Ako bi, ne daj bože, zapatili neku bolest, koja bi vas uskoro ubila i osatalo vam još pola godine da normalno funkcionišete, kao bi proveli to preostalo vreme?
Da li mislite da bi sve vreme bili sj*bani ili bi uspeli i da uživate i da iskorisite neku, da kažem pozitivnu stranu tog stanja ako je ima (ne morate dugoročno da razmišljate o životu nego radite ono što trenutno najviše želite)
Da li bi se odali porocima, razvaljivali od alkohola, droge, seksa (možda nekih perverzija
)?
Da li bi putovali negde i gde?
Na šta bi potrošili pare koje su vam ostale?
Smatrajmo da je situacija takva da nemate decu i ne treba da razmišljate koga i šta ostavljate za sobom i možete sebično da se posvetite sebi.
Mislim, da bih bila mirnija, nego sto sam sada. Jer pazi, život jeste nepredvidiv. Otkud ja znam koliko mi je zaista ostalo još...ne meni kao meni, nego ne zna to niko. Hoću da kažem, da bih bila svesna onoga čega nisam, čega bi trebali svi biti. Jer sutra, realno, ko zna, neko možda i ne osvane. Možda bih se brže pokrenula na neke stvari, a ne ovako...tetošeći sebe, jednog dana, neko sutra, bla, bla...tada bih znala, da imam jako malo tih sutra i jako malo dana, pa ih možda ne bih uludo bacala i trošila, kao možda sada. Ni sada nije uludo baš, ali nije ni do maksimumam, baš.
Kada zdušno porazmislim...istinski ne bih ni tada srljala, kao muva bez glave, kao što nisam ni do sada. Ne možeš ti sada pogubljenme godine, ili decenije, da strpas u jedan dan ili pola godine.
Za čim bih baš žalila...sve drugo i da mi je manje važno, ali eto da baš ono umirem, kao umirem...žalila bih što nisam bila te i takve sreće, da budem voljena kroz život, što nisam našla voljenog čoveka i što nisam rodila dete. Sigurno da ima zilion stvari, što nisam ovo ili ono...ove su krucijalne.
Šta bih radila? Trebalo bi mi par dana, da se priberem. I onda da se polako "spremam". Sortirala bih sve što sam do sada pisala, i što je viđeno i pročitano i tonu onoga, što nije nikada ni pročitana niti ugledalo svetlost dana. To bi mi bilo jako stalo, sve da uradim, da ostane iza mene jednog dana, da je sve na jednom mestu, da ako neko dođe, da pročita sve.
Mada, ja to sada, nakon bolesti, nekako filozofski pristupan vremenu. Ponekad me priznajem uhvati užas, da jesam ispustila neke stvari i da jesam promašila nešto zauvek, ali kao bolestan čovek, ioanko nemam šta da izgubim...pa nema potrebe ni da žurim, srljam...da mi je ostalo pedeset godina ili još zaista na primer pola godine. Bitan je uvek kvalitet a ne kvantitet.
Ne bih se odavala nikada porocima. Živela sma čitav svoj živoz zdravo, ne bi mi ni tada palo na pamet, da pravim takve gluposti. Nećemo valjda da upropastimo čitav život dosadašnji besprekorni, jednom spoznajom o kratkoći istog.
Eto, to je to.
ili tako nešto...
