Romantika

Čekam a ne znam ni koga ni što, ni u ime čega?

Čekam a dani prolaze!

Čekam jedno novo jutro da mi promijeni život.

Čekam a vremena nemam puno!

Čekam jednu noć da u njoj zaboravim sve.

Čekam a vremena nemam puno!

Čekam neke tople riječi koje niotkud ne dolaze.

Čekam a vremena nemam puno!
 
Mislila sam da će dan biti prazan čim sam otvorila oči,
Mislila sam da od njega nemam šta da očekujem.
Pokrila sam se preko glave i dozvolila vremenu
da traje, i da traje... i da se na mene ne obazire.

Prošlo je odavno tri sata popodne kada se pojavio
crven od mraza, zadihan na mojim vratima...
Na sebi sam još uvek imala pidžamu,
svoju omiljenu, teget pidžamu iskraćalih nogavica.

Vrisnula sam veselo, kao neko neobuzdano dete
i čvrsto sam stegla svoje ruke oko njega
grlili smo se čitavih deset minuta na hodniku,
a onda sam ga pustila da uđe i da se smesti.
 
Ti si deo moga tela koji svetom luta.
Podignem ruku i osetim
kako se vazduh zagrejava.
Pogledam u plavilo,
i iz njega mi se lik tvoj smesi.
Rasirim nozdrve,
i miris me tvoj pozdravlja.
Ptice teske ljubavi,ptice neukrotivog smera
cvrkucu suludo ugnjezdene u mome srcu,
i sve vise lice
na prepelice jutarnje
vinom letnjeg sunca opijene:
kliktavo klupko zanosa
i nerazjasnjene srece.
Ti si deo moga tela,a ipak mi cesto bezis daleko,
nepostojana kao i sve drugo
ranjeno senkom proslosti.
Varko varava,Zeno,
kao sve sto pod ovim nebom hoce da voli.
Najzajazljiviji ponore od zelja i sumnji,
i potajne radoznalosti,
vecite trazilice sve novih i novih
uzbudjenja i susreta.
I novih neokusanih ushicenja
koja tinjaju u dubinama gresnog ljudskog mesa,
u neistrazenim predelima
slabasnog i trosnog ljudskog tela,
u kojem stanuju razni dobri i zli dusi
za svakojake podvige...

 
voda3a.jpg
 
Povodanj zalizo
Blatište kraj puta.
Mesecu u vodu
Pala uzda žuta.

Sam sam, a obala
Uz bok čamca mog.
Ko crkva kraj plota
Riđeg sena stog.

Tužnim, setnim grakom
Iz tišine ove
Crni tetreb mrakom
Na večernju zove.

Tamom šuma krije
Golotinju svoju ...
Moliću se krišom
Za sudbinu tvoju.

Jesenjin
 
Jos su meni noci besane
a u dusi nevreme
jer bez tebe proleca
duga su ko stoleca
znam taj put, to je nesreca

Dolaze mi duge godine
one duge, najduze
sto mi zivot udisu
sto na tugu mirisu
gase rec onu najtisu


Lezim sam dok senke promicu
dozivam, a usne ne micu
ljubav je od smrti starija
odlazimo svi pa i ja
pamti me po dobru, Marija

Neka mene zveri okuju
drugi nek te miluju
ali nemoj da im das
moje pesme koje znas
cuvaj njih da me sacuvas
 
Ako preko mora odeš naglo,
skrivši se u rupu noći guste -
utisnuću u tebe, kroz londonsku maglu
fenjera, ognjene usne.
Poređaš li karavane kroz
pustinjsku žegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prisloniću ti
pod peščanim bregom
obraz, kao Sahara vreli.


Majakovski
 
ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama zajedno rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti
našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce
u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela
zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjen u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi
oteščale i tužne
 
Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,
zalud očekujem reč pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog rečima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše večnoj pomrčini.
 
ljubav je zhiva
uvek ista uvek prisutna
samo je treba prepoznati
otkriti konture njenih udova
dubine njenih ochiju
krivine njenih vijuga
ona je jedino tu
kada zamirishe jesen trulim prahom
prolecje upliva u plucje punim dahom
kishe dok slikaju snove da budu potoci
po klizavim oknima prozora
tada, dok snegovi umiru u naruchju
i smrt gasi zhedj pahuljama
ljubaV JE UVEK TU
SAMO SU LJUDI SLEPI
 
Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.

Dovršava se san u njenoj zahvalnosti

Slično muzici, slično praznini, spokojem.



Ona će sačuvati namere moje i tvoje

I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti

Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.



U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,

Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,

Pa mi je prazan dan koji još dosao nije,

Ko granu koja se izdužuje u uzaludan sum

Neka me nedostojnog vetar obavije
 
Moje oko, kao hirurški nož
moje čelo naborano ko ranžirana železnička stanica

moje rame na koje se obaraju cikloni
moje usne za teške dojke i tanke strukove
moj stari glas koji se lomi i zamara
moja brada oblikovana prezirom
moje ruke koje lebde
rajske ptice, obična ŽIVINA?!
moje telo koje bi da bude čisti duh
moj duh odveć razočaran da bi sebi našao telo

moje koleno kleca
jer gubi ravnotežu u podtčinjavanju sveta
moj osmeh koji nagoveštava kostur
moje srce koje se troši u odbijanju ljubavi
kakvog stranca, kakvog neznanca
tvore oni
na pola puta izmedju bića i nebića?
 
Ja te volim, jer si fantasta
Ko žuta Luna i stara gitara,
Ko slatka nježnost slavujeve pjesme,
Što majsko veče bojom tuge šara.

Ja te volim, jer si ko zvijezda:
Visoko sama, i suze jer tvoje,
Što krišom plačeš, ko kajanje truju
I more budne, mučne noći moje.

Ja te volim, jer si ljubav Zemlje
Iz koje niknuh, Hrvatice draga:
Ko Bogomajka na Kamenih vratih
Što dušom sija kada preko praga
Gričkog bruji mračni Angelus.

Ja te ljubim! Zašto? Ne znam.Jer si
Mi draga, dušo, ko nada što vara,
Ko sjetne pjesme i sjene što veze
Ta žuta Luna i gitara stara.
 
Ona je kao vetar
koji povija krosnju mog drveta
Uz mene ona juri kroz noc
vodi me kroz meseceve zrake
na suncevu svetlost koja ce me spaliti.

Uzela mi je srce
ali ona to ne zna...

Osecam joj dah na licu
njeno telo tik uz moje
ne vidim joj oci
ona je van moje lige...
Ja sam samo luda koja veruje
imam sve sto joj treba
Ona je kao vetar!!!

Pogledam u ogledalo
i sve sto vidim je
mladi,stari covek koji ima samo san...

Lazem li samog sebe
da ce ona odneti bol
ako ostanem bez nje
Poludecu...
 
NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizne
cujno, k'o napadali sneg, s grana,
a možda pomak plamena što lizne
ivicu lista jesenjeg platana,
il' možda duh zalutao u sobu
kroz zakljucana vrata praznog stana,
il' davno leto maknu se u grobu -
a možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
zuj bumbara u caški sunovrata;
Pokret tek uoblicen, a vec pline
k'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
vidljiva pena na rubu praznine -
da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
u travi, pored zaspalog citaca;
Ana iz raja što naknadno blista
udaljen iza plamenoga maca;
Ana, kneginja ograde balkona
nad jezerom, u cipki puzavice,
Ana u peni cipke svog žipona,
brbljavoj prozi svoje recenice -

Slucajnosti se u secanje sležu
k'o šecer na dno neoprane caše;
sitnice samo cine ravnotežu
tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
zaostala u secanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
a možda je to samo bila Ana.

(Ivan V.Lalić)

 
na stolu svecja
gori u kolutu mraka
osvetljava perle narandjaste sfere
 jedna po jedna, svetlucaju
krajichak vatre gori u vizantijsko plavom
lebdi
u tom plamenu , bezbojnom vishe ogledaju se jedne ochi
sve blizhe i blizhe prilazi,
a sve sam dalja
to ne mozhe biti, u plamenu zhudnje ne mogu skriti
tajnu jednog srca
moje za drugo kuca
prenuh se, trgnuh
 sa ochiju tih koprenu strgnu
to ne mozhe biti
moje srce za drugo kuca
i zgasnu svecja na stolu
 
jutros trebam nečije ruke
da se oviju oko mene kao bršljan
neke tople i mirisne ruke
da ih upijem svakom svojom porom
ruke iz sna
da skinu paučinu s mojih očiju
i otvore prozor u novi dan
koji će mirisati na kavu i naranče
biti mekan i topao
i imati neku novu boju
koja još nema ime

(f.)
 
Pamtiš li magle u kojima su se rađale
Visoke nepoznate kapije ...

Kroz njihove odškrinute vratnice
Naslućivali smo boje Bosfora,
Odsjaj grčke vatre,
Strah od varvara,
Spori, uporni, zlatni pesak,
U peščanom satu Gospoda ...

Sećaš li se vetra
U lešnikovoj šumi?
Sećaš li se ljubičastog pauna?

U palati, svi stubovi su bili crveni,
Na ostrvu usidrenom u mit;
I time smo omeđili zavičaj,
Kao narandžastom linijom svetla,
Kao da smo opisali jedan veliki krug
Da u njega zatvorimo knjige, muziku i breze,
Daleko od očiju varvara ...

Pamtiš li magle, u kojima su se rađale
Visoke, nepoznate, kapije ...

Indis

NR18650.jpg
 
Sanjam te… pruzam gladne ruke prema tebi…

I osjecam jos uvijek
gladan poljubac u vrat,
onaj prvi,
ono prvo budjenje
I budim se…

Mali je krevet,
mali grad,
malo poluostrvo,
mala drzava,
mala je Evropa,
mali je Svijet,
Mali Kosmos
Da primi i prihvati ovaj osjecaj,
Ovu zelju sto me budi

Sanjam tvoje tijelo pored mog,
tvoju ruku mirnu oko moga struka i poljubac budjenja…
u vrat, u lijevi ugib moje kljucne kosti i jos malo vise…
I bojim se,
boli me
borim se
da te ne pojedem
da te tako sebicno ne ostavim u sebi.

Ako me poljubis ja cu te pojesti,
ja cu uzeti iz tebe sve ono sto ne zelis da mi das
i ja cu postati gospodar tvojih usana
i zeljecu ih svaki put sve vise i sve duze. I val strasti ce sa grudi preci na usne i ja cu uzivati, upijati, voljeti.

Ma koliko dugo
Uvijek ce biti kratko
Jer strast nas vara
I krade
I otima
I ostavlja nas same
Na ulazu vremena
Na izlazu srama

A ja te sanjam i ne zelim taj san da prestane
i pruzam gladne ruke ka tebi i privlacim sve u sebe,
na sebe,
uzimam atome razbacane po pucini nedosanjanih ideala
i vracam se tebi
i stavljam sebe u zlatnu ciniju za voce
i nudim ti ribizle i kiselo grozdje…

I iluziju zrelih krusaka i breskvi…
 
NOCNA MUZIKA

Noćna muzika
Iz daleka...jedva čujna...
Na krilima lahora...
Poput perca laka...
Melodija divna...meka...bujna...
Plovi u maglici malenog oblaka.

Očni kapci kad se sklope
I kose prekriju jastuk od svile
Duša se kupa u česticama note
U melodiji što pjevaju srebrnkaste vile.

To noćna je muzika...
Kao med je tečna...
Kao pahulja laka...
Zvončići maleni kao struja riječna
Prave plašt od bisernih oblaka.

I tako nam vječnost oduvijek pjeva
I sklada muziku noćnu...
Dušu nam nebeskim notama odijeva
Zaštitu daruje moćnu...

(s.)
 
Jesi li ti rosa sto na pustinjakove ruke pada nezno?

Uteha sto u svete noci pohadja bedne?

Je li bilo negde sudjeno i neizbezno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred gruboscu i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Cime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se dusa cisti
umrljana zivotom?

Jesi li ti duboka kao oci tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoce li moci ruke tvoje ciste i smerne
da odagnaju s cela bore,sto ih pobra
iduci zivotom?

Hoce li ljubav tvoja kao uplasena krila
pobeci ako te sa usana mojih takne plam?
Hocu li,ako i ti sa mnom budes bila
ostati zazidan u sebe,a sam
do kraja zivota?
 
A ljubav, to je ogromno nešto.
Primer je za to prvi
što, kad bi se celim svetom ratovalo
i mnogo poteklo krvi,
nebom ko crveni anđeli leteli
vatreni čelični šrapneli,
kad bi na celom svetu revolucija bila
ipak bi negde na zelenoj travi
zaljubljeni stigli ruke da stisnu
i glavu da priklone glavi.
Jaroslav Seifert
javascript:openPop('http://www.allp...6A0424C3E87BFD20AD928DA38','Details',360,300)
100481.jpg


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top