata. Svoju vojsku osokolio je recima: ''U nas su uprte oci nase domovine, budite svjesni da ovdje izgradjujemo temelje domovine.'' Svojim ranjenim borcima, koje su nemacki nacisti avionima izvlacili iz staljingradske klanice, dovikivao je: ''Pozdravite domovinu i kazite da je 369. legija izvrsila svoju duznost prema Poglavniku, Fireru i prema Hrvatskoj.
...kome je Pavelic 1943. dodelio jedan od najvecih ordena NDH i promovisao ga u ''Velikog viteza hrvatskog zeljeznog trolista''....
Kada su ga Rusi zarobili Mesic se pokajao za ono sto je cinio na sovjetskom ratistu i Vladi SSSR predlozio da od njegovih prezivelih boraca i drugih Jugoslovena koji su se tamo zatekli formira brigadu koja ce poci u oslobadjanje Jugoslavije. Sovjeti konsultuju Tita, on tu ideju prihvata, slaze se da Mesic ostane komandant te jedinice i svom moskovskom politickom predstavniku Veljku Vlahovicu izdaje naredbu da ''Velikom vitezu'' preda jugoslovensku ratnu zastavu, da njemu i njegovim vojnicima poruci da tu ''slavnu zastavu drze cvrsto i visoko'' i da tako ''uvelicaju slavu Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije.''
Prilozi, str. 171
Pred Mesicev polazak u Srbiju Tito mu u Krajovi i srdacnoj atmosferi priredjuje rucak, a vec desetak dana kasnije, kada je njegov novi ratni saveznik duboko zagazio u Srbiju, ujesce se za jezik i pokajati. Tito ce se svom moskovskom vojnom predstavniku Velimiru Terzicu pozaliti kako u Mesicevoj brigadi ''ima mnogo ustaskih elemenata''. (na sta su skretali paznju partizanski komandanti iz Srbije.)
Prilozi, str.183
____________________________
Ovde bih samo potsetio na jedan raniji post
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=9470090&postcount=2
Dejvid Martin je zapisao tipicnu izjavu jednog Srbina iz toga doba: ''Oslobadaju nas ustaše, balisti, Italijani, Bugari... Ukratko, ''oslobadaju'' nas svi oni koji su nas godinama klali''.
str.81
...Iako im nije bilo jasno da li su Pavelicevi vojnici ''odani Narodnooslobodilackoj borbi'' i da li im je uopste jasno ''sta je borba protiv fasizma'', Titovi oficiri su ih masovno primali u partizanske redove, a oni su menjajuci stranu pevali svom poglavniku: Pavelicu, a gdje ti je vojska, uzo Tito nije te ni pito.
str. 97,98,99
...Status oslobodioca Srbije Tito tad dodeljuje i jednoj jedinici okorelih hrvatskih nacista, ustasa, koje je njihov poglavnik Ante Pavelic 1941. poslao da za racun Hitlera jurisaju na SSSR, a Staljin ih posle zarobljavanja kod Staljingrada ponudio Titu da mu pomognu u osvajanju Srbije. I u jednom i u drugom slucaju, i kad su kidisali na Staljingrad, i kad su po Titovom odobrenju spartali po Srbiji, ovom prekaljenom ustaskom jedinicom komandovao je isti covek, pukovnik Marko Mesic. U oba slucaja i vecina ljudstva bila mu je istovetna, samo su im oznake i nazivi, ali i glavni pretpostavljeni bili razliciti. Na Istocnom frontu borili su se pod komandom Hitlerovog generala Fridriha fon Paulusa, nosili su ustaska znamenja i zvali se 369. ustaski puk, a u Srbiji su bili pod Titovom vrhovnom komandom, zvali su se prva ''Prva jugoslovenska brigada'' i na kapama, sve dok nisu zasli malo dublje u Srbiju, nosili ''znak slican ustaskom znaku''.
Borbeni put njihovog zapovednika, koji ih je vodio i na Rusiju i na Srbiju, bio je veoma bogat. Marko Mesic je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, kojoj je on, cim je Hitler bombardovao Beograd, okrenuo ledja i stavio se na raspolaganje kvislinskoj NDH. Komandu nad 369. ustaskim pukom kroz koji je proslo oko 8.000 hrvatskih i muslimanskih nacista, koji su pre jurisa na SSSR zavrsili obuku u nacistickoj Nemackoj , preuzeo je pocetkom 1943. Desilo se to bas uoci bitke kod Staljingrada, jedne od najtezih na svim bojistima Drugog svetskog rata. Svoju vojsku osokolio je recima: ''U nas su uprte oci nase domovine, budite svjesni da ovdje izgradjujemo temelje domovine.'' Svojim ranjenim borcima, koje su nemacki nacisti avionima izvlacili iz staljingradske klanice, dovikivao je: ''Pozdravite domovinu i kazite da je 369. legija izvrsila svoju duznost prema Poglavniku, Fireru i prema Hrvatskoj.
...kome je Pavelic 1943. dodelio jedan od najvecih ordena NDH i promovisao ga u ''Velikog viteza hrvatskog zeljeznog trolista''....
Kada su ga Rusi zarobili Mesic se pokajao za ono sto je cinio na sovjetskom ratistu i Vladi SSSR predlozio da od njegovih prezivelih boraca i drugih Jugoslovena koji su se tamo zatekli formira brigadu koja ce poci u oslobadjanje Jugoslavije. Sovjeti konsultuju Tita, on tu ideju prihvata, slaze se da Mesic ostane komandant te jedinice i svom moskovskom politickom predstavniku Veljku Vlahovicu izdaje naredbu da ''Velikom vitezu'' preda jugoslovensku ratnu zastavu, da njemu i njegovim vojnicima poruci da tu ''slavnu zastavu drze cvrsto i visoko'' i da tako ''uvelicaju slavu Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije.''
Prilozi, str. 171
Pred Mesicev polazak u Srbiju Tito mu u Krajovi i srdacnoj atmosferi priredjuje rucak, a vec desetak dana kasnije, kada je njegov novi ratni saveznik duboko zagazio u Srbiju, ujesce se za jezik i pokajati. Tito ce se svom moskovskom vojnom predstavniku Velimiru Terzicu pozaliti kako u Mesicevoj brigadi ''ima mnogo ustaskih elemenata''. (na sta su skretali paznju partizanski komandanti iz Srbije.)
Prilozi, str.183
____________________________
Ovde bih samo potsetio na jedan raniji post
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=9470090&postcount=2
Dejvid Martin je zapisao tipicnu izjavu jednog Srbina iz toga doba: ''Oslobadaju nas ustaše, balisti, Italijani, Bugari... Ukratko, ''oslobadaju'' nas svi oni koji su nas godinama klali''.
Nemam ništa protiv Miloša Vasića, naprotiv, smatram da je u mnogim stvarima o kojima govori, u pravu. Ne mislim da je gospodin Vasić u pravu za mnoge slatke stvari koje je rekao na pomenuti udžbenik pa ću stoga krenuti redom i reći ono što ja smatram da je vredno pomena a što gospodin Vasić uporno pokušava da izbegne.
Drugo, "desnica" o kojoj on govori je bila za to da Srbija bude uz Zapad i saveznike i to ne samo u vojničkom već i u kulturnom smislu. Uzimajući u obzir neke njegove ranije izjave pojam desnice koji u ovom slučaju koristi definitivno ne ide uz ruku onim "desničarima" o kojima je govori kad priča o "modernoj" Srbiji.
Po njemu, "desnica" je izgubila rat portiv Saveznika, jer to je jedini i siguran način da se izgubi u Drugom Svetskom ratu. Naravno, to se nikad nije dogodilo jer se "desničari" nikad nisu ni borili protiv Saveznika.
Drugo, "desnica" o kojoj on govori je bila za to da Srbija bude uz Zapad i saveznike i to ne samo u vojničkom već i u kulturnom smislu. Uzimajući u obzir neke njegove ranije izjave pojam desnice koji u ovom slučaju koristi definitivno ne ide uz ruku onim "desničarima" o kojima je govori kad priča o "modernoj" Srbiji.
Kakvo samosažaljenje i koje pravo. Predrag Marković je lepo rekao a to je da je četnička strana podrobno ispitana dok se o komunističkoj strani gotovo ništa ne zna. Ta "desnica" o kojoj on priča ima svo pravo da zna zbog čega su hiljade i hiljade ljudi ubijene posle drugog svetskog rata. Ili on možda misli da istoriju trebamo ostaviti prošlosti pa makar ona bila netačna. Takođe, gospodin Vasić govori o "suštini" Drugog Svetskog rata o kojoj ni on a ni ja ne znamo gotovo ništa.
Gospodin Vasić zaboravlja da je podjednako zlo u ono vreme bio i komunizam koji je svoje korene imao malo duže od nacizma. Lepo je takođe reći i to da je apsolutno zlo u ono vreme bio i nacizam i komunizam. Takođe, elementarna pristojnost je i proučiti drugu stranu u građanskom ratu i reći da se JVuO borio protiv Nemaca ali i reći zašto su se komunisti borili protiv tih nemaca. Takođe, ta "prosta" pamet o kojoj on govori nije mogla da se načudi komunističkom načinu ratovanja a koja kaže : "oni su samo pevali i pucali".
Ovaj, šta je sad ovo?
A zar nisu? A zar nisu uradili sve što je moglo. A zar nisu organizovali prvi ustanak u pokorenoj Evropi? Pomoć saveznika nikad nije izostao jedino ako je pokarabasio saveznike sa samo jednom državom tj. Engleskom. Drugo, zar ne treba kukati na komuniste koji su Srbiju koštali više glava nego nacistička nemačka.
Opet neobična pretpostavka gospodina Vasića. Nisu komunisti imali tako jasnu "viziju" onda kada su počinjali borbu i kad su je završili. Lepo je govoriti sa strane o jasnim idejama miljenika sa strane, ali kad tvoja glava dođe na panj onda odjednom progledamo i vidimo da stavovi komunista i nisu bili tako jasne kao što si mislilo.
Ovaj tekst gospodina Vasića (uzgred obraćam mu se sa gospodin zahvaljujući propaloj ideji komunizma jer bi ga inače oslovljavao sa druže) sam pročitao letimice ali kako idem redom i citiram ga, vidim da je posle svakog citata sve gori i gori. Sada, taj isti Vasić, upoređuje "desničare" od pre 60 godina sa ovima danas. Srbija nikad nije imala jaku desnicu. Ako misli na Šešelja onda se mnogo preračunao jer Šešelj nikad nije ni bio desničar, posebno devedesetih kad se slizao sa levičarima (zbog čega ga je Djuić razvojvodio i javno ga se odrekao). A možda je gospodin Vasić pobrkao levičare i desničare. Pitam se ko je u sredini.
Ovaj, baš malopre se Vasić pozivao na običnu pamet a koja govori i to da je glupo davati 100 srpskih glava za jednu nemačku. Ne znam da li sada hoćemo da se držimo ideje "proste" pameti ili ne. Ili ili, gospodine Vasiću.
Pa valjda će da ih pljujemo kad su u Srbiji više civila pobili nego Nemci.
A zar nije? A zar nije imao dobro vojno obrazovanje? A zar nije bio ogorčeni protivnik nacizma?
Pa valjda je belosvetski hoštapler, nisam valjda ja. Drugo, gospodin Vasić je neotesano dodao kako je Tito sin mađarskog grofa. Da, ovaj da. Samo gospodin Vasić zaboravlja da o Titu niko ništa nije smeo da pita i da je jedan veliki deo svog produktivnog života proveo u Rusiji. Evo, Vasić je imao prilike da postavi pitanje biografije u Titovo vreme al nije. A što nije? Nego se sad buni što se drugi nisu pitali. Pa kad je tuđa glava na panju onda sve može i sve je opravdano.
Mislite na one gimnazijske dane u kojima se citirao Marks?
Pa valjda je bila kvinsliška. Radio je bez komande i trebao je biti streljan posle rata ma ko došao na vlast. I bi bio streljan po povratku Kralja.
Pa je bio raskol a koji su komunisti doneli 22. juna . Pominje se i Prvi Srpski ustanak a Boga mi i drugi. Razlika u ova dva je što su u tim ustancima ustali svi kao masa a u Drugom svetskom ratu ih je ustalo dosta manje. Takođe, Srbija je u Prvom Svetskom ratu ipak dala više (procentualno) no svi u okruženju. Zar je trebalo uraditi još dva-tri masovna udara i osakatiti Srbiju brojno ko što su to uradili komunisti posle rata.
Gospodine Vasiću, većinu partizana u Hrvatskoj su činili SRBI. Čini mi se da ste vi više podlegli "novoj" hrvatskoj istoriji nego i sami hrvati.
E ljudi, ja ne mogu više da citiram gospodina Vasića. Sve što kaže u ovom tekstu je pro-komunistički. Ali neka se istorši na ovoj temi pa posle u drugim nek piše kako valja.
Eh da, gospodine Vasiću : "Sedi jedan, za istraživačko novinarstvo"
A zašto nema Draškovića tamo? Zato što se skupila kojekakva bagra pod kokardu Ravnogorskog Pokreta. Eto zato. Zato što su mnogi pomislili da je "kul" biti četnik i što je "kul" biti protiv komunizma. E pa nije bilo tako nekad a današnjih četnika je sve manje jer su svi davno pregurali osamdeset. Ono što mi imamo danas je izvitoperena slika i sa jedne i sa druge strane. 1941. se probudila Srbija Arčibalda Rajsa. Srbija bez "elite", čista seoska raja. Zar misliš da je jednom srpskom seljaku onda, 1941., bio potreban kralj da mu kaže šta je patriotizam? Misliš da mu je onda trebala kampanja preko radija da mu kaže šta je patriotizam? Nije. Puška u ruke pa kom kuršum kom sloboda.
I sve je lepo funkcionisalo dok se nije pojavila Arčibaldova "elita" sa svojim "elitističkim" idejama a na koju nas je on (Rajs) stalno upozoravao. Na kraju su nas došli glave, i opet kako nas je on upozoravao. I opet su nas zajebali ko posle Prvog Svetskog rata. I sad ja njima treba da se klanjam. More neću, a njihovu ću istoriju da ostavim njima i njihovim 100 valjanih za jednog lošeg. Opet kažem da je lako voditi rat preko tuđe glave. Bolje rat nego pakt pa posle dođoše u gaćama do Mladenovca. Vuna Kićo!
Ne postoji četnička propaganda, jer četnici nisu imali propagandu, niti im je potrebna. Njihova razmišljanja i stremljenja su otišla sa njima u grob a mnoge su zakopali ti iz te "elite".
M.O.
Obećava
- Poruka
- 78
Zanimljivo je što Vi smatrate da je Vasić "u mnogim stvarima o kojima govori u pravu" ali eto, ne slažete se samo sa njegovim stavom o revizionizmu istorije.
Znam da se nećete složiti ni sa sledećim citatom i mišljenjem ali ja ću ga postovati, ne zato da bi Vas ubedio u nešto, nego da bih pokazao da Vasićevo mišljenje ni izbliza nije usamljeno.
dr Dubravka Stojanović:
" ...Prva promena udžbenika posle 5. oktobra desila se školske 2002/ 03. školske godine. Tada je izašao udžbenik za završni razred srednjih škola, koji je u potpunosti promenio tok Drugog svetskog rata na našem tlu. Četnici su ispali good guys, a partizani bad guys. Na taj udžbenik smo reagovali Miloš Vasić u Vremenu i ja. Naše ključne primedbe su se odnosile na činjenicu da se u tom udžbeniku ni na jednom mestu ne daje nijedan primer četničke kolaboracije, pa ispada da te kolaboracije nikada nije ni bilo. Takođe se ne pominju ni četnički zločini nad civilima u Srbiji i nad nesrpskim civilima u Bosni i Hrvatskoj. Ista grupa autora sada izlazi sa novim udžbenikom, koji kao da piše na osnovu naših kritika. Oni sada navode primere kolaboracije i zločina, ali samo zato da bi nam objasnili da je sve to u redu. To je tačka u kojoj meni staje mozak. Dakle, suprotno onome što smo videli sada prilikom proslave oslobađanja Beograda, partizani su u današnjim udžbenicima istorije jedan minoran pokret. Slika Josipa Broza Tita nalazi se na osmoj strani od početka lekcija posvećenih Drugom svetskom ratu na našem tlu. Pre njega su slike svih ostali, prvo Draže Mihajlovića, pa Stepinca i Pavelića i tako dalje. Novi udžbenik sada priznaje kolaboraciju, ali je u potpunosti opravdava. Opravdan je Nedić jer je on, to je pisalo već u prethodnom udžbeniku, spasavao, kaže, biološku supstancu srpskog naroda, a sada je opravdana i četnička kolaboracija, jer su motivi te kolaboracije takođe bili spasavanje naroda. Prosto moram taj deo da pročitam iz udžbenika, jer se bojim da mi niko neće verovati. Evo, ovako piše: Italijanska okupacija bila je najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, naročito na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje zlo od svih zala sa kojima su imali da se nose. Onda dolazi do toga da je Draža Mihajlović sa njima sarađivao i kaže se - zato je on svesno zagovarao kolaboraciju sa njima, kao jedan jedini preostali put za spasavanje naroda, koji je u NDH već bio iskrvavljen i slomljen.
S druge strane, navodi se da su se partizani, za razliku od četnika koji su se jedva jednom ili dvaput susreli sa okupatorma, 40 puta našli sa njima, i to uglavnom, pa boldovanim slovima - u Zagrebu i Sarajevu, što je već poruka samo po sebi. Dalje piše da su oni na te pregovore s Nemcima odlazili, citiram - sa urednim ustaškim propusnicama i u nemačkoj pratnji. Partizani su kolaborirali s Nemcima ne da bi čuvali narod kao što su to činili četnici, već da bi porazili četnike, tako piše, i da bi zajedno sa Nemcima, kada se Englezi u nekom fantazmagoričnom svetu Draže Mihajlovića iskrcaju na Balkan, zajedno s Nemcima borili protiv Engleza, jer po toj teoriji Englezi podržavaju četnike i posle rata bi ih doveli na vlast. Prema tome, pokazuje se da partizani s Nemcima zajednički ratuju protiv četnika i da su u stvari četnici tu neki tobože i vojni faktor, iako mi znamo da je njihova javno proklamovana strategija bila da se ne ratuje. Autori udžbenika odgovorili su i na naše kritike da se ne pominju četnički zločini, pa su sada napisali rečenicu, citiram - Jedna od najprimenjivijih mera zastrašivanja kod četnika bilo je batinjanje, a na drugoj strani postojao je kod naroda strah od partizana, čiji su preki sudovi ne trepnuvši osuđivali ljude na smrt i svakodnevno vršili egzekucije.
Već druga ili treća generacija đaka uči po ovim udžbenicima, u kojima se dolazak partizana u Srbiju i njihov ulazak u Beograd - ne znam kojim neutralnim terminima da nazovem te događaje - zove ofanziva na Srbiju. To se poklapa sa onim što je Milan St. Protić rekao o tome kada je bio gradonačelnik. I zaključna rečenica kaže - U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvo bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen, a inteligencija doživela slom. To je poslednja rečenica, dakle, preostaje nam da zaključimo da se Srbija našla na strani poraženih. Autori udžbenika smatraju da je to u redu, jer smatraju i da je četnička ideologija u redu. Oni prihvataju da se Srbija prosto našla na poraženoj strani, da je bila okupirana od strane partizana i na taj način se sticajem okolnosti našla na pobedničkoj strani, ali da je ona suštinski tada doživela slom. Ti udžbenici napisani su u antikomunističkom zaletu posle 2000, kada je u okviru antikomunizma bilo potrebno srušiti i antifašizam. Tu pojavu je Todor Kuljić nazvao anti-antifašizmom.
Sada smo vratili antifašizam, ali ne zbog njegovih vrednosti i ne zato što je to sistem vrednosti koji deli današnji moderni svet i ne zato što je to stub odbrane pojedinca od kolektivnih ideologija koje su pretile slobodi, pa i životu pojedinaca - već zbog udvaranja velikoj sili. Dakle, naš motiv je opet nešto potpuno neverovatno. Mi stvarno ostavljamo utisak jednog tragikomičnog društva, koje nema sistem vrednosti i čija elita iskreno misli i tako se ponaša, da njen posao nije stvaranje tog sistema vrednosti, njegovog učvršćivanja i vaspitavanja jednog dosta razularenog naroda, čiji su svi sistemi vrednosti srušeni pre dvadesetak godina. I da posao te elite nije da kroz neko kritičko sučeljavanje s tom prošlošću sazreva to društvo, već da ona u skladu sa dnevnim potrebama staje čas na stranu fašizma, čas na stranu antifašizma, kao da to nema nikakvih posledica..."
--------------------
Naravno, Vaše je pravo da ponovo (kao i u svom prethodnom postu) analizirate rečenicu po rečenicu i izrečene stavove te da dokazujete kako su besmisleni, ali to neće poništiti suštinu da se na ovakav način revizionizma odlazi u sasvim drugu krajnost i isključivost.
Još jednom ću reći da nemam ništa protiv Vasića i volim da čujem šta ima da kaže zato što zdravorazumski razmišlja, bar ono što sam imao prilike da čujem preko malih ekrana i ono što sam pročitao u njegovoj knjizi o ubistvu premijera.
Elem,
Srbija je izgubila građanski rat upravo zato što su na vlast došli komunisti. A došli su na vlast tako što su prevarili sve na koje su naišli. Mislim da nije ni osvanulo po dolasku Crvene Armije a Jože se već bio odrekao Saveznika. Toliko o motivima komunista da se bore protiv Nemaca.
Drugo, kako biste Vi opisali dejstvovanje komunista u okupiranoj Jugoslaviji. Ja je gledam kao borbu za vlast a ne kao borbu protiv zlih Nemaca. A lepo su nas oslobodili svaka im čast. Još jedna stvar, Engleze je baš nešto bolelo uvo ko će u Jugoslaviji da sedne na vlast jer na posletku neće Englezi da žive ovde nego mi.
A da li su četnici sarađivali sa okupatorom? Pa valjda su sarađivali. I ti bi sarađivao sa okupatorom i Vasić bi sarađivao sa okupatorom i Dubravka bi sarađivala. A zašto? Pa da te pitam kako bi tebi bilo da ti neko potpiruje građanski rat u vreme okupacije? E to ti je čast komunista. Oni bi prvi trebali da se pokriju ušima o tome šta su i kako su radili za vreme rata.
I Dubravkina oda pravdi i junaštvu. Ta bi prva u gaćama do Mladenovca stigla. Verovanto je neki njen tako započeo ratnikovanje 1941.
Elem,
Srbija je izgubila građanski rat upravo zato što su na vlast došli komunisti. A došli su na vlast tako što su prevarili sve na koje su naišli. Mislim da nije ni osvanulo po dolasku Crvene Armije a Jože se već bio odrekao Saveznika. Toliko o motivima komunista da se bore protiv Nemaca.
Drugo, kako biste Vi opisali dejstvovanje komunista u okupiranoj Jugoslaviji. Ja je gledam kao borbu za vlast a ne kao borbu protiv zlih Nemaca. A lepo su nas oslobodili svaka im čast. Još jedna stvar, Engleze je baš nešto bolelo uvo ko će u Jugoslaviji da sedne na vlast jer na posletku neće Englezi da žive ovde nego mi.
A da li su četnici sarađivali sa okupatorom? Pa valjda su sarađivali. I ti bi sarađivao sa okupatorom i Vasić bi sarađivao sa okupatorom i Dubravka bi sarađivala. A zašto? Pa da te pitam kako bi tebi bilo da ti neko potpiruje građanski rat u vreme okupacije? E to ti je čast komunista. Oni bi prvi trebali da se pokriju ušima o tome šta su i kako su radili za vreme rata.
I Dubravkina oda pravdi i junaštvu. Ta bi prva u gaćama do Mladenovca stigla. Verovanto je neki njen tako započeo ratnikovanje 1941.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
@thunder11
Kolega, kojeg Vasića imaš u vidu, kada mu se obraćaš u prvom licu:
Kolega, kojeg Vasića imaš u vidu, kada mu se obraćaš u prvom licu:
Salamander011
Zainteresovan član
- Poruka
- 170
Buduci da su ustase ubijale 1000 srba dnevno,a partizani nisu stitili Srpska sela na svome podrucju,logicno je bilo da se spas trazi gde bilo,sta ce ti dobijen rat ako izgubis narod.
Iskrcavanje saveznika na Balkan odnosno Jadran je bila realna opcija,i Nemci su pravili planove prema toj opciji.Partizani su zeleli da se sacuvaju odnosno obezbede od strane Nemaca,kako bi udarili na cetnike svom snagom,to i jeste cilj njihovih pregovora,zato i jesu nudili cak i zajednicki front prema saveznicima u slucaju iskrcavanja,Nemci nisu prihvatili sporazum odnosno Hitler.
A zar nije ofanziva na Srbiju? Vojska sa obelezjima jedne strane vojske napada Srpsku vojsku i posto poto hoce da udje u Srbiju,dok u Hrvatskoj Jasenovac radi punom parom .I zar se Srbija nije nasla na porazenoj Strani?Dovoljno je pogledati teritoriju Srbije pre i posle rata,pa da svakom bude jasno.
Kolega je postavio tekst kao dokaz, a ja eto, odgovaram u prvom licu jer kritikujem Vasićev rad. Ne vidim ništa sporno u tome da sa M.O opštim na takav način jer je tekst postavljen da bi bio prokomentarisan. Valjda.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Saradnja partizana i ustaša i revizija novije nacionalne povesnice
Vladislav B. Sotirović
Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi“ Titovih partizana u kojima inače Bata Živojinović rešava sudbinu Drugog svetskog rata tamaneći čitave armije „domaćih kvislinga“ (ali prvenstveno onih sa kokardom na šajkači ili šubari), esesovaca i ostalih okupatora i to sa samo jednim okvirom municije u šmajseru istina o pravom karakteru te borbe na područjima tzv. Neovisne države Hrvatske polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene povesti. Tako npr. isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva“) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana, tj. o hrvatsko-hrvatskoj „crno-crvenoj“ anti-srpskoj saradnji. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru Gacke doline.
Gacka dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj, a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara, pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke („Dinarska četnička divizija“ pod komandom bivšeg popa, a ratnog vojvode Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije, ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike, a ne za partizane, a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa koljačima Srba – hrvatskim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske“ svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme Drugog svetskog rata do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana, a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske“ i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije – „Crne legije“ (izvor: Mane Pešut, knjiga Revolucija u Lici, str. 181-217. Mane Pešut je bio komandant bataljona „Dinarske četničke divizije“. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda, s obzirom na to da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis Beli orlovi).
O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori spomenuti izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor“ u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaško-koljačkih crnokošuljaša prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim koljačima da zatre sve što je Srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata na konferentisanje! Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela!
Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:
„I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju, a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše“.
Ovo svedočenje umnogome podseća na slučaj „Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. godine kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih!
Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz obitelji Rukavina (koliko još ima ovakvih priča o nacionalno-bratskoj saradnji ustaša i partizana pokazaće vreme). Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. godine (da se podsetimo da su Saveznici u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra priznali pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina). Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:
„Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’“ (ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Pogledi, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991).
Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada 1941-1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987, 507 stranica, na stranicama 205. i 206. doslovce piše sledeće:
„Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj“.
Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941–avgust 1942)“ a koja je štampana u knjizi: Knežević L. Radoje i Živan, Sloboda ili smrt, privatno izdanje pisaca, Sijetl, SAD, 1981, stranica 44.
Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika (major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942, gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj) objavljena su 2005. u beogradskom stručnom časopisu „Vojnoistorijskom glasniku“ i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“ (citat preuzet iz knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945. Sećanja i kazivanja, grupa autora, knjiga druga, Beograd 2008, Vojna štamparija Beograd, stranica 332).
Vladislav B. Sotirović
Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi“ Titovih partizana u kojima inače Bata Živojinović rešava sudbinu Drugog svetskog rata tamaneći čitave armije „domaćih kvislinga“ (ali prvenstveno onih sa kokardom na šajkači ili šubari), esesovaca i ostalih okupatora i to sa samo jednim okvirom municije u šmajseru istina o pravom karakteru te borbe na područjima tzv. Neovisne države Hrvatske polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene povesti. Tako npr. isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva“) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana, tj. o hrvatsko-hrvatskoj „crno-crvenoj“ anti-srpskoj saradnji. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru Gacke doline.
Gacka dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj, a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara, pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke („Dinarska četnička divizija“ pod komandom bivšeg popa, a ratnog vojvode Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije, ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike, a ne za partizane, a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa koljačima Srba – hrvatskim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske“ svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme Drugog svetskog rata do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana, a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske“ i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije – „Crne legije“ (izvor: Mane Pešut, knjiga Revolucija u Lici, str. 181-217. Mane Pešut je bio komandant bataljona „Dinarske četničke divizije“. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda, s obzirom na to da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis Beli orlovi).
O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori spomenuti izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor“ u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaško-koljačkih crnokošuljaša prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim koljačima da zatre sve što je Srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata na konferentisanje! Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela!
Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:
„I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju, a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše“.
Ovo svedočenje umnogome podseća na slučaj „Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. godine kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih!
Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz obitelji Rukavina (koliko još ima ovakvih priča o nacionalno-bratskoj saradnji ustaša i partizana pokazaće vreme). Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. godine (da se podsetimo da su Saveznici u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra priznali pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina). Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:
„Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’“ (ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Pogledi, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991).
Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada 1941-1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987, 507 stranica, na stranicama 205. i 206. doslovce piše sledeće:
„Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj“.
Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941–avgust 1942)“ a koja je štampana u knjizi: Knežević L. Radoje i Živan, Sloboda ili smrt, privatno izdanje pisaca, Sijetl, SAD, 1981, stranica 44.
Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika (major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942, gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj) objavljena su 2005. u beogradskom stručnom časopisu „Vojnoistorijskom glasniku“ i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“ (citat preuzet iz knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945. Sećanja i kazivanja, grupa autora, knjiga druga, Beograd 2008, Vojna štamparija Beograd, stranica 332).
