Ово је пример материјалистичке субјективизације нематеријалног одн. неопипљивог ( као што су прошлост и будућност. )
Прошлост је једно, сећања су друго. Прошлост је објективна, сећања су субјективна. Ако немаш субјекте, немаш сећања али и даље можеш да имаш прошлост. Уклони сва жива бића, уклонићеш сва сећања. Али оно што је било ће остати.
Исто важи и за будућност. Будућност је једно, очекивања су друго. Будућност је објективна, очекивања су субјективна. Ако немаш субјекте, немаш очекивања али и даље можеш да имаш будућност. Уклони сва живи бића, уклонићеш сва очекивања. Али оно што ће бити -- биће.
Иначе, што би се ико бавио историјом ако је прошлост само сећање? Ако се нико не сећа шта је било у каменом добу, камено доба није ни постојало. Што се онда бавимо изучевањем истог?
Врло извитоперен начин размишљања.
Али ни тврдња "Садашњност не постоји" није ништа боља.