Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
I ostali su ukinuli same sebe (npr. Srbijanci).
-
- Popularno:
- Kada su Srbi digli ruke od Kosova?
- Kad je vlast prodala Rome: Zločin u...
- Mileva Marić Ajnštajn, žena ispred svog...
- Koji je vaš utisak godine?
- Glasanje_monarhija
- Razmišljati izvan ustaljenih okvira
- Milan St. Protić: Studentska lista je...
- која сте нинџа корњача
- Napadi na TOK od strane SNS-a
- Zašto Vučić odgovara Putinu preko žena...
Разлог Mојковачке битке - истине и збалуде
- Začetnik teme Добро дошли
- Datum pokretanja
I ostali su ukinuli same sebe (npr. Srbijanci).
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
Leonida 777
Aktivan član
- Poruka
- 1.014
Ma to nema veze, iako je ocigledna istina, ovde je problem ukidanje dvora, dvorskih luda i dvorske fukare, masnih plata i privilegija.
To je sustina tragedije i komedije cetinjskih kikireza.
Moračanin
Veoma poznat
- Poruka
- 11.434
Poslednja izmena:
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
Да ли си ти управо поставио Секулу Дрљевића као релевантан извор?
podgorickimali
Ističe se
- Poruka
- 2.625
Ma vidi, ja se iskreno saosjecam sa tobom jer ne mozes naci u regionu bas puno zemalja gorih od Srbije, i zato temolim eto, to sto si napisao, preisi nekom Bosancu ili kosovaru, jer su oni gori od vas.
Mei ne mos
podgorickimali
Ističe se
- Poruka
- 2.625
Oh da Slavene, ali od Srba se to ocekuje. Srbi su uvijek ukidali sami sebe zarad visih ciljeva. Crnogorci nisu.
Leonida 777
Aktivan član
- Poruka
- 1.014
E moj zalosni moracanine! Divni su ti ovi izvori!
Evo iz npr. tog prvog izvora:
Srbijanske vlasti počele su, preko naročito organizovanih bandi, prijetiti smrću svima onima, koji se ne bi izjasnili za aneksiju Crne Gore Srbiji. Između ostalih, takvim načinom, primorani su da na ovu pristanu bivši predsjednik ministarstva: dr Lazo Tomanović i general Janko Vukotić. Kuća ovog posljednjeg bila je opkoljena od bandita pod vođstvom poručnika J. Boškovića i prijećeno mu je smrću ako ne pristane na aneksiju.
E taj Janko Vukotic se, pa moram to da kazem - popishao na te i takve bajke! Vise puta!
O njegovoj kceri Vasiliji i da ne govorim..
Bog s tobom i svi sveci.
Poslednja izmena:
Leonida 777
Aktivan član
- Poruka
- 1.014
A ti lupas ko muda po samaru, nista novo zalosni.
svarozic
Buduća legenda
- Poruka
- 35.145
To da je oćerao đjeda mogu nekako i da prihvatim, ali kako mu je uzeo otadžbinu? Uzeo mu je samo vlast u Crnoj Gori za koju i sam gore pomenuti đed tvrdi da je srpska država a đedo je više puta pokušavao da cnogorsku Srbiju ujedini sa Srbijom u Pomoravlju i sa Srbijom koja je tada bila okupirana!
ljuta_mamba
Iskusan
- Poruka
- 6.762
hoces da ti ih i dovede na forum mozda
pa svi sada vec znaju o bozicnoj pobuni
nevidim sta se ti cudis
zasto mislis da su svi koji su protiv srbije,automatski siptari i hrvati?
pa u toj bozicnoj pobuni,ucestvovali su sve najeminentniji crnogorski likovi
zasto mislis,da bi crnogorci,koji nemaju vajde od srbije...poput onih koji zive u njoj,te koriste njene blagodeti,morali da budu u savezu sa istom?
pogotovo u periodu kada srbija sunovratno propada,a crna gora nebi bas tim putem,to je osnovni razlog razmimoilazenja 90-tih....zato crna gora i nije bombardovana 1999...jeste,ali nista znacajno
jer je njena vlada bila mudra,da se spasi sukoba sa najjacom silom sveta
to je bar neko moje misljenje
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Јеs' ovo sve malo ižvakano ali da se vratimo na priču, pa razloga može biti 2.
Pošto je knjaz Nikola stupio u pregovore sa Austrougarskom u kojim mu je obećano i pripajanje većih delova Srbije , plan je očito propao pa je Mojkovačka bitka ili bila opšte narodni i vojni ustanak ili je Knjazu na kraju ipak proradila savest ili ga je matematika na kraju tamo dovela.Svakako se bitka odžavala na crnogorskoj teritoriji mogla je da se brani ili da kapitulira.U borbi su verovatno videli malu šansu.
Tajnim pregovorima sa Austrougarima je pokazao iste ambicije i aspiracije koje se od strane Crnogoraca pripisuju Aleksandru Karađorđeviću.
Ispalo je tako da je Austougarska bila poražena strana a Knjazu je bio povratak zabranjen.
Da je ishod rata možda bio drugačiji možda bi Nikola vladao većinskim delom Srbije.
Pošto je knjaz Nikola stupio u pregovore sa Austrougarskom u kojim mu je obećano i pripajanje većih delova Srbije , plan je očito propao pa je Mojkovačka bitka ili bila opšte narodni i vojni ustanak ili je Knjazu na kraju ipak proradila savest ili ga je matematika na kraju tamo dovela.Svakako se bitka odžavala na crnogorskoj teritoriji mogla je da se brani ili da kapitulira.U borbi su verovatno videli malu šansu.
Tajnim pregovorima sa Austrougarima je pokazao iste ambicije i aspiracije koje se od strane Crnogoraca pripisuju Aleksandru Karađorđeviću.
Ispalo je tako da je Austougarska bila poražena strana a Knjazu je bio povratak zabranjen.
Da je ishod rata možda bio drugačiji možda bi Nikola vladao većinskim delom Srbije.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Da a šta je bilo onda sa kraljevinom SHS , pa sa kraljevinom Jugoslavijom ,pa sa Titovom Jugoslavijom pa najzad sa Miloševićevom Jugoslavijom?
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
A izvori DUKLJANINova digitalna bibloteka?
Puka slučajnost što se takvi podaci sada pojavljuju a nije ih bilo ni u vreme razdvajanja.
Neki još uvek vide pretnju u Srbiji a politička elita je dozvolila razvijanje i legitimnost lažirane istorije.
Ne traži se istina već se pravi paranoja i fobija zarad ostvarenja političkih ciljeva.
Zbog nemalobrojne srpske manine u CG država pribegava lažiranju istorije zbog sopstvene nemoći da pridobije apsolutnu većinu naroda.
Pa iz straha od opasne manjine ne bira sretstva da bi se Srbija bilo kako satanizovala i odaljila i od onih koji je vole.
Da ne postoji taj strah i labavost nacionalnog identiteta CG bi bila nacionalna država a ne građanska.
A likovi kao što je DUKLJANin i prateći ne bi ni postojali na forumima izvan svoje zemlje.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
Treba biti vrlo oprezan što se tiče biranja štiva koje se čita kao izvor nekih informacija; npr. autor tog posljednjeg jeste niko drugi do crnogorski Nedić.
Nemoj mi postavljati poveznice; volio bih da mi citiraš konkretne dijelove kao potporu iznešene tvrdnje.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
Božićna pobuna se desila poslije Podgoričke skupštine, tako da mi nije jasno o čemu je riječ. Ovdje se priča o ženi i djeci koju su naoružane snage Kraljevine Srbije pobijale u periodu od oslobođenja Crne Gore do njenog prisajedinjenja.
P. S. Ništa se ne zna o Božićnoj pobuni. Zna se preko 80% laži i manje od 20% istina...to je jedna od najvećih nepoznanica u istoriji, i to, vrlo rijetko, jedna koja je iz vrlo poznate stvari prerasla u nepoznatu...
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.709
Ovo je opet jedna filozofska rečenica koja nema značenja...
Zna se Slavene, zna, vidiš kako ti tačno znaš kad su pobijeni Zviceri, ali samo kad treba nekog da "naučiš pameti"
Tko se znaju i druge stvari oko božićne pobune i ostalih specijaliteta naše istorije, ali teško se priznaju svinjarije u ime srpstva
Tko se znaju i druge stvari oko božićne pobune i ostalih specijaliteta naše istorije, ali teško se priznaju svinjarije u ime srpstva
Kazarski
Zainteresovan član
- Poruka
- 167
"На Мојковцу је 1940. год. одржана прослава у Божићним данима, поводом 25 година Мојковачке битке. На овој прослави су говорили учесници Мојковачке битке и многе друге угледне личности тога времена.
Ђенерал Милан Недић је том приликом преставио виђење и значај Мојковачке битке:
По замисли аустроугарске Врховне команде у децембру 1915. године требало јe у Црној Гори опколити и србску и црногорску војску и приморати их на предају.
Део србске војске, од четири армије пробијао се Црној Гори тегобним, снегом завијеним путевима од Берана, Пећи и реке Циљевне ка Скадру и Јадранском мору – својој последњој котви спасења.
Непријатељ је гонио србске армије без прекида све до црногорских граница. Даље није могао. Наишао је на црногорску војску која је истурила своје јуначке груди ради заштите окрвављене и измучене своје браће.
По своме повлачењу претила је смртна опасност србским армијама са бока, из Новопазарског – санџака. Ту се налазила велика снага аустроугарске војске – VIII ојачани корпус. Овај корпус беше остављен из 53 и 62 пешадијске дивизије брдског уређења.
Овај корпус могао је много јада да зада, да је енергично угрозио одступницу србским армијама правцем: Сјеница, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, село Матешево којије био једина комуникација за Скадар и Јаранско Море. Уосталом тако му је и заповедила његова врховна команда. Тај му је задатак онемогућила Санџачка црногорска војска под заповедништвом великом Србина и јунака, сердара црногорске војске Јанка Вукотића, познијег армијског ђенерала. Ту, баш на Мојковачким положајима а са својом првом санџачком дивизијом којој језаповедао јуначки бригадир Петар Мартиновић. Ову дивизију сачињавале су Колашинска, Ускочко-дробњачка и Бјелопољска бригада и два батаљона регрута.
Та је дивизија прибавила, сјајно борећи се, дајући велике жртве, време потребно док су, испред фронте VIII аустроугарског корпуса неузнемирено минуле све четири србске армије пут Скадра.
Прва санџачка дивизија у својим славним борбама на мојковачким положајима, ослоњеним на горостасне, тамне и шумовите црногорске планине Бјеласицу и Сињавину, на јуначком мегдану, на најљућој зими и страховито великом снегу, слабо одевена, оскудно храњена, починила је чудеса од храбрости. Само ту код Мојковца, задржала је непријатеља тридесет девет дана. Њена прва санџачка дивизија дочекала је и крвав бадњи дан и крвав Божић 1915. године. Али је и непријатељ тешко платио своју дрскост, да о највећем србском празнику завије у црно толику нејач и сиротињу црногорску жене и децу ових соколова, што на мојковачким положајима изгибоше да би србство живело.
Нарочито су биле крваве борбе које су водили: Ускочки батаљон, Колашинска бригада, 1 и 3 регрутски и Дробњачки батаљон на мојковачким положајима код Развршја, Бојне њиве и код самог Мојковца.
На Бадњи дан, на хладноћи од које пуца и дрво и камен, у шуми четинара са којих висе ледене свеће, дрхћући од зиме, јунаци санџачке војске јуришали на нож и клали се читаву Бадњу ноћ. Борба је настављена и на Божић. Непријатељ је био до ногу потучен. Брда његових мртвих војника су на Развршју и Бојној Њиви. Непријатељ је био двоструко јачи. Ипак се рачуна да је имао око две хиљаде мртвих.
Званични извештај заповедника Санџачке војске сердара Јанка Вукотића само за 10/23 децембар гласи овако:
„Командант прве Санџачке дивизије бригадир Мило Матановић о данашњим борбама саопштио ми је ово:
- Командант Колашинске бригаде, бригадир Милош Меденица у 1,20 по подне доставља: Сад сам стигао на положај, јуначким против-јуришем и заобилажењем после упорне борбе сломио сам непријатеља и отерао са косе Игришта и пребацио у највећем нереду на Бојну Њиву. Мртвих непријатељских војника има маса. О нашим губитцима још немам извештај, али је приличан број.
Доцније ћу послати подробнији извештај“.
Командант прве Санџачке дивизије додаје: „надам се да ће Колашинска бригада освојити ноћас Бојну Њиву.
Непријатељска артиљерија слабо је деловала, наша прилично, боље јој није дозвољавао склоп земљишта.
По телефонском извештају команданта бригаде само пред његовим десним крилом непријатељ је оставио око пет стотина лешева. Има око шездесет заробљеника, међу њима и један капетан.
Држање Колашинске бригаде у овим борбама за сваку је похвалу.“
Колика је борба била на Мојковачким положајима и какав је пораз био аустро-мађарске војске сведочи и ова чињеница:
Борбе Санџачке војске пре двадесет пет година, а нарочито оних код Мојковца, које су трајале тридесет девет дана, могу се посматрати са гледишта стратегијског и национално-политичког. Не зна се које је важније по својим последицама по србску војску и србски народ.
Стратегијски значај борби санџачке војске, у овим трагичним моментима повлачења србске војске кроз Црну Гору, најбоље је схватио њен сам врховни заповедник, Блаженопочивши Краљ Алексндар I ујединитељ. Он је саветовао сердару Вукотићу Јанку да истраје до Мојковца, обезбеђујући бок и позадину главнице србских армија. Сердар је сјајно извршио свој задатак и као велики Србин и као добар војсковођа и као расни Црногорац.
Да је Санџачка војска попустила и VIII корпус аустромађарске војске продро правцем Колашин, Андријевица, село матешево, србској војсци био би пресечен пут одступања за Подгорицу и Скадар. Шта би било са четири србске армије? Одговор је прост.
Блаженопочивши Краљ Александар учинио је признање Санџачкој војсци и сердару Јанку Вукотићу за упорне јуначке борбе од Дрине до Мојковца. Двадесет деветог децембра 1915 године одликовао је највећим орденом за храброст карађорђевом звездом са мачевима, славног заповједника војске, сердара Јанка Вукотића.То је у исто вријеме и признање свима херојима Санџачке војске, јунацима од мегдана, алем камену србског народа.
Велики Краљ, отац Отаџбине, дајући Карађорђеву звезду са мачевима сердару изрекао је ове историјске речи:
„Војводо, ви сте се више него одужили србству, зато ми је драго што ми се пружа прилика да вам лично из руке у руку предамза сада ово моје мало признање.“
Ми Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас спрске војске и србског народа. Захваљујући само великом осећању србизма и братства, црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж србства, његова узданица и његови вековни браниоци.
Са чисто војничког гледишта важност мојковачких борби треба ценити по месту, времену и резултату, где су се ове борбе одиграле обзиром на правац повлачења србске војске. Иако су у овим борбама учествовале само мале снаге, једна слаба дивизија, ипак су дале велике резултате. Српска је војска била спасена. Борбе су дуго трајале око тридесет девет дана. Добивено је много времена за потребе повлачења. Правац повлачења србских армија није ничим доведен у питање. Мојковачки положаји и по месту и по склопу земљишта извршили су потпуно свој задатак-задржали су далеко непријатеља. Ово све могло је да буде, јер су браћа Црногорци били решени да изгину сви, иако су знали да тиме не спасавају Црну Гору, већ част србског народа и славу србског оружја. Утолико Санџачкој војсци припада веће признање и дивљење свију нас.
Наши непријатељи нијесу могли да гледају никако ни уједињене србске народе и ни загрмљену браћу Србе и Црногорце. Свим могућим средствима а нарочито подмуклом пропагандом радили су да србски народ разједине и покоре, како би га у ропству искориштавали. Да је ко насео овим умишљајима наших непријатеља, њега би проклео наш народ. Тежа би клетва лежала на њему него на Вуку Бранковићу.
Али преварили су се наши непријатељи. Усуром и сивом камену и шумовитим и тамним горама не рађају се ни издаице ни кукавице. Да у србском народу таквих нема, доказ су Мојковачке борбе и свете црногорске жртве из 1915. Брат се нашао брату у помоћи. А данас се и од непријатеља праве пријатељи. Зна се шта долази ако неко неће брата за пријатеља.
Још једна света страна мојковачких борби је учешће црногорских жена у њима. Уз свог оца, сердара Јанка Вукотића, свуда и на сваком месту па и у борбама, била је његова кћи јединица Василија. Она је била и његов лични секретар и његов помоћник, а у тешким данима и његов верни пријатељ. Не само она, него се мора одати признање и хвала и оним безбројним колонама црногорских жена, које су на својим леђима у борбене линије износиле својим мужевима муницију и храну.
Услуга које је црногорска војска учинила србској војсци приликом њеног повлачења ка Јадранском приморју ничим и никада се надокнадити не могу. То су услуге које је могао да учини брат за брата и које се икада не заборављају. Да је црногорска војска, која еј јуначки закриљивала својим грудима повлачење србских трупа, попустила и тиме омогућила извођење аустријског маневра о опкољавању србске и црногорске војске, биле би уништене све четири србске армије па и цела србска војска, а србски народ не би био оно што је данас. Али је црногорска војска истрајала у неравној борби на мојковачким положајима и потврдила и овога пута старо уверење о црногорском делу србскога народа, да је пун чојства и јунаштва.
Црна Горо, ти суро камење, успомено јунака од старина, имаш се и чиме поносити. У теби је све што имаш и знано и поштено и јуначко и чувено. Ти светлиш србском раоду са твојих крша и гора као светионик. Ти си круна србског народа и његов понос.
Данас послије 25 година славних борби у Ново Пазарском Санџаку, кад се славље ори по целој Црног Гори, и плотуни наше војске поздрављају своје соколе и јунаке, ми данас уписујемо у историју србског народа једну златну страницу из 1915 године о борбама на Мојковцу, где брат брата издати не хтеде. Нека ова сјајна историјска опомена служи за пример свима данашњим Србима. Нека им она буде и понос и наук како се воли брат и чува свија земља.
Изгинулим херојима Санџачке војске свака част и спомен. Име им се увек спомињало док је сунца и месеца и србског благородног народа."
Ђенерал Милан Недић је том приликом преставио виђење и значај Мојковачке битке:
По замисли аустроугарске Врховне команде у децембру 1915. године требало јe у Црној Гори опколити и србску и црногорску војску и приморати их на предају.
Део србске војске, од четири армије пробијао се Црној Гори тегобним, снегом завијеним путевима од Берана, Пећи и реке Циљевне ка Скадру и Јадранском мору – својој последњој котви спасења.
Непријатељ је гонио србске армије без прекида све до црногорских граница. Даље није могао. Наишао је на црногорску војску која је истурила своје јуначке груди ради заштите окрвављене и измучене своје браће.
По своме повлачењу претила је смртна опасност србским армијама са бока, из Новопазарског – санџака. Ту се налазила велика снага аустроугарске војске – VIII ојачани корпус. Овај корпус беше остављен из 53 и 62 пешадијске дивизије брдског уређења.
Овај корпус могао је много јада да зада, да је енергично угрозио одступницу србским армијама правцем: Сјеница, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, село Матешево којије био једина комуникација за Скадар и Јаранско Море. Уосталом тако му је и заповедила његова врховна команда. Тај му је задатак онемогућила Санџачка црногорска војска под заповедништвом великом Србина и јунака, сердара црногорске војске Јанка Вукотића, познијег армијског ђенерала. Ту, баш на Мојковачким положајима а са својом првом санџачком дивизијом којој језаповедао јуначки бригадир Петар Мартиновић. Ову дивизију сачињавале су Колашинска, Ускочко-дробњачка и Бјелопољска бригада и два батаљона регрута.
Та је дивизија прибавила, сјајно борећи се, дајући велике жртве, време потребно док су, испред фронте VIII аустроугарског корпуса неузнемирено минуле све четири србске армије пут Скадра.
Прва санџачка дивизија у својим славним борбама на мојковачким положајима, ослоњеним на горостасне, тамне и шумовите црногорске планине Бјеласицу и Сињавину, на јуначком мегдану, на најљућој зими и страховито великом снегу, слабо одевена, оскудно храњена, починила је чудеса од храбрости. Само ту код Мојковца, задржала је непријатеља тридесет девет дана. Њена прва санџачка дивизија дочекала је и крвав бадњи дан и крвав Божић 1915. године. Али је и непријатељ тешко платио своју дрскост, да о највећем србском празнику завије у црно толику нејач и сиротињу црногорску жене и децу ових соколова, што на мојковачким положајима изгибоше да би србство живело.
Нарочито су биле крваве борбе које су водили: Ускочки батаљон, Колашинска бригада, 1 и 3 регрутски и Дробњачки батаљон на мојковачким положајима код Развршја, Бојне њиве и код самог Мојковца.
На Бадњи дан, на хладноћи од које пуца и дрво и камен, у шуми четинара са којих висе ледене свеће, дрхћући од зиме, јунаци санџачке војске јуришали на нож и клали се читаву Бадњу ноћ. Борба је настављена и на Божић. Непријатељ је био до ногу потучен. Брда његових мртвих војника су на Развршју и Бојној Њиви. Непријатељ је био двоструко јачи. Ипак се рачуна да је имао око две хиљаде мртвих.
Званични извештај заповедника Санџачке војске сердара Јанка Вукотића само за 10/23 децембар гласи овако:
„Командант прве Санџачке дивизије бригадир Мило Матановић о данашњим борбама саопштио ми је ово:
- Командант Колашинске бригаде, бригадир Милош Меденица у 1,20 по подне доставља: Сад сам стигао на положај, јуначким против-јуришем и заобилажењем после упорне борбе сломио сам непријатеља и отерао са косе Игришта и пребацио у највећем нереду на Бојну Њиву. Мртвих непријатељских војника има маса. О нашим губитцима још немам извештај, али је приличан број.
Доцније ћу послати подробнији извештај“.
Командант прве Санџачке дивизије додаје: „надам се да ће Колашинска бригада освојити ноћас Бојну Њиву.
Непријатељска артиљерија слабо је деловала, наша прилично, боље јој није дозвољавао склоп земљишта.
По телефонском извештају команданта бригаде само пред његовим десним крилом непријатељ је оставио око пет стотина лешева. Има око шездесет заробљеника, међу њима и један капетан.
Држање Колашинске бригаде у овим борбама за сваку је похвалу.“
Колика је борба била на Мојковачким положајима и какав је пораз био аустро-мађарске војске сведочи и ова чињеница:
Борбе Санџачке војске пре двадесет пет година, а нарочито оних код Мојковца, које су трајале тридесет девет дана, могу се посматрати са гледишта стратегијског и национално-политичког. Не зна се које је важније по својим последицама по србску војску и србски народ.
Стратегијски значај борби санџачке војске, у овим трагичним моментима повлачења србске војске кроз Црну Гору, најбоље је схватио њен сам врховни заповедник, Блаженопочивши Краљ Алексндар I ујединитељ. Он је саветовао сердару Вукотићу Јанку да истраје до Мојковца, обезбеђујући бок и позадину главнице србских армија. Сердар је сјајно извршио свој задатак и као велики Србин и као добар војсковођа и као расни Црногорац.
Да је Санџачка војска попустила и VIII корпус аустромађарске војске продро правцем Колашин, Андријевица, село матешево, србској војсци био би пресечен пут одступања за Подгорицу и Скадар. Шта би било са четири србске армије? Одговор је прост.
Блаженопочивши Краљ Александар учинио је признање Санџачкој војсци и сердару Јанку Вукотићу за упорне јуначке борбе од Дрине до Мојковца. Двадесет деветог децембра 1915 године одликовао је највећим орденом за храброст карађорђевом звездом са мачевима, славног заповједника војске, сердара Јанка Вукотића.То је у исто вријеме и признање свима херојима Санџачке војске, јунацима од мегдана, алем камену србског народа.
Велики Краљ, отац Отаџбине, дајући Карађорђеву звезду са мачевима сердару изрекао је ове историјске речи:
„Војводо, ви сте се више него одужили србству, зато ми је драго што ми се пружа прилика да вам лично из руке у руку предамза сада ово моје мало признање.“
Ми Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас спрске војске и србског народа. Захваљујући само великом осећању србизма и братства, црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж србства, његова узданица и његови вековни браниоци.
Са чисто војничког гледишта важност мојковачких борби треба ценити по месту, времену и резултату, где су се ове борбе одиграле обзиром на правац повлачења србске војске. Иако су у овим борбама учествовале само мале снаге, једна слаба дивизија, ипак су дале велике резултате. Српска је војска била спасена. Борбе су дуго трајале око тридесет девет дана. Добивено је много времена за потребе повлачења. Правац повлачења србских армија није ничим доведен у питање. Мојковачки положаји и по месту и по склопу земљишта извршили су потпуно свој задатак-задржали су далеко непријатеља. Ово све могло је да буде, јер су браћа Црногорци били решени да изгину сви, иако су знали да тиме не спасавају Црну Гору, већ част србског народа и славу србског оружја. Утолико Санџачкој војсци припада веће признање и дивљење свију нас.
Наши непријатељи нијесу могли да гледају никако ни уједињене србске народе и ни загрмљену браћу Србе и Црногорце. Свим могућим средствима а нарочито подмуклом пропагандом радили су да србски народ разједине и покоре, како би га у ропству искориштавали. Да је ко насео овим умишљајима наших непријатеља, њега би проклео наш народ. Тежа би клетва лежала на њему него на Вуку Бранковићу.
Али преварили су се наши непријатељи. Усуром и сивом камену и шумовитим и тамним горама не рађају се ни издаице ни кукавице. Да у србском народу таквих нема, доказ су Мојковачке борбе и свете црногорске жртве из 1915. Брат се нашао брату у помоћи. А данас се и од непријатеља праве пријатељи. Зна се шта долази ако неко неће брата за пријатеља.
Још једна света страна мојковачких борби је учешће црногорских жена у њима. Уз свог оца, сердара Јанка Вукотића, свуда и на сваком месту па и у борбама, била је његова кћи јединица Василија. Она је била и његов лични секретар и његов помоћник, а у тешким данима и његов верни пријатељ. Не само она, него се мора одати признање и хвала и оним безбројним колонама црногорских жена, које су на својим леђима у борбене линије износиле својим мужевима муницију и храну.
Услуга које је црногорска војска учинила србској војсци приликом њеног повлачења ка Јадранском приморју ничим и никада се надокнадити не могу. То су услуге које је могао да учини брат за брата и које се икада не заборављају. Да је црногорска војска, која еј јуначки закриљивала својим грудима повлачење србских трупа, попустила и тиме омогућила извођење аустријског маневра о опкољавању србске и црногорске војске, биле би уништене све четири србске армије па и цела србска војска, а србски народ не би био оно што је данас. Али је црногорска војска истрајала у неравној борби на мојковачким положајима и потврдила и овога пута старо уверење о црногорском делу србскога народа, да је пун чојства и јунаштва.
Црна Горо, ти суро камење, успомено јунака од старина, имаш се и чиме поносити. У теби је све што имаш и знано и поштено и јуначко и чувено. Ти светлиш србском раоду са твојих крша и гора као светионик. Ти си круна србског народа и његов понос.
Данас послије 25 година славних борби у Ново Пазарском Санџаку, кад се славље ори по целој Црног Гори, и плотуни наше војске поздрављају своје соколе и јунаке, ми данас уписујемо у историју србског народа једну златну страницу из 1915 године о борбама на Мојковцу, где брат брата издати не хтеде. Нека ова сјајна историјска опомена служи за пример свима данашњим Србима. Нека им она буде и понос и наук како се воли брат и чува свија земља.
Изгинулим херојима Санџачке војске свака част и спомен. Име им се увек спомињало док је сунца и месеца и србског благородног народа."
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
Можеш ли уместо празних прича да наведеш неки конкретан податак? "Зна се" није податак. А ово за Звицерима је очигледна манипулација, тј. покушао си тврдити да се њихово страдање десило у време Подгоричке скупштине (Велике народе скупштине српског народа у Црној Гори) када се оно заправо десило пола деценије касније.
Ma nemoj, ti si telepata pa znaš šta ja mislim, ajde ne prdenjaj, sad će Zviceri biti krivi što su pobijeni, samo da slučajno neki naš mit ne propadne
Leonida 777
Aktivan član
- Poruka
- 1.014
I ima i nema veze sa temom, ali kada smo vec tu, ovo je prilicno objektivan prikaz situacije i dogadjaja:
Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:
1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.
2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.
3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.
4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.
5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.
6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.
7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.
О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:
„Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.“
„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“
http://sr.wikipedia.org/sr/Подгоричка_скупштина
Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:
1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.
2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.
3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.
4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.
5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.
6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.
7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.
О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:
„Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.“
„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“
http://sr.wikipedia.org/sr/Подгоричка_скупштина
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
Да ли сам игде тврдио да читам твоје мисли? Само умем да препознам превару кад је видим. Као што си сад извршио замену теза. Нисам оспоравао ко и зашто их је убио (јер и нисам довољно упућен) већ само твоје смештање тог догађаје у хронолошки оквир Подгоричке скупштине.
Леонида 777: Може ли се наћи тај извештај који цитира пошто Википедија не наводи одакле је текст преузет?
Poslednja izmena:
Leonida 777
Aktivan član
- Poruka
- 1.014
Ako mislis na ovo : Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године, video sam svojevremeno faksimil originala u jednoj od knjiga V.Djuretica, nemam link na netu. Svakako nije tesko proveriti.
