РУСКО-СРПСКА УНИЈА

Sta je to sprecio Putin?
Da Zanzibar, Sao Tome i Principe i Paragvaj priznaju Kosovo?
Sto ta faca nije sprecila EU i USA da priznaju Kosovo?

Путин је ставио вето у САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ. И то је најважније.
Због тога Косово данас још увек није ДРЖАВА. Оно само "привидно" постоји.

Европска унија је интересна заједница одређених земаља, Америка је једна земља која оркестрира НАТО-у и која хоће да завлада на Косову, а Русија је ЗЕМЉА и СРБИЈА ЈЕ ЗЕМЉА, а они су тамо где им није место и доћи ће дан када ћемо сву ту багру протерати.
 
Poslednja izmena:
Da nije bilo Rusije ova planeta bi bila mnogo lepse mesto za zivot...


РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ НА БАЛКАНУ

«Исте смо крви и ви и ми»




"Већ више од 200 година руски добровољци ратују за своју словенску браћу на Балкану. Многи наши читаоци, судећи по њиховим одзивима, желе да више сазнају о руским добровољцима на Балкану. Зашто они и даље по сваку цену одлазе на ту вечиту «територију раздора»? Шта, зар им је мало и својих ратова? Како схватити те смућене душе? Шта их онамо вуче, шта их приморава да ризикују живот у, рекло би се, сасвим туђој земљи?
Неко те људе сматра најобичнијим плаћеницима и пустоловима. Истина, неће се баш свако притом замислити зашто су Русе на Балкану одвајкада називали управо добровољцима а не плаћеницима. Врло је велика разлика између та два појма...
Још увек је мало оних којима је познато да лепа традиција узајамне помоћи између православних народа Балканског полуострва (Срба, Црногораца, Бугара, Грка, Румуна) и Руса постоји већ преко 200 година. И какве нам је само судбине донела историја, каква имена! Уосталом, идемо редом.
Средина XVIII века. Српски устаници, протестујући против јачања муслиманског угњетавања, шире борбу против Турака. Пошто нису у стању да им се одупру, хиљаде српских породица беже у Аустрију у нади да ће им «хришћанска браћа» помоћи. Међутим, однос Аустријанаца према њима мало се разликује од односа Турака. Тада се избеглице пребацују у Русију где су врло топло дочекане. Од Срба је чак образовано неколико коњичких пукова на јужној граници, где постају поуздана препрека против Татара. Многи ће касније постићи изванредне успехе у руској служби.
Чувени генерал Милорадовић, херој Отаџбинског рата 1812. године, био је Србин. После пораза у Кримском рату, руски протекторат над балканским хришћанима замењен је «општеевропским». Међутим, европске земље нису мариле за положај истовераца, бринуло их је само једно – да Русија не стекне пређашњи утицај на те земље (како се овде не сетити садашње ситуације на Балкану).
Нагло се погоршао положај Бугара и Срба у Босни и Херцеговини. Нарочито је било страшно ропство Бугара: ту је по наредби турског султана насељено до сто хиљада Черкеза и Чечена – придошлица са руског Кавказа. Султан им се тако захваљује за дугогодишњу борбу против Руске империје и ствара «здраву протурску климу». Дошљаци су свирепи и љути због свог пораза у борби против Русије и губитка земаља. Они уништавају села, силују жене, одводе омладину у ропство. У међувремену, у Босни и Херцеговини недела чине одреди Арнаута, Албанаца, спроводећи политику геноцида против Срба-хришћана.

Не долазе пустолови, долазе јунаци

Срби у Босни и Херцеговини дижу 1875. године устанак, подржан од Бугара. У Србију стиже искусан руски војсковођа, херој освајања Ташкента и покоравања Средње Азије – генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Он стаје на чело српске војске. Његов најближи помоћник постаје чувени руски официр Висарион Комаров, кога је пред крај рата заменио Димитрије Дохтуров. Обојица су потомци хероја Отаџбинског рата, као и многи други који су дошли да ратују – гроф Коновњицин, кнез Чавчавадзе, мајор Мињих, капетан Фермор.
Николај Рајевски не само што доводи одред руских добровољаца, већ и доноси у оно доба огроман новац за српску армију – 50 хиљада рубаља. Редовна српска војска као таква и не постоји. У основи је то слабо обучена народна војска. Катастрофално је мало официра.
Черњајев сачињава посебан план дејстава против огромне редовне турске војске, по коме словенске војске треба да изведу неочекиван удар на Турке, освоје њихову тврђаву Ниш на граници са Србијом, који затвара пут на Софију, а затим да муњевито продиру у дубину Бугарске ради дизања општег устанка против Турске на Балкану. Проблем помањкања официра покушава да реши њиховим врбовањем у Русији. У српску војску још пре почетка активне фазе рата пристиже најмање 200 официра (док је до августа 1876. године само у Моравској војсци Срба било 2.200 руских добровољаца, од чега око 650 официра и приближно 300 здравствених радника).

Ту је било и представника царске династије

У априлу 1876. године су против «раје» («стада», «стоке» – тако су Турци називали немуслимане) послате казнене јединице. Ватрени вихор захвата хришћане. Ређају се ужасна зверства: заробљеним Бугарима одрубљују се главе од којих се као у Средњем веку граде читаве куле. Турска не обраћа пажњу на поновљене протесте Русије против истребљења Бугара – та, иза леђа има подршку европских земаља, у првом реду Енглеске и Француске. Србија и Црна Гора више не могу да посматрају обрачунавање са истоверцима и 18. јуна 1876. године објављују Турској рат.
То наилази на огроман одјек у руским срцима. Само се у редовима једне од српских војски налази најмање 4.000 добровољаца (према другим подацима – 7.000), међу којима је много војних лица. Чак и представници царске династије Русије крећу да бране браћу-Словене. По неким подацима, Србију тада посећује и сам царевић Александар Романов, будући цар Александар III. Међу руским официрима посебно се истиче гроф Ф. Келер који постаје пуковник српске војске.

Кукавици – медаља, Русу – вечна успомена

То беху уистину самопожртвовани људи. Ево једног од првих добровољаца – то је Николај Кирејев. У чину мајора српске војске стао је на чело бугарске легије. Управо њему полази за руком да у лето 1876. године изврши успешне продоре у бугарске крајеве са српске територије. Тамо је, код превоја Кадибогаз и села Белградчик, извојевао једну од првих победа Словена у том рату. Током намераване операције Черњајева за уништавање Осман-пашиног корпуса Кирејев добија посебан задатак: да са српске територије изврши дубоки обилазак према граници са Бугарском и Турке нападне с леђа. Он 6. јула 1876. године лично предводи јуриш свог одреда. Турци почињу да беже. Кирејев шаље по резерву да докрајчи противника. Међутим, командир резерве Србин Цветковић без наредбе напушта бојно поље. Видећи да је пред њима свега шачица одважних људи, Турци крећу у напад. Кирејев у својој јарко црвеној кошуљи коју облачи пре сваке битке, предводи борце у противнапад, али је погођен. Покушај да се његово тело изнесе не успева, тако да бива изложено порузи.
Касније захвални Бугари село Раковице називају именом Николаја Кирејева, палог на бојном пољу. Морални дух српске војске, тада необучене и лоше организоване, није висок. У њој организационо језгро чине страни добровољци. Тако су 14. августа 1876. године Срби, Руси и Бугари извојевали највећу победу у том рату: код Фундине је уништена турска армија од 40.000 војника. Управо је истрајност руских добровољаца омогућила да се издрже напади Турака и изврше противнапади на њих. Тада се нарочито прославио гроф Келер, који уочи боја врши извиђање пред носем противника и открива његова слаба места.

Генерал Черњајев – стратег и војник

Међутим, Србима не полази за руком да се пробију у Бугарску. У другој половини августа 1876. године борбена дејства се постепено усредсређују на српску пограничну тврђаву насупрот Нишу – Алексинац. Ту је турски главнокомандујући Абдул Керим окупио своје главне снаге. Черњајев пак, предвидевши место главног удара Турака, лично руководи изградњом утврђења Алексинац. Срби су испољавали невероватну безбрижност и нису умели чак ни да направе јединствену линију одбране. Тако Черњајев уочи самог окршаја од 18. августа открива да правац према манастиру Шуматовац није утврђен. По његовој наредби ту је за буквално неколико сати направљен моћни шанац. Само што је завршено прављење шанца, Турци, рачунајући на то да пробију «слабо место» одбране Срба, на том правцу крећу у напад.
Генерал Черњајев стаје на чело одбране Шуматовца и соколи војнике-Србе после погибије српског команданта шанца. Черњајев стаје код топа и лично из њега пуца на Турке који у таласима навиру. Сва четири јуриша су одбијена, уз огромне непријатељске губитке. Део Турака успева да упадне у шанац, али је он захваљујући одважности самог генерала Черњајева одбрањен, а дрски непријатељи су на лицу места уништени бајонетима.

Шанац Рајевског

Турци 20. августа покушавају да освоје шанац код Горњег Адровца који бране јединице под командом Николаја Рајевског. Без обзира на колосалну надмоћ турских снага, не успева им да приђу ближе од двеста корака. Ту се руски добровољци и српски војници боре до последњег даха. Управо од шанца Рајевског почиње каријера генерала Путника, касније прослављеног због јуначке одбране Србије у Првом светском рату. Рајевски на том шанцу и гине по завршетку љутог боја, када се Турци повлаче. Смрт је тренутна – метак погађа официра-јунака у слепочницу. Треба рећи да су Срби под руководством Рајевског на том правцу издржали све нападе непријатеља, али су два сата после његове погибије напустили шанац. Мајка Рајевског ће 1902. године на месту синовљеве погибије подићи цркву, уложивши у њену изградњу скоро сву своју имовину. "
 
Poslednja izmena:
Самосталне руско-бугарске бригаде

"Претрпевши огромне губитке током борби 18-22. августа и схвативши да чеоним ударима ништа осим сопствених колосалних губитака неће постићи, Керим-паша заобилази неосвојиве руско-српске положаје и изводи обилазни удар. Черњајев у том тренутку не запажа маневар непријатеља. Обједињена руско-српско-бугарска војска 1. септембра у љутом окршају код Горњег Адровца доживљава тежак пораз. Сви покушаји Черњајева да изврши противнапад безуспешни су пошто међу Србима долази до панике и они беже. Од тада у српској војсци почиње осетан пад борбеног духа и у борби против Турака тежишне су јединице страних добровољаца, углавном Руса и Бугара.
Напори Черњајева да српску војску «зацементира» Русима и осталим добровољцима дају незнатан учинак. Страни добровољци-Словени, не познајући довољно српски језик, не могу да усклађено садејствују са српском народном војском. Налазећи се на командним дужностима у српској војсци, они не могу увек да управљају својим јединицама и да их држе под контролом. Руски и бугарски добровољци се у боју последњи повлаче, често и гину, напуштени од српских војника који беже.
Келер у септембру 1876. године од приспелих руских и бугарских добровољаца образује самосталну руско-бугарску бригаду. У октобру исте године образована је још једна таква бригада. Њима командују Срби – официри у руској служби: потпуковник Депрерадовић и пуковник Милорадовић. Дотад су бугарски добровољци (њих око седамсто) ратовали као посебна јединица у српској војсци – бугарска легија. Добровољци руско-бугарске бригаде Келера су током окршаја у долини Мораве извојевали неколико победа над Турцима и њиховим кавкаским плаћеницима. Келерово јунаштво чудесно утиче како на стране добровољце, тако и на саме Србе: они најнеодлучнији под утицајем његовог примера постају очајнички храбри.
Крајем септембра 1876. године Келер је именован за команданта левог крила трећег корпуса српске војске. То крило дејствује против надареног турског војсковође Осман-паше Непобедивог. Под командом двадесетшестогодишњег Келера налази се десет српских и руских батаљона пешадије, један ескадрон коњице и десет топова. Ускоро су његовим јединицама припојена четири руска батаљона и један руски ескадрон од добровољаца кнеза Оболенског. Ратује се у необично сложеним природним условима, често их нападају банде башибозука (турске нерегуларне јединице, организоване попут козачких војски) и наоружаног локалног муслиманског становништва – Турака, Кавказаца и босанских муслимана. Келер је често принуђен да обавља прилично непријатан посао: гуши оружане побуне међу локалним муслиманима.
Рекло би се да Русе који су прошли кроз огањ Кавкаског рата и нагледали се његових ужаса ништа више не може зачудити. Међутим, запрепашћује их с коликом мржњом међусобно ратују Словени-муслимани и Словени-хришћани. Руски и бугарски добровољци, и поред своје самопожртвованости у борби и изузетне храбрости, не могу да битно промене стање. Турци су код Горњег Адровца, вишеструко надмоћни, 17. октобра 1876. године до ногу потукли српску војску.
Ипак Турци не могу да је сасвим униште управо због самопожртвованих дејстава руско-бугарске бригаде која до краја штити одступницу потучених српских батаљона. Али, руско-бугарска бригада се прославила прескупо за то плативши. Скоро половина добровољаца који су учествовали у тој бици пала је у борби; док су практично сви остали рањени! Убрзо је, 29. октобра 1876. године код Ђуниса турска војска поново поразила Србе. И опет основна тежина борбе пада на добровољце.

Судбина је ретко кад захвална према јунаку

Србију од потпуног уништења спасава ултиматум Русије упућен Турској. Борбена дејства престају. Постаје јасно да Србија више не може и не жели да настави рат. Део руских добровољаца одлази кући. Од оних који су остали образује се руска дивизија у саставу српске армије, за чијег се начелника штаба именује Келер. Међутим, командант саме дивизије не успева да одржи потребну дисциплину међу руским добровољцима. Видећи узалудност својих напора за јачање дисциплине међу људством дивизије и не наилазећи притом на подршку њеног команданта, Келер одлучује да се врати у отаџбину.
Српска команда покушава да задржи младог, надареног официра, наградивши га највишим војним наградама земље. Он је октобра 1876. године одликован сребрном и златном медаљом за храброст, официрским орденом Таковског крста. Власти у Русији су добровољце по повратку врло хладно дочекале. На њима лежи «сенка пораза». Тако су дејства Черњајева, када је стао на чело српске војске, названа «авантуром» која је изазвала спољнополитичке компликације за Русију. Убрзо по повратку из Србије он је скрајнут. Поново је 1880. године, прикупивши у Русији добровољне прилоге, дошао у Србију да се последњи пут одужи својим бившим саборцима – да подигне скромни споменик палим руским добровољцима. Тај споменик је подигнут на Рујевачком пољу, крај зидина Шуматовачког манастира, где су се до последњег даха борили руски добровољци, преотевши победу надмоћнијој непријатељској ордији."
 
Poslednja izmena:
То што је Лавров рекао, не значи и званичан став Русије.
ВЕЛИКИ ВЛАДИМИР ПУТИН је након тога изнео јасно ово

"- Stav Rusije prema Kosovu ostaje nepromenjen i smatramo da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije zadalo ozbiljan udarac načelima međunarodnog prava. Spremni smo da se zajedničkim naporima suprotstavljamo ovoj opasnoj tendenciji. Možete čvrsto računati na našu solidarnost i podršku. - navedeno je u ličnoj poruci Putina predsedniku Vlade Srbije, koju prenosi Tanjug."

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-05-05-2008/putin-podrzao-kostunicu
kao prvo lavrov je ministar spoljnih poslova rusije,sto znaci da njegov stav i te kako ima tezinu.rusija nije vise komunisticka zemlja pa da imas jednu figuru u vidu predsednika.
drugo ovaj tvoj citat prica o kosovu a ne ssp.
poslednje,jel danas bese bila inauguracija medvedeva?ili juce.vise nije putin pa putin.
 
Da bi ste komentarisali i tumačili izjave bilo kog diplomate, morate čitati između redova, jer diplmate, jelte, koriste diplomatski rečnik. Konjuzin je malo direktniji, jer Srbija je prepuna optimista koji veruju u Tadićeve šarene laže. Tako to ide u diplomatiji - što si niže u hijerarhiji, to su objašnjenja konkretnija.

Ambasador:

- Hoću još jednom da naglasim - Rusija nije protiv članstva Srbije u EU. Srećan put! Ali, uslovi integrisanja ne smeju da budu u suprotnosti sa interesima zemlje i da unose podelu u srpsko društvo - zaključio je ambasador Rusije u Beogradu.
 
Poslednja izmena:
Треба се информисати на време - а не лупетати на празан стомак:

„Putin će ostati stvarni vladar Rusije“, ocenjuje britanski „Fajnenšel tajms“ i iznosi očekivanje da će ljudi poreklom iz KGB-a, koje je on doveo, ostati bliski vlasti.
Kao bivši predsednik, on će zadržati i mnoge povlastice, pre svega imunitet od krivičnog i administrativnog gonjenja.
Zahvaljujući preraspodeli ovlašćenja, Putin će i kao premijer imati ogromnu, ako ne i najveću vlast. Odlukom da prihvati da bude lider vladajuće partije Jedinstvena Rusija, on će, naime, imati u svojim rukama pored izvršne vlasti i zakonodavnu vlast.
Uz to, raširio je sferu uticaja i na gubernatore, koje je ranije postavljao predsednik a sada su odgovorni premijeru. A i pored toga što Ustav predviđa da premijera smenjuje predsednik zemlje, kao lider partije Putin će biti u poziciji da menja Ustav i da čak pokreće proceduru impičmenta predsednika.
Medvedevu su čestitali Boris Tadić, predsednik Srbije i premijer Vojislav Koštunica.

Dvovlašće ušlo u viceve
Situacija dvovlašća ušla je i u viceve. U jednom od njih Putin i Medvedev bude se 2023, s mamurlukom posle burne noći. Putin pita Medvedeva koji je od njih predsednik, a ko premijer? „Ne sećam se“, odgovara Medvedev i dodaje da bi danas mogao biti premijer. „Dobro, onda ‘ajde ti po pivo“, kaže mu Putin.

Potomak kovača i šeširdžije
Dmitrij Medvedev, novi predsednik Rusije, poreklom je iz profesorske porodice, ali je među precima imao i seljake, jednog kovača i jednog šeširdžiju. Odrastao je u stanu od četrdeset kvadrata na periferiji Sankt Peterburga, sanjujući da kupi farmerke i ploče grupa „Dip parpl“ i „Pink flojd“. Zato je nastup „Dip parpla“ na 15-godišnjici gasnog gignata „Gasprom“, čiji je Medvedev bio predsednik, za njega značio ostvarenje tinejdžerskog sna. Pravoslavne je vere - krstio se sa 23 godine. Oženjen je Svetlanom, koju zna od osnovne škole. S njom ima sina Ilju. Blizak je saradnik Putina od 90-ih godina. Kao vicepremijer bio je zadužen za socijalne programe.
 
Путин је ставио вето у САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ. И то је најважније.
Због тога Косово данас још увек није ДРЖАВА. Оно само "привидно" постоји.

Европска унија је интересна заједница одређених земаља, Америка је једна земља која оркестрира НАТО-у и која хоће да завлада на Косову, а Русија је ЗЕМЉА и СРБИЈА ЈЕ ЗЕМЉА, а они су тамо где им није место и доћи ће дан када ћемо сву ту багру протерати.


Veto...moze li da se zna datum kada se to desilo...i sta je pomenuti radio u Savetu bezbednosti?

Kosovo prividno postoji kao drzava samo u mislima onih koji nemaju kontakta sa realnoscu.
 
kao prvo lavrov je ministar spoljnih poslova rusije,sto znaci da njegov stav i te kako ima tezinu.rusija nije vise komunisticka zemlja pa da imas jednu figuru u vidu predsednika.
drugo ovaj tvoj citat prica o kosovu a ne ssp.
poslednje,jel danas bese bila inauguracija medvedeva?ili juce.vise nije putin pa putin.

Не, грешиш Путин и Медведев фактички само мењају позиције, а сви високи званичници говоре (а нарочито они западни) да ће Медведев само наставити Путинову политику. Жао ми је што сам морала да те разочарам ипак Путин остаје Путин :)

"Путин па Путин..." ће увек бити и остати јер он је човек који је подигао Русију. Баш као и Катарина Велика. - ВЛАДИМИР ВЕЛИКИ ПУТИН ;-):)
 
Veto...moze li da se zna datum kada se to desilo...i sta je pomenuti radio u Savetu bezbednosti?

Kosovo prividno postoji kao drzava samo u mislima onih koji nemaju kontakta sa realnoscu.

Rusija je sprečila potpuno izglasavanje, ona je zakocila proces na osnovu чеga mozemo da se borimo dalje za ocuvanje naseg Kosova i Metohije

„Jednostrano proglašena nezavisnost krši međunarodno pravo koje jamči svakoj članici UN, u ovom slučaju Srbiji, njene granice i teritorijalni integritet, ocenjuje se u najnovijoj analizi Centra za evropsku obaveštajnu strategiju i bezbednost (ESISC) u Briselu.

U analizi se dodaje da je samoproglašenje nezavisnosti Kosova problematično u pogledu međunarodnih načela i bremenito posledicama za odnose u trouglu Rusija - SAD - Evropska unija.

Naglašava se da se "ova pitanja otvaraju u već teškoj atmosferi odnosa zapadnih zemalja i Rusije, uz očigledno ponovnu pojavu fronta već sahranjenog hladnog rata".
"U bivšoj jugoslovenskoj federaciji, Kosovo nije bilo konstitutivna republika kakva je imala pravo da izađe iz sastava federacije. Ta pokrajina je bila sastavni deo Republike Srbije i njeno otcepljenje je, u tom pogledu, nezakonito", dodaje se u analizi briselskog institute ESISC, čiji je direktor poznati francuski stručnjak za strateška pitanja i terorizam Klod Monike. U izveštaju ESISC je predočeno da Rusija, iako nije mogla da spreči proglašenje nezavisnosti Kosova, može da zajedno s Kinom, koristeći veto, spreči ulazak Kosova u UN. To je novi povod za sukobljavanje s Vašingtonom i sigurno je da će Moskva nastojati da iznudi nadoknade ili se osveti u drugim situacijama - za šta ne nedostaju prilike", ocenjuje briselski institut. Moskva je već upozorila, dodaje se, da jednostrano proglašena nezavisnost u Prištini može imati posledice na područje Kavkaza, druge delove sveta i samu Evropu.
"Svi narodi, provincije ili manjine koje teže nezavisnosti na pet kontinenata mogu se sad pozivati na kosovski primer", navodi ESISC. "Na Balkanu će Srbi u Bosni, Albanci u Makedoniji, deset odsto kosovskih Srba moći utemeljeno, legitimno da traže pravo kakvo je priznato kosovskim Albancima", dodaje se u analizi.
U Evropskoj uniji će na to moći da se pozovu i Katalonci, Baski, kiparski Turci, Flamanci, ili Mađari u Slovačkoj, zaključuje ESISC."


извор http://www.blic.co.yu/politika.php?id=32496
 
Srbija je drzava Srba i ostalih naroda,a ne pijanih Rusa. Izdajnici Srbije zele da postanemo ruska gubernija.Ua!!!

Добро шта вичеш, ниси у шуми или на фудбалској утакмици :mad:

Та реч "губернија" је измишљена од стране ваших прозападних (а антисрпских) политичара.
 

Back
Top