Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
-
- Popularno:
- Žandarmerija i policija u punoj opremi...
- "Заокруживање" цена
- Naprednjaci širom Srbije se mobilišu:...
- Политико: Ускоро израда уговора о...
- EKSKLUZIVNO Nikad oštriji izveštaj...
- Studenti su politički i generalno...
- Zasto su zene kao pustene sa lanca...
- Obustavljena istraga protiv Dodika...
- Вучић: Тражимо двојицу снајпериста...
- За ''ћациленд'' више нема оправдања ...
Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića
- Začetnik teme Koča
- Datum pokretanja
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
И о споразумима са краја 1943. које су Немци измислили а мене је мрзело да куцам, а видим да је и то госн. Самарџић поставио.
Комунисти се нарочито њима користе.
10. ТАКТИЗИРАЊЕ СА НЕМЦИМА У ДОЛИНИ ЛИМА
Ударом у бокове четницима, два сата пре њиховог напада на последњу немачко-усташку посаду пред Сарајевом, на Соколцу, комунисти су 22. октобра 1943. године зауставили успешну двомесечну офанзиву Дражине војске против Сила осовине. Од тога дана четници прелазе у дефанзиву, јер су их истовремено са истока нападали Немци, Бугари и љотићевци. Првих дана новембра четничка главнина нашла се у најтежем положају од почетка рата. Слободна територија свела се на свега неколико десетина километара, у горњим токовима река Лим и Увац и у планинама изнад Вишеграда: са запада је надирала комунистичка главнина, док су са истока нападале осовинске трупе. Јединице ухваћене у маказе осовинско-комунистичких снага Дража дели на три дела: Врховна команда, Церски, Мачвански и Златиборски корпус извлаче се на север, Јаворски и Пожешки корпус и Драгачевске бригаде 1. равногорског корпуса неопажено се провлачи кроз осовинске линије на западу, док два корпуса Команде Старог Раса (1. и 2. милешевски) остају унутар обруча.
За разлику од комуниста, четници су уочили концентрацију јаких немачких снага у тој области. Тако је Дража смислио следећи план: извући сопствене јединице, а мањим снагама задржати комунисте у стратешки неповољном положају, како би само њих захватио очекивани немачки удар.
Задатак да задржавају комунисте, пре свега герилском акцијом, добили су 1. и 2. милешевски корпус, којима је то била матична територија. Истовремено, ови корпуси имали су задатак да се склањају од окупатора и да чувају народ колико могу. Преко Златибора су се најпре пробили Бугари, тако да командант Старог Раса, мајор Војислав Лукачевић, 1. новембра шаље следеће писмо команданту бугарских трупа: (следи текст из Зборника).Заправо, Бугари су се на том сектору борили и против четника и против комуниста, али је Лукачевић сугестивно писао у жељеном правцу. Нешто касније, он посредно ступа у везу са Немцима, преко једне од особа које је у његов штаб довео мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору. Према Команди Старог Раса Перхинек је кренуо са око 300 четника и неколицином официра, по слому четничких јединица у Црној Гори. Дражу и Лукачевића известио је 23. октобра 1943. како Немци ''комунисте и Италијане убијају'', а четнике не дирају, уз напомену: ''Не брините, бићемо опрезни''. Три дана касније Перхинек је писао: ''Од наших отворено са Немцима само Лалић и Светозар''. Милутин Лалић је био један од четири ''курира'' која је командант Љеворечког батаљона одредио за везу са Немцима, како је он то обавестио команданта Црне Горе потпуковника Ђорђа Лашића 16. октобра, док је Светозар био командант Беранског среза. У наставку Перхинек пише:
Немци рекли да ће сва италијанска оруђа дати националистима сем артиљерије, и уопште да немају ништа противу наших циљева, само да останемо борци противу комуниста. Сва потребна наређења издата да не би наши насели.108
Последња примедба односи се на искуство из маја те године, када су Немци такође обећавали сарадњу црногорским четницима, па су искористили прилику да заробе главнину њихових снага, не челу са мајором Павлом Ђуришићем. Овом приликом није се десило ништа од тога: по окончању Операције ''Балкански кланац'', у којој су разбили италијанску дивизију ''Венеција'', Немци су се повукли у Подгорицу и Пећ, а комунисти су поново овладали горњим током реке Лим. Потпуковник Лашић се са остацима својих јединица повлачи у планине, док мајор Перхинек, пробијајући се кроз редове муслиманске милиције, тражи спас код мајора Лукачевића. ''Са свима сретно стигао на Голију. Састали смо се са Војом'', известио је Перхинек Лашића и мајора Саву Вукадиновића, новог делегата Врховне команде за Црну Гору, 6. новембра. У вези Немаца, Перхинек у овом радиограму каже:
Предузимамо мјере да сазнамо којим правцима и којим снагама оперишу. Ђорђе Ћулафић ступио већ у контакт са њима. Он ће радити по нашим директивама. Што сазнамо јавићемо.109
О Ћулафићу Перхинек не наводи ближе податке, сем да је у његовој групи дошао до Лукачевића. На Перхинекову примедбу с краја октобра да се Немци повлаче из горњег тока Лима, Лукачевић је одговорио:
Твој извештај да се Немци повлаче загонетан ми је. У овим крајевима тачно за мојим леђима прикупљају јаче снаге, у Сјеници, на Јавору, Љубишу. Због овога морам одустати од покрета ка Јадовнику и Пријепољу. У случају покрета према мени немојте узети правац ка Јадовнику, већ преко Гиљеве за Голију. Будите стално са мном у вези.110
Другим речима, Лукачевић је намеравао да нападне комунисте у правцу Јадовника и Пријепоља, али се бојао због концентрације Немаца. Нешто касније он шаље још један радиограм у вези Немаца, потпуковнику Лашићу:
Налазимо се прикупљени југоисточно од Јавора. Врховна команда наредила је општи устанак против комуниста. Снаге у Србији се групишу. Немци и Бугари предузимају операције против комуниста. Тренутно нас не дирају, али ми им не верујемо. Ми ћемо позади њих уз Лим кроз Санџак ка Црној Гори.111 По доласку на Голију, Перхинек упознаје Лукачевића о Ћулафићевим контактима са Немцима, а овај тражи савет од Драже. Дража одговара Лукачевићу 10. новембра:
Немци су постали врло љубазни, нуде нам неку сигурност а налазе нам се за леђима. Обећавају неке благонаклоне поступке а ми се одавно познајемо. Не дозволите да ниједан наш командант падне у грешку да им поверује. Због напада комуниста из Санџака у правцу Србије принуђени смо да сву пажњу обратимо сада на комунистичку опасност и зато да се тачно поступи по мојим наређењима у погледу пропаганде противу комуниста, као и у погледу наређења да се једновремено предузме акција против комуниста у целој земљи а у исто време да се предузме акција противу комуниста из Санџака који хоће у Србију. Због тога сву пажњу морамо обратити на уништење комуниста. Због тога све погодности које нам остали непријатељи нуде вешто и тајно искористити држећи се начела да непријатеља имамо много и да их не можемо све одједаред тући. Не дозволити нигде никакво упућивање наших рањеника у непријатељске болнице, али да то не важи кад понуди тајно оружје и муницију, примите је. Препоручујем нарочиту обазривост према Немцима, који су врло лукави, али употребљавају исте методе у хватању наших људи. Увек почињу овим а завршавају са хватањем. Сарадња са Немцима не може се ни по коју цену примити, јер су били и остају наш највећи непријатељ.112
Комунисти се нарочито њима користе.
10. ТАКТИЗИРАЊЕ СА НЕМЦИМА У ДОЛИНИ ЛИМА
Ударом у бокове четницима, два сата пре њиховог напада на последњу немачко-усташку посаду пред Сарајевом, на Соколцу, комунисти су 22. октобра 1943. године зауставили успешну двомесечну офанзиву Дражине војске против Сила осовине. Од тога дана четници прелазе у дефанзиву, јер су их истовремено са истока нападали Немци, Бугари и љотићевци. Првих дана новембра четничка главнина нашла се у најтежем положају од почетка рата. Слободна територија свела се на свега неколико десетина километара, у горњим токовима река Лим и Увац и у планинама изнад Вишеграда: са запада је надирала комунистичка главнина, док су са истока нападале осовинске трупе. Јединице ухваћене у маказе осовинско-комунистичких снага Дража дели на три дела: Врховна команда, Церски, Мачвански и Златиборски корпус извлаче се на север, Јаворски и Пожешки корпус и Драгачевске бригаде 1. равногорског корпуса неопажено се провлачи кроз осовинске линије на западу, док два корпуса Команде Старог Раса (1. и 2. милешевски) остају унутар обруча.
За разлику од комуниста, четници су уочили концентрацију јаких немачких снага у тој области. Тако је Дража смислио следећи план: извући сопствене јединице, а мањим снагама задржати комунисте у стратешки неповољном положају, како би само њих захватио очекивани немачки удар.
Задатак да задржавају комунисте, пре свега герилском акцијом, добили су 1. и 2. милешевски корпус, којима је то била матична територија. Истовремено, ови корпуси имали су задатак да се склањају од окупатора и да чувају народ колико могу. Преко Златибора су се најпре пробили Бугари, тако да командант Старог Раса, мајор Војислав Лукачевић, 1. новембра шаље следеће писмо команданту бугарских трупа: (следи текст из Зборника).Заправо, Бугари су се на том сектору борили и против четника и против комуниста, али је Лукачевић сугестивно писао у жељеном правцу. Нешто касније, он посредно ступа у везу са Немцима, преко једне од особа које је у његов штаб довео мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору. Према Команди Старог Раса Перхинек је кренуо са око 300 четника и неколицином официра, по слому четничких јединица у Црној Гори. Дражу и Лукачевића известио је 23. октобра 1943. како Немци ''комунисте и Италијане убијају'', а четнике не дирају, уз напомену: ''Не брините, бићемо опрезни''. Три дана касније Перхинек је писао: ''Од наших отворено са Немцима само Лалић и Светозар''. Милутин Лалић је био један од четири ''курира'' која је командант Љеворечког батаљона одредио за везу са Немцима, како је он то обавестио команданта Црне Горе потпуковника Ђорђа Лашића 16. октобра, док је Светозар био командант Беранског среза. У наставку Перхинек пише:
Немци рекли да ће сва италијанска оруђа дати националистима сем артиљерије, и уопште да немају ништа противу наших циљева, само да останемо борци противу комуниста. Сва потребна наређења издата да не би наши насели.108
Последња примедба односи се на искуство из маја те године, када су Немци такође обећавали сарадњу црногорским четницима, па су искористили прилику да заробе главнину њихових снага, не челу са мајором Павлом Ђуришићем. Овом приликом није се десило ништа од тога: по окончању Операције ''Балкански кланац'', у којој су разбили италијанску дивизију ''Венеција'', Немци су се повукли у Подгорицу и Пећ, а комунисти су поново овладали горњим током реке Лим. Потпуковник Лашић се са остацима својих јединица повлачи у планине, док мајор Перхинек, пробијајући се кроз редове муслиманске милиције, тражи спас код мајора Лукачевића. ''Са свима сретно стигао на Голију. Састали смо се са Војом'', известио је Перхинек Лашића и мајора Саву Вукадиновића, новог делегата Врховне команде за Црну Гору, 6. новембра. У вези Немаца, Перхинек у овом радиограму каже:
Предузимамо мјере да сазнамо којим правцима и којим снагама оперишу. Ђорђе Ћулафић ступио већ у контакт са њима. Он ће радити по нашим директивама. Што сазнамо јавићемо.109
О Ћулафићу Перхинек не наводи ближе податке, сем да је у његовој групи дошао до Лукачевића. На Перхинекову примедбу с краја октобра да се Немци повлаче из горњег тока Лима, Лукачевић је одговорио:
Твој извештај да се Немци повлаче загонетан ми је. У овим крајевима тачно за мојим леђима прикупљају јаче снаге, у Сјеници, на Јавору, Љубишу. Због овога морам одустати од покрета ка Јадовнику и Пријепољу. У случају покрета према мени немојте узети правац ка Јадовнику, већ преко Гиљеве за Голију. Будите стално са мном у вези.110
Другим речима, Лукачевић је намеравао да нападне комунисте у правцу Јадовника и Пријепоља, али се бојао због концентрације Немаца. Нешто касније он шаље још један радиограм у вези Немаца, потпуковнику Лашићу:
Налазимо се прикупљени југоисточно од Јавора. Врховна команда наредила је општи устанак против комуниста. Снаге у Србији се групишу. Немци и Бугари предузимају операције против комуниста. Тренутно нас не дирају, али ми им не верујемо. Ми ћемо позади њих уз Лим кроз Санџак ка Црној Гори.111 По доласку на Голију, Перхинек упознаје Лукачевића о Ћулафићевим контактима са Немцима, а овај тражи савет од Драже. Дража одговара Лукачевићу 10. новембра:
Немци су постали врло љубазни, нуде нам неку сигурност а налазе нам се за леђима. Обећавају неке благонаклоне поступке а ми се одавно познајемо. Не дозволите да ниједан наш командант падне у грешку да им поверује. Због напада комуниста из Санџака у правцу Србије принуђени смо да сву пажњу обратимо сада на комунистичку опасност и зато да се тачно поступи по мојим наређењима у погледу пропаганде противу комуниста, као и у погледу наређења да се једновремено предузме акција против комуниста у целој земљи а у исто време да се предузме акција противу комуниста из Санџака који хоће у Србију. Због тога сву пажњу морамо обратити на уништење комуниста. Због тога све погодности које нам остали непријатељи нуде вешто и тајно искористити држећи се начела да непријатеља имамо много и да их не можемо све одједаред тући. Не дозволити нигде никакво упућивање наших рањеника у непријатељске болнице, али да то не важи кад понуди тајно оружје и муницију, примите је. Препоручујем нарочиту обазривост према Немцима, који су врло лукави, али употребљавају исте методе у хватању наших људи. Увек почињу овим а завршавају са хватањем. Сарадња са Немцима не може се ни по коју цену примити, јер су били и остају наш највећи непријатељ.112
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Дражи је прва мисао била да Лукачевић не прође као мајори Павле Ђуришић и Јездимир Дангић, које су Немци позвали на преговоре, па заробили. Према Дражиним инструкцијама, Лукачевићев изасланик, вероватно Ђорђе Ћулафић, обавио је потребно, па је Дража 20. новембра похвалио Лукачевића:Врло добро сте умешали прсте у ову ствар и корисно је развили.113
Шта се Ћулафић и са ким договорио, о томе четничка документа нису позната. Очигледно, Дража је сматрао да је Лукачевић ''вешто и тајно'' искористио погодности које је нудио непријатељ. (Следи текст наводног споразума, па Самарџићев коментар).
У извештају Вајксовог штаба наведена област је три пута већа од територије Команде Старог Раса, док се за Лукачевића каже да је командант ''четничког штаба 148'', што је у ово доба била бројчана ознака Команде Лимско-санџачких четничких одреда. Како изгледа, у Команди Лимско-санџачких четничких одреда Ђорђе Ђулафић се састао са Фелберовим делегатом, а Лукачевић је у то ''умешао прсте''. О постигнутом договору немачки делегат и Ћулафић послали су другачије извештаје, јер Дража свакако не би похвалио Лукачевића због онога што пише у немачкој верзији приче.
Наравно, војни заповедник Југоистока, генерал Ханс Густав Фелбер, и мајор Лукачевић, нису се састали. Такође, нема Лукачевићевог, нити било чијег, потписа, на ма каквом споразуму са Немцима, односно споразума није ни било. Прецизније речено, то је први од неколико споразума са четницима које су Немци у ово доба измислили. Настављајући игру, Вајкс и Нојбахер 21. новембра шаљу следећи строго поверљиви распис својим командантима
следи распис командантима)Вајкс и Нојбахер се, дакле, и овом приликом држе своје службене верзије како четници већ поодавно са њима настоје да ступе у везу, док се у стварности дешавао супротан процес: Немци су покушавали да придобију четнике, очекујући успех због чињенице да су Западни савезници променили политику на Балкану. Вајкс и Нојбахер пишу са оптимизмом, надајући се да је разговор од 19. новембра први корак у процесу преласка четника на страну Сила осовине. Колико им је ова ствар била важна сведочи чињеница да су се лично ангажовали - реч је о два најутицајнија Немца на Балкану - и да су и убудуће желели да лично воде ствар.
С друге стране, Вајксов распис од 21. новембра је један у низу доказа да Немци нису упали у четнички систем везе и да, према томе, нису знали шта се дешава у четничким редовима. Нису сазнали ни основну чињеницу: да је Лукачевић под Дражином командом, а не самостални командант. Односно, да за њега важи оно што му нареди Дража, а не оно што његов представник изјави пред Немцима. Ни један од четири услова која је Лукачевићев делегат, у Вајксовој верзији приче, прихватио, није испоштован, а међу њима ни онај који је Немце највише занимао: испорука савезничких официра. Насупрот томе, остварен је Дражин маневар коришћења једних непријатеља против других. Четнике нису напале огромне немачке снаге које су се ту нашле, а сем тога добили су слободу маневра у борби против комуниста. ''Ми водимо борбе на десној обали Увца. Немаца и Бугара се не плаши. Довољно је да изјавиш да си под мојом командом'', писао је крајем новембра Лукачевић поручнику Давиду Симовићу, команданту Групе драгачевских бригада.116 А 1. децембра, обавештавајући Лашића да су Немци сконцентрисани у Сјеници и Подрињу и да не дирају четнике, Лукачевић пише: ''Добили смо од њих муницију''.117 Ипак, истог дана, Лукачевић пише потпуковнику Захарију Остојићу: ''Од Немаца се чувам колико могу и умем''.118 Ситуација у долини Лима променила се пошто су 4. децембра јаке немачке снаге масакрирале комунисте и пошто се вратио мајор Павле Ђуришић. На основу немачких докумената може се претпоставити да се у том периоду Лукачевић састајао са Немцима. Тако, 7. децембра Команда 2. оклопне армије пише команданту Југоистока: ''Мајор Лукачевић моли да му се да могућност да се поново састане са мајором Ђуришићем у Пријепољу или Пљевљима''. Команда 2. оклопне армије није знала ''где се задржава Ђуришић'', а такође је питала: ''Молимо за обавештење да ли је и када могућ и пожељан састанак са Лукачевићем. Овде нема шта томе да се приговори''. На документу је, поред овог питања, руком дописано: ''Одобрено, усмено упознати''. А у телеграму ''Специјалне команде 1 Ц'', упућеном Команди 2. оклопне армије 1. јануара 1944. године, пише: ''Јуче 31. децембра 1943. увече стигли у Пљевља Ђуришић и Лукачевић са 70 пратилаца''.122
У сваком случају, Лукачевић непосредно после овога заједно са британским пуковником Бејлијем креће према приморју, одакле одлази у Каиро, па у Лондон. Немци су то сазнали, и када се вратио, било им је јасно да евентуални разговори са њим немају сврхе. У долини Лима они су се окренули мајору Ђуришићу, који је, ионако, заузео Лукачевићево место.
Шта се Ћулафић и са ким договорио, о томе четничка документа нису позната. Очигледно, Дража је сматрао да је Лукачевић ''вешто и тајно'' искористио погодности које је нудио непријатељ. (Следи текст наводног споразума, па Самарџићев коментар).
У извештају Вајксовог штаба наведена област је три пута већа од територије Команде Старог Раса, док се за Лукачевића каже да је командант ''четничког штаба 148'', што је у ово доба била бројчана ознака Команде Лимско-санџачких четничких одреда. Како изгледа, у Команди Лимско-санџачких четничких одреда Ђорђе Ђулафић се састао са Фелберовим делегатом, а Лукачевић је у то ''умешао прсте''. О постигнутом договору немачки делегат и Ћулафић послали су другачије извештаје, јер Дража свакако не би похвалио Лукачевића због онога што пише у немачкој верзији приче.
Наравно, војни заповедник Југоистока, генерал Ханс Густав Фелбер, и мајор Лукачевић, нису се састали. Такође, нема Лукачевићевог, нити било чијег, потписа, на ма каквом споразуму са Немцима, односно споразума није ни било. Прецизније речено, то је први од неколико споразума са четницима које су Немци у ово доба измислили. Настављајући игру, Вајкс и Нојбахер 21. новембра шаљу следећи строго поверљиви распис својим командантима
следи распис командантима)Вајкс и Нојбахер се, дакле, и овом приликом држе своје службене верзије како четници већ поодавно са њима настоје да ступе у везу, док се у стварности дешавао супротан процес: Немци су покушавали да придобију четнике, очекујући успех због чињенице да су Западни савезници променили политику на Балкану. Вајкс и Нојбахер пишу са оптимизмом, надајући се да је разговор од 19. новембра први корак у процесу преласка четника на страну Сила осовине. Колико им је ова ствар била важна сведочи чињеница да су се лично ангажовали - реч је о два најутицајнија Немца на Балкану - и да су и убудуће желели да лично воде ствар.С друге стране, Вајксов распис од 21. новембра је један у низу доказа да Немци нису упали у четнички систем везе и да, према томе, нису знали шта се дешава у четничким редовима. Нису сазнали ни основну чињеницу: да је Лукачевић под Дражином командом, а не самостални командант. Односно, да за њега важи оно што му нареди Дража, а не оно што његов представник изјави пред Немцима. Ни један од четири услова која је Лукачевићев делегат, у Вајксовој верзији приче, прихватио, није испоштован, а међу њима ни онај који је Немце највише занимао: испорука савезничких официра. Насупрот томе, остварен је Дражин маневар коришћења једних непријатеља против других. Четнике нису напале огромне немачке снаге које су се ту нашле, а сем тога добили су слободу маневра у борби против комуниста. ''Ми водимо борбе на десној обали Увца. Немаца и Бугара се не плаши. Довољно је да изјавиш да си под мојом командом'', писао је крајем новембра Лукачевић поручнику Давиду Симовићу, команданту Групе драгачевских бригада.116 А 1. децембра, обавештавајући Лашића да су Немци сконцентрисани у Сјеници и Подрињу и да не дирају четнике, Лукачевић пише: ''Добили смо од њих муницију''.117 Ипак, истог дана, Лукачевић пише потпуковнику Захарију Остојићу: ''Од Немаца се чувам колико могу и умем''.118 Ситуација у долини Лима променила се пошто су 4. децембра јаке немачке снаге масакрирале комунисте и пошто се вратио мајор Павле Ђуришић. На основу немачких докумената може се претпоставити да се у том периоду Лукачевић састајао са Немцима. Тако, 7. децембра Команда 2. оклопне армије пише команданту Југоистока: ''Мајор Лукачевић моли да му се да могућност да се поново састане са мајором Ђуришићем у Пријепољу или Пљевљима''. Команда 2. оклопне армије није знала ''где се задржава Ђуришић'', а такође је питала: ''Молимо за обавештење да ли је и када могућ и пожељан састанак са Лукачевићем. Овде нема шта томе да се приговори''. На документу је, поред овог питања, руком дописано: ''Одобрено, усмено упознати''. А у телеграму ''Специјалне команде 1 Ц'', упућеном Команди 2. оклопне армије 1. јануара 1944. године, пише: ''Јуче 31. децембра 1943. увече стигли у Пљевља Ђуришић и Лукачевић са 70 пратилаца''.122
У сваком случају, Лукачевић непосредно после овога заједно са британским пуковником Бејлијем креће према приморју, одакле одлази у Каиро, па у Лондон. Немци су то сазнали, и када се вратио, било им је јасно да евентуални разговори са њим немају сврхе. У долини Лима они су се окренули мајору Ђуришићу, који је, ионако, заузео Лукачевићево место.
- Poruka
- 30.715
А ти као знаш колико посто би та Србија захватала.
Уз то, колико год да захвата било би мало у односу на заслуге које заслужује.
Не видим ко други,нарочито гледајући догађаје из другог светског рата, има већа права на територије о којима је реч од србског народа.
Сви остали не заслужују ни тих 20% колико си вам доделио.
Da,zvuci istinito, Slovenci bi se nalazili uz Srbe, i granicili sa Srbijom, ako Hrvatska ne bi postojala .Dobro sto si to rascistio
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Наставак о измишљеним споразумима.
11. НЕМЦИ ИЗМИШЉАЈУ
СПОРАЗУМЕ СА ЧЕТНИЦИМА
Према немачким документима, до краја 1943. године Вермахт је потписао још три примирја са четницима: 28. новембра са капетаном Николом Калабићем, 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем (Немци погрешно пишу: Чачић) и 25. децембра са потпуковником Љубом Јовановићем.
За све ове споразуме, као и за онај са Лукачевићем, заједничко је да нема ни једног документа са потписима наведених четничких официра. Такође, за разлику од преговора између Немаца и комуниста током марта, априла и маја 1943. године, у овом случају нема ни записника са састанака, затим извештаја о току разговора, нити било каквог документа - немачког, четничког или ма ког - који би потврдио да су се Калабић, Јовановић и Ћаћић састајали са Немцима.
Другим речима, Нојбахерови и Вајксови људи су на све стране покушавали да ступе у контакт са четницима, а када би поједини четнички обавештајци прихватали састанак да виде шта Немци желе, ови би одмах сами писали ''тајне споразуме'' и после их слали у Берлин и растурали по Србији. С једне стране, Вајкс и Нојбахер су измишљали споразуме са четницима у покушају формулисања нове политике на Балкану, а с друге стране, на тај начин су против Дражине организације водили и психолошки рат (''тихи рат'', по коме су Немци били познати).
У вези наводног споразума са Ћаћићем, у извештају Вајксовог штаба од 25. децембра 1943. поред осталог се каже: ''Са капетаном друге класе Михаилом Ћаћићем, командантом ДМ Раваничке бригаде, склопљен је усмени споразум, који је у основи усаглашен са Јовановићевим уговором.''123
Наводни споразум је прописивао ће се и једна и друга страна ''уздржати'' од међусобних борби, да Немци неће хапсити нити стрељати таоце ''само због тога што они припадају покрету Драже Михаиловића'', док се ''означена област препушта четничким јединицама капетана Ћаћића за самостално вођење борбе против комуниста''. Споразум је важио до 15. јануара 1944. године.124
Немачки извештај о наводном споразуму са капетаном Николом Калабићем погледаћемо касније, због улоге пуковника Јеврема Симића, а у вези потпуковника Љубе Јовановића немачки документ наводи:
Извод из споразума између Крајскомандантуре у Зајечару и вође ДМ одреда у округу Зајечар, потпуковника Љубе Јовановића, од 25. 12. 1943...125
Познат је још један немачки документ, из кога се види да је Јовановић био у контакту са Немцима преко ''повереника Кулачића''. Реч је о извештају немачког официра Тилера од 18. јануара 1944. године, у коме се поред осталог каже:
На молбу капетана (био је потпуковник - прим. аут) Јовановића о успостављању добрих односа између Крајскомандантуре и ДМ саопштио је данас мајор Милер поверенику Кулачићу следећи усмени одговор који се доставља Јовановићу преко једног курира, следеће:
1. Немачке јединице неће нападати ДМ уколико с њихове стране не би следио напад...
4. Немачке јединице добиле су наређење да на сваки позив о предаји оружја или пак о уступању истог, оружјем узврате;
5. На сваки непријатељски (четнички - прим. аут) напад одговориће се најоштријим мерама;
6. Смрт-погибија Меншикова мора бити разјашњена а убица мора бити жив изручен Крајскомандантури.
7. Поверенику Кулачићу с обзиром на његову посредничку улогу у овој ствари неће се ништа непријатно десити, а његова безбедност и од стране Гестапоа зајемчена је.126
Белогардејац Меншиков је био познати гестаповац - џелат, кога су ухватили и заклали четници Јовановићевог Тимочког корпуса. Гестаповци су, као и другде, показивали највећу суровост према четницима, који су им враћали мило за драго (Меншиков је био само најсвежији пример). Зато су представници немачке војске посебно наглашавали да ће Кулачић бити безбедан и од Гестапоа.
Супротно од текстова измишљених споразума, који говоре о идиличним односима између четника и Немаца, Тилеров извештај описује стварно стање на терену, које је било - ратно.
Наводни споразуми са четничким официрима, које Немци нису ни видели, служили су Вајксу и Нојбахеру као један од начина убеђивања Берлина да промени своју политику према Србима. Служили су, међутим, и за пропаганду у Србији, односно као притисак на Дражу да и он промени политику у по Немце жељеном смеру.
У принципу, Дража је сматрао да треба користити једне непријатеље против других, као и разне ''погодности'' које неки од њих пружају - пре свега мислећи на набавку муниције - а задатке у вези с тим поверевао је само мањем броју команданата, за које је проценио да то могу извести вешто и тајно. Осталима је контакт са непријатељем, а нарочито са Немцима, био забрањен.
Поред Лукачевића Дража је, у овом смислу, имао поверења и у потпуковника Радослава Ђурића, команданта Јужне Србије. Ђурић је 28. јануара 1944. године известио да немачки командант из Прокупља, капетан Вајцер, тражи састанак са њим. У молби, преко посредника, Вајцер је рекао да је по занимању музичар и да жели да остане у Србији, понудивши четницима оружје и муницију. Дража је одговорио Ђурићу:
Предузмите потребно да дођете до оружја и муниције. До компромитације ни у ком случају не сме да дође. Нађите погодно лице, чувајте се и будите опрезни.127
Три дана касније, 31. јануара, командант Топличког корпуса мајор Милан Стојановић имао је заказан тајни састанак са Недићевим начелником Добричког среза, Драгославом Ковачевићем, у некој шуми крај Прокупља. Али, уместо Ковачевића, у шуму је дошао управо капетан Вајцер, у цивилу, са тумачем. Изненађеном Стојановићу понудио је помоћ у муницији за уништење комуниста, као и удаљавање Бугара из Топлице, јер је међу њима ''половина комуниста'' и нису поуздани. Такође је рекао да четничке симпатизере више неће хапсити, тражећи потписивање споразума са Стојановићем. Капетан Стојановић је одбио да се ма шта стави на папир, рекавши Вајцеру: ''Ми нисмо недићевци и Костини четници''. Муницију је ипак тражио, под условом да се испоручи преко лица које сам одреди. Извештавајући о овоме, 3. фебруара, Стојановић закључује да су Немци слаби и тражи упутства од Драже.128
Дражин одговор није познат, али је свакако идентичан оном упућеном потпуковнику Ђурићу: тајно узети оружје и муницију.
Команданата који су добијали негативан одговор било је много више. У исто време када и Лукачевић, Дражу је и командант Варваринског корпуса, мајор Здравко Милошевић, известио да Немци нуде услуге четницима. За разлику од Лукачевића, Милошевић је добио следећи одговор:
Забрањујем, понављам забрањујем, сваку везу са Немцима. Те везе иду само за рачун Немцима и да нас компромитују. Примите ово к знању. Знајте да им је главни циљ да нас униште.129
На слично писмо од мајора Ђорђа Супића, начелника штаба Команде Србије, Дража одговара 26. новембра 1943:
Ја Вам једном за свагда дајем објашњење да никакав споразум између нас и Недића и Љотића са друге стране, а још мање са Немцима, није могућ.130
Због извештаја мајора Милошевића и Супића, а свакако и других извештаја о покушајима Немаца да ступе у везу са четницима, Дража 28. новембра упућује следећи распис свима:
Немци, Недић, Љотић и компанија покушавају да ступе у везу са свима нашим командантима. При томе протурају лажи како су им неки наши команданти пришли. Осетио сам тежњу код многих наших команданата да воде некакве преговоре немајући никакво овлашћење од мене, а ово може само да худи наш углед како на страни тако и у народу, без обзира на штете које могу настати.
Наређујуем: 1) Немци су се до сада служили преварама и на тај начин похапсили и стрељали многе наше људе. Дангић у Босни и Павле Ђуришић у Црној Гори жртве су немачке преваре. Немцима никада не треба веровати. 2) Сваки појединачни случај тражења везе са нашима достављајте Врховној команди. Без овлашћења Врховне команде не смеју се водити никакви преговори са непријатељем.131
После два дана, 30. новембра, шефу обавештајног штаба ''Антикварница 1'' потпуковнику Живојину Ђурићу (''Сократ''), који је иначе званично био шеф Недићеве Окружне команде у Лесковцу, Дража пише:
Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.132
Потом је потпуковник Драгутин Кесеровић, командант Расинског корпуса, известио да му командант недићеваца из Крушевца нуди сарадњу. Дража 4. децембра одговара Кесеровићу:
Користите све што Вам Редић нуди. Понављам Редић нуди и дајте му задатак нека се бије.
Што се тиче Немаца наш је став непромењен. Ми нисмо склопили никакав споразум, али тренутно тучемо опаснијег непријатеља, а комунисти су зло које морамо уништити по сваку цену.133
11. НЕМЦИ ИЗМИШЉАЈУ
СПОРАЗУМЕ СА ЧЕТНИЦИМА
Према немачким документима, до краја 1943. године Вермахт је потписао још три примирја са четницима: 28. новембра са капетаном Николом Калабићем, 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем (Немци погрешно пишу: Чачић) и 25. децембра са потпуковником Љубом Јовановићем.
За све ове споразуме, као и за онај са Лукачевићем, заједничко је да нема ни једног документа са потписима наведених четничких официра. Такође, за разлику од преговора између Немаца и комуниста током марта, априла и маја 1943. године, у овом случају нема ни записника са састанака, затим извештаја о току разговора, нити било каквог документа - немачког, четничког или ма ког - који би потврдио да су се Калабић, Јовановић и Ћаћић састајали са Немцима.
Другим речима, Нојбахерови и Вајксови људи су на све стране покушавали да ступе у контакт са четницима, а када би поједини четнички обавештајци прихватали састанак да виде шта Немци желе, ови би одмах сами писали ''тајне споразуме'' и после их слали у Берлин и растурали по Србији. С једне стране, Вајкс и Нојбахер су измишљали споразуме са четницима у покушају формулисања нове политике на Балкану, а с друге стране, на тај начин су против Дражине организације водили и психолошки рат (''тихи рат'', по коме су Немци били познати).
У вези наводног споразума са Ћаћићем, у извештају Вајксовог штаба од 25. децембра 1943. поред осталог се каже: ''Са капетаном друге класе Михаилом Ћаћићем, командантом ДМ Раваничке бригаде, склопљен је усмени споразум, који је у основи усаглашен са Јовановићевим уговором.''123
Наводни споразум је прописивао ће се и једна и друга страна ''уздржати'' од међусобних борби, да Немци неће хапсити нити стрељати таоце ''само због тога што они припадају покрету Драже Михаиловића'', док се ''означена област препушта четничким јединицама капетана Ћаћића за самостално вођење борбе против комуниста''. Споразум је важио до 15. јануара 1944. године.124
Немачки извештај о наводном споразуму са капетаном Николом Калабићем погледаћемо касније, због улоге пуковника Јеврема Симића, а у вези потпуковника Љубе Јовановића немачки документ наводи:
Извод из споразума између Крајскомандантуре у Зајечару и вође ДМ одреда у округу Зајечар, потпуковника Љубе Јовановића, од 25. 12. 1943...125
Познат је још један немачки документ, из кога се види да је Јовановић био у контакту са Немцима преко ''повереника Кулачића''. Реч је о извештају немачког официра Тилера од 18. јануара 1944. године, у коме се поред осталог каже:
На молбу капетана (био је потпуковник - прим. аут) Јовановића о успостављању добрих односа између Крајскомандантуре и ДМ саопштио је данас мајор Милер поверенику Кулачићу следећи усмени одговор који се доставља Јовановићу преко једног курира, следеће:
1. Немачке јединице неће нападати ДМ уколико с њихове стране не би следио напад...
4. Немачке јединице добиле су наређење да на сваки позив о предаји оружја или пак о уступању истог, оружјем узврате;
5. На сваки непријатељски (четнички - прим. аут) напад одговориће се најоштријим мерама;
6. Смрт-погибија Меншикова мора бити разјашњена а убица мора бити жив изручен Крајскомандантури.
7. Поверенику Кулачићу с обзиром на његову посредничку улогу у овој ствари неће се ништа непријатно десити, а његова безбедност и од стране Гестапоа зајемчена је.126
Белогардејац Меншиков је био познати гестаповац - џелат, кога су ухватили и заклали четници Јовановићевог Тимочког корпуса. Гестаповци су, као и другде, показивали највећу суровост према четницима, који су им враћали мило за драго (Меншиков је био само најсвежији пример). Зато су представници немачке војске посебно наглашавали да ће Кулачић бити безбедан и од Гестапоа.
Супротно од текстова измишљених споразума, који говоре о идиличним односима између четника и Немаца, Тилеров извештај описује стварно стање на терену, које је било - ратно.
Наводни споразуми са четничким официрима, које Немци нису ни видели, служили су Вајксу и Нојбахеру као један од начина убеђивања Берлина да промени своју политику према Србима. Служили су, међутим, и за пропаганду у Србији, односно као притисак на Дражу да и он промени политику у по Немце жељеном смеру.
У принципу, Дража је сматрао да треба користити једне непријатеље против других, као и разне ''погодности'' које неки од њих пружају - пре свега мислећи на набавку муниције - а задатке у вези с тим поверевао је само мањем броју команданата, за које је проценио да то могу извести вешто и тајно. Осталима је контакт са непријатељем, а нарочито са Немцима, био забрањен.
Поред Лукачевића Дража је, у овом смислу, имао поверења и у потпуковника Радослава Ђурића, команданта Јужне Србије. Ђурић је 28. јануара 1944. године известио да немачки командант из Прокупља, капетан Вајцер, тражи састанак са њим. У молби, преко посредника, Вајцер је рекао да је по занимању музичар и да жели да остане у Србији, понудивши четницима оружје и муницију. Дража је одговорио Ђурићу:
Предузмите потребно да дођете до оружја и муниције. До компромитације ни у ком случају не сме да дође. Нађите погодно лице, чувајте се и будите опрезни.127
Три дана касније, 31. јануара, командант Топличког корпуса мајор Милан Стојановић имао је заказан тајни састанак са Недићевим начелником Добричког среза, Драгославом Ковачевићем, у некој шуми крај Прокупља. Али, уместо Ковачевића, у шуму је дошао управо капетан Вајцер, у цивилу, са тумачем. Изненађеном Стојановићу понудио је помоћ у муницији за уништење комуниста, као и удаљавање Бугара из Топлице, јер је међу њима ''половина комуниста'' и нису поуздани. Такође је рекао да четничке симпатизере више неће хапсити, тражећи потписивање споразума са Стојановићем. Капетан Стојановић је одбио да се ма шта стави на папир, рекавши Вајцеру: ''Ми нисмо недићевци и Костини четници''. Муницију је ипак тражио, под условом да се испоручи преко лица које сам одреди. Извештавајући о овоме, 3. фебруара, Стојановић закључује да су Немци слаби и тражи упутства од Драже.128
Дражин одговор није познат, али је свакако идентичан оном упућеном потпуковнику Ђурићу: тајно узети оружје и муницију.
Команданата који су добијали негативан одговор било је много више. У исто време када и Лукачевић, Дражу је и командант Варваринског корпуса, мајор Здравко Милошевић, известио да Немци нуде услуге четницима. За разлику од Лукачевића, Милошевић је добио следећи одговор:
Забрањујем, понављам забрањујем, сваку везу са Немцима. Те везе иду само за рачун Немцима и да нас компромитују. Примите ово к знању. Знајте да им је главни циљ да нас униште.129
На слично писмо од мајора Ђорђа Супића, начелника штаба Команде Србије, Дража одговара 26. новембра 1943:
Ја Вам једном за свагда дајем објашњење да никакав споразум између нас и Недића и Љотића са друге стране, а још мање са Немцима, није могућ.130
Због извештаја мајора Милошевића и Супића, а свакако и других извештаја о покушајима Немаца да ступе у везу са четницима, Дража 28. новембра упућује следећи распис свима:
Немци, Недић, Љотић и компанија покушавају да ступе у везу са свима нашим командантима. При томе протурају лажи како су им неки наши команданти пришли. Осетио сам тежњу код многих наших команданата да воде некакве преговоре немајући никакво овлашћење од мене, а ово може само да худи наш углед како на страни тако и у народу, без обзира на штете које могу настати.
Наређујуем: 1) Немци су се до сада служили преварама и на тај начин похапсили и стрељали многе наше људе. Дангић у Босни и Павле Ђуришић у Црној Гори жртве су немачке преваре. Немцима никада не треба веровати. 2) Сваки појединачни случај тражења везе са нашима достављајте Врховној команди. Без овлашћења Врховне команде не смеју се водити никакви преговори са непријатељем.131
После два дана, 30. новембра, шефу обавештајног штаба ''Антикварница 1'' потпуковнику Живојину Ђурићу (''Сократ''), који је иначе званично био шеф Недићеве Окружне команде у Лесковцу, Дража пише:
Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.132
Потом је потпуковник Драгутин Кесеровић, командант Расинског корпуса, известио да му командант недићеваца из Крушевца нуди сарадњу. Дража 4. децембра одговара Кесеровићу:
Користите све што Вам Редић нуди. Понављам Редић нуди и дајте му задатак нека се бије.
Што се тиче Немаца наш је став непромењен. Ми нисмо склопили никакав споразум, али тренутно тучемо опаснијег непријатеља, а комунисти су зло које морамо уништити по сваку цену.133
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
После разговора са Лукачевићевим делегатом Немци су прекршили задату реч да све мора остати тајно. Јер, тајни договор одговарао је Дражиним замислима (коришћење једног непријатеља против другог, без компромитације) док се оно што су желели Немци (прелазак четника на њихову страну) могло остварити само јавно. Зато су немачки агенти почели да проносе гласине о споразумима са четницима, тумачећи их на свој начин. Гласине су свакако узеле маха, чим Дража, недељу дана после расписа свим командантима од 28. новембра, одлучује да изда и једно јавно саопштење, односно јавни одговор Немцима на њихове понуде и пропаганду. Тај одговор, који је почев од 4. децембра растуран свим достпуним каналима, потписали су Врховна команда и Централни национални комитет. У одговору се најпре констатује како Силе осовине дају ''само још задње трзаје''. Затим се поставља једно реторичко питање - ''ко би сада, надомак слободе, могао да скрене наш народ са свог историјског пута'' - и наставља:
Не, ми нисмо примили ни пут ропства, а камо ли издаје, ни онда кад су Немачка и Италија биле на врхунцу своје моћи и кад су својом војном снагом задавале страх свему свету, а према себи на ратном попришту имале још само Енглеску, па и њу неспремну и стога у дефанзиви. Ми смо и онда одабрали пут борбе и пут части, којим и идемо већ више од две и по године и који једино води победи и слободи не само нас него и свих уједињених народа, слободи света и слободи човека. Пред нама је само један пут са кога нећемо скренути ни живи ни мртви.
Слободне југословенске планине. Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије.134
Недвосмислен Дражин одговор био је последња ствар коју су Вајкс и Нојбахер желели да чују. Они губе нерве и реагују јавним објављивањем наводног уговора са Калабићем, у коме су, непуних недељу дана раније, сами написали: ''Уговор се има држати у тајности''.135
Преко летка који су Немци, као и четници своје саопштење, растурали на све стране, у четничким редовима се први пут чуло да је и Калабић наводно потписао споразум са Немцима. У том летку - одговору на саопштење Врховне команде и Централног националног комитета - поред осталог је писало:
Народни борци четници, у радости поздрављам престанак бесмисленог међусобног проливања крви и здрав разум који је завладао у вашим редовима. Сада можемо да се заједнички боримо против комунизма, тог смртног непријатеља Европе...136
О садржини летка Врховној команди је јавио мајор Симеон Оцокољић, командант Млавског корпуса, кога је о томе обавестио капетан Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса. У истом радиограму, од 14. децембра, Оцокољић пише:
Туфегџић јавља даље, да је пуковник Симић навео хотимично Калабића да се овим везама са Немцима наша организација компромитује у народу, што користе мошиновци.
Наиме, пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, у ово време налазио се у Горској гарди. До Туфегџића су очигледно дошле сумње у Симића, док је Калабића добро познавао, али је, како произилази, ипак поверовао у садржај летка. Тако је Дража био принуђен да и даље побија немачку пропаганду. Један у серији његових одговора, упућен потпуковнику Кесеровићу 19. јануара 1944. године, гласи овако:
Недић и Немци изводе разне преваре у погледу Лукачевића и Калабића и Калаитовића. Не верујте Недићу и Немцима ништа и побијајте све те гласове.137
Три дана раније, Кесеровић је известио Дражу да се и генерал Милан Недић укључио у ширење немачке пропаганде:
Недић је расписао наређење којим се ставља на знање Немцима и Пољској стражи да је постигнут споразум о ненападању између Лукачевића и Калабића са једне стране и Немаца и Недићевих одреда са друге стране. Зона обухватила скоро целу Србију.138
Непријатељска пропаганда је, као и у Туфегџићевом случају, постигла известан успех, јер Кесеровић у наставку пише: ''Осећа се велико нерасположење код наших људи због везе са Недићем и Немцима, због чега ми беже војници код Недића.'' Иначе, супротно ономе што је Нојбахер писао у својим мемоарима, у оно доба Немци нису говорили да је и Кесеровић потписао споразум са њима.
Успех непријатељске пропаганде долазио је из три разлога: прво, Немци су заиста престали да нападају четнике у областима за које су наводили да су обухваћене споразумима; друго, одједном су пустили велики број ''ДМ талаца'' и обуставили масовна стрељања; и треће, још пре него што су Немци започели ову игру, четници су прекинули офанзиву против Сила осовине покренуту поводом капитулације Италије, јер су их комунисти напали с леђа и јер су Западни савезници одустали од најављеног искрцавања на Јадран. Због промењених околности, дакле, четници су наставили рат ниског интензитета, пре свега ради заплене оружја и муниције.
Сем рата гласинама и лецима, Немци су се служили и разним триковима, што видимо из Дражиног расписа свима од 22. децембра 1943:
Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима. Такви четници појавили су се у градовима округа Крагујевачког и Београдског и у неким градовима Санџака. Примећен је такав случај чак и у Тополи... Наређујем да се хватају сва она лица која на овај начин служе непријатељу и да се одмах ставе под преки суд.139
Ново упозорење Дража шаље 1. јануара 1944:
Гестапо је покушао на све могуће начине да ступи у везу са нашим људима и успео је да открије доста наших људи. По тачним вестима предстоје ускоро велика хапшења наших људи. Наредите нашим људима да се добро причувају и да беже у шуму сви они који су пуштени на слободу, јер се сваки њихов корак прати. Скрећем пажњу на ово као врло важно.140
Према немачким документима, Недић и Љотић су били незадовољни споразумима са четницима, јер се тако рушио њихов ауторитет (очигледно, они су поверовали Немцима да су споразуми заиста потписани). Недић је, чак, због ових наводних споразума Немцима претио оставком, што говори да је у ово доба он још веровао у победу Трећег Рајха. Многобројним протестима недићеваца и љотићеваца придружили су се бугарски команданти, а на крају и сам Фелбер. Имајући у виду ове протесте, Вајкс је 1. фебруара 1944. године одлучио да се борба против четника настави, наводећи у образложењу да се они нису држали споразума.141 У стварности, четничке јединице се нису ни могле држати споразума, јер, за разлику од немачких, од својих команди нису добиле наредбе о ма каквим споразумима са Немцима. Напротив, као што смо видели, Дража је стално писао да споразума нема и да Немци све то измишљају.
Немачки команданти су, заправо, закључили да четници користе ситуацију за ''консолидовање и јачање покрета и да ће, потом, наставити борбу против окупатора''.142
Према немачким изворима, током децембра четници су нападали возове на прузи Београд - Чачак и разоружали шефа санитета немачке 2. оклопне армије. Према дневнику немачке Команде Србије за 23\26. децембар, ''у целом простору ДМ банде истичу се регрутовањем и мобилизацијом, затим препадима на усамљене немачке војнике''. И током јануара 1944. са свих страна су стизали извештаји о активностима ''ДМ банди'', а посебно о нападима на возове (ради заплене оружја и муниције). Образлажући своју одлуку од 1. фебруара 1944, Вајкс је поред осталог писао да се ''највећи део ДМ вођа не држи примирја која су са њима потписана, него стално врше разоружања (осовинских војника - прим. аут) и саботаже''. Осовинске трупе су, пак, децембра 1943. извеле низ операција против четника у Источној Србији. У нападима на четнике код Бора, Великог Градишта и других места учествовали су делови дивизије ''Бранденбург'', немачке полиције, ''Руског заштитног корпуса'' и Љотићеви одреди.143
Када је реч о губицима четника од стране осовинских трупа на територији Недићеве Србије - дакле, не ''ДМ присталица'', већ војника палих у борби - немачки подаци за овај период су следећи.
Од 16. децембра 1943. до 15. јануара 1944. године Немци су евидентирали 139 погинулих или одмах после борбе стрељаних четника, шест рањених и 19 заробљених и ухапшених Дражиних бораца.144
Од 16. јануара до 15. фебруара 1944. године у борбама са осовинским трупама погинула су, или одмах после борбе стрељана, 123 четника. Рањених је било 37, а заробљених или ухапшених 82.145
Од 16. фебруара до 15. марта 1944. године, Немци и њихови савезници убили су или одмах после борбе стрељали 160, ранили су шест и заробили или ухапсили 609 четника. Приликом покушаја бекства убили су још 11 четника.146
Према томе, губици четника до половине фебруара показују да се, упркос наводним примирјима, водио уобичајени рат ниског интензитета, а од тада да су Немци предузели веће операције.
Не, ми нисмо примили ни пут ропства, а камо ли издаје, ни онда кад су Немачка и Италија биле на врхунцу своје моћи и кад су својом војном снагом задавале страх свему свету, а према себи на ратном попришту имале још само Енглеску, па и њу неспремну и стога у дефанзиви. Ми смо и онда одабрали пут борбе и пут части, којим и идемо већ више од две и по године и који једино води победи и слободи не само нас него и свих уједињених народа, слободи света и слободи човека. Пред нама је само један пут са кога нећемо скренути ни живи ни мртви.
Слободне југословенске планине. Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије.134
Недвосмислен Дражин одговор био је последња ствар коју су Вајкс и Нојбахер желели да чују. Они губе нерве и реагују јавним објављивањем наводног уговора са Калабићем, у коме су, непуних недељу дана раније, сами написали: ''Уговор се има држати у тајности''.135
Преко летка који су Немци, као и четници своје саопштење, растурали на све стране, у четничким редовима се први пут чуло да је и Калабић наводно потписао споразум са Немцима. У том летку - одговору на саопштење Врховне команде и Централног националног комитета - поред осталог је писало:
Народни борци четници, у радости поздрављам престанак бесмисленог међусобног проливања крви и здрав разум који је завладао у вашим редовима. Сада можемо да се заједнички боримо против комунизма, тог смртног непријатеља Европе...136
О садржини летка Врховној команди је јавио мајор Симеон Оцокољић, командант Млавског корпуса, кога је о томе обавестио капетан Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса. У истом радиограму, од 14. децембра, Оцокољић пише:
Туфегџић јавља даље, да је пуковник Симић навео хотимично Калабића да се овим везама са Немцима наша организација компромитује у народу, што користе мошиновци.
Наиме, пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, у ово време налазио се у Горској гарди. До Туфегџића су очигледно дошле сумње у Симића, док је Калабића добро познавао, али је, како произилази, ипак поверовао у садржај летка. Тако је Дража био принуђен да и даље побија немачку пропаганду. Један у серији његових одговора, упућен потпуковнику Кесеровићу 19. јануара 1944. године, гласи овако:
Недић и Немци изводе разне преваре у погледу Лукачевића и Калабића и Калаитовића. Не верујте Недићу и Немцима ништа и побијајте све те гласове.137
Три дана раније, Кесеровић је известио Дражу да се и генерал Милан Недић укључио у ширење немачке пропаганде:
Недић је расписао наређење којим се ставља на знање Немцима и Пољској стражи да је постигнут споразум о ненападању између Лукачевића и Калабића са једне стране и Немаца и Недићевих одреда са друге стране. Зона обухватила скоро целу Србију.138
Непријатељска пропаганда је, као и у Туфегџићевом случају, постигла известан успех, јер Кесеровић у наставку пише: ''Осећа се велико нерасположење код наших људи због везе са Недићем и Немцима, због чега ми беже војници код Недића.'' Иначе, супротно ономе што је Нојбахер писао у својим мемоарима, у оно доба Немци нису говорили да је и Кесеровић потписао споразум са њима.
Успех непријатељске пропаганде долазио је из три разлога: прво, Немци су заиста престали да нападају четнике у областима за које су наводили да су обухваћене споразумима; друго, одједном су пустили велики број ''ДМ талаца'' и обуставили масовна стрељања; и треће, још пре него што су Немци започели ову игру, четници су прекинули офанзиву против Сила осовине покренуту поводом капитулације Италије, јер су их комунисти напали с леђа и јер су Западни савезници одустали од најављеног искрцавања на Јадран. Због промењених околности, дакле, четници су наставили рат ниског интензитета, пре свега ради заплене оружја и муниције.
Сем рата гласинама и лецима, Немци су се служили и разним триковима, што видимо из Дражиног расписа свима од 22. децембра 1943:
Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима. Такви четници појавили су се у градовима округа Крагујевачког и Београдског и у неким градовима Санџака. Примећен је такав случај чак и у Тополи... Наређујем да се хватају сва она лица која на овај начин служе непријатељу и да се одмах ставе под преки суд.139
Ново упозорење Дража шаље 1. јануара 1944:
Гестапо је покушао на све могуће начине да ступи у везу са нашим људима и успео је да открије доста наших људи. По тачним вестима предстоје ускоро велика хапшења наших људи. Наредите нашим људима да се добро причувају и да беже у шуму сви они који су пуштени на слободу, јер се сваки њихов корак прати. Скрећем пажњу на ово као врло важно.140
Према немачким документима, Недић и Љотић су били незадовољни споразумима са четницима, јер се тако рушио њихов ауторитет (очигледно, они су поверовали Немцима да су споразуми заиста потписани). Недић је, чак, због ових наводних споразума Немцима претио оставком, што говори да је у ово доба он још веровао у победу Трећег Рајха. Многобројним протестима недићеваца и љотићеваца придружили су се бугарски команданти, а на крају и сам Фелбер. Имајући у виду ове протесте, Вајкс је 1. фебруара 1944. године одлучио да се борба против четника настави, наводећи у образложењу да се они нису држали споразума.141 У стварности, четничке јединице се нису ни могле држати споразума, јер, за разлику од немачких, од својих команди нису добиле наредбе о ма каквим споразумима са Немцима. Напротив, као што смо видели, Дража је стално писао да споразума нема и да Немци све то измишљају.
Немачки команданти су, заправо, закључили да четници користе ситуацију за ''консолидовање и јачање покрета и да ће, потом, наставити борбу против окупатора''.142
Према немачким изворима, током децембра четници су нападали возове на прузи Београд - Чачак и разоружали шефа санитета немачке 2. оклопне армије. Према дневнику немачке Команде Србије за 23\26. децембар, ''у целом простору ДМ банде истичу се регрутовањем и мобилизацијом, затим препадима на усамљене немачке војнике''. И током јануара 1944. са свих страна су стизали извештаји о активностима ''ДМ банди'', а посебно о нападима на возове (ради заплене оружја и муниције). Образлажући своју одлуку од 1. фебруара 1944, Вајкс је поред осталог писао да се ''највећи део ДМ вођа не држи примирја која су са њима потписана, него стално врше разоружања (осовинских војника - прим. аут) и саботаже''. Осовинске трупе су, пак, децембра 1943. извеле низ операција против четника у Источној Србији. У нападима на четнике код Бора, Великог Градишта и других места учествовали су делови дивизије ''Бранденбург'', немачке полиције, ''Руског заштитног корпуса'' и Љотићеви одреди.143
Када је реч о губицима четника од стране осовинских трупа на територији Недићеве Србије - дакле, не ''ДМ присталица'', већ војника палих у борби - немачки подаци за овај период су следећи.
Од 16. децембра 1943. до 15. јануара 1944. године Немци су евидентирали 139 погинулих или одмах после борбе стрељаних четника, шест рањених и 19 заробљених и ухапшених Дражиних бораца.144
Од 16. јануара до 15. фебруара 1944. године у борбама са осовинским трупама погинула су, или одмах после борбе стрељана, 123 четника. Рањених је било 37, а заробљених или ухапшених 82.145
Од 16. фебруара до 15. марта 1944. године, Немци и њихови савезници убили су или одмах после борбе стрељали 160, ранили су шест и заробили или ухапсили 609 четника. Приликом покушаја бекства убили су још 11 четника.146
Према томе, губици четника до половине фебруара показују да се, упркос наводним примирјима, водио уобичајени рат ниског интензитета, а од тада да су Немци предузели веће операције.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Па план није био да Хрватска нестане већ да јој се смањи територија. Хрватска би постојала и граничила се са Словенијом...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
citava stvar oko Velike Srbije je rascicena...ponavljam to je bila jedna sasvim prirodna stvar...valjda si procitao tekst koji sam postavio...Srbija koja je dala najvise zrtava u II sv.ratu, jedan tako mali narod stradao je najvise posle Rusa i Jevreja, i sigurno da je tako nesto zasluzio...ako pogledamo gde je ziveo srpski narod to i jesu prirodne granice, a Srbiji obecane jos nakon I sv.rata
toliko ti je tesko da se suocis sa ovime i odgovoris na pitanje koje sam ti postavio: ili ti mislis da Hrvati, koji su prvi izdali i stavili se na stranu nacista, a zatim pocinili nezamislive zlocine, nisu trebali da budu kaznjeni na neki nacin,, teritorijalno, itd?
znam, ni meni ne bi bilo lako da sam pripadnik jednog takvog naroda ali se bar potrudi...smisli nesto
Poslednja izmena:
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
И на крају око улоге пуковника Јеврема Симића у целој заврзлами.
Погледаћемо најпре немачка документа о наводном споразуму са Калабићем. У извештају Вајксовог штаба Врховној команди Вермахта од 29. новембра 1943, каже се:
Командант Југоистока јавља да је 28. новембра 1943. између војноуправног команданта Југоистока и четничког вође Калабића склопљен споразум, за сада са роком до 31. децембра 1943, да се обуставе сва борбена и саботажна дејства и да ће се омогућити четницима да неометано воде борбу против комуниста.
У случају лојалног придржавања закљученог споразума, предвиђено је његово продужење. Предњим споразумом обухваћени су следећи срезови централне Србије: Умка, Врачар, Гроцка, Подунавски, Космајски, Младеновачки, Опленачки, Аранђеловац, Лепенички, Крагујевачки, Гружански, Качерски, Колубарски.159
Док се овде говори само о споразуму Фелбер-Калабић, који се, наравно, нису видели, почетак извода из споразума, написан 1. децембра за Вајкса, овако је формулисан: ''Извод из споразума између четничких вођа капетана Николе Калабића и пуковника Јеврема Симића (инспектор четника Драже Михаиловића) од 27. новембра 1943.''160
Немци сада наводе други датум (27. уместо 28. новембра) и додају пуковника Симића, коме тачно наводе положај. У новом извештају Вајксовог штаба, од 25. децембра, Симића опет нема:
Споразум са Калабићем са роком да 31. децембра 1943. услед посебних околности засад није продужен. До 10. јануара 1944. примирје. До тог термина остављена је Калабићу могућност продужавања под новим условима, иначе од 10. јануара почиње ратно стање.161
Како се испоставило, ''посебне околности'' које помиње Вајкс односиле су се на покушаје пуковника Симића да убеди четнике да заиста потпишу споразум са Немцима. Шта је Симић радио на терену, видимо из наредбе потпоручника Момчила Обрадовића, команданта 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде, потчињенима, од 16. јануара 1944. године. Обрадовић преноси Симићеву наредбу - а не Калабићеву - да се Немци ''не смеју нападати па ни разоружавати, како по насељеним местима, тако на прузи и на друмовима''.162
Сутрадан, 17. јануара 1944, према немачким документима, Симић потписује уговор са војноуправним командантом Југоистока генералом Хансом Фелбером, кога је заступао коњички капетан војвода фон Вреде. Овом приликом, у споразуму се помиње само Симић, а формулација је следећа:
Између војноуправног команданта Југоистока, као највишег органа окупационих снага у Србији и представника Немачког Рајха у односу на српску владу, с једне стране, и инспектора четничких одреда Драже Михаиловића, пуковника Јеврема Симића, с друге стране, закључује се следећи споразум о оружаном примирју.163
Уговор је обухватао мање-више исто подручје наведено новембра месеца, а Симић се третирао као четнички командант те области (што није био). Уговор је предвиђао да се четници ''уклопе у борбу немачких и бугарских оружаних снага, као и српских владиних јединица, против комуниста'', затим стварање заједничке обавештајне службе, спречавање обавештајне службе у корист Западних савезника уз Симићеву изјаву да њихових официра нема на том сектору, као и обавезу четника да ће обезбеђивати пруге које користе Немци. С друге стране, Немци су се обавезали да ''неће вршити хапшења и дејства против припадника покрета ДМ, уколико не би биле такве мере нужне због кривичних дела појединих припадника'', да ће ''по потреби'' снабдевати четнике муницијом и санитетским материјалом, да ће лечити четничке рањенике у својим војним болницама, и да ће им, ако буде неопходно, пружити војну помоћ ''за одржавање поретка''.
Према томе, овај уговор Немци су формулисали другачије него претходни: сада више није било речи само о примирју два непријатеља, већ су четници доведени на корак до позиције љотићеваца и недићеваца. А управо зато је др Херман Нојбахер и допутовао у Београд.
Наравно, то је био рачун без крчмара: са четничке стране нико није ни знао за овај уговор. Пуковник Симић и даље је порицао да има ма какве везе са Немцима. Дражи, а вероватно и Калабићу и другима, говорио је да на заустављању осовинских операција против четника сарађује са неким недићевцем из Српске државне страже, а тог недићевца није именовао. Преписка са Дражом, овим поводом, почела је 27. јануара, када се Симић жалио на поручника Милована Васиљевића, команданта Колубарске бригаде, на следећи начин:
Забранио сам напад и разоружање Немаца а овај 25. о.м. за инат то учинио. Покрет нарочитих трупа за гоњење наших одреда очекујем сваког часа. Ја таман удесих да Власовљеве трупе оду у Топлицу, а ова будала све ми поквари.164
Симић је тражио да се Васиљевић смени, што је Дража одбио рекавши да је он ''врло активан у борби против комуниста''. Симић је онда молио да Васиљевић врати пет пушака и револвер које је запленио од Немаца у Вреоцима, јер иначе не може ништа учинити ''ни против љотићеваца, ни против Власовљевих''. У овом радиограму Симић саопштава с ким је наводно у вези: ''Лице које ради на овој ствари из страже захтева ово''.165
На састанку у Вајксовом штабу од 1. фебруара, када су одлучили да наводне споразуме са четницима не продужују, Немци нису ни споменули споразум са Симићем од 17. јануара, који је тада био на снази (важио је до 31. марта). Пошто овај споразум нису користили у својој пропаганди, Немци су знали да је са четничке стране он познат једино пуковнику Симићу, односно да је фактички споразум Немаца са њима самима. Симић је, пак, и даље безуспешно настојао да уговор из теорије претвори у праксу, с тим што му је било јасно да сада ни осовинске трупе неће остати неактивне. О предстојећој офанзиви он више пута упозорава Дражу. Примера ради, 14. фебруара пише како љотићевци мобилишу по селима у Шумадији и концентришу снаге, настављајући: ''Сви су изгледи да ће нас са власовљевцима концентрично и скоро напасти да би нас разорили. Сви моји покушаји да их склоним пропадају.''166
Међутим, Симић није помињао опасност од Немаца, који ускоро покрећу операцију ''Хајка'' против Горске краљеве гарде (љотићевци су напали Смедеревски, Церски и Мачвански корпус). Штавише, он је својом акцијом код Калабићевих четника створио утисак да им не прети опасност од Немаца. Тако, када су маја месеца поново смањена непријатељства са Немцима, Калабић је упозорио своје јединице да ''не понове грешке из прошле зиме'', јер то четнике ''може опет скупо коштати''.167
Другим речима, Симић је довео у заблуду Горску краљеву гарду на исти начин као Владимир Велебит партизански Врховни штаб пролећа 1943. године (партизани су веровали да их Немци неће напасти, а потом да су главне немачке снаге на северу, уместо на југу). Разлика је у томе што је пуковник Симић радио на своју руку и што није био толико утицајан, па је и штета била мања.
Операција ''Хајка'' већ је била одмакла када је Симић, 23. фебруара, официрима Гарде показао свој уговор са фон Вредеом. Јединица је била стално у покрету и Дражи ово није јављено неко време. Први се јавио Калабић, 1. и 2. марта, али само са кратким извештајима о борбама. Симић се јавио последњег дана операције, 4. марта. Жалио се Дражи како генерал Мирослав Трифуновић пред Калабићевим официрима ''са пуно ироније'' говори о његовом раду против комуниста.
''Закључујем да си и ти незадовољан мојим досадашњим радом. Преморен физички идем на одмор'', писао је Симић.168
Да је пуковник Симић потписао споразум са Немцима Дража сазнаје сутрадан, 5. марта. Потпуковник Миодраг Палошевић, Симићев помоћник, са Калабићеве радио станице тога дана је писао:
Молим господина министра да ме одмах разреши сваког службеног односа са пуковником Симићем из разлога што је пуковник Симић противно изричитом Вашем наређењу закључио писмени споразум са Немцима. Споразум је гарантовао Немцима сигурност саобраћаја на железничким пругама, путевима, телеграмом и телефонима у 15 срезова којима он командује, да ни један савезнички војник неће моћи извршити напад са земље на Немце, као и ко зна шта још, пошто нам није дао да све прочитамо.
Погледаћемо најпре немачка документа о наводном споразуму са Калабићем. У извештају Вајксовог штаба Врховној команди Вермахта од 29. новембра 1943, каже се:
Командант Југоистока јавља да је 28. новембра 1943. између војноуправног команданта Југоистока и четничког вође Калабића склопљен споразум, за сада са роком до 31. децембра 1943, да се обуставе сва борбена и саботажна дејства и да ће се омогућити четницима да неометано воде борбу против комуниста.
У случају лојалног придржавања закљученог споразума, предвиђено је његово продужење. Предњим споразумом обухваћени су следећи срезови централне Србије: Умка, Врачар, Гроцка, Подунавски, Космајски, Младеновачки, Опленачки, Аранђеловац, Лепенички, Крагујевачки, Гружански, Качерски, Колубарски.159
Док се овде говори само о споразуму Фелбер-Калабић, који се, наравно, нису видели, почетак извода из споразума, написан 1. децембра за Вајкса, овако је формулисан: ''Извод из споразума између четничких вођа капетана Николе Калабића и пуковника Јеврема Симића (инспектор четника Драже Михаиловића) од 27. новембра 1943.''160
Немци сада наводе други датум (27. уместо 28. новембра) и додају пуковника Симића, коме тачно наводе положај. У новом извештају Вајксовог штаба, од 25. децембра, Симића опет нема:
Споразум са Калабићем са роком да 31. децембра 1943. услед посебних околности засад није продужен. До 10. јануара 1944. примирје. До тог термина остављена је Калабићу могућност продужавања под новим условима, иначе од 10. јануара почиње ратно стање.161
Како се испоставило, ''посебне околности'' које помиње Вајкс односиле су се на покушаје пуковника Симића да убеди четнике да заиста потпишу споразум са Немцима. Шта је Симић радио на терену, видимо из наредбе потпоручника Момчила Обрадовића, команданта 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде, потчињенима, од 16. јануара 1944. године. Обрадовић преноси Симићеву наредбу - а не Калабићеву - да се Немци ''не смеју нападати па ни разоружавати, како по насељеним местима, тако на прузи и на друмовима''.162
Сутрадан, 17. јануара 1944, према немачким документима, Симић потписује уговор са војноуправним командантом Југоистока генералом Хансом Фелбером, кога је заступао коњички капетан војвода фон Вреде. Овом приликом, у споразуму се помиње само Симић, а формулација је следећа:
Између војноуправног команданта Југоистока, као највишег органа окупационих снага у Србији и представника Немачког Рајха у односу на српску владу, с једне стране, и инспектора четничких одреда Драже Михаиловића, пуковника Јеврема Симића, с друге стране, закључује се следећи споразум о оружаном примирју.163
Уговор је обухватао мање-више исто подручје наведено новембра месеца, а Симић се третирао као четнички командант те области (што није био). Уговор је предвиђао да се четници ''уклопе у борбу немачких и бугарских оружаних снага, као и српских владиних јединица, против комуниста'', затим стварање заједничке обавештајне службе, спречавање обавештајне службе у корист Западних савезника уз Симићеву изјаву да њихових официра нема на том сектору, као и обавезу четника да ће обезбеђивати пруге које користе Немци. С друге стране, Немци су се обавезали да ''неће вршити хапшења и дејства против припадника покрета ДМ, уколико не би биле такве мере нужне због кривичних дела појединих припадника'', да ће ''по потреби'' снабдевати четнике муницијом и санитетским материјалом, да ће лечити четничке рањенике у својим војним болницама, и да ће им, ако буде неопходно, пружити војну помоћ ''за одржавање поретка''.
Према томе, овај уговор Немци су формулисали другачије него претходни: сада више није било речи само о примирју два непријатеља, већ су четници доведени на корак до позиције љотићеваца и недићеваца. А управо зато је др Херман Нојбахер и допутовао у Београд.
Наравно, то је био рачун без крчмара: са четничке стране нико није ни знао за овај уговор. Пуковник Симић и даље је порицао да има ма какве везе са Немцима. Дражи, а вероватно и Калабићу и другима, говорио је да на заустављању осовинских операција против четника сарађује са неким недићевцем из Српске државне страже, а тог недићевца није именовао. Преписка са Дражом, овим поводом, почела је 27. јануара, када се Симић жалио на поручника Милована Васиљевића, команданта Колубарске бригаде, на следећи начин:
Забранио сам напад и разоружање Немаца а овај 25. о.м. за инат то учинио. Покрет нарочитих трупа за гоњење наших одреда очекујем сваког часа. Ја таман удесих да Власовљеве трупе оду у Топлицу, а ова будала све ми поквари.164
Симић је тражио да се Васиљевић смени, што је Дража одбио рекавши да је он ''врло активан у борби против комуниста''. Симић је онда молио да Васиљевић врати пет пушака и револвер које је запленио од Немаца у Вреоцима, јер иначе не може ништа учинити ''ни против љотићеваца, ни против Власовљевих''. У овом радиограму Симић саопштава с ким је наводно у вези: ''Лице које ради на овој ствари из страже захтева ово''.165
На састанку у Вајксовом штабу од 1. фебруара, када су одлучили да наводне споразуме са четницима не продужују, Немци нису ни споменули споразум са Симићем од 17. јануара, који је тада био на снази (важио је до 31. марта). Пошто овај споразум нису користили у својој пропаганди, Немци су знали да је са четничке стране он познат једино пуковнику Симићу, односно да је фактички споразум Немаца са њима самима. Симић је, пак, и даље безуспешно настојао да уговор из теорије претвори у праксу, с тим што му је било јасно да сада ни осовинске трупе неће остати неактивне. О предстојећој офанзиви он више пута упозорава Дражу. Примера ради, 14. фебруара пише како љотићевци мобилишу по селима у Шумадији и концентришу снаге, настављајући: ''Сви су изгледи да ће нас са власовљевцима концентрично и скоро напасти да би нас разорили. Сви моји покушаји да их склоним пропадају.''166
Међутим, Симић није помињао опасност од Немаца, који ускоро покрећу операцију ''Хајка'' против Горске краљеве гарде (љотићевци су напали Смедеревски, Церски и Мачвански корпус). Штавише, он је својом акцијом код Калабићевих четника створио утисак да им не прети опасност од Немаца. Тако, када су маја месеца поново смањена непријатељства са Немцима, Калабић је упозорио своје јединице да ''не понове грешке из прошле зиме'', јер то четнике ''може опет скупо коштати''.167
Другим речима, Симић је довео у заблуду Горску краљеву гарду на исти начин као Владимир Велебит партизански Врховни штаб пролећа 1943. године (партизани су веровали да их Немци неће напасти, а потом да су главне немачке снаге на северу, уместо на југу). Разлика је у томе што је пуковник Симић радио на своју руку и што није био толико утицајан, па је и штета била мања.
Операција ''Хајка'' већ је била одмакла када је Симић, 23. фебруара, официрима Гарде показао свој уговор са фон Вредеом. Јединица је била стално у покрету и Дражи ово није јављено неко време. Први се јавио Калабић, 1. и 2. марта, али само са кратким извештајима о борбама. Симић се јавио последњег дана операције, 4. марта. Жалио се Дражи како генерал Мирослав Трифуновић пред Калабићевим официрима ''са пуно ироније'' говори о његовом раду против комуниста.
''Закључујем да си и ти незадовољан мојим досадашњим радом. Преморен физички идем на одмор'', писао је Симић.168
Да је пуковник Симић потписао споразум са Немцима Дража сазнаје сутрадан, 5. марта. Потпуковник Миодраг Палошевић, Симићев помоћник, са Калабићеве радио станице тога дана је писао:
Молим господина министра да ме одмах разреши сваког службеног односа са пуковником Симићем из разлога што је пуковник Симић противно изричитом Вашем наређењу закључио писмени споразум са Немцима. Споразум је гарантовао Немцима сигурност саобраћаја на железничким пругама, путевима, телеграмом и телефонима у 15 срезова којима он командује, да ни један савезнички војник неће моћи извршити напад са земље на Немце, као и ко зна шта још, пошто нам није дао да све прочитамо.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Мада Палошевић то не помиње, из контекста се може закључити да је Симић о свом уговору са Немцима обавестио и Калабића, и то вероватно барем неколико дана пре 23. фебруара. Нема података о Калабићевој реакцији, тј. изгледа да је он пустио да ствари иду својим током.
Дражин радиограм Симићу поводом Палошевићевог протеста није познат. Дража је свакако тражио објашњење, а Симић му је 10. марта одговорио оштро нападајући Палошевића, за кога поред осталог пише:
...Ствара раздор и себе велича. Болесна амбиција га потпуно ослепела. Говори да је он био први завереник 27. марта. Да је теби на Равну Гору довео од 109-500 људи, свакако друкчије, и да ти је он омогућио покрет у зачетку...170
Дакле, Симић је и даље све негирао. У радиограму потпуковнику Мирку Лалатовићу од 11. марта, Дража пише: ''Не верујем да је Дроња понижавао Дршку. То је неки други маневар.''171
Дража је тражио да обадвојица дођу код њега, да се ствар разјасни на лицу места. Трифуновић је још 4. марта известио како Симић, сагласно са њим, одлази ''на одмор у Левач и да образује школу'' (вероватно подофицирску). У наставку, Трифуновић пише: ''Кад се будем враћао, повешћу и њега''.172
Симић се јавио Дражи 11. марта (''Одмараћу се на Гледићу'') и поново 12. марта, када се жалио да и њему и његовој деци са разних страна стижу претње као ''немачким шпијунима''. Ево те депеше:
Ћерке ми јављају из Београда да неки Чоловић, командант црних тројки, говори о мени најружније ствари, између осталог да сам ја и моја деца немачки шпијуни и да сам дошао к теби да спасим главу. Јављају такође да то и Брана Петровић говори, да прети да ће убити и мене и моју децу. Забрани Саши (Михајловићу - прим. аут) и Брани да ме уједају они и њихови људи, јер ако ми доружи лом ћу створити.173
Наредбом Пожешком и Златиборском корпусу од 11. априла 1944. године Дража поставља пуковника Симића за свог делегата, да обједињава њихов рад ''у духу инструкција које су му усмено дате''. Дакле, Симић је долазио код Драже, што је, колико је познато, био једини њихов сусрет током Другог светског рата.174
Тако сада пуковника Јеврема Симића видимо на Златибору, где су четници спречавали продор партизанске Оперативне групе дивизија у централну Србију. Поред великих четничких снага, ту су се налазиле и извесне немачке јединице, затим Бугари, недићевци и љотићевци.
Симићеви извештаји били су контрадикторни. Једном приликом би извештавао - као примера ради 16. априла капетана Душана Радовића, команданта Златиборског корпуса - да се четничке јединице не смеју развијати како не би упале у клопку Немаца, Бугара и љотићеваца. Другом приликом, међутим, Симић би јављао ни мање ни више него да се четници налазе под командом Немаца, што наравно није било тачно. Тако, он 20. априла извештава Дражу: ''Вучковић са 130 одабраних четника ставио се под команду немачког поручника Керпера и налази се јужно од села Јасенова на Белој Глави'' (значи, знао је име немачког официра).175
Лош глас о Симићу сви су већ били чули. ''Био сам са Раковићем. Ја сам сада непотребан за обједињавање. Јави где ћу. Чекам код Ајдачићеве станице твоје наређење'', писао је он Дражи 1. маја. Дражино наређење није стигло, а Симић 7. маја јавља да га не подноси ни капетан Радовић и да поново одлази на лечење.176
То је последње познато јављање пуковника Јеврема Симића.
Капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса, каже да су депеше које је Симић слао о њему са Златибора неистините. Као једине додире са неким из непријатељских редова он наводи два сусрета са љотићевцима априла 1944. године, први код Каоне у Драгачеву и други у Љубишу на Златибору. Били су то једини Вучковићеви сусрети са љотићевцима ''који се нису у крви заврШилиЋ, како је касније записао у својим мемоарима.177 Од свог класног друга, а сада љотићевског команданта, капетана Најдановића, Вучковић је код Каоне тражио, и добио, неколико сандука муниције, док је до сусрета са батаљоном љотићеваца у Љубишу дошло случајно. Као официр за везу, у овом батаљону налазио се и један немачки капетан, који је одлично говорио српски. Немац је искористио прилику да се упозна са Вучковићем и распита за америчког пуковника Сајца, у жељи да предајом оконча своје ратне муке. Љотићевци су, пак, одмах сликали Немца поред Вучковића. После рата, у емиграцији, објавили су једну брошуру са том фотографијом, уз одговарајуће конструкције.
О судбини пуковника Јеврема Симића Вучковић сведочи:
Пуковник Јеша Симић, звани Дршка, Дражин и Дроњин класни друг, био је врло непоуздана личност. Убрзо после неуспеле партизанске офанзиве, сазнао сам да га је Раковић ликвидирао, не само због силовања неке жене, него и због тога што је био дупли шпијун убачен код нас. Верујем да је Раковић ово учинио са знањем или прећутним одобрењем Врховне команде.178
Дражин радиограм Симићу поводом Палошевићевог протеста није познат. Дража је свакако тражио објашњење, а Симић му је 10. марта одговорио оштро нападајући Палошевића, за кога поред осталог пише:
...Ствара раздор и себе велича. Болесна амбиција га потпуно ослепела. Говори да је он био први завереник 27. марта. Да је теби на Равну Гору довео од 109-500 људи, свакако друкчије, и да ти је он омогућио покрет у зачетку...170
Дакле, Симић је и даље све негирао. У радиограму потпуковнику Мирку Лалатовићу од 11. марта, Дража пише: ''Не верујем да је Дроња понижавао Дршку. То је неки други маневар.''171
Дража је тражио да обадвојица дођу код њега, да се ствар разјасни на лицу места. Трифуновић је још 4. марта известио како Симић, сагласно са њим, одлази ''на одмор у Левач и да образује школу'' (вероватно подофицирску). У наставку, Трифуновић пише: ''Кад се будем враћао, повешћу и њега''.172
Симић се јавио Дражи 11. марта (''Одмараћу се на Гледићу'') и поново 12. марта, када се жалио да и њему и његовој деци са разних страна стижу претње као ''немачким шпијунима''. Ево те депеше:
Ћерке ми јављају из Београда да неки Чоловић, командант црних тројки, говори о мени најружније ствари, између осталог да сам ја и моја деца немачки шпијуни и да сам дошао к теби да спасим главу. Јављају такође да то и Брана Петровић говори, да прети да ће убити и мене и моју децу. Забрани Саши (Михајловићу - прим. аут) и Брани да ме уједају они и њихови људи, јер ако ми доружи лом ћу створити.173
Наредбом Пожешком и Златиборском корпусу од 11. априла 1944. године Дража поставља пуковника Симића за свог делегата, да обједињава њихов рад ''у духу инструкција које су му усмено дате''. Дакле, Симић је долазио код Драже, што је, колико је познато, био једини њихов сусрет током Другог светског рата.174
Тако сада пуковника Јеврема Симића видимо на Златибору, где су четници спречавали продор партизанске Оперативне групе дивизија у централну Србију. Поред великих четничких снага, ту су се налазиле и извесне немачке јединице, затим Бугари, недићевци и љотићевци.
Симићеви извештаји били су контрадикторни. Једном приликом би извештавао - као примера ради 16. априла капетана Душана Радовића, команданта Златиборског корпуса - да се четничке јединице не смеју развијати како не би упале у клопку Немаца, Бугара и љотићеваца. Другом приликом, међутим, Симић би јављао ни мање ни више него да се четници налазе под командом Немаца, што наравно није било тачно. Тако, он 20. априла извештава Дражу: ''Вучковић са 130 одабраних четника ставио се под команду немачког поручника Керпера и налази се јужно од села Јасенова на Белој Глави'' (значи, знао је име немачког официра).175
Лош глас о Симићу сви су већ били чули. ''Био сам са Раковићем. Ја сам сада непотребан за обједињавање. Јави где ћу. Чекам код Ајдачићеве станице твоје наређење'', писао је он Дражи 1. маја. Дражино наређење није стигло, а Симић 7. маја јавља да га не подноси ни капетан Радовић и да поново одлази на лечење.176
То је последње познато јављање пуковника Јеврема Симића.
Капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса, каже да су депеше које је Симић слао о њему са Златибора неистините. Као једине додире са неким из непријатељских редова он наводи два сусрета са љотићевцима априла 1944. године, први код Каоне у Драгачеву и други у Љубишу на Златибору. Били су то једини Вучковићеви сусрети са љотићевцима ''који се нису у крви заврШилиЋ, како је касније записао у својим мемоарима.177 Од свог класног друга, а сада љотићевског команданта, капетана Најдановића, Вучковић је код Каоне тражио, и добио, неколико сандука муниције, док је до сусрета са батаљоном љотићеваца у Љубишу дошло случајно. Као официр за везу, у овом батаљону налазио се и један немачки капетан, који је одлично говорио српски. Немац је искористио прилику да се упозна са Вучковићем и распита за америчког пуковника Сајца, у жељи да предајом оконча своје ратне муке. Љотићевци су, пак, одмах сликали Немца поред Вучковића. После рата, у емиграцији, објавили су једну брошуру са том фотографијом, уз одговарајуће конструкције.
О судбини пуковника Јеврема Симића Вучковић сведочи:
Пуковник Јеша Симић, звани Дршка, Дражин и Дроњин класни друг, био је врло непоуздана личност. Убрзо после неуспеле партизанске офанзиве, сазнао сам да га је Раковић ликвидирао, не само због силовања неке жене, него и због тога што је био дупли шпијун убачен код нас. Верујем да је Раковић ово учинио са знањем или прећутним одобрењем Врховне команде.178
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
ma sve ce on da izvrne...neverovatan lik...citirace jedno, a konstatovace drugo i na kraju samo davati povoda da iznosimo dokaze o njegovim lazima, falsifikatima...
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Да не останем дужан изворе.
107 Зборник докумената, том 14, књига 3, 76.
108 и 109 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 4\1.
110 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2\1.
111 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1-14.
112 и 113 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
114 Зборник докумената, том 14, књига 3, 929-930.
115 Зборник докумената, том 12, књига 3, 679-681.
116 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
117 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
118 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
119 и 120 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
121, 122 Зборник докумената, том 14, књига 3, 306, 936.
123 Зборник докумената, том 14, књига 3, 941.
124, 125, 126 Зборник докумената, том 14, књига 3, 938, 939, 940.
127, 128 Зборник докумената, том 14, књига 3, 307, 352-354.
129 и 130 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
131 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
132 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
133 и 134 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
135, 136 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 197-198.
137 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
138 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19\1.
139 и 140 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
141 и 142 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, стране 164-165.
143 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 139-140.
144 ИАН, мф. 6, снимак бр. 613.
145 ИАН, мф. 6, снимак бр. 526.
146 ИАН, мф. 6, снимак бр. 533.
147 и 148 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12\1.
149 Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 381. Рутем је о овом догађају сведочио др Живку Топаловићу пролећа 1944. године, када је дошао на Равну Гору.
150 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
151 Н. Миловановић, Дража Михаиловић, 41.
152 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
153 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.
154, 155, 156 и 157 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
158, 159 Зборник докумената, том 14, књига 3, 190-191, 680.
160, 161 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 941, 250-251.
162, 163 Зборник докумената, том 14, књига 3, 250-251, 942.
164, 165 Зборник докумената, том 14, књига 3, 310-311, 351.
166, 167 Зборник докумената, том 14, књига 3, 420, 599-560.
168, 169, 170, 171, 172 и 173 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
174 Зборник докумената, том 14, књига 3, 486.
175 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
176 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
177 З. Вучковић, Сећања из рата, 367.
178 Изјава капетана Звонка Вучковића аутору, из књиге разговора са четницима која је у припреми.
107 Зборник докумената, том 14, књига 3, 76.
108 и 109 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 4\1.
110 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2\1.
111 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1-14.
112 и 113 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
114 Зборник докумената, том 14, књига 3, 929-930.
115 Зборник докумената, том 12, књига 3, 679-681.
116 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
117 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
118 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
119 и 120 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
121, 122 Зборник докумената, том 14, књига 3, 306, 936.
123 Зборник докумената, том 14, књига 3, 941.
124, 125, 126 Зборник докумената, том 14, књига 3, 938, 939, 940.
127, 128 Зборник докумената, том 14, књига 3, 307, 352-354.
129 и 130 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
131 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
132 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
133 и 134 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
135, 136 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 197-198.
137 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
138 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19\1.
139 и 140 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
141 и 142 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, стране 164-165.
143 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 139-140.
144 ИАН, мф. 6, снимак бр. 613.
145 ИАН, мф. 6, снимак бр. 526.
146 ИАН, мф. 6, снимак бр. 533.
147 и 148 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12\1.
149 Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 381. Рутем је о овом догађају сведочио др Живку Топаловићу пролећа 1944. године, када је дошао на Равну Гору.
150 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
151 Н. Миловановић, Дража Михаиловић, 41.
152 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
153 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.
154, 155, 156 и 157 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
158, 159 Зборник докумената, том 14, књига 3, 190-191, 680.
160, 161 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 941, 250-251.
162, 163 Зборник докумената, том 14, књига 3, 250-251, 942.
164, 165 Зборник докумената, том 14, књига 3, 310-311, 351.
166, 167 Зборник докумената, том 14, књига 3, 420, 599-560.
168, 169, 170, 171, 172 и 173 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
174 Зборник докумената, том 14, књига 3, 486.
175 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
176 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
177 З. Вучковић, Сећања из рата, 367.
178 Изјава капетана Звонка Вучковића аутору, из књиге разговора са четницима која је у припреми.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
За данас оволико од мене, мислим да се данас више нећемо видети.
Поздрав свима!
Поздрав свима!
- Poruka
- 50.831
Hoćeš da kažeš da bi u slučaju da su četnici pobedili,Hrvati što se teritorija tiče prošli kao Srbi 1945 kad su formirane republike i pokrajine i tri nove nacije ?
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Подсетио бих да су линкови ка другим форумима забрањени. Дискутујте како приличи, молио бих. 
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
a, ebiga, ko o cemu, ***** o postenju...zaista da se covek najezi sta Hrvati danas dopustaju sebi...
A, ne verujem da ce konkretno da odgovori ni ovaj put...bezi od ovoga ko djavo od krsta...
Hoces reci da je nemacka prislusna sluzba njemu stavila nesifrovane poruke, i rekla mu "ti si sam desifruj" ? Zvuci vise kao pokusaj humora .
izvor: I-52 "Papers Written by UFFZ.Herzfeld on Mihailovic and Tito Ciphers" A TICOM publication
znaci za 3 dana maksimum poruka desifrirana
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Па ево гледај. У случају комуниста Немци знају имена јединица, планове, команданте итд.
Код четника нема назива јединица, знају само истакнуте команданте а о плановима и покретима имају посредна и често нетачна обавештења.
Ја нисам видео оригиналан немачки документ који доказује да су Немци после лета 1943. дешифровали четничке депеше...
Да, али ниси видео ни немачки документ који наводи да нису успевали да им читају поруке.
Са друге стране, такав документ постоји за партизане:
http://www.znaci.net/NARA/AgF/301_463.htm
”Otprilike, od kad su uveli novi način šifrovanja, ne možemo ništa da pročitamo. Do aprila 1944. uspevali smo da dešifrujemo 91% poruka, a sada smo spali isključivo na radio-saobraćaj u Sloveniji, Makedoniji i Albaniji.”
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Пуковник Драган Крсмановић на ТВ ''Алфа''
uvodna recenica je umiljata....."ubijen je pre 66 godina"
....nad njim je izvrsena pravomocna smrtna kazna , donesena nakon legalnog procesa, od legitimne drzave , na temelju zakona
skoro da nije rekao da su ga eutanizirali
- Poruka
- 50.831
Siroma Kiseli,Sabljar,ovaj put Agaton na jednom zvanično liberalnom a inače izrazito antiliberalnom forumu
- Poruka
- 30.715
Болест звана "усташтво" се тешко лечи шта ћеш,за неке је очигледно већ касно.
Елем,
Инж. Дејан С. Шуњка
СРБИЈА КАО ЛУБЕНИЦА
Нема више црвене звезде петокраке на застави Србије. Нема више штафете младости и слетова живом, а касније и мртвом маршалу. Званична саопштења СУБНОР – а више нас не гађају из ударног дневника београдске телевизије. Форма је нестала али је суштина још увек ту – Србија је црвена изнутра, баш као зрела лубеница.
http://www.czipm.org/lubenica.html
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
A bolest po imenu coravost po partijskoj liniji nikako...
