Romantika

Ne merim vise vreme na sate,
ni po suncevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oci vrate,
i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca;
sreca je meni kad bolno cutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je zadivljen stao kraj mene.


I love you sooooo much!!!! :)
 
Tri sibice upaljene jedna za drugom u noci
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oci
Poslednja da ti vidim usta
I citava tama noci da bih se setio svega toga
Stezuci te u zagrljaju.

Zak Perver
Paris at night
 
Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
osećamo nebo kao krov nad glavom

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
i prolazeći tako prolazimo

A negde nas čekaju Veliki antili
gde nećemo nikad biti nit smo bili

Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
ali više nema ni tebe ni neba.
 
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
 
[size=+1]Bijeli dah iz naših usta
u studeno jutro -
glasovi poprimaju oblik[/size]

Kassab%20Morning%20March%2096x5.jpg
 
Ležala je nepomično, golo, smireno, na svojem krevetu, s knjigom na trbuhu, zamišljajući topli povjetarac.
Prošlo vrijeme. Zima je.
Duge noći postaju sve kraće, proći će. Sve prolazi.
Pogledom zaustavljam vrijeme i tražim plavo nebo kroz svoj prozor.
Oblaci stvaraju nerede po mojoj glavi. Promatram ih, dajem im imena prema oblicima svih nježnosti kojima se sudaraju putujući nepoznatim smjerom. Maleni, obli, bijeli, pahuljasti, okrugli, pufnasti, mekani poput jastuka o kojeg oslanjam glavu, uranjajući u misli nekog davno izgubljenog crteža, pomalo dječjeg.
Znam da sanjam.
Vrhom prsta dodiruješ toplinu koje tijelo širi, otkrivaš dubine svih izgubljenih osjećaja.
Sutra me nema, danas još uvijek postojim.
Poželi nemoguće.
Sve je ipak samo trenutak, koji traje vječno.
Mijenjamo se, putujemo, pamtimo samo oblike koje možemo zadržati dovoljno dugo da uokvirimo sliku plavoga neba i oblaka kojeg smo jednom nacrtali misleći da je nježnost njegova oblika sve što ćemo ikada imati.
Tada si samo rekao - Imamo previše!
- Da, oblaci nikada ne nestaju. Uvijek ih možemo naći. Dobro je da je tako. Drugačije ne može. Dovoljno je.

(j.)
 
SAMA
Kad te nije bilo ja sam te izmislila
da bih te u pesmu stavila,
da bih ti lice uvek gledala,
dok te zorom prstima ljubim.
I da tebe nema ja bih te izmislila,
da bih ti oci ocima ljubila,
da bih ti ruku u snovima drzala,
jutrom, dok se sama budim.
Kad te ne bi bilo na ovome svetu
ja bih te istkala od tananih snova,
ja bih te isplela nitima duse,
sazdala bih tebe od ljubavi i maste
nocas dok za tobom zudim...
 
U snovima svojim cesto vidim zamisljene ljude
koji se nazalost retko kada bude. Koji plesu
po gorama vilovitim, nesvesni novog dana...
Njegovog nastajanja i radosti te
Kada oci otvorene gledaju sjajno sunce
Kako sara svojim carstvom nebeskim
I kada su oko Tebe prijatelji... tako bliski...

Dali i Ti sanjas nesto slicno?
Ili sasvim obicno, zaspis bez maste
osecaja zedna. Ili su moja bedna
cula tako slaba, da ne poznaju
Tvoj dah. Zar se pretvaram u prah..?
U prasinu sjajnu na rukama Tvojim
Koju ce lagani lahor da odnese
Bogovina svojim...

Mozda nema kraja mome snu cudnom
Ili oku budnom, nema sna...
Pusta su moja secanja prazna, ili...
...Mozda sam ja taj koji se nikada ne budi
Koji lutam svetom ovim zanesen
Zagledan u novo "juce" potresen
Ljubavlju koju nemam, koja mi nije data.
Zaboravljen od sebe, od Tebe, od... sna
Mozda..?
 
Ti si me gledala svojim ocima cak do opustelih horizonata
Svojim ocima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim ocima cistog zaborava
Gledala si me preko ramena secanja
Preko bludecih refrena
Preko uvelih ruza
Preko ismevane srece
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim ocima plavog zaborava
Ti se ne secas vise nicega sto je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaza
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojis postojano
I prvi put prelazis preko neba
Svojim ocima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao sto si ga zamisljala pod svojim ocnim kapcima
I kao da je pocinjao sa tobom pred tobom
Vecno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim pozutelim fotosima od kojih ti okreces glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obecao sam ti i necu vise govoriti o proslosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino sto mi ostaje od zivota to je neki nabor tvoje haljine
A nista jos nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe
 
Za srecu moju
dovoljno je malo.

Jedan tvoj pogled,
pa da procvetam,
jedan tvoj osmeh,
pa da poletim,
visoko, visoko,
cak do neba.

Jedan tvoj pogled,
blagi pogled,
jedan tvoj osmeh,
dragi osmeh,
pa da poletim,
da ti se predam.


Za B. :) :)
 
Pre no sto sam te ljubio nista ne bjese moje:
teturao sam ulicama i stvarima:
nista ne bjese vazno, a sve bez imena
svet je bio od vazduha koji je cekao.
Upoznao sam salone pepeljaste,
tunele nastanjene mesecinom,
hangare okrutne koji su se oprastali,
pitanja sto su ustrajala u pesku.
Sve bjese prazno, mrtvo i nemo,
palo, napusteno i propalo,
sve bjese neotudjivo strano,
sve bjese tudje i nicije,
dok tvoja lepota i tvoje siromastvo
ne ispunise jesen darovima.
 
Ne zanima me kako zaraduješ za život.
Želim znati za cime cezneš i usuduješ li se sanjati o ispunjenju želje svog srca.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.
Ne zanima me koje planete se mimoilaze s tvojim Mjesecom.
Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrcio, zatvorio zbog straha od nove boli! Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izlijeciš.
Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do vršaka prstiju, ne opominjuci nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ogranicenja.
Ne zanima me je li prica koju mi pricaš istinita.
Ne želim znati jesi li u stanju razocarati drugoga kako bi ostao vjeran sebi; možeš li podnijeti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.
Želim znati možeš li biti vjeran i stoga dostojan povjerenja.
Želim znati možeš li vidjeti Ljepotu cak i ako je nema svakoga dana, i možeš li napajati svoj život Božjom prisutnošcu.
Želim znati umiješ li živjeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mjesecu:"Da!"
Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li nakon noci provedene u boli i ocajanju ustati, izmucen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za djecu.
Ne zanima me ko si, ni kako si došao ovamo.
Želim znati hoceš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.
Ne zanima me gdje, ni što, ni s kim si ucio.
Želim znati što te podupire iznutra, kad sve ostalo nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo u pustim trenucima.
 
Je li to važno dal si bila verna?
I da li ja bejah veran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si bleda, smerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k'o žedna.
Trenuci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gde da nas probode.

I ko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta teskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno.
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nežnost,
nad nama vlada samo Neizbežnost.
 
U nasoj se ljubavi nazire ljepota,
jednom tajnom nadom, prisutna je, ceka.
U njoj se krije smisao zivota
sto nas svojim snom mami izdaleka.

U nasoj je ljubavi plamen koji tinja
i praskati zeli, pucketavo sjati.
Zivot nam se cini, kisa sto rominja
i sto nikad nece, utihnuti, stati.

Znamo nasu ljubav, vedra je i ceka,
umire u sreci, radja se u tami.
Pruzimo joj ruke, jer vjecnost je neka
ophrlila srca, sto ih zivot mami.
 
Sada te srecem
samo u snovima,
jer lavirinti moga uma
jos su jedina mjesta po kojima
zajedno sa mnom hodis.

Ja cesto izgubim moj put
i lutam bez cilja
dok ponovo ne naletim na tragove tvojih
koraka,
skrivene vec iza iduceg coska.

Groznicavo proganjam
tvoju sjenku
ali ona se vec gubi
na jutarnjem suncu
i ja proklinjem novi dan
sto me lisava tvoje prisutnosti.
 
U zenice me neprestano gleda:
Sta trazi u mojim ocima ta zena
Sjaj magijski nekog sunca koje seda -
Jednu drugu zenu i druga vremena.

Jer zaljubljen pogled zene dobro vidi
U ocima nasim, kroz sivu dubinu,
Sve tragove kojim neprijatelj minu,
I njegov sen kao tamni sen na hridi.

Dugo sja na oku tugom vecno mladom
Lik zene sto ga je ocarala jednom;
Zato jedna zena zna kad prodje kradom
Pogled za odbeglom i za nedoglednom.

Od proslosti je dusa napravljena;
Slike su po cvecu zrak sunca od juce;
Od svacega je pala neka sena;
I usahle reke i sad negde huce.

A nase ljubavi sto su davno pale,
Kao pobijena jata na po puta,
Jos zive zivotom svog prvog minuta
U ocima sto su nekad rasplakale.
 

Izmedu mene i tebe tako je malo prostora. U taj procjep
stao bi tek treptaj svjetlosti. U njeg se smjestila naša cežnja,
u njeg se smjestila naša ljubav.

Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko.
Dijeli nas tek djelic najmanjeg dijela. A ipak,
koliko god se trudio, koliko god težio i htio,
nikada me neceš dosegnuti.

Izmedu mene i tebe tako je malo vremena. U taj procjep
stao bi tek treptaj oka. U njeg se smjestio naš život,
u njeg se smjestila naša sudbina.

Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji.
Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredenih
razdaljina, prostranstvo kojeg nije potrebno prijeci.

Ne napreži se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke
ne bi li me zagrlio. Izmedu nas je more beskraja -
ne vece, ne dublje od nježnog dodira. Ali zar ne znaš?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvijek spajati.
 
Не бој се! Љубав је бескрајна!
Не стрепи
над њом…


Она неће престати никад,
у другима…


Не дај,
да од те стрепње, – од неверовања –
нестане, умре...
у теби!
 
Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takodje ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.
 
Toliko ste dobri, divni, fenomenalni.... :) presrecna sam shto sam vas sluchajno (nazalost) nashla.
POMOZITE:
trazim mp3 od Ladislava Prezigala

Zahvaljujuci potrazi za R.Sherbedzijom i chlanom "Kuchka" koji je postavio link za njegove albume, nashla sam vas.
Pomozite mi sada!!!
Pozdrav svim dushama poezije. Imate dar jer Poeziju ne razume svako niti je prihvata.
B R A V O
 
Три шибице упаљене једна за другом у ноћи
Прва да ти видим лице
Друга да ти видим очи
Последња да ти видим уста
И читава тама ноћи да бих се сетио свега тога
Стежући те у загрљају.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top