Наутилус
Domaćin
- Poruka
- 4.691
Најбоље да је ухватиш са спољне стране. Посвети се математици, благо мени.
Za mene nema više opravdanja. Sad imam oba dela... Samo još da zasučem rukave..
-
- Popularno:
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Разведене жене - веза са њима
- Dirljiv susret Kraljeva i Novog Pazara:...
- Tramp najavio ukidanje pomoći Kolumbiji...
- Zemlje EU bi danas trebale podržati...
- Mali: Samo bez panike, predsedniku se...
- Đedović Handanović: Bugarska neće...
- Ozbiljnost situacije u aktuelnoj...
- Zašto se prećutkuje Dan oslobođenja...
- 7 erotskih filmova koji su seksipilniji...
Rođendani, godišnjice, in memoriam...
- Začetnik teme quentin
- Datum pokretanja
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
krasuljak
Buduća legenda
- Poruka
- 26.629
Најбоље да је ухватиш са спољне стране. Посвети се математици, благо мени.
Biće da si Boru Spužića pobrkao sa Miletom Kitićem...
Rudjer
Iskusan
- Poruka
- 5.513
Ti si već mislio da Predeo slikan čajem ima 16 strana, ili tako nešto.
Ma da, neko ko je radio te knjige se opasno zajebavao...Kvaka, Predeo i Derviš i smrt, sve polovične verzije koje već odavno kruže netom. Vidi se da je isti autor, isti stil obrade, font...
krasuljak
Buduća legenda
- Poruka
- 26.629
To i nije tako strašno, da se primetiti. Opasno je kad učenicima prepričavaju lektiru pogrešno, a oni pojma nemaju jer je nisu ni pročitali...
2. maja 1859. rođen je Džerom K. Džerom, autor Tri čoveka u čamcu psa da i ne spominjemo.
2. maja umrli su:
Marin Držić (1567.)
Alfred de Mise (1857.)
Jovan Skerlić (1914.)
Antun Branko Šimić (1925.)
Marin Držić (1567.)
Alfred de Mise (1857.)
Jovan Skerlić (1914.)
Antun Branko Šimić (1925.)
3. maja 1991. umro je poljsko-američki pisac Jerži Kosinski.
Kosinski je kod nas najpoznatiji po romanu Prisutnost, po kome je
1979. Hal Ešbi snimio legendarni film Dobro došli, mister Čens.
Prisutnost je oštra satira američkog društva - kako političke vrhuške,
tako i običnog sveta koji preko televizije formira sistem vrednosti pa je
u tom smislu i danas je itekako aktualna.
To je priča o mentalno zaostalom baštovanu čije banalne rečenice o gajenju
biljaka "mudri" političari tumače i citiraju kao dubokoumne metafore, a njega
vide kao budućeg predsednika.
Kosinski je kod nas najpoznatiji po romanu Prisutnost, po kome je
1979. Hal Ešbi snimio legendarni film Dobro došli, mister Čens.
Prisutnost je oštra satira američkog društva - kako političke vrhuške,
tako i običnog sveta koji preko televizije formira sistem vrednosti pa je
u tom smislu i danas je itekako aktualna.
To je priča o mentalno zaostalom baštovanu čije banalne rečenice o gajenju
biljaka "mudri" političari tumače i citiraju kao dubokoumne metafore, a njega
vide kao budućeg predsednika.
Rudjer
Iskusan
- Poruka
- 5.513
Na današnji dan 1953. Ernest Hemingvej dobio je Pulicerovu nagradu za roman "Starac i more".
Na današnji dan (7. maj) 1861. rođen je Rabindranat Tagore, indijski književnik, dramaturg i filozof.
Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze.
Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine.
Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“.
Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči
i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).
Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti 7. avgusta 1941. godine.
Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze.
Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine.
Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“.
Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči
i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).
Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti 7. avgusta 1941. godine.
8. maja 1880. umro je francuski književnik Gistav Flober.
Flober je autor Gospođe Bovari, Sentimentalnog vaspitanja, Iskušenja svetog Antonija, Salamba i Buvara i Pekišea.
Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce; od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.
Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja.
Flober je autor Gospođe Bovari, Sentimentalnog vaspitanja, Iskušenja svetog Antonija, Salamba i Buvara i Pekišea.
Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce; od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.
Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja.
8. maja 1937. rođen je Tomas Ragls Pinčon mlađi, američki pisac i kultni autor
savremene američke postmodernističke proze.
Diplomirao je engleski jezik na Univerzitetu Kornel. Tokom studiranja je pohađao
časove Vladimira Nabokova, koji je tada bio predavač na istom univerzitetu.
Sredinom šezdesetih se potpuno povukao iz javnosti i mesto njegovog boravka je
već više od četiri decenije nepoznato. Njegove fotografije su retke, a dostupne su
samo one iz mladosti,
Zanimljivo je da se pojavio i u dve epizode Simpsonovih, gde je pozajmio glas svom liku,
koji je i u crtanom filmu neprepoznatljiv jer nosi kesu na glavi.
Dobitnik je Mekarturove stipendije, kao i Nacionalne književne nagrade, a smatra se i
ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost.
Romani po kojima je danas najpoznatiji: V (1963), Objava broja 49 (1966),Duga gravitacije (1973),
Vajnlend (1990), Mejson i Dikson (1997), Protiv dana (2006) i Skrivena mana (2009).
savremene američke postmodernističke proze.
Diplomirao je engleski jezik na Univerzitetu Kornel. Tokom studiranja je pohađao
časove Vladimira Nabokova, koji je tada bio predavač na istom univerzitetu.
Sredinom šezdesetih se potpuno povukao iz javnosti i mesto njegovog boravka je
već više od četiri decenije nepoznato. Njegove fotografije su retke, a dostupne su
samo one iz mladosti,
Zanimljivo je da se pojavio i u dve epizode Simpsonovih, gde je pozajmio glas svom liku,
koji je i u crtanom filmu neprepoznatljiv jer nosi kesu na glavi.
Dobitnik je Mekarturove stipendije, kao i Nacionalne književne nagrade, a smatra se i
ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost.
Romani po kojima je danas najpoznatiji: V (1963), Objava broja 49 (1966),Duga gravitacije (1973),
Vajnlend (1990), Mejson i Dikson (1997), Protiv dana (2006) i Skrivena mana (2009).
9. maja 1805. umro je Fridrih Šiler, nemački pesnik, dramaturg i filozof.
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Sahranjen je na groblju u Vajmaru, ali se nije tacno znalo koji je njegov grob, na zahtev Getea ( koji ga je i doveo u Vajmar)
posmrtno ostaci ( citaj kostur) su izvadjeni iz groba, Gete je izveceri u tajnosti uzeo lobanju , to je poverio samo Aleksandru
fon Humboltu, ali je ovaj naravno to ispricao svojim prijateljima pa tako to nije ostalo tajna..
Kasnije Gete biva sahranjen pored Shilera, medjutim Shilerov kovceg je prazan.
Mnogo godina kasnije univerzitet Tibingen pokusava da pomocu DNA analize pronadje stvaran grob Shilera, ali ne uspeva.
10. maja 1876. rođen je slovenački književnik Ivan Cankar.
Njegova prva zbirka pesama Erotika izazvala je sablazan u konzervativnim krugovima
pa je ljubljanski biskup Jeglič otkupio čitav tiraž i spalio ga.
Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, bio je politički angažovan kao
socijaldemokrata i opredeljen za ideju jugoslovenstva.
Najpoznatija dela:
Vinjete (1899)
Knjiga za lakomislene ljude (1901)
Stranci (1901)
Na klancu (1902)
Kralj Betajnove (1902)
Život i smrt Petra Novljana (1903)
Krst na gori (1904)
Sluga Jernej i njegovo pravo (1907)
Novi život (1908)
Njegova prva zbirka pesama Erotika izazvala je sablazan u konzervativnim krugovima
pa je ljubljanski biskup Jeglič otkupio čitav tiraž i spalio ga.
Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, bio je politički angažovan kao
socijaldemokrata i opredeljen za ideju jugoslovenstva.
Najpoznatija dela:
Vinjete (1899)
Knjiga za lakomislene ljude (1901)
Stranci (1901)
Na klancu (1902)
Kralj Betajnove (1902)
Život i smrt Petra Novljana (1903)
Krst na gori (1904)
Sluga Jernej i njegovo pravo (1907)
Novi život (1908)
Poslednja izmena:
11. maja 2001. umro je Daglas Adams, pisac legendarnog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju.
Na današnji dan obeležava se stogodišnjica smrti Jovana Skerlića.
15. maja 1914. preminuo je akademik Jovan Skerlić (37), najuticajniji književni kritičar u Srbiji svog vremena.
Na današnji dan, 15. maja rođeni su:
Artur Šnicler (1862. - 1932.), austrijski pisac, rodjen u Beču gde je završio studije medicine i imao lekarsku praksu. Pored jednočinki i drama kao što su Anatol (1893), Paracelzus (1899) ili Usamljeni put(1904) kojima je stekao veliku popularnost, Šnicler je u svojim mnogim pripovetkama i novelama Potporučnik Gustl (1901), Doktor Gresler, banjski lekar (1916), Kazanovin povratak u zavičaj (1918), Gospodjica Elza(1924), Novela o snu(1926) kao i u romanu Tereza. Hronika života jedne žene (1928) istakao profilisana duševna doživljavanja svojih junaka.
Po delu Novela o snu Stenli Kjubrik je snimio svoj poslednji film Širom zatvorenih očiju.
"Imam utisak da vi, zahvaljujući intuiciji – ili bolje rečeno, zahvaljujući detaljnom samoposmatranju - o drugim ljudima znate sve ono što sam ja otkrio dugotrajnim proučavanjem. Verujem da ste vi u osnovi jedan istraživač psiholoških dubina."
Sigmund Frojd, pismo Šnicleru (14. maj 1922)
"Nemam utvrdjene ideje o pravljenju filmova u posebnim kategorijama – vesterni, ratni filmovi i slično. Hteo bih da snimim film koji će preneti osećanje vremena – savremenu priču koja obuhvata osećanje vremena s psihološke, seksualne, političke ali i lične strane. To bih želeo da uradim više nego bilo šta drugo. A verovatno će to biti i najteži filmski izazov."
Stanley Kubrick (Observer, 1960)
**********
Mihail Afanasijevič Bulgakov(8911. - 1940.) ruski pisac i dramaturg, rođen u Kijevu Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima, 1923. prešao je u Moskvu gde je započeo život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgakov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela.
Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935).
Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena je na scenu.
Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925 — 1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965).
**********
Maks Friš (1911. - 1991.), švajcarski dramatičar i pisac, po struci arhitekta, jedan od najvećih nemačkih pisaca posle Drugog svetskog rata. U svojim romanima i dramama razmatrao je probleme identiteta, individualnosti i odgovornosti savremenog čoveka, kao i pitanja morala, krivice, nedužnosti i političke odgovornosti u blokovski podeljenom svetu 20. veka.
Na književnu scenu stupio je romanom Jirg Rajnhart. Letnje sudbinsko putovanje (1935), za koji je građu i motive našao sa svog putovanja po srednjoevropskim i balkanskim gradovima 1933, gde je boravio kao reporter.
Sledi roman Odgovor iz tišine (1937), ali tek posle Drugog svetskog rata, posle romana Štiler (1954) koji je doživeo veliki uspeh, potpuno se posvećuje pisanju. Roman koji mu je doneo svetsku slavu i koji je objavljen na preko 30 jezika, Homo Faber (1957), i danas je obavezna školska lektira u zemljama nemačkog govornog područja. Slede romani Recimo da mi je ime Gantenbajn (1964), Viljem Tel: školski udžbenik (1971), Montok (1975), Plavobradi (1982), kao i politički angažovane drame Grof Ederland (1951), Don Žuan ili Ljubav prema geometriji (1953), Biderman ili Podmetač požara (1958), Andora (1961) i dr. U Dnevniku 1946–1949 (1950) živo je izneo svoj doživljaj sveta u posleratnoj Evropi, a u Dnevniku 1966–1971 (1972) kritički progovara i o svojoj domovini, Švajcarskoj, i mentalitetu svojih sugrađana.
Takođe, 15. maja umrli su:
Emili Elizabet Dikinson (1830. - 1886.) je bila američka pesnikinja.
Smatra se jednom od najvećih američkih pesnikinja. Kao devojka zbog zdravstvenih problema veći deo vremena provodi u kući neprestano čitajući knjige i pišući pesme. Za svog života objavila je samo 7 pesama, ali nakon njene smrti među njenim privatnim stvarima pronalazi se kolekcija od preko 1000 pesama od kojih mnoge nisu bile završene. Njene pesme odlikuju se prepoznatljivim, unikatnim stilom, sa neverovatnim darom za reči, objedinjujući kombinaciju prefinjenog osećaja i vrhunskog intelekta. Inspiraciju za svoja dela pronalazila je u Bibliji, Šekspirovim delima i klasičnoj mitologiji.
Umrla je u 56. godini života, a kompletirana i uređena kolekcija svih njenih pesama prvi put je objavljena 1890. godine u Bostonu četiri godine posle njene smrti.
**********
Karlos Fuentes (1928.-2012.), romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista.
Jedan je od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca XX veka, kao i jedan od najvažnijih pisaca savremene svetske književnosti.
Fuentes je autor više od dvadeset knjiga proze, među kojima su i slavni romani: Smrt Artemija Kruza (1962), Sveto mesto (1967), Terra Nostra (1975), Stari Gringo (1985), Dijana (1996), Godine s Laurom Dijaz (2000), Srećne porodice (2006), Volja i sudbina (2008), Adam u raju (2009).
Najvažnije knjige eseja: Argumenti Latinske Amerike (1963), Latinska Amerika: Rat sa prošlošću (1985), Ja i drugi (1988), Novo vreme za Meksiko (1994), Protiv Buša (2004).
Romani, priče i eseji Karlosa Fuentesa prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Fuentes je napisao čitav niz eseja i esejističkih knjiga posvećenih najaktuelnijim pitanjima savremene politike, društva, kulture, ekologije ili medija.
Po Fuentesovim romanima snimljeno je nekoliko filmova. Autor je nekoliko filmskih scenarija.
Fuentes je dobio veliki broj književnih nagrada, među kojima su: Nagrada “Romulo Galjegos”, Nagrada “Alfonso Rejes”, meksička Nacionalna nagrada za književnost, Servantesova nagrada i Nagrada Princa od Asturije, Nagrada “Grinsan Kavur”, Nagrada “Pikaso”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Nagrada “Galilej”, Nagrada “Don Kihot od Manče”.
15. maja 1914. preminuo je akademik Jovan Skerlić (37), najuticajniji književni kritičar u Srbiji svog vremena.
Na današnji dan, 15. maja rođeni su:
Artur Šnicler (1862. - 1932.), austrijski pisac, rodjen u Beču gde je završio studije medicine i imao lekarsku praksu. Pored jednočinki i drama kao što su Anatol (1893), Paracelzus (1899) ili Usamljeni put(1904) kojima je stekao veliku popularnost, Šnicler je u svojim mnogim pripovetkama i novelama Potporučnik Gustl (1901), Doktor Gresler, banjski lekar (1916), Kazanovin povratak u zavičaj (1918), Gospodjica Elza(1924), Novela o snu(1926) kao i u romanu Tereza. Hronika života jedne žene (1928) istakao profilisana duševna doživljavanja svojih junaka.
Po delu Novela o snu Stenli Kjubrik je snimio svoj poslednji film Širom zatvorenih očiju.
"Imam utisak da vi, zahvaljujući intuiciji – ili bolje rečeno, zahvaljujući detaljnom samoposmatranju - o drugim ljudima znate sve ono što sam ja otkrio dugotrajnim proučavanjem. Verujem da ste vi u osnovi jedan istraživač psiholoških dubina."
Sigmund Frojd, pismo Šnicleru (14. maj 1922)
"Nemam utvrdjene ideje o pravljenju filmova u posebnim kategorijama – vesterni, ratni filmovi i slično. Hteo bih da snimim film koji će preneti osećanje vremena – savremenu priču koja obuhvata osećanje vremena s psihološke, seksualne, političke ali i lične strane. To bih želeo da uradim više nego bilo šta drugo. A verovatno će to biti i najteži filmski izazov."
Stanley Kubrick (Observer, 1960)
**********
Mihail Afanasijevič Bulgakov(8911. - 1940.) ruski pisac i dramaturg, rođen u Kijevu Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima, 1923. prešao je u Moskvu gde je započeo život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgakov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela.
Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935).
Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena je na scenu.
Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925 — 1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965).
**********
Maks Friš (1911. - 1991.), švajcarski dramatičar i pisac, po struci arhitekta, jedan od najvećih nemačkih pisaca posle Drugog svetskog rata. U svojim romanima i dramama razmatrao je probleme identiteta, individualnosti i odgovornosti savremenog čoveka, kao i pitanja morala, krivice, nedužnosti i političke odgovornosti u blokovski podeljenom svetu 20. veka.
Na književnu scenu stupio je romanom Jirg Rajnhart. Letnje sudbinsko putovanje (1935), za koji je građu i motive našao sa svog putovanja po srednjoevropskim i balkanskim gradovima 1933, gde je boravio kao reporter.
Sledi roman Odgovor iz tišine (1937), ali tek posle Drugog svetskog rata, posle romana Štiler (1954) koji je doživeo veliki uspeh, potpuno se posvećuje pisanju. Roman koji mu je doneo svetsku slavu i koji je objavljen na preko 30 jezika, Homo Faber (1957), i danas je obavezna školska lektira u zemljama nemačkog govornog područja. Slede romani Recimo da mi je ime Gantenbajn (1964), Viljem Tel: školski udžbenik (1971), Montok (1975), Plavobradi (1982), kao i politički angažovane drame Grof Ederland (1951), Don Žuan ili Ljubav prema geometriji (1953), Biderman ili Podmetač požara (1958), Andora (1961) i dr. U Dnevniku 1946–1949 (1950) živo je izneo svoj doživljaj sveta u posleratnoj Evropi, a u Dnevniku 1966–1971 (1972) kritički progovara i o svojoj domovini, Švajcarskoj, i mentalitetu svojih sugrađana.
Takođe, 15. maja umrli su:
Emili Elizabet Dikinson (1830. - 1886.) je bila američka pesnikinja.
Smatra se jednom od najvećih američkih pesnikinja. Kao devojka zbog zdravstvenih problema veći deo vremena provodi u kući neprestano čitajući knjige i pišući pesme. Za svog života objavila je samo 7 pesama, ali nakon njene smrti među njenim privatnim stvarima pronalazi se kolekcija od preko 1000 pesama od kojih mnoge nisu bile završene. Njene pesme odlikuju se prepoznatljivim, unikatnim stilom, sa neverovatnim darom za reči, objedinjujući kombinaciju prefinjenog osećaja i vrhunskog intelekta. Inspiraciju za svoja dela pronalazila je u Bibliji, Šekspirovim delima i klasičnoj mitologiji.
Umrla je u 56. godini života, a kompletirana i uređena kolekcija svih njenih pesama prvi put je objavljena 1890. godine u Bostonu četiri godine posle njene smrti.
**********
Karlos Fuentes (1928.-2012.), romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista.
Jedan je od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca XX veka, kao i jedan od najvažnijih pisaca savremene svetske književnosti.
Fuentes je autor više od dvadeset knjiga proze, među kojima su i slavni romani: Smrt Artemija Kruza (1962), Sveto mesto (1967), Terra Nostra (1975), Stari Gringo (1985), Dijana (1996), Godine s Laurom Dijaz (2000), Srećne porodice (2006), Volja i sudbina (2008), Adam u raju (2009).
Najvažnije knjige eseja: Argumenti Latinske Amerike (1963), Latinska Amerika: Rat sa prošlošću (1985), Ja i drugi (1988), Novo vreme za Meksiko (1994), Protiv Buša (2004).
Romani, priče i eseji Karlosa Fuentesa prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Fuentes je napisao čitav niz eseja i esejističkih knjiga posvećenih najaktuelnijim pitanjima savremene politike, društva, kulture, ekologije ili medija.
Po Fuentesovim romanima snimljeno je nekoliko filmova. Autor je nekoliko filmskih scenarija.
Fuentes je dobio veliki broj književnih nagrada, među kojima su: Nagrada “Romulo Galjegos”, Nagrada “Alfonso Rejes”, meksička Nacionalna nagrada za književnost, Servantesova nagrada i Nagrada Princa od Asturije, Nagrada “Grinsan Kavur”, Nagrada “Pikaso”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Nagrada “Galilej”, Nagrada “Don Kihot od Manče”.
Poslednja izmena:
16. maja 1898. rođena je Desanka Maksimović srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica
Srpske akademije nauka i umetnosti.
Bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije,
sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i
proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila
1920. godine u časopisu „Misao“.
**********
16. maja 1984. umro je Irvin Šo američki romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča čija su dela prodata
u preko 14 miliona kopija. Najpoznatiji je po romanu Mladi lavovi (1948) po kom je snimljen istoimeni film sa
Marlon Brandom, Montgomeri Kliftom i Din Martinom.
Srpske akademije nauka i umetnosti.
Bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije,
sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i
proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila
1920. godine u časopisu „Misao“.
**********
16. maja 1984. umro je Irvin Šo američki romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča čija su dela prodata
u preko 14 miliona kopija. Najpoznatiji je po romanu Mladi lavovi (1948) po kom je snimljen istoimeni film sa
Marlon Brandom, Montgomeri Kliftom i Din Martinom.
20. maja 1799. rođen je Onore de Balzak (1799. - 1850.), francuski romanopisac koji se smatra ključnim
autorom realizma.
Balzak se preselio u Pariz 1814. godine radi pohađanja Pravnog fakulteta.
Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je
u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.
Plemićko de dodao je svom prezimenu 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.
Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839.) je
povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849.) je dobio samo dva glasa.
Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove međusobno povezane romane. Balzak je
prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika.
U predgovoru «Ljudskoj komediji» (objavljenom 1842. godine) je naglasio da će to biti istorija koju su zaboravili
toliki istoričari, istorija naravi.
Predvideo je da «Ljudska komedija» sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91.
Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze «Golicave
priče» ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine.
Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Često
je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće i kafe ne bi li što pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time
da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima greške u tekstu, a pojedini delovi su površni ili
nedovršeni.
Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl
Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot.
U svom Katalogu dela koja će sadržati «Ljudska komedija», Balzak je predvideo sledeću podelu:
autorom realizma.
Balzak se preselio u Pariz 1814. godine radi pohađanja Pravnog fakulteta.
Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je
u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.
Plemićko de dodao je svom prezimenu 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.
Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839.) je
povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849.) je dobio samo dva glasa.
Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove međusobno povezane romane. Balzak je
prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika.
U predgovoru «Ljudskoj komediji» (objavljenom 1842. godine) je naglasio da će to biti istorija koju su zaboravili
toliki istoričari, istorija naravi.
Predvideo je da «Ljudska komedija» sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91.
Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze «Golicave
priče» ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine.
Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Često
je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće i kafe ne bi li što pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time
da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima greške u tekstu, a pojedini delovi su površni ili
nedovršeni.
Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl
Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot.
U svom Katalogu dela koja će sadržati «Ljudska komedija», Balzak je predvideo sledeću podelu:
- Prvi deo: Studije naravi, razvrstane po temama u šest grupa:
- Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio),
- Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije),
- Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons),
- Prizori iz političkog života (Poslanik iz Arsija),
- Prizori iz vojničkog života (Šuani),
- Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu).
- Drugi deo: Filozofske studije – Šagrinska koža, Traganje za apsolutnim.
- Treći deo: Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled «Fiziologija braka»
Наутилус
Domaćin
- Poruka
- 4.691
Иначе, Балзак је написао:
Гопсек
Кад жена зри (Тридесетогодишња жена)
Пуковник Шабер
Чича Горио
Беатрича
Лажна драгана
Записи двеју младих жена
Албер Саварус
Модест Мињон
Евгенија Гранде
Славни Годисар
Музеј старина
Изгубљене илузије
Урсула Мируе
Мутивода
Ферагус
Војвоткиња де Ланже
Златоока девојка
Фацино Цане
Цетар Бирото
Службеници
Банка Нисенжан
Сјај и беда куртизана
Наличје савремене историје
Рођака Бета
Рођак Понс
Малограђани
Један догађај за време терора
Посланик д' Арси
Шуани
Сеоски лекар
Љиљан у долу
Сеоски поп
Сељаци
Код мачке која се лопта
Соразин
Еликсир дугог живота
Вендета
Шагринска кожа
Луј Ламбер
Серафита
Трагање за апсолутним
Физиологија брака
Непознато ремек дело
Бал у Соу
Брачни уговор
Безбожникова миса
Стара девојка
Масимила Дони
Тајне књегиње де Кадињан
Пјерета
Забрана
Тамна историја
Турски поп
Црвена крчма
Напуштена жена
Кинолине вештине
Вотрен
Меркаде или послован човек
Брачна школа
Маћеха
Голицаве приче
Кромвел
Жан-Луј
Стогодишњица
Анета и злочинац
Једна Евина кћи
Један пословни човек
Последње Вотреново утеловљење
Мелмот покајник
Битка
Госпођа Фирмијани
Гренадијера
Збогом
Један краљ боема
О Катарини Медичи
Окружна муза
Онорина
Памела Жиро
Писма о Паризу
Писма странкињи (преписи)
Пјер Грасу
Породични мир
Први кораци у животу
Проклето дете
Стављање под старатељство
Породица Марана
Сорозин
Ел Вердуго (Џелат)
Порука
Тајна браће Руђери
Чиновници
Малограђани (?)
Глумили су не знајући
Кобна клисура
Дон Жуан од Белвидера
Гопсек
Кад жена зри (Тридесетогодишња жена)
Пуковник Шабер
Чича Горио
Беатрича
Лажна драгана
Записи двеју младих жена
Албер Саварус
Модест Мињон
Евгенија Гранде
Славни Годисар
Музеј старина
Изгубљене илузије
Урсула Мируе
Мутивода
Ферагус
Војвоткиња де Ланже
Златоока девојка
Фацино Цане
Цетар Бирото
Службеници
Банка Нисенжан
Сјај и беда куртизана
Наличје савремене историје
Рођака Бета
Рођак Понс
Малограђани
Један догађај за време терора
Посланик д' Арси
Шуани
Сеоски лекар
Љиљан у долу
Сеоски поп
Сељаци
Код мачке која се лопта
Соразин
Еликсир дугог живота
Вендета
Шагринска кожа
Луј Ламбер
Серафита
Трагање за апсолутним
Физиологија брака
Непознато ремек дело
Бал у Соу
Брачни уговор
Безбожникова миса
Стара девојка
Масимила Дони
Тајне књегиње де Кадињан
Пјерета
Забрана
Тамна историја
Турски поп
Црвена крчма
Напуштена жена
Кинолине вештине
Вотрен
Меркаде или послован човек
Брачна школа
Маћеха
Голицаве приче
Кромвел
Жан-Луј
Стогодишњица
Анета и злочинац
Једна Евина кћи
Један пословни човек
Последње Вотреново утеловљење
Мелмот покајник
Битка
Госпођа Фирмијани
Гренадијера
Збогом
Један краљ боема
О Катарини Медичи
Окружна муза
Онорина
Памела Жиро
Писма о Паризу
Писма странкињи (преписи)
Пјер Грасу
Породични мир
Први кораци у животу
Проклето дете
Стављање под старатељство
Породица Марана
Сорозин
Ел Вердуго (Џелат)
Порука
Тајна браће Руђери
Чиновници
Малограђани (?)
Глумили су не знајући
Кобна клисура
Дон Жуан од Белвидера
Poslednja izmena:
21. maja 1688. rođen je Aleksandar Poup (1688. - 1744.), engleski književnik.
Najviše je poznat po svojim satiričkim stihovima i prevodu Homera. On je treći, najviše citirani
pisac u The Oxford Dictionary of Quotations, posle Šekspira i Tenisona.
Biografija
Najviše je poznat po svojim satiričkim stihovima i prevodu Homera. On je treći, najviše citirani
pisac u The Oxford Dictionary of Quotations, posle Šekspira i Tenisona.
Biografija
Poslednja izmena:
22. maja 1859. rođen je Artur Konan Dojl 1859.-1930.), „otac“ čuvenog Šerloka Holmsa.
Dojl je rođen u Edinburgu (Škotska). Iako je njegova porodica bila u srodstvu sa kraljevskom,
Artur je odrastao u "otmenom siromaštvu" - zahvaljujući neodgovornom ocu alkoholičaru. Dečak
je spas nalazio u čitanju u kojem je bio tako revnostan da je lokalna biblioteka specijalno zbog
njega donela propis da se knjige ne mogu zamenjivati češće od jednom dnevno.
Tokom školovanja u jezuitskoj školi - Feldkirh u Nemačkoj - otkrio je dela Edgara Alana Poa koji
će kasnije uticati na njegov pripovedački stil. Po povratku iz Nemačke upisao je medicinu na
univerzitetu u Edinburgu. Tokom studija nalazi inspiraciju za svog Šerloka Holmsa – Džozefa Bela,
hirurga koji je, kako se sećao Dojl, imao "sposobnost postavljanja dijagnoze i to ne samo bolesti
već i profesije i ličnosti".
Dojl je pisao brzo, ponekad ne prekidajući pisanje dok je razgovarao sa pacijentom.
Kada je krajem 1880. počeo da piše priče o Šerloku Holmsu, Britanci su bili gladni takvog štiva
pa su ove priče veoma brzo stekle veliku popularnost.
Međutim, detektiv koji mu je doneo veliku slavu, za Dojla je postao noćna mora: dobar deo života
se borio da se nekako otrese tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa,
vajkajući se kako ga mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po “ozbiljnim”, epskim delima…
Ova pojava će kasnije dobiti ime - Dojlov sindrom.
1891. preselio se u London gde je imao praksu kao oftalmolog što mu je dalo više vremena za
pisanje. Iste godine pisao je majci: Mislim kako bi bilo dobro ubiti Holmsa... i završiti s njim zauvek.
Odvlači mi misli od važnijih stvari. To je i uradio u decembru 1893. u delu Poslednji problem opisavši
borbu Holmsa s najvećim neprijateljem profesorom Morijartijem u kojoj su obojica poginuli u padu s
vodopada. Nakon protesta čitalaca oživeo ga je u delu Avantura prazne kuće s objašnjenjem da je
samo Morijarti preminuo, a Holms je inscenirao svoju smrt kako bi se obračunao sa svojim drugim
neprijeteljima.
Šerlok Holms se pojavio u još 56 kratkih priča i u četiri Dojlova romana.
20. maja 1885. umro je Viktor Igo (1802.-1885.). Bbio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik
mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske
književnosti.
Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske.
Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti
najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj
godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj
biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.
Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na
originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u
književnosti.
Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova
književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom
i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč
već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku,
kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao
za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune.
I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog
francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno
delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to
delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.
Igo je svoj prvi roman, Han Islanđanin izdao 1823., a drugi roman Bug-Žargal, izdao je tri godine kasnije, 1826.
U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829.; Les Feuilles d' automne,
1831.; Les Chants du crépuscule, 1835.; Les Voix intérieures, 1837.; i Les Rayons et les ombres, 1840.) i tako
utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.
Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829., a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na
jedno od njegovih kasnijih dela. Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt je delo koje je imalo dubok uticaj
na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. Klod Ge, kratka dokumentarna priča o
ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834., i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila
preteča njegovog najpoznatijeg dela Jadnici. Prvi Igov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna Bogorodičina
crkva u Parizu, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata
romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji
su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada
aktivno čuvaju.
Za života je Igo izdao 53 dela, još 19 je objavljeno posthumno.
Dojl je rođen u Edinburgu (Škotska). Iako je njegova porodica bila u srodstvu sa kraljevskom,
Artur je odrastao u "otmenom siromaštvu" - zahvaljujući neodgovornom ocu alkoholičaru. Dečak
je spas nalazio u čitanju u kojem je bio tako revnostan da je lokalna biblioteka specijalno zbog
njega donela propis da se knjige ne mogu zamenjivati češće od jednom dnevno.
Tokom školovanja u jezuitskoj školi - Feldkirh u Nemačkoj - otkrio je dela Edgara Alana Poa koji
će kasnije uticati na njegov pripovedački stil. Po povratku iz Nemačke upisao je medicinu na
univerzitetu u Edinburgu. Tokom studija nalazi inspiraciju za svog Šerloka Holmsa – Džozefa Bela,
hirurga koji je, kako se sećao Dojl, imao "sposobnost postavljanja dijagnoze i to ne samo bolesti
već i profesije i ličnosti".
Dojl je pisao brzo, ponekad ne prekidajući pisanje dok je razgovarao sa pacijentom.
Kada je krajem 1880. počeo da piše priče o Šerloku Holmsu, Britanci su bili gladni takvog štiva
pa su ove priče veoma brzo stekle veliku popularnost.
Međutim, detektiv koji mu je doneo veliku slavu, za Dojla je postao noćna mora: dobar deo života
se borio da se nekako otrese tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa,
vajkajući se kako ga mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po “ozbiljnim”, epskim delima…
Ova pojava će kasnije dobiti ime - Dojlov sindrom.
1891. preselio se u London gde je imao praksu kao oftalmolog što mu je dalo više vremena za
pisanje. Iste godine pisao je majci: Mislim kako bi bilo dobro ubiti Holmsa... i završiti s njim zauvek.
Odvlači mi misli od važnijih stvari. To je i uradio u decembru 1893. u delu Poslednji problem opisavši
borbu Holmsa s najvećim neprijateljem profesorom Morijartijem u kojoj su obojica poginuli u padu s
vodopada. Nakon protesta čitalaca oživeo ga je u delu Avantura prazne kuće s objašnjenjem da je
samo Morijarti preminuo, a Holms je inscenirao svoju smrt kako bi se obračunao sa svojim drugim
neprijeteljima.
Šerlok Holms se pojavio u još 56 kratkih priča i u četiri Dojlova romana.
20. maja 1885. umro je Viktor Igo (1802.-1885.). Bbio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik
mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske
književnosti.
Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske.
Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti
najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj
godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj
biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.
Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na
originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u
književnosti.
Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova
književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom
i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč
već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku,
kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao
za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune.
I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog
francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno
delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to
delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.
Igo je svoj prvi roman, Han Islanđanin izdao 1823., a drugi roman Bug-Žargal, izdao je tri godine kasnije, 1826.
U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829.; Les Feuilles d' automne,
1831.; Les Chants du crépuscule, 1835.; Les Voix intérieures, 1837.; i Les Rayons et les ombres, 1840.) i tako
utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.
Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829., a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na
jedno od njegovih kasnijih dela. Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt je delo koje je imalo dubok uticaj
na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. Klod Ge, kratka dokumentarna priča o
ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834., i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila
preteča njegovog najpoznatijeg dela Jadnici. Prvi Igov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna Bogorodičina
crkva u Parizu, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata
romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji
su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada
aktivno čuvaju.
Za života je Igo izdao 53 dela, još 19 je objavljeno posthumno.
23. maja 1891. rođen je švedski pisac Per Fabijan Lagerkvist (1891.-1974.),
dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1951.
Napisao je vise od četrdeset knjiga, često menjajući autorski, poetski, i stilski
pristup. Pisao je poeziju, pozorišne komade, romane, pripovetke i eseje.
Centralni motiv njegovog dela je moralno pitanje dobra i zla. Iako nije verovao
u crkvene doktrine, u delima je koristio hrišćanske religijske motive i ličnosti.
Prvi je švedski ekspresionista, a u pesmama i dramama izražava haotični svet
iz doba Prvog svetskog rata, oslanjajući se na dela kasnog Strindberga.
U međuratnom razdoblju u njegovo delo probijaju i svetliji tonovi, koji se 30-tih
godina ponovo pomračuju, kada Lagerkvist nastupa kao oštar borac protiv diktature
i nečovečnosti. Godine 1933. kada Hitler dolazi na vlast, Lagerkvist piše Krvnika,
delo koje je protest protiv nasilja.
Neprestano obuzet problemom zla, u svojoj najznačajnijoj prozi Kepec (Patuljak),
predstavlja utelovljenje svih negativnih ljudskih osobina, pa pomoću likova renesanse,
simbolizuje moderna stanja.
Dela:
Železo i ljudi
Večiti smešak
Okrutne priče
Baraba
Sibila
Hodočasnik na moru
Poslednji čovek
Čovek bez duše
Pobeda u tmini
23. maja1906. umro je Henrik Ibzen (1828.-1906.) norveški dramski pisac.
U njegovom prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga
se on postepeno oslobađa. U ovom periodu je nastala drama Per Gint koja se smatra
najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je
napisao u stihu.
Sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu u
kojoj će se baviti kritikom bezočnosti građanskog društva, kritikom položaja žene u
društvu, problemom krivice i praštanja, gušenja istine koja smeta građanskom sloju.
Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao
što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada.
Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome
se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u
Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.
Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju
na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame,
ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje
nerazrešiv. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek
iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.
Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke
drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas.
Dela:
Katilina
Gospođa Inger iz Estrota
Praznik u Solhaugu
Ratnici na Helgolandu
Komedija ljubavi
Borba za tron/Pretendenti na presto
Per Gint
Savez mladih
Cezar i Galilejci
Stubovi društva
Lutkina kuća ili Nora
Aveti
Narodni neprijatelj
Divlja patka
Gospođa s mora
Heda Gabler
Graditelj Sulnes
Mali Ejolf
Kad se mi mrtvi probudimo
dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1951.
Napisao je vise od četrdeset knjiga, često menjajući autorski, poetski, i stilski
pristup. Pisao je poeziju, pozorišne komade, romane, pripovetke i eseje.
Centralni motiv njegovog dela je moralno pitanje dobra i zla. Iako nije verovao
u crkvene doktrine, u delima je koristio hrišćanske religijske motive i ličnosti.
Prvi je švedski ekspresionista, a u pesmama i dramama izražava haotični svet
iz doba Prvog svetskog rata, oslanjajući se na dela kasnog Strindberga.
U međuratnom razdoblju u njegovo delo probijaju i svetliji tonovi, koji se 30-tih
godina ponovo pomračuju, kada Lagerkvist nastupa kao oštar borac protiv diktature
i nečovečnosti. Godine 1933. kada Hitler dolazi na vlast, Lagerkvist piše Krvnika,
delo koje je protest protiv nasilja.
Neprestano obuzet problemom zla, u svojoj najznačajnijoj prozi Kepec (Patuljak),
predstavlja utelovljenje svih negativnih ljudskih osobina, pa pomoću likova renesanse,
simbolizuje moderna stanja.
Dela:
Železo i ljudi
Večiti smešak
Okrutne priče
Baraba
Sibila
Hodočasnik na moru
Poslednji čovek
Čovek bez duše
Pobeda u tmini
23. maja1906. umro je Henrik Ibzen (1828.-1906.) norveški dramski pisac.
U njegovom prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga
se on postepeno oslobađa. U ovom periodu je nastala drama Per Gint koja se smatra
najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je
napisao u stihu.
Sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu u
kojoj će se baviti kritikom bezočnosti građanskog društva, kritikom položaja žene u
društvu, problemom krivice i praštanja, gušenja istine koja smeta građanskom sloju.
Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao
što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada.
Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome
se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u
Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.
Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju
na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame,
ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje
nerazrešiv. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek
iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.
Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke
drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas.
Dela:
Katilina
Gospođa Inger iz Estrota
Praznik u Solhaugu
Ratnici na Helgolandu
Komedija ljubavi
Borba za tron/Pretendenti na presto
Per Gint
Savez mladih
Cezar i Galilejci
Stubovi društva
Lutkina kuća ili Nora
Aveti
Narodni neprijatelj
Divlja patka
Gospođa s mora
Heda Gabler
Graditelj Sulnes
Mali Ejolf
Kad se mi mrtvi probudimo
Na današnji dan, 24. maj, Rođeni su Mihail Šolohov i Josif Brodski.
Šolohov spada u red najvećih pisaca savremene, ne samo sovjetske, nego i svetske književnosti.
Po poreklu donski kozak, on je jedan od najboljih poznavalaca mentaliteta i psiholigije kozaštva,
pa je otuda postao i njegov najverniji tumač u literaturi.
Rođen je 24. maja 1905. godine na imanju Kružilino u Donskom okrugu, u porodici "raznočinca"
koji je menjao mnoga životna zanimanja. Šoholovljevo školovanje nije bilo redovno ni potpuno, i
on se smatra samoukom. Kao i otac, i on je često menjao zanimanja: bio je zemljoradnik, nabavljač,
borac protiv intervencionističkih bandi, zatim utovarač,i zidar, pa kancelarijski službenik, kada je i
objavio svoj prvi feljton u listu "Omladinska istina". Osećajući da ga stvaralački impulsi neodoljivo
vezuju za Don i kozake, on se vratio u zavičaj da piše "o ljudima među kojima se rodio i koje je
poznavao". Objavio je zbirku Donske pripovetke (1926), romane Tihi Don (I-1928; II-1929; III-
1933 i IV-1940) i Uzorena ledina (I-1932 i II-1960). Veliki uspeh doživela je njegova povest
Čovekova sudbina (1957). U toku drugog svetskog rata Šolohov je bio dopisnik sa ratnog fronta,
gde je prikupio građu za svoj novi u celosti još uvek neobjavljen roman Oni su se borili za domovinu.
Dubina poniranja u ljudsku psihu, literarna objektivnost u slikanju tragike ruskog čoveka zahvaćenog
vihorom revolucije, njegov sveži i slikoviti pesnički stil, posebno su doprineli njegovoj književnoj slavi.
Pored najviših sovjetskih odlikovanja, Šolohov je i dobitnik Nobelove nagrade za književnost koja mu
je dodeljena 1965.godine.
Šolohov se kao umetnik javio u doba kad je sovjetska literatura tek počinjala da traži izraz za svoju
revolucionarnu viziju sveta. Dok su se u Moskvi i Petrogradu vodile žučne rasprave oko ekspresionizma,
futurizma, kubizma i drugih modernističkih strujanja u tadašnjoj literaturi, Šolohov je postajano ostajao
u najboljim tradicijama ruskog klasičnog realizma, dajući mu pečat svoje snažne umetničke individualnosti.
Literarna tematika Mihaila Šolohova je živo iskustvo iz revolucije, građanskog rata i izgradnje sovjetskog
društva. Ove prekretničke istorijske događaje Šolohov je literarno trasponovao u široke epopejske slike
života i sudbina svojih donskih kozaka.
Kao stilist, Šoholov je maksimalno razvio i oplemenio vrline realistčkog književnog metoda. On priča o
životu bogatim, razvijenim i raznobojnim slikama. To je i surov i prozaičan život, čas osunčan ljudskom
srećom čas poraženom tragikom, vrletan i sa iskušenjima koja vrebaju krhku ljudsku prirodu, ali i sa
mnogo svetlosti na horitontima za one koji su u njemu izabrali stvaranje i akciju.
Umro je 21. februara 1984.godine.
Izvor: Dragutin A. Stefanović Mihail Aleksandrovič Šolohov
Josif Aleksandrovič Brodski, ruski pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade
za književnost 1987. godine. Rođen je u Lenjingradu (Sankt Petersburgu), 24. maja 1940. godine.
S petnaest godina napušta školu i pokušava se upisati u školu za posade podmornica. Kad mu to ne
polazi za rukom preuzima mnogo raznih poslova, od bolnice do fabrike. U isto vrijeme je samostalno
učio engleski, te poljski kako bi mogao prevoditi djela svog omiljenog pisca Česłava Miłoša.
Brodski objavljuje prva svoja dela 1957. godine i dobija snažnu podršku od pjesnikinje Ane Ahmatove.
U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja
na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).
Na zao glas došao je 1963., kada je u Sovjetskom Savezu osuđen za društveni parazitizam na pet godina
prisilnog rada i upućen u logor u blizini Arhangelska zbog društvenog parazitizma. Njegova krivica se
sastojala u činjenici da nije htio pohađati niti jednu školu, a nije se htio ni zaposliti. Kazna mu je smanjena
nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.
Godine 1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje
istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel
epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti
senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio
je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta
u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost
1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.
Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen
je na groblju San Mikele u Veneciji.
Šolohov spada u red najvećih pisaca savremene, ne samo sovjetske, nego i svetske književnosti.
Po poreklu donski kozak, on je jedan od najboljih poznavalaca mentaliteta i psiholigije kozaštva,
pa je otuda postao i njegov najverniji tumač u literaturi.
Rođen je 24. maja 1905. godine na imanju Kružilino u Donskom okrugu, u porodici "raznočinca"
koji je menjao mnoga životna zanimanja. Šoholovljevo školovanje nije bilo redovno ni potpuno, i
on se smatra samoukom. Kao i otac, i on je često menjao zanimanja: bio je zemljoradnik, nabavljač,
borac protiv intervencionističkih bandi, zatim utovarač,i zidar, pa kancelarijski službenik, kada je i
objavio svoj prvi feljton u listu "Omladinska istina". Osećajući da ga stvaralački impulsi neodoljivo
vezuju za Don i kozake, on se vratio u zavičaj da piše "o ljudima među kojima se rodio i koje je
poznavao". Objavio je zbirku Donske pripovetke (1926), romane Tihi Don (I-1928; II-1929; III-
1933 i IV-1940) i Uzorena ledina (I-1932 i II-1960). Veliki uspeh doživela je njegova povest
Čovekova sudbina (1957). U toku drugog svetskog rata Šolohov je bio dopisnik sa ratnog fronta,
gde je prikupio građu za svoj novi u celosti još uvek neobjavljen roman Oni su se borili za domovinu.
Dubina poniranja u ljudsku psihu, literarna objektivnost u slikanju tragike ruskog čoveka zahvaćenog
vihorom revolucije, njegov sveži i slikoviti pesnički stil, posebno su doprineli njegovoj književnoj slavi.
Pored najviših sovjetskih odlikovanja, Šolohov je i dobitnik Nobelove nagrade za književnost koja mu
je dodeljena 1965.godine.
Šolohov se kao umetnik javio u doba kad je sovjetska literatura tek počinjala da traži izraz za svoju
revolucionarnu viziju sveta. Dok su se u Moskvi i Petrogradu vodile žučne rasprave oko ekspresionizma,
futurizma, kubizma i drugih modernističkih strujanja u tadašnjoj literaturi, Šolohov je postajano ostajao
u najboljim tradicijama ruskog klasičnog realizma, dajući mu pečat svoje snažne umetničke individualnosti.
Literarna tematika Mihaila Šolohova je živo iskustvo iz revolucije, građanskog rata i izgradnje sovjetskog
društva. Ove prekretničke istorijske događaje Šolohov je literarno trasponovao u široke epopejske slike
života i sudbina svojih donskih kozaka.
Kao stilist, Šoholov je maksimalno razvio i oplemenio vrline realistčkog književnog metoda. On priča o
životu bogatim, razvijenim i raznobojnim slikama. To je i surov i prozaičan život, čas osunčan ljudskom
srećom čas poraženom tragikom, vrletan i sa iskušenjima koja vrebaju krhku ljudsku prirodu, ali i sa
mnogo svetlosti na horitontima za one koji su u njemu izabrali stvaranje i akciju.
Umro je 21. februara 1984.godine.
Izvor: Dragutin A. Stefanović Mihail Aleksandrovič Šolohov
Josif Aleksandrovič Brodski, ruski pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade
za književnost 1987. godine. Rođen je u Lenjingradu (Sankt Petersburgu), 24. maja 1940. godine.
S petnaest godina napušta školu i pokušava se upisati u školu za posade podmornica. Kad mu to ne
polazi za rukom preuzima mnogo raznih poslova, od bolnice do fabrike. U isto vrijeme je samostalno
učio engleski, te poljski kako bi mogao prevoditi djela svog omiljenog pisca Česłava Miłoša.
Brodski objavljuje prva svoja dela 1957. godine i dobija snažnu podršku od pjesnikinje Ane Ahmatove.
U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja
na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).
Na zao glas došao je 1963., kada je u Sovjetskom Savezu osuđen za društveni parazitizam na pet godina
prisilnog rada i upućen u logor u blizini Arhangelska zbog društvenog parazitizma. Njegova krivica se
sastojala u činjenici da nije htio pohađati niti jednu školu, a nije se htio ni zaposliti. Kazna mu je smanjena
nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.
Godine 1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje
istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel
epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti
senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio
je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta
u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost
1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.
Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen
je na groblju San Mikele u Veneciji.
25. maja 1803. rođen je Ralf Voldo Emerson (1803.-1882.) američki filozof, esejista i pesnik.
Po svojim idejama i uticaju središnja je ličnost američkog intelektualnog života u 19. veku.
Njegovo predavanje pod naslovom Američki učenjak nazvano je „intelektualnom Deklaracijom
nezavisnosti“. Uređivao je list The Deal. Smatrao je da je pesnikova uloga da nam pomogne
da uvidimo ono stalno u onomu što je promenjivo i prolazno. Objavio je knjige Ugledni ljudi i
Engleske značajke, te zbirke eseja Provođenje života, Društvo i osama, Priroda i Ogledi
25. maja 1925. rođen je Robert Ladlam (1925.-2001.) jedan od najslavnijih pisaca špijunskih
trilera (napisao ih je ukupno 25).
Posle dve decenije rada kao glumac i pozorišni producent, okrenuo se pisanju tek u 40. godini,
pitajući se da li će uopšte imati uspeha u tome. Njegov prvi roman Skarlatijevo nasleđe pojavio
se 1971. a usledilo je još 24, među kojima su Ostermanov vikend, Parsifalov mozaik, Borneov
identitet, Borneova premoć, Borneov ultimatum, Malteški krug, Trevejnm, Krik Halidona, Put
za Omahu, Put za Gandolfo. Prometejeva obmana...
Romani tog majstora špijunskog žanra prodati su u više od 220 miliona primeraka u 40 zemalja
i prevedeni na 32 jezika.
Uzbudljive i maštovite avanture nekih junaka ovih dela pretočene su u filmske priče, recimo
Ostermanov vikend i Borneov identitet.
U mnogim intervjuima se hvalio da mu pozorišno iskustvo pomaže da "postavi" scene i "složi"
zaplet tako da čitaoci uživaju u knjizi kao što bi uživali u dobroj predstavi.
25. maja 1939. rođen je Rejmond Karver (1939-1988.), američki pesnik i pisac kratkih priča.
U domenu kratke priče Karver se svrstava u najznačajnije američke pisce, poput Hemingveja i
Selindžera.
R]ođen je u Oregonu, na krajnjem severozapadu Amerike. Poreklom iz siromašne radničke porodice,
oženio se već u devetnaestoj godini, a uskoro dobio i dvoje dece. Bio je prisiljen da radi razne poslove
da bi prehranio porodicu i stalno je menjao mesto boravka. Vremenom je postao alkoholičar, što je
dovelo do raspada porodice.
Skoro sve Karverove pesme i priče su autobiografske, uglavnom se bave svakodnevnim životom običnih
ljudi američke niže klase, a poznate po svom minimalističkom izrazu i prigušenoj emotivnosti. Njegove
priče stekle su svetsku popularnost i postale model i uzor mnogim savremenim autorima.
Na srpski jezik prevedene su zbirke Katedrala i O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi.
25. maja 1681. umro je Pedro Kalderon de la Barka španski dramaturg španskog Zlatnog veka.
Proslavio se jednočinkama s motivima iz Biblije, a njegova filozofska drama Život je san zadržala
se do danas na pozorišnim repertoarima
Pozorišno delo Kalderona de la Barke znači kulminaciju baroka pozorišnog modela stvorenog
krajem XVI i početkom XVII veka od strane Lope de Vega.
Po računici koju je on sam sačinio, njegova dramska produkcija sastoji se od sto deset
komedija i osamdeset drugih dela
Kalderon de la Barka je van Španije poznat prvenstveno kao filozofski pesnik tako da se njegove
drame mogu nazvati filozofsko-simboličnim dramama]. Piščev pesimizam donekle se može objasniti
teškim prilikama u Španiji u XVII veku, ali još više njegovim karakterom. Jedno od autorovih
najvrednijih dela jeste filozofska drama Život je san (La vida es sueño), nastala između 1631. i 1635.
godine.
Istorijske komedije: Lekar svoje časti (1635), Za tajnu uvredu, tajna osveta (1637), Gradonačelnik iz
Zalameje (1642), Slikar svoje obeščašćenosti (1650)
Religiozne komedije: Pobožnost za krst (1633), Čudesni mađioničar (1637), Život je san (1636)
Mitološke komedije: Eho i Narcis (1661), Prometejeva statua (oko 1672)
Po svojim idejama i uticaju središnja je ličnost američkog intelektualnog života u 19. veku.
Njegovo predavanje pod naslovom Američki učenjak nazvano je „intelektualnom Deklaracijom
nezavisnosti“. Uređivao je list The Deal. Smatrao je da je pesnikova uloga da nam pomogne
da uvidimo ono stalno u onomu što je promenjivo i prolazno. Objavio je knjige Ugledni ljudi i
Engleske značajke, te zbirke eseja Provođenje života, Društvo i osama, Priroda i Ogledi
25. maja 1925. rođen je Robert Ladlam (1925.-2001.) jedan od najslavnijih pisaca špijunskih
trilera (napisao ih je ukupno 25).
Posle dve decenije rada kao glumac i pozorišni producent, okrenuo se pisanju tek u 40. godini,
pitajući se da li će uopšte imati uspeha u tome. Njegov prvi roman Skarlatijevo nasleđe pojavio
se 1971. a usledilo je još 24, među kojima su Ostermanov vikend, Parsifalov mozaik, Borneov
identitet, Borneova premoć, Borneov ultimatum, Malteški krug, Trevejnm, Krik Halidona, Put
za Omahu, Put za Gandolfo. Prometejeva obmana...
Romani tog majstora špijunskog žanra prodati su u više od 220 miliona primeraka u 40 zemalja
i prevedeni na 32 jezika.
Uzbudljive i maštovite avanture nekih junaka ovih dela pretočene su u filmske priče, recimo
Ostermanov vikend i Borneov identitet.
U mnogim intervjuima se hvalio da mu pozorišno iskustvo pomaže da "postavi" scene i "složi"
zaplet tako da čitaoci uživaju u knjizi kao što bi uživali u dobroj predstavi.
25. maja 1939. rođen je Rejmond Karver (1939-1988.), američki pesnik i pisac kratkih priča.
U domenu kratke priče Karver se svrstava u najznačajnije američke pisce, poput Hemingveja i
Selindžera.
R]ođen je u Oregonu, na krajnjem severozapadu Amerike. Poreklom iz siromašne radničke porodice,
oženio se već u devetnaestoj godini, a uskoro dobio i dvoje dece. Bio je prisiljen da radi razne poslove
da bi prehranio porodicu i stalno je menjao mesto boravka. Vremenom je postao alkoholičar, što je
dovelo do raspada porodice.
Skoro sve Karverove pesme i priče su autobiografske, uglavnom se bave svakodnevnim životom običnih
ljudi američke niže klase, a poznate po svom minimalističkom izrazu i prigušenoj emotivnosti. Njegove
priče stekle su svetsku popularnost i postale model i uzor mnogim savremenim autorima.
Na srpski jezik prevedene su zbirke Katedrala i O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi.
25. maja 1681. umro je Pedro Kalderon de la Barka španski dramaturg španskog Zlatnog veka.
Proslavio se jednočinkama s motivima iz Biblije, a njegova filozofska drama Život je san zadržala
se do danas na pozorišnim repertoarima
Pozorišno delo Kalderona de la Barke znači kulminaciju baroka pozorišnog modela stvorenog
krajem XVI i početkom XVII veka od strane Lope de Vega.
Po računici koju je on sam sačinio, njegova dramska produkcija sastoji se od sto deset
komedija i osamdeset drugih dela
Kalderon de la Barka je van Španije poznat prvenstveno kao filozofski pesnik tako da se njegove
drame mogu nazvati filozofsko-simboličnim dramama]. Piščev pesimizam donekle se može objasniti
teškim prilikama u Španiji u XVII veku, ali još više njegovim karakterom. Jedno od autorovih
najvrednijih dela jeste filozofska drama Život je san (La vida es sueño), nastala između 1631. i 1635.
godine.
Istorijske komedije: Lekar svoje časti (1635), Za tajnu uvredu, tajna osveta (1637), Gradonačelnik iz
Zalameje (1642), Slikar svoje obeščašćenosti (1650)
Religiozne komedije: Pobožnost za krst (1633), Čudesni mađioničar (1637), Život je san (1636)
Mitološke komedije: Eho i Narcis (1661), Prometejeva statua (oko 1672)
