Branimir76
Veoma poznat
- Poruka
- 13.146
Јел тај часни Пахомије онај што воли да трпа дечаке?
Samo činjenice, da vas vidim.
Donji video pokazuje kako da instalirate aplikaciju na početni ekran svog uređaja.
Napomena: This feature may not be available in some browsers.
Јел тај часни Пахомије онај што воли да трпа дечаке?
Neko ko ruzno govori o Patrijarhu Pavlu ne moze biti normalan
Јел тај часни Пахомије онај што воли да трпа дечаке?
Ај квота 1,15 да ће ти га скину.
Ил’ ја одо, пошто су мени Коштуњавог који је исто завршио.
Шта је било, где су они "борци" што "пљују" по владикама, само из њима знаних разлога, хајде да их чујем!
.
Monday, 14 May 2012 |
“Радио Слободна Европа”: Има ли шансе да папа дође у Србију У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе колико цркве могу да допринесу помирењу у региону. Саговорници су били високи представници Српске православне и Католичке цркве – владика захумско-херцеговачки Григорије и београдски надбискуп Станислав Хочевар. Било је речи о томе ко подстиче верску и националну мржњу, да ли су Српска православна и Католичка црква осуђивале ратне злочине које су починили припадници њихове вере, о недавном обраћању владике Григорија католичким верницима у дубровачкој катедрали у којем је изговорио реч опростите, да ли ће представници Српске православне црква такав гест направити и у Сребреници, зашто су православни верници незадовољни односом Католичке цркве према Јасеновцу, зашто Српска православна црква није упутила позив папи да идуће године присуствује прослави 1700. годишњице Миланског едикта у Нишу и да ли би евентуални папин долазак у Србију допринео помирењу у региону. Омер Карабег: Прошло је скоро двадест година од рата, а верска и национална мржња је јос увек јака на простору бивше Југославије. Зашто је то тако? Владика Григорије: Ја не мислим да се баш сви људи мрзе и да има толико мржње као што то изгледа кад се погледају медији. Мржња лако настаје зато што је многи свесно или несвесно проповиједају, а мало је оних који проповиједају љубав. Ако проповиједамо љубав нећемо на почетку имати много сљедбеника и неће нам баш сви аплаудирати, али на крају ће побиједити љубав. Зато треба много радити на љубави. Надбискуп Хочевар: Ја не видим велику вјерску мржњу, међутим, много је предубијеђења и предрасуда, а премало међусобног познавања. Ми се не познајемо довољно. Због тога што се не познајемо рађа се страх од другог. По мом суду, главна је задаћа, не само цркви већ и друштава, да се боље упознамо, да почнемо да пишемо интегралну историју, у којој ће бити врло јасно казано каква нам је прошлост, које су разлике међу нама, па ћемо онда констатовати да нема тако великих разлика како се то обично говори, особито у жутој штампи. Мене забрињава и то што се ми, представници цркава и вјерских заједница, бојимо међусобних сусрета и разговора. Дошло је вријеме да почнемо радити на томе како би наши сусрети били што чешћи и редовнији. Омер Карабег: Највећим верским заједницима се често пребацује да током рата, а и после њега, нису биле довољно гласне у осуди злочина које су починили припадници њихове вере. Како гледате на те критике? Владика Григорије: Тај приговор је лако изрећи, али он у многоме не стоји зато што је и за вријеме, а и послије рата било гласова који су то осуђивали и у Православној и у Католичкој цркви. Било је сусрета највећих поглавара – патријарха Павла, кардинала Кухарића и многих других, али у том општем метежу њихов глас није био тако убједљив и тако силан и није наилазио на пријем на који је требало да наиђе. Да би се примио глас мира и доброте потребан је и онај који га прима. Знамо да су ријечи нашег господа Христа биле увијек благе и ненаметљиве и знамо такођер да га многи нису чули и да су, слушајући шта он говори, мислили да то није важно. Питање је и колико је глас цркве могао да се чује, ако имамо у виду чињеницу да су сви ти људи који су учестовали у рату, поготово војници и официри, били апсолутно атеизирани, а послије рата су главну ријеч преузеле политичке партије које су произашле из комунистичког система у коме глас цркве није био толико важан. Важно је, међутим, да је велики број људи из народа са великом пажњом слушао глас цркве и ја мислим да нас је то спасило да не буде још много горе него што је било. Омер Карабег: Мислите ли да је Српска православна црква била довољно изричита у осуди онога што су починили Караџић и Младић? Владика Григорије: То је врло тешко питање зато што Српска православна црква нема такво устројство да неко говори у име цијеле цркве, али мислим да су многи епископи, свештеници и вјерници јасно осудили сваки злочин, нарочито онај злочин који се догодио на врхунцу, односно на крају тог несретног рата. Можемо да кажемо да то није било довољно гласно, али врло је тешко нешто осудити у тренутку када људи немају ни праве, ни јасне информације шта се догодило и зашто, чак имају информације да се то уствари није ни догодило. Све се то догађало, као што и сами знате, у неким чудним околностима, у некој невјероватној прашини и магли рата. Ипак мислим да је црква непрестано осуђивала сваки злочин, да је позивала све, нарочито оне најодговорније, да не чине злочине. Има безброј документа о томе, али уистину је велико питање зашто неки људи, који су се представљали као вјерници Српске православне цркве, нису слушали тај савјет и тај глас. Омер Карабег: Да ли је Католичка црква довољно гласно осуђивала злочине које су починили њени припадници? Надбискуп Хочевар: Морамо познавати историју овог подручја на коме су се брзо мијењали различити политички сустави – тоталитарни, централистички, па онда демократски, и тако даље. У тим наглим промјенама становништво никада није знало пуну истину. Узмимо примјер Јасеновца. Никада није упозорено да је најприје усташки режим ту чинио велике злочине, а затим и комунистички, који никада није желио да буду откривена његова недјела. Главни је проблем што због сталних промјена политичких система, који су сами себе чували, никада није било могућно све јасно изнијети. Због тога ја мислим да би било неопходно да државе са овог подручја створе једну заједничку историјску комисију која ће све то проучити и тек онда ћемо моћи дати оцјену да ли су црквени пастири гласно и јасно рекли шта је добро, а шта не. Омер Карабег: Према подацима Исламске заједнице, Православне и Католичке цркве у Босни и Херцеговини је током рата порушено 614 џамија, 269 католичких и 125 православних цркава. Да ли су верски службеници могли да спрече рушење верских објеката других религија? Владика Григорије: Једино што су могли да ураде било је да стану испред рушитеља, па да, можда, и они буду убијени. Лако је сада рећи да су требали бити храбрији, али у тренутку када иду те хорде зла онда је веома тешко бити храбар. Сигурно да су те бројке застрашујуће и да је то једна велика брука за све. С обзиром на то колико је било џамија и колико је било цркава – то је неки реципроцитет у срушеним објектима. Наравно да је сваки срушени објекат трагедија и срамота што се то догодило. Утјешно је да је 95 посто тих објеката обновљено или се обнавља и то је најбољи одговор рушитељима. Ту обнову вршимо сви заједно – и цркве и државе и владе и на тај начин показујемо колика је то била глупост. То је једини прави одговор. Али има и примјера да су људи штитили цркву онога другога. Лијеп примјер је православна црква у Дубровнику и римокатоличка у Требињу које нису срушене. Нажалост, наша црква у Мостару је срушена, а срушена је џамија у Требињу. Знам да је владика, мој претходик, био очајан кад је чуо за рушење џамије. |
Moraće u Korsu umesto u Tuarega kad se penzionišu tako se bre ni Isus nije zlopatio na Golgoti .
Страдање је Христов пут.Нажалост
.