samo ti...

Zagrli dušu moju
Treba mi tvoje rame
I dodaj zlatnu boju
Na ovo platno tame


Zagrli dušu moju
Da jutro suncem svane
I prospi nežnost svoju
Ko more zvezda na me
Zagrli dušu moju
Jer ruže venu same


Zagrli dušu moju
Da ova ponoc plane
Neka pod ruku tvoju
Sva ljubav sveta stane


Zagrli dušu moju
Da jutro suncem svane
I prospi nežnost svoju
Ko more zvezda na me


Strah me je bez tebe
Ostani kraj mene
Sanjam, ne budi me
Volim te, ljubi me


Zagrli dušu moju
Da jutro suncem svane
I prospi nežnost svoju
Ko more zvezda na me
Zagrli dušu moju
Jer ruže venu same
 
...

O, zašto se javljaš meni
Kad mi duša sanak sniva?
Što u tvojoj miloj zjeni
Žalosna se tuga skriva?

Što me kroz noć staneš zvati,
Šta ti sjetni glasak ište
Ja ti nemam ništa dati, -
Ja sam mrtvo pepelište.

Sve što imah ja ti dado':
Misli, dušu, ljubav, snove,
I srce ti pruži mlado,
Da te svojim nebom zove.

Sve ti dadoh, tek u oku
Zaostale suze krijem,
Pa i njih ti eto dajem,
Nad mrtvom ih srećom lijem...

Šantić
 
Ti imas srce moje,a ja tvoje,
Izmenom ravnom bas jedno za drugo;
Ja cuvam tvoje, a ti pazis moje,
Pogodbe bolje nije bilo dugo
Ti imas srce moje, a ja tvoje.

U meni tvoje, a u tebi moje
Jednim nas stvara, jednim cuvstvom greje
Ti ljubis moje, jer je bilo tvoje,
Ja tvoje cutim, jer u meni bije:
Ti imas srce moje a ja tvoje.
 
Moje je srce u cadji i u garu
Napuštena i bedna kuca straha
Gde samo gladni crv kapije šara
I paucina visi o duvaru

Odletele su ispod krova laste
Tu sada jato kobnih tica grne
Po avliji se pletu travke crne
I svakog dana novi pelen raste

Nemo i pusto...Kroz skrhana okna
Vetrovi veju sa prašinom,dok za
Pragove
gnjile povija se trnje

Samo ti stojiš u dvorištu sama
I kobne tice padaju ko tama
I s tvoje ruke crno zoblju zrnje
 
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronaðeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.
 
Ja sam blizanac sa onima koje volim
njihov dvojnik najbolji dokaz
njihove istinitosti ja izbavljam lice
onih koje sam izabrao da me dokažu

Oni su mnogobrojni oni su bezbrojni
oni idu ulicama za sebe i za mene
oni nose moje ime ja nosim njihovo
mi smo slični plodovi sa jednog drveta
većeg od prirode i od svih dokaza

Branko Miljković
 
Ne ostavljaj me,
treba zaboraviti.
Sve se može zaboraviti
što već izmiče,
zaboraviti vreme
nesporazume
i izgubljene dane,
znati zaboraviti
one sate koji su
ponekad ubijali
težinom pitanja
srećno srce.

Ne zaboravljaj me


A ja ću ti pokloniti
bisere od kiše
izradjene u zemlji
gde nikada ne kiši,
iskopaću zemlju posle
svoje smrti
da prekrijem tvoje telo
zlatom i svetlošću,
stvoriću kraljevstvo
gde će ljubav biti kralj
gde će ljubav biti zakon
gde ćeš ti biti kralj.

Izmisliću za tebe
besmislene reči
koje ćeš razumeti,
pričaću ti o ljubavnicima
koji videše dva puta
kako im srca gore,
ispričaću ti
priču o kraljici
umrloj jer nije
mogala da te sretne.


Videli smo često
kako se razbuktava vatra
iz starog vulkana
za koji smo verovali
da je davno ugašen,
izgleda da sagorela zemlja
donosi više žita
kao u dobroj šali
a kada padne veče
i nebo se razbukta
crveno i crno
se više ne venčavaju.

Ne ostavljaj me.

Neću više plakati
neću više pričati
sakriću se
i gledati te
kako plešeš i smeješ se
i slušam te
kako šališ se.

Dopusti mi da budem
senka tvoje senke
senka tvoje ruke
senka tvoga sna.

NE OSTAVLJAJ ME!
 
Ta noć, preduga i tamna noć
u toj noći samo ti i ja
reke pune talasa
a ruke plove preko tela nemirnog
moja ljubavi
ja sam u svojim snovima
zaljubljen u oči sjajne
žene koju volim ja
tražim tragove da dodjem
samo njoj, mojoj ljubavi.

I opet želim te
kad svira muzika
ti nežna drhtiš,
grlim te
i tu si pored mene
moja ljubavi

Sve tiho nestaje na tren...
svila mojih tuga


Kad bi dah pretvorio u noć
a u toj noći tvoje oči
i dva topla pogleda
ah,
ko će to da zna osim nas
moja ljubavi


Svila i tuga pored žene
koju nemam
 
U moru zivota sto vjecno kipi,
Sto vjecno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Mozda iste kapi -
I kad prodje vjecnost zvjezdanijim putem,
Jedna vjecnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naci
Neka ista usta.

Mozda ces se jednom uvece pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteci da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pisem srcem punim tebe
Ove cudne rime,
Oh, ja necu znati, ceznjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i dusa u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim ce glasom zaglusiti razum
Sve sto slutnja sapne;
Kod vecernjih lampa mi cemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vezu
Neki stari lanci.

No vrijeme se krece, no vrijeme se krece
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost i tugu.
I sinut ce oci, naci ce se ruke,
I srce se dici -
I slijepi za stope bivseg zivota
Njima cemo ici.

Ko zna (ah, nitko, nitko nista ne zna.
Krhko je znanje!)
Mozda je pao trag istine u me,
A mozda su sanje.
Jos bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je zelim,
Ili ne zelim.
 
Ja se secam, ja se veoma dobro secam
sta sam ti rekao toga jutra
pre jedne vecnosti,
pre jednog veka,
pre jedne godine:
“Ici cemo tamo gde ti zelis, kada ti zelis,
i volecemo se i kada ljubav bude umrla
i svako jutro licice na jutro
sa bojama indijanskog leta".
 
Ona stoji na mojim očnim kapcima

I njene kose zamršene su u mojima,

Njeno telo ima oblik mojih ruku,

Ona je boje mojih očiju,

Ona se utapa u moju senku

Kao kamen u nebo.



Ona ima uvek otvorene oči

I ne dopušta mi da spavam.

Njeni snovi pri punoj svetlosti

Mogu sunce da ispare,

Zbog njih se smejem, plačem i smejem,

Govorim, a ništa ne kazujem.
 
Ti i ja...
oko nas samo praznina...
nema nicega...
samo ti i ja...
bas kao nekada...
srca opet gore...
tijela se oduprijeti bore...
ponovo da ce plakati
se boje...
al strah kad si u blizini
ne postoji...
ni proslost...
ni buducnost...
samo ti i ja...
opet zaljubljeni...
kao nekada...
kad smo se voljeli...
kad smo jedno drugo sanjali...
vijerovali...
zeljeli...
ljubili...
bas kao nekada...
sad smo opet ti i ja...
bas kao nekada...
 
When the cities are on fire with the burning flesh of men
Just remember that death is not the end
And you search in vain to find just one law abiding citizen
Just remember that death is not the end
Not the end, not the end
Just remember that death is not the end”

B. Dylan
 
Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako ocajna, tako nezna
ta ljubav
lepa kao dan
i ruzna kao vreme
ta ljubav tako stvarna
ta ljubav tako divna
tako srecna
tako vesela
i tako jadno
drhteci od straha kao dete u mraku
a tako sigurna u sebe
kao neki spokojni covek u sred noci
ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede
ta ljubav tako vrebana
jer te druge mi smo vrebali
ganjani, ranjavani, gazeni, dotucavani,
poricani, zaboravljani
zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali
ta ljubav cela celcata
jos toliko ziva a sva ozarena
to je tvoja ljubav, to je moja ljubav
ona koja je bila
to osecanje je uvek novo
i nije se izmenilo,
toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica
toliko toplo i zivo kao leto
mozemo oboje otici i vratiti se
mozemo oboje otici i vratiti se
mozemo zaboraviti
a zatim ponovo zaspati
pa probuditi se patiti bditi
pa ponovo zaspati
sanjati i smrt
zatim probuditi se, osmehnuti se,
smejati se i podmladiti se
nasa ljubav zastaje tu
tvrdoglava ko magare
ziva kao zelja
svirepa kao secanje hladna kao kajanje
nezna kao uspomena
hladna kao mermer
lepa kao dan
nezna kao dete
gleda nas smeseci se
i kazuje mnogo ne govoreci nista
a ja je slusam drhteci i vicem
vicem za tebe
vicem za sebe
i preklinjem te
za tebe za sebe i za sve one koji se vole
i koji su se voleli
da, ja im vicem
za tebe za sebe i za sve druge
da ne znam
ostani tu, tu gde si
gde si bila tu ostani
ne pomici se, ne idi
mi koji smo voleli
mi smo te zaboravili
ali ti nas ne zaboravi
jer nemamo drugog do tebe na zemlji
ne dopusti nam da postanemo hladni
da se udaljavamo sve vise
odemo bilo gde
daj nam znak da si ziva
a mnogo kasnije
na ivici nekog siprazja
u sumi uspomena
iskrsni odjednom
pruzi nam ruku
i spasi nas.
 
Kad jednom prodje sve
kad se pretvori u uspomene
kad vise nisu vazna lica, imena, ni godine
kad jednom stvorim se ja
pred tvojim vratima
da li ces shvatiti sve
ljubavlju zagrnut' me
da li ces dici me s koljena
zedan tvog oprosta
kad jednom stvorim se ja -
pred tvojim vratima.

Ispod ovog neba samo ti
dusu znas mi taknuti
i kad kapnem na tvoj dlan
kad se stisnem kraj tebe,
nek me cvrsto drze ruke,
Tvoje ruke, sigurne.
 
Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.

Ne, ne prekidaj me.

Suti.

Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.

Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.

Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...

Boli¨.
 
Ako voliš samo moje prednosti,
onda me ni ne voliš...
Nisam bazar da po njemu izbiraš
samo ono sto ti prija.

Ako voliš samo moje strpljenje,
onda me ni ne voliš...
Nisam svratiste za umorne princeze
koje zivot pobedjuje.

Ako me voliš samo dok ti pricam,
onda me ni ne voliš...
I ja znam ucutati pod strehom
kad tuge stare s kišom se vrate.

Ako me voliš samo dok s tobom sanjam,
onda me ni ne voliš...
Ja ti svoje snove dajem za badava,
ali su za druge skupi, skupi...

Ako me voliš u cvecu,
onda me ni ne voliš...
Ostavi da u trijemu sacekam
vozove detinjstva preko šina
od zvoncica i jedrima od visibaba.

Ako me voliš samo kad me voliš,
nemoj me ni voleti.
 
Nedavno sam u snu doziveo
da su se nase sene ponovo srele
i nasa je ljubav bila kao i nekada.
Zasto su, draga, nasa tela rastavljena
a nase sene srecne?
Zar ne bi bilo bolje da i u zivotu
dolazis tako blaga u susret meni
kao i u zivotu mog sna.
Od boli! Mi smo dva ljubavnika
koji se vole kad sanjaju,
a stvarnost je puna mrznje.
Treba se cuvati kula u vazduhu i snova,
ali oni su ponekad mudriji od nas ljudi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top