Romantika

Hteo bih da sam cvet kraj puta,
a ti da naidjes kroz dolinu,
da me uzbere tvoja ruka
zanavek uzme me u svojinu.
Zelim i da sam vino rujno,
da ti potecem grlom belim,
pa,kad se slijem s tobom bujno,
tebe i sebe da iscelim.
 
To su reci uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspesni
prestanak jave, al' ne san kad se izjasne
sunca za noc, vec nesto trece, neutesni
zbog cega jesmo. Izvod iz cudesne basne
sna. Gorke obale na kojima neumesni
stojimo okrenuti svome pocetku gresni
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.
U snu smo oni cije zaljubljene usne traze
reci bez cilja, bez izmisljenih predela.
Oh te reci kako mogu da ublaze
ako su od sna. Lepoto neuvela
reci bez senke kada ko casu sunce
drzimo u snu gledajuci u crne vrhunce.
 
U pustom parku, niz sledjene staze,
minuse nacas dve cudne prikaze.

Oci su im mrtve, a usne im trome
jedva cujne reci sa naporom lome.

U pustom parku, niz sledjene staze,
dozvase proslost dve cudne prikaze.

-Da li se jos secas davnog zara svoga?
- A zasto zelite sa se setim toga?

- Da zadrhtis kada neko me spomene?
Da li u snu vidjas moju dusu?- Ne, ne.


- Ah! ti davni dani kad sam usne svoje
spojili u sreci!- Da, da, mogucno je.

-Sijase nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!

Koracahu tako kroz travu svelu,
samo noc je cula rec neveselu.

Pol Verlen



park20at20night20in20snow4ha.jpg
 
Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sjedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dvije ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htjela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nježnosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledaš! Izgledaš više djetinjasta.
I gledaš me.
I smiješiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nijema,
dotičeš?
Osjećam žar sjene, dima što živahan stiže.
Kakva ljepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osjećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u djevojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakašnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, djetinjastu, koja pjeva
slušana.
Ljubav kao cjelov. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.
 
TEBI, LJUBAVI
1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...
 
Romantika... To je kad me uporno hraniš pitama, šepureći se ko paun, kao svaki mužjak ponosan što hrani svoj log. ...Kad nosiš i moj i svoj kišobran, i uporno navaljuješ da nosiš i moju žensku tašnicu, koja na tebi mnogo smešno izgleda... Kad mi poljubiš oko, ma obavezno kad se vidimo... Kad noću uporno pokrivamo onog drugog, natežući se s jednim pokrivačem, pa jedemo mandarine kad nas probudi glasna muzika iz obližnjeg kafića... Kad mi bereš cvetove kestena...
Ma, romantika su neke mnogo smešne stvari, ustvari! :) Gomila glupavih sitnica koje nisu za prepričavanje. :lol:
 
MUZE IPAK POSTOJE



On joj je davao mnogo i bio je spreman

još više dati, pa ipak je pohlepa nije

odvukla iz mog krila. Nisam je slomio zlatom

ni biserjem s istoka, nego umilnim tonom

stihova mojih. Dakle, muze ipak postoje,

i one, što iskreno ljube, Apolon čuje.
 
REKLA JE VOLIM TVOJE PESME

Rekla je
Znaš
Volim tvoje pesme
Dok sam nezainteresovano
Prelistavao dnevne novine
Zastajkući tek na čitulje
Koje me uvek podsete
Na maturski album sa slikama

Rekla je
Znaš
Volim tvoje pesme
A ja pun u svojoj važnosti
Pravio sam se nevešt
Ne obraćajući pažnju na njene dodire
Koji iako su dobro golicali
Nisu me odali

Rekla je
Znaš
Volim tvoje pesme
Dok mi je usnuma ovlaš dodirivala
Ušnu školjku
Okrenuo sam se naglo
Zgrabio je za struk
I dinamičkim zahvatom ruke
Oborio na ležaj

Rekoh joj
Pusti pesme
Voli mene

(z.)
 
Hiljadu zvukova cuh u one sate
Dok sedeh u gaju oslonjen o brest,
U slatkom stanju kad misli nam prijatne
Neprijatne misli donese u svest.


Svojim lepim delima priroda pridruzi,
Duh ljudski, sto struji kroz mene ko reka;
I srce moje misao rastuzi
Na to, sta covek ucini od coveka.

U dragoj senci vec zimzelen plete
Svoje vence sto se u jaglacu skrise;
I moja vera to, da svaki cvet
Uziva, srecan, vazduh koji dise.

Ptice oko mene igraju na grani,
Njihove misli ne mogu da merim-
Al njihov pokret, makar i najmanji,
Ko drhtaj slasti pricinja se meni.

Siri se lepeza raspupalog granja,
Da uhvati struje u zracnom vrtlogu;
I ja moram da mislim, i to je sve sto mogu,
Da i u tome ima uzivanja.

Ako je s neba ta vera koju snujem,
Ako to je prirode plan od pamtiveka,
Zar nemam razloga gorko da jadikujem
Zbog tog sto ucini covek od coveka?

W.W.
 
Gubim se u tvojoj blizini,nestajem u tvom pogledu
Trazim se u tvom zagrljaju,al me ni tamo nema.
Sada znam,nisam tvoja,ja to nikada nisam ni bila.
Bojim se,vise nisam ni svoja.
Negde izmedju sna i jave ja sam izgubila svoja krila.

Vrati mi snove da opet volim,i krila da jos jednom poletim
vrati mi mir i sjaj u oku,vrati mi tisinu bez gorcine
vrati mi zoru bez tastine
dozvoli mi da te se nikada ne setim.
Dopusti da odem gorda i vazna.
Ucini da ti ne cujem glas i ne vidim ti lice.
dozvoli da verujem da sam i bez tebe sretna.
Ti,ti mi pruzi poslednji vreo pogled,ocima deteta punih sna
odlazi i ne osvrci se vise.
A ja cu te krisom pratiti,kao sena nema i daleka,
jer to sam uvek i bila,ona koja vecno ceka...
 
No, ko zna koliko je ovo puta ispisano na ovim stranicama Romantike, ali uvek je lepo procitati ovako nesto.


Bio jednom jedan otok na kojem su živjeli svi osjećaji i ljudske vrijednosti:
DOBRA VOLJA, TUGA, ZNANJE i među ostalima LJUBAV.

Jednoga dana su shvatili da će njihov otok potonuti, te su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili.
Jedino je LJUBAV željela ostati do posljednjeg trenutka.
Kada je otok bio tren do potonuća LJUBAV je odlučila potražiti pomoć.

BOGATSTVO je prolazilo u blizini i LJUBAV upita:
"BOGATSTVO možeš li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mjesta."

LJUBAV tada odluči pitati PONOS koji je prolazi na veličastvenom brodu.
"PONOSE preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći LJUBAVI" odgovori PONOS, " ovdje je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod."

Tada LJUBAV zamoli TUGU , koja je prolazila kraj otoka:
"TUGO, molim te povezi me sa sobom."
"Oh, LJUBAVI, tako sam tužna da ne mogu." odgovori TUGA.

Kada ja DOBRA VOLJA prolazila pokraj otoka, toliko je bila zadovoljna da nije niti čula LJUBAV kako doziva.
Tada LJUBAV začuje neki glas:
"Dođi LJUBAVI, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu. Kad su stigli do kopna LJUBAV se iskrca, a starac ode.
LJUBAV je bila toliko sretna da je starca zaboravila pitati za ime.
Tada shvati koliko mu duguje, te upita ZNANJE:
"ZNANJE, ti sigurno znaš tko me je spasio sa otoka?"
"To je bilo VRIJEME" odgovori ZNANJE.
"VRIJEME?" upita LJUBAV, "pa zašto bi me VRIJEME spasilo."

ZNANJE puno mudrosti odgovori:
"Zato što je samo VRIJEME sposobno procijeniti koliko je LJUBAV važna u životu."
 
Vesna Perun

"Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!"
 
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Louis Aragon
 
Doći ćete u moju kuću
Zapravo to i nije moja kuća
Ušao sam tako jednoga dana
Nikoga nije bilo unutra
Samo je venac crvenih paprika visio na belom zidu

Dugo sam ostao u toj kući
Niko nije dolazio
Ali svakoga dana i svakoga dana
Čekao sam vas

Nisam ništa radio
Mislim ništa ozbiljno
Nekada izjutra njakao sam iz sve snage
Kao magarac
I to mi je godilo
Onda sam se igrao nogama
Te noge su jako inteligentne
Odvedu vas jako daleko ako vam se baš ide jako daleko
A opet, ako vam se ne ide nikud one ostaju kod kuće i prave vam društvo
Kakve gluposti
Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani
A zašto bi to uopšte vrapci znali?
Vrapci znaju kad znaju a ne znaju kad ne znaju
Ili kad su samo delimično obavešteni
Sem toga oni se uopšte tako i ne zovu
To smo ih samo mi tako nazvali
Vrabac vrabac vrabac
Zašto tako a ne drukčije

Imperator zove se kamila jednogrba
Ima pisaći sto i konja s ladicama
Izdaleka ide čovek ima samo tri imena
Zove se Tim Tam Tom a ni prezime mu nije veliko
Malo dalje stoji bilo ko
Još malo dalje stoji bilo šta
I kakve sve to uopšte ima veze

Doći ćeš u moju kuću
Ja mislim štošta ali u stvari samo na to mislim
I kad dođeš skinućeš se i ostaćeš tako gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika što visi na belom zidu
I onda ćeš stati i ja ću stati kraj tebe
Eto
U moju kuću koja zapravo i nije moja kuća
Doći ćeš
 
Jednoga dana kad se budete sreli,
kad to nebude ono sto ste hteli.
On ce ostati,uzivotu sam,
on ce vecno da pamti,taj dan...

Taj dan kad si drugom otisla ti,
taj dan kad su sruseni njegovi sni
On je zeleo,da ima te kraj sebe
on je zeleo,u zivotu samo tebe.

U njegovom zivotu ostace uspomena trajna,
sto nisi sa njim ostala,za njega je tajna.
Sto zivot sa njim nisi htela,
sto nikad mu reci nisi smela...

Da ga nikad ni volela nisi
u njegovom zivotu jedina ti si...
Taj mladic tuzno hoda sam,
tuzno je sto sam taj mladic ja.
 
Zbog cega zene nisu u stanju da nas naprosto vole, sa svim nasim manama i ostalim? Zbog cega nas postavljaju na cudovisne pijedestale? Svima su nam noge od ilovace, i zenama i muskarcima; ali kad muskarci vole zene, znajuci njihove slabosti i ludosti, i njihovo nesavrsenstvo- vole ih, mozda, jos vise upravo iz tog razloga. Nije savrsenstvo, vec nesavrsenstvo ono cemu je potrebna ljubav. Ljubav nam je neophodna da nas izleci kada sami sebe ranjavamo ili kad nas drugi povredjuju- jer, inace, cemu uopste ljubav? Ljubav treba da oprosti sve grehe, osim grehova koje covek cini protiv sebe samog. Svim zivotima, osim zivotima bez ljubavi, prava ljubav treba da oprosti. Takva je ljubav muskarca. Sira je, obuhvatnija i ljudskija nego ljubav zene. Zene smatraju da stvaraju idealne muskarce, a u stvari od njih prave samo lazne idole.


Oskar Vajld
 
Da i ne samo ova tema, nego sve na romantici. Ali samo za one koje mrzi da citaju i koji ne vole da citaju. :-)

Posto jedino takvima moze da padne na pamet ideja da i drugi ne citaju, a taman posla da jos nesto sto nisu procitali otkucaju i podele sa onima koji u stvari ne citaju. 8-)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top