Kiika, da li ti zelis da ti se ona izvini za sve ono sto ti je uradila?
Da ti kaze da te beskrajno voli i da moras da joj oprostis za sve to sto je cinila?
Da li zelis da te sada privije uz sebe, zagrli, stisne, da "razgovarate" bez reci ili jos bolje recima koje ce istopiti tvoj grc i svu bol?
Da li zelis da ti da razumno objasnjenje za ucinjeno, koje ces prihvatiti kao dovoljno jak argument za svoje trpljenje i da to na kraju krajeva bude ipak neka nagrada, makar jalova i okasnela?
Da li zelis da razresis svoje dileme, sukob, nerazumevanje s njom pre no sto zauvek ode, i tako bar nekako zaokruzis svu tu licnu tragediju, izasavsi iz svega ranjena ali spremna na "lecenje" necim drugim, necijom ljubavlju?
Da li zelis da konacno izadjes iz koze deteta u kojoj i dalje hodas, sa svojih 35, i pokazes ne samo svetu nego i njoj da je naspram tebe ucinjen zlocin za koji neko konacno treba da odgovara?
Da li zelis da budes manje osetljiva na tudju i sopstvenu nesrecu, tugu, bol a da za to moze resenje da bude samo to da ona kaze - ti nisi nizasta kriva, ja sam uzrok ali je svemu sada kraj?
Da li zelis da izadjes iz toga samo uz njeno aminovanje (potvrdu da si u pravu i njenog u krivu), ili ne vidis da imas imalo sposobnosti da konacno stavis tacku ili znak uzvika, bez teznje da vise produzavas tu agoniju?
Da li mislis da bi bila bolja majka svom detetu no sto je ona prema tebi bila?
Da li osecas da u sebi imas dovoljno ljubavi za druge (imas razumevanja i reagujes na nepravdu...ali to nije isto sto i ljubav), iako je tebi bila uskracena? Ako je i imas, da li je majka zasluzna za to (kontraefekat njenoj nerazumnosti i bezosecajnosti), ili si se ti sama za to izborila vremenom?
Da li sebe ne volis dovoljno zato sto te ona ne voli kako treba (prezires je zbog ucinjenog) i da li postoji ista ili iko ko to moze da nadomesti, da je istisne iz te pozicije jedinog izvora tvoje ljubavi prema sebi?
Da li je lakse stalno se vracati na proslo ili probati da se stvari prihvate kako jesu, iako je prihvatanje istine mnogo teze od gutanja ikakve lazi?
Da li uopste mislis da tvoj zivot moze da bude nekada bolji, kako god se ova prica zavrsila?
Da li si ikada pitala nekog strucnog, ne slucajne prolaznike poput nas ovde, sta bi trebalo uraditi? Ili odgovor u dubini duse i sama znas, samo ti se nesto narocito ne dopada?
Da li se bojis sto si izgubila svako postovanje prema njoj, mozda cak i ljubav, koju je uspela da ti sistematski prema sebi unisti?
Da li ti je sada u zrelim godinama, ikada iskazala postovanje, odobravanje za ono sto si postigla?
Da li postoji nesto u cemu se slazete ili ste "formalna" krvna veza koja je prinudjena da se trpi...i bori za svoje mesto u tudjem srcu?
Da li mislis da si time sto si na sebi toliko radila, zasluzila da se konacno volis i prihvatis kao neko vredan necije paznje i ljubavi?
Da li....imam jos mnogo da li...ali i ovo je previse.
Ne verujem da ces na ovo nesto napisati, ovde, javno...ali probaj da sebi das odgovore. Odgovori u vezi tvoje price vise uopste ne leze u njoj, majci...oni su u tebi. Mnogo plice zakopani nego sto mislis. Ne treba se bojati suocavanja s time, koliko god se kosili sa moralnim, "ispravnim" vrednostima koje namecu neka prihvacena pravila...Priznaj sebi sta god da je, i pocni da se nosis s time. Savest ce te ionako pre ili kasnije zgaziti zbog neceg. Samo ne odbacuj samopostovanje. Postuj sto ti je dala mogucnost da postanes covek, jer to jesi...iako oslabljen i ranjiv.
