samo ti...

Buntovnik_Bez_Razloga:
Kroz noc
koracam i cekam te
kao da ideš iza mene
...
vratila mi nešto
što se zove razlog
da ne pobegnem
i ne pocnem iz pocetka
isti ovaj život
po ko zna koji put
...
koracam
kroz noc
dok oluja se sprema
osecam oko sebe
neki cudan nemir
kao da me pratiš
kao tvoje usne
kao da znaš
sta ti zelim reci...

reci mi!
Kliknite za proširenje...

Necu!
Slusaj tisinu
^^^^^ ^^^^^ ^^^^^ ^^^^^^
 
Kad zelim do Tebe stici, sve drugo moram zaustaviti. Moje oci ne
vide svetlost sunca i slep sam za boje svetla. Usi su moje
gluve prsti ne osecaju nista. Postojis samo Ti.

Tvoj je dom tih i miran. Ispunila si ga prozirnim mehuricima
blazenstva. U njima se odmaras i cekas kad cu doci. Ali kad Te
ugledam, u oku tvom nazirem igru. Znam da ove tisine ne bi
bile kad bi tvoje vatre ugasle. Celi svet samo je Tvoja sena,
samo san kojeg si sanjala radi mene i moje ljubavi.

Pokrenula si zvezde i galaksije, pokrenula si svetove da bi ih
meni pokazala. Ti jesi taj pokret, ta silina i snaga onog sto
postoji i onog sto je zamisljeno. To je izraz Tvoje ljubavi.
Stvaras usporene krugove obesene poput lampiona na nebu
plave vecnosti. Nemoj zastati. Nemoj nikad stati - moja ljubav
o tome ovisi.

Kad zelim do Tebe stici, sve drugo moram zaustaviti. Moje oci ne
vide svetlost sunca i slep sam za treptaje zvezda. Prsti ne
osecaju nista, a zvuk u mojim usima nista vise ne znaci. Tamo,
gde svaki pokret staje, gde prestaju slike i reci, gde utihnu
cak i misli, tamo si Ti, moja ljubavi.
Tamo postojis samo Ti.
 
Ponekad sretnem senu tvoga lika
i tvoj mi osmeh oboji tren
u nekom usamljenom kutu skriven
ispod repriza prica i slomljenih slika

Gledao bih te kako zavodis maglu
moji dani bi se tobom zvali
varkom se sivilo najlakse razvali
i kao da si ovde, u meni, u vazduhu

U jeci glupe praznine luta tvoje ime
kroz samocu me drzi budnim
i pomalo ludim sto te nema.
 
Moje je srce u cadji i u garu
Napuštena i bedna kuca straha
Gde samo gladni crv kapije šara
I paucina visi o duvaru

Odletele su ispod krova laste
Tu sada jato kobnih tica grne
Po avliji se pletu travke crne
I svakog dana novi pelen raste

Nemo i pusto...Kroz skrhana okna
Vetrovi veju sa prašinom,dok za
Pragove
gnjile povija se trnje

Samo ti stojiš u dvorištu sama
I kobne tice padaju ko tama
I s tvoje ruke crno zoblju zrnje
 
U mojem disanju ti si glas kukavice.
U proljeće
u tvom disanju ja sam
boja pijeska i sna.
Život ne zna šta će mu njegova žurba;
dolijeće
iz hirova ledenjaka, možda iz pokošenog sna.
I naprtivši na leđa sunce kao vreću šišarki
krećemo od sela do sela, a Ciganin koji nas prati
viče hrapavim baritonom:

proljeće! proljeće!
Kalajišemo stare lonce! Sadimo cvijeće!
 
Secaj me se kada slomljenoga srca
budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh moga groba
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me neceš,
ali neumrlim duhom cu
ko verna sestra da te grlim.
Cuj u tami
glas ko jecaj sami:

SECAJ ME SE!
 
Tijelo žene, bijeli brežuljci, bedra bijela,
ti si spodobna svijetu u svom činu nuđenja,
Moje tijelo divljeg ratara u tebi kopaž
i izbacuje sina iz dubine zemlje.

Bijah osamljen kao tunel. Od mene bježahu ptice
i noć je u mene nadirala svojom moćnom najezdom.
Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje,
Kao strijelu u svom luku, kao kamen u praćki.

Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim.
Tijelo od kože, od mahovine, od mlijeka čvrsta i lakoma.
Ah, pehari grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan

Tijelo žene moje, ostat će u tvojoj ljupkosti.
Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!
Tamna korita u kojima žeđ vječita traje,
i umor traje, i patnja beskonačna.
 
Ako me poljubis ja cu te pojesti,
ja cu uzeti iz tebe sve ono sto ne zelis da mi das
i ja cu postati gospodar tvojih usana
i zeljecu ih svaki put sve vise i sve duze. I val strasti ce sa grudi preci na usne i ja cu uzivati, upijati, voljeti.
 
Pricao bih ti o sebi
kad su hladne noci duge
Toliko je toga u meni-
slusao sam vecno druge

Pricao bih ti o sebi
vinom te i bolom trujem
a ti se kao u snu smesis;

sto od tebe ocekujem
kad si i ti kao i sve druge
slucajno pored mene

Ne veruju nista tvoje oci zaljubljene
kad si i ti nocni putnik
sto daleko svetlo prati

Svako prica svoju pricu-
ko ce koga slusati

Pricao bih ti o sebi
sto se ne zna, sto se ne sme
Ti si bila prevarena-
lagale su moje pesme

Pricao bih ti o sebi
ali noc se blizi kraju.
Opet ce nas naci jutro
u sutnji i zagrljaju...
 
Da li ti je danas
vec neko rekao
da Te zeli
i da Te treba?

A ako nije
neka moja rec bude
prva cigla u kuli ovoga dana
i prva zelja
u gradnji ovoga trena
da zelim te
i to je sve sto ti mogu reci
a ostali deo price
ces naci
u poluotvorenoj fijoci
svojih snova


Pesma posvecena njoj, koja ce ovo procitati!
 
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.
 
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Miroslav Antic
 
Na trenutke lebdi tvoje prisustvo
i kao da obavija celo moje bice
u zarkoj nadi sutrasnjice.
I vidim da sam s tobom.
U ovom trenutku krcatom osecanjima,
moje ruke uranjaju u narandze,
i celo moje telo oseca zagrljaj
TVOJIH RUKU.
 
BEZ NASLOVA

Razdrazljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobrazene
u zaru kucice abazura,
kraj zida, kraj okna, nase sjene
i obrisi nasih figura.

S nogama sjedis na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudis kao dete.

Pricajuci na konac nizes
zrnca sto ti padose s vrata.
Pogled je tvoj i odvec tuzan,
a rec naivna, umiljata.

Rjec "ljubav" prosla, ti si prava;
drugo cu ime naci lako,
za te cu sav svjet preimenovat,
samo ako ti zelis tako.

Mozda ce cujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoci
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zasto li tugom mutis oci?
 
PA TO JE KRASNO

Vani su padali pijanci
umjesto snijega.
Bio je siječanj, ili januar,
ne sjećam se više.
Pozvan u tuđi stan,
sjedim u njezinoj sobi bez svjetla,
ona, u opasnoj dobi,
a ja, poput pjetla.
Pričam joj pjesme....

Ona se divila bedrima,
dojkama, kukovima,
svim svojim sokovima.
Ona se divila mojim stihovima,
a ja sam pio vinjak.
Jedino što je znala reći,
PA TO JE KRASNO
i meni je sve bilo jasno
i užasno i strašno i žao
i sva bih blaga dao
da mi se vrate riječi
što sam joj reko,
ali bilo je već kasno.

Ona je ležala pored kamina
i kao da se kaje,
rumena od vatre vina,
plakala je
i nehoteći grješila je
milujući jastuk
misleći pritom da sam vuk
koji će skočiti...

A ja sam bio pozvan,
ako se ne varam,
u ovaj stan tek nešto popiti
i sjedio sam potpuno miran.

Dosada je glodala tišinu,
vatra se jarcala u kaminu.
A ona je pričala o svojoj mački
i o ludnici u diskiću
i o nekom crnom mladiću
koji ima kola
i deset milijuna na knjižici.
I meni je sad stvarno sve bilo jasno
i rekao sam djevojčici
Pa to je krasno, to je zaista krasno....
i otišao sam padajući sa snijegom po ulici.
 
Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja koja obitavas u mojim
beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja
mog ceznjivog srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja koja obitavas u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, draga, i uhvatio u mrezu
svoje svirke.
Ti si moja koja obitavas u mojim
besmrtnim snovima!

Rabindranat Tagor
 
For your eyes only, you can see me through the night
For your eyes only, I never need to hide
You can see so much in me
so much in me that's new
I never felt, until I looked at you

For your eyes only, only for you
You see what what no one else can see
No one's breaking free
For your eyes only, only for you
The love I know you need in me
The fantasy you freed in me
Only for you, only for you

For your eyes only, the nights are never cold
You really knew me, that's all I need to know
Maybe I'm an open book
Because I know your mind
But you won't need to read between the lines

For your eyes only, only for you
You see what no one else can see
No one's breaking free
For your eyes only, only for you
The passions that collide in me
The wild abandonned side of me
Only for you, for your eyes only
 

Jedna rec dovoljna je tvome srcu
i nitko za tebe sada, kada vazduh
lista bademima, nece znati da izrazi
muk sto beli od tvog daha.
Samo noc, koje mesec jednako plovi
i mojim snima, zaustavljajuci nebom
stabla, brezuljke i vetar u cempresima.
 
Znam da veceras razumeceš svaku moju misao...
Ako cuješ kristale što prosipace se ispod krila gluve prolecne noci...
To moj se smeh od tvoje lice razbija..

Toliko bih ti toga želeo reci u ovom trenutku...

Znam, to samo bio je šum vetra u krošnjama...
Al, u njemu tvoje misli osjecam...
Želis me poljubiti tamo gde to najviše volim?
Znam, to bio je samo talas...
Al, tvoju želju u njemu osjecam...

Volim te! Znaš to...?

Znam...
To preko tela samo prošao mi je topao nocni vetar...
Al, u njemu toplinu tvoje ljubavi osjecam...

Šapceš...
Okreni se da vidim kako oci ti sjaje u tami!

Gledam te...
Dok u ocima mi se razlio celi svemir...
u trenutku zamucen akvarel sjaji...
Boje su se razlile...bas kao i...

Znam...
To topli vazduh je...
Al, u njemu tvoje ruke na licu osecam...
Dok brišeš mi suze s lica, cutim miris tvoga bica.....

Noc je zanemela...
Znam da cela priroda prisluškuje nas sada...
Dal ne smemo ili se bojimo reci?
Na dodir naših ruku jos drhtim...
Zemlja je nocas topla...
U njoj te osecam...i polako se predajem...

Zatvaram oci...
Kroz trepavice jedva nazirem granicu izmedju sebe i sveta.
I magla vec spušta se nad gradom...
Kao samac usred svemira...osecam se.
 
Ona zna da mislim na nju,
tiho, u sebi, sapuce stihove
Dan je lijep, kao u snu
Obuvas svoje nove cipele.

Korak je tvoj nevjerovatan
tesko je pratiti taj ritam;
Skok preko zebre i osmijeh zlatan
pod rukom novine, na nebu zmaj.

Letimo kao Meri Popins i dimnjacar
iznad grada u jeku karnevala,
Zalazi sunce, ono je sveznadar,
sto ne znamo o sebi to znaju o nama
Laku noc i prijatno,
Dovidjenja i hvala.

Ona zna da mislim na nju
tiho, za sebe, sapuce stihove,
Noc je prazna, svi spavaju
Odlaze svoje stare cipele.

B. Rasevic
 
Ej, Ti!

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od cistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga cipkastoga tkiva
Moje krpice od tackaste nade
Od zezene želje od sarenih pogleda
Od koze s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kazem...:?
 
Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"

Te noci sam joj oćutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja shenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za shimshirom, i zacucesh Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top