Сви Срби и Српкиње су имали два рува (одела), једно свакодневно и једно црквено. У току вишевековне Војне крајине, Хрвати, који су били феудални кметови (подложници) велепоседницима - племићима (Зрињски, Франкопани и др.), стално су завидели слободним српским Крајишницима, који су у међусобним односима неговали неку врсту војне демократије и слободу. To je за кметове-Хрвате била недостижна слобода и правица. Хрвати тзв. банске Хрватске и католички клер вековима су покушавали, да Војна крајина уместо аустријска, постане део Хрватске, а Крајишници њихови подложници. Томе се супротстављао бечки двор, али су се оштро, често и у крви, супротстављали сами Крајишници. Бечки двор, нарочито цар, штитио je Србе-Крајишнике све док су Турци били близу аустријских граница.
Какви су били Срби-Крајишници и њихов демократски начин живота, посебно у кућним задругама, али и у својим ширим родовима, илуструју три сведочења. Из њих се може видети да су Срби-Крајишници заиста били и остали вековима потпуно одани и верни српству и православљу.
Први пример je писмо - меморијал аустријског генерала и принца, заповедника крајишког генералата, Хилдбургхаузена, које je он написао царској канцеларији у Бечу 1737. године. Написан je поводом оптужби хрватских племића - велепоседника и католичког клера те њиховог захтева, у виду ултиматума, да се Срби-Крајишници одмах доделе њима као подложници, при чему су хрватски племићи и католичка црква на подао и ружан начин подметали Србима разне лажне подлости. Принц и генерал пише:23)
„ Свуда сам видео ратнички храбар народ, сиров, неизвештачене и непокварене синове природе, код слабе и просте хране, радом удружене у своје задруге, чврсте као храстови у шуми, високе фтуре озбиљног мушког соја, добродушне и дивље, празноверне, пуне етничких осећања за војничку част, добро упознате са опасностима битака, склоне плену, као често извојеваним циљем за велику храброст, са мало потреба, који нису са мекушством и профињеним укусом размажени и размекшани. Они су непоколебљиви у старим српским националним и верским православним традицијама и обичајима, увек верни својој дaтoj речи, али и крајње љубоморни на испуњење добивених обећања. Од природе поште-ни и неустраишви, услед gyгог тлачења и искоришћавања - неповерљи-ви, способни на најсветију и на најнепорушљивију верност и оданост. Али ако се намерно драже, њихова огромна снага плане и тада постану силовити, необуздани и бунтовни. Ови гренцери су озеленили давно напуштена поља и земљу, она je за кратко време процветала. Кућну задpyгy (Hauskommunion) им није нико наметнуо, ми смо je само прихватили и озаконили, јер je у нашем интересу. Они имају своје баштине или домазлуке (Haushaltungen), који припадају целој задруги. Међу собом изаберу једног вођу за руковођење задругом. Задруга редовно има 10-15 мужева способних за војну службу. Свако војводство (cupeг) има више кућних задруга које чине село, на чијем челу je кнез или судија. Када сам гренцерима (Крајишницима) прочитао нови статут на сабору народа и пушконоша, сви су га поздравили тако - што су узели пушку на леву руку, подигли три прста и на барјаку положили заклетву верности вашем величанству. Први je, три прста дигао њихов свештеник. Сабор су завршили заклетвом: ’Нитков je онај који не одржи реч’. Затим су зазвонила црквена звона.
To je ваше Височанство, тврд, храбар, опор, сналажљив, издржљив и покретљив ратнички елемент, поптуно и једино дорастао безобзирној турској војсци - акинџијама. Боље je имати неколико Срба-гренцера, не-го цијеле чете Хрвата-харамија“.
23. Видети: Ђорђе Станић, Хроника рода личких Станића, Београд,1996,стр. 130-131.
