Ово морам да напишем као прилог да битка на Мојковцу није била због омогућавања повлачења српске војске у Албанију, већ неких других интереса краља Николе
Антисрпрство краља Николе
Лазар Рашовић, пуковник црногорске војске у Првом светском рату, пише о предратној и ратној политици црногорског краља Николе Првог Петровића, оцењујући је проаустроугарском. Сведочи да господар Црне Горе није на овакву спољну политику био приморан непосредном опасношћу од аустроугарске агресије на Црну Гору и Србију 1914. године, како би се то, на први поглед, могло закључити.
Уверава да је оваква одлука краља Николе уследила пре почетка Првог светског рата - одмах после победа балканских савезника над Турском 1912. и Бугарском 1913. Рашовић закључује, једноставно, да је краљ Никола с предумишљајем пристао на спровођење аустроугарске политике на Балкану.
То је подразумевало пријатељство Беча и Цетиња - на штету Србије, чак и у околностима рата између Аустроугарске и Србије. Рашовић препознаје дубљи смисао такве политике - чврсту одлуку краља Николе да одустане од успостављања српске државе на свим српским земљама и да избегне, већ наговештено, уједињење Црне Горе и Србије. За узврат, уздао се у награду Беча - проширење Црне Горе и премештање престонице са Цетиња у Призрен. Наравно, то је значило да се Црна Гора не би супростављала ни евентуалној аустроугарској окупацији Србије.
С оваквим опредељењем, краљ Никола ће тумарати беспућима две ратне године, 1914. и 1915. У та беспућа ће повести и Црногорце, трујући им српски дух својим противсрпским опредељењем. Но, све до покретања аустроугарских трупа на Србију и Црну Гору, краљ Никола се трудио да своје понашање усклади са снажним присуством српског идентитета код Црногораца. Зато је морао да објави рат Аустроугарској, кад је ова напала Србију, заклињући се у српско родољубље, а истовремено је, прикривено, помагао аустроугарско ратовање против Србије.
Његове проаустроугарске намере није било једноставно открити, јер је, после победа српског оружја против Турака и Бугара - 1912. и 1913, уживао велико поверење у народу и војсци. Зато су Црногорци усхићено пошли на ратиште, верујући да ће, са својим врховним командантом, ослободити и српске земље окупиране од Аустроугарске. Уз такво поверење својих поданика, краљ Никола је, кришом, урадио много тога да црногорско оружје буде што мање убојито.
Највећи уступак Аустроугарској је учинио намештањем да црногорска војска на ловћенском ратишту потпуно мирује. По договору с Бечом, ни аустроугарске трупе нису предузимале офанзивна дејства на том делу.
Рашовић ће се сложити с овом реченицом и коментарисаће је на почетку своје књиге:
"Горе наведене ријечи нијесу безначајне. Оне имају коријен у појавама које су у овом рату задале нашем народу тешких болова, а то су: продаја Ловћена и капитулација Црне Горе и патње српске војске у одступању кроз Црну Гору.
И нема сумње, ове су појаве за моменат доприњеле да се посумња у искреност Црногораца у вођењу рата против Аустроугарске и да на црногорско оружје, на црногорско опјевано и ослављено јунаштво, баце сјенку''.
Трагајући за коренима оног што се збило у ратним годинама, Рашовић открива да је нападно објављивано српство краља Николе било неискрено, јер је, у бити, он био поборник стварања што већег раздора у српском народу. Као што је 1914. објавио улазак Црне Горе у рат против Аустроугарске, а тај рат је, колико су му услови дозвољавали, симулирао.
http://www.dejanlucic.net/cirilica/SRPSKO_Satiranje.html