Ових дана, откад те нема, покушавам дa све што ми се деси запамтим и за тебе..
зато све погледам два пута, ослушкујем пажљивије, застанем, зажмурим, можда успем и овај мој доживљај неба да ти пренесем..толико је мирно, али не успева да смири буру у мени, изазвану сећањем на тебе..рекла бих ти да ми недостајеш, али се бојим да би ти у том твом хаосу олако то узео, па се таложи свака моја мисао упућена теби, таложи у срцу..
Можда када те будем видела, можда успем да то све изнесем, ако ме не будеш ућуткао осмехом..ако све то избацим пред тебе као терет који дуго носим, знам, имаћеш само два излаза- или ћеш бежати од мене заслепљен од свог сунца,тако да те више никада не стигнем..или ћеш стати поред мене и нећеш се моћи померити, добровољно оковати своје
усне за моје..шта ће бити?
знам да те је страх, препознајем ја то..