ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
-
- Popularno:
- Da li je Srbija 1918. osvojila ili...
- 250 000 vojno sposobnih Ukrajinaca u...
- Pritisak vršnjaka da se krene sa seksom
- Ивана Страднер: за мир на Балкану кључ...
- Vizuelno lepa kita
- Хрвати бришу сваки траг постојања Срба...
- Da li je kupovina Rafala od strane...
- Muško telo
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
Ратови за независност (1876-1878)
- Začetnik teme ГУСАР
- Datum pokretanja
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
На данашњи дан ослобођен Ниш 1878 године.
Тодор П.Станковић, који је поставио заставу на капију ослобођене нишке тврђаве, родом Нишлија, биће касније српски конзул у Скопљу и Призрену,Битољу и Солуну.
Као народни посланик у Првом балканском рату, са једним одредом коњаника први улази у Приштину 9. октобра, где одржава ред до доласка српских трупа 10. октобра 1912. године. После ослобођења Призрена бива одређен да са једним одредом пређе Дрим и умири Арнауте, што он са успехом извршава. У Другом балканском рату поново се добровољно јавља Врховној команди и добија II пук последње одбране стараца, прелази Тимок и осваја Белоградчик, где остаје до закључења Букурешког мира.
....сматрао је да је, нарочито после српско-бугарског рата 1885. године, српска етничка заједница, становништво у једном делу Видинске и Софијске области било изложено јаком полицијском и пореском притиску, у циљу што брже и потпуније бугаризације, односно националне асимилације Срба, јер новоослобођена бугарска држава није признавала постојање Срба ма и у етничком смислу, па је, по свему судећи, то и био један од већих разлога да Тодор Станковић покрене у Нишу месечни часопис “Слава” који је, писан у патриотском духу, требало да служи одржавању и јачању националне свести код Срба у Старој Србији, Македонији и тзв. Шоплуку чији је центар била Софија
http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br 1/cznamlic.htm
Као и његов ратни командант М.Милојевић (Добрички одред) , обилазио је Србе у Турској и остала је његова књига до које се тешко долазило "Путне белешке по Старој Србији 1871 -1898 ", http://www.scribd.com/doc/75999083/Todor-Stankovic-Putne-Beleske-Po-Staroj-Srbiji-1871-1898,
http://www.rastko.rs/kosovo/delo/10948, посвећена је Милошу Милојевићу:
" Теби, најувиђенији родољубе,
Теби, највећи народни учтитељу и просветитељу свога времена,
Теби, који су живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао,
Теби, велики Србину Милоше С.Милојевићу , посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим."
Заступао је , и као конзул, све Словене- чисте и истинске Србе у Македонији, писао и 1915. да од старих времена у Македонији није било Блгара, писао како је четвртина новостворене бугарске кнежевине (на Берлинском конгресу) чисто српска земља са чисто српским становништвом, писао да је цео народ који насељава област до Искра, историјски, по језику и обичајима истински српски народ..
Одували су га аустријски ђаци Јиречек; Руварац и слични, заједно са Милојевићем и конзулом Милојком В. Веселиновићем (такође борцем Ратова за независност), а оставили у забораву настављачи традиције- историчари СХС, ФНРЈ и СФРЈ.
Једини частан остао је Владимир Стојанчевић (Делатност Тодора Станковића, конзула у Старој Србији (1890-1898), Братство III IV, Београд 1999-2000), исти човек који је јавности дао на увид писма заборављених племена Срба у берлинско-конгресној- блгарији.
Застава је сигурно била другачија:
http://istorijanisa.wikidot.com/ucesce-nislija-u-oslobodilackom-ratu
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Нишки комитет је била тајна национално-политичка организација, основана 1874. непосредно пред ослобођење Ниша од Турака, која је обухватала цео нишки и пиротски санџак... преко кога су слана сва упутства за припремање народног устанка не само на простору Ниша и околини, него и у лесковачком, пиротском, врањском, брезничком и трнском крају.
Текст заклетве Нишког комитета
Заклињемо се свемогућим Богом једним, да ћемо верно и братски, сложно радити противу петвековног крвопије, а у име миле и жељне нам слободе и династије лозе Обреновића. Тако, браћо, слошки, да ће нама свима Милости помоћи, а ускоро нам дати да развијемо победоносну заставу нашег јединоверног Обреновића на бедему Нишком.
Ура, Ура, Ура! Живио нам наш омиљени витешки Књаз Милана М. Обреновића IV! Живела Мати Србија!
24. фебруара 1874. Год.
Полагање заклетве челних људи Нишког комитета виђено оком вајара на Споменику ослободиоцима Ниша
Полагање заклетве челних људи Нишког комитета, пред нишким свештеником Петром Икономовићем, у кући Михаила Божидарца у Нишу 24. фебруара 1874.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Нишки_комитет
Текст заклетве Нишког комитета
Заклињемо се свемогућим Богом једним, да ћемо верно и братски, сложно радити противу петвековног крвопије, а у име миле и жељне нам слободе и династије лозе Обреновића. Тако, браћо, слошки, да ће нама свима Милости помоћи, а ускоро нам дати да развијемо победоносну заставу нашег јединоверног Обреновића на бедему Нишком.
Ура, Ура, Ура! Живио нам наш омиљени витешки Књаз Милана М. Обреновића IV! Живела Мати Србија!
24. фебруара 1874. Год.
Полагање заклетве челних људи Нишког комитета виђено оком вајара на Споменику ослободиоцима Ниша
Полагање заклетве челних људи Нишког комитета, пред нишким свештеником Петром Икономовићем, у кући Михаила Божидарца у Нишу 24. фебруара 1874.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Нишки_комитет
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
На данашњи дан (12. јануар) 1878. године, пред сам крај Другог српско-турског рата, српска војска ушла је у ослобођени град Ниш, где их је народ дочекао са одушевљењем. У Нишу је заплењено 267 топова, 13 000 пушака, 7 800 000 пушчаних метака, 20 000 топовских граната и друго. Два дана касније, у Ниш је стигла и српска Врховна команда на челу са кнезом Миланом Обреновићем.
3.ДЕЦЕМБАР
Према операционом плану српска војска је започела акцију против Ниша 3. децембра 1877. године. Тога дана су стару српску границу из 1833. године прешле следеће дивизије:
Моравска дивизија — алексиначка 4 батаљона (два 1. класе и два 2. класе) са 1. пољском и крушевачком лаком батерија прешла је границу код катунске карауле. Наступала је преко Дражевца на топонички вис. Јагодинска бригада 1. класе са 4. пољском батаријом спустила се до Добрујевца и такође се упутила топоничким висовима. Њима су претходили ескадрони, који су вршили рекогносцирање терена. Преко Катуна следовала је Ћупријска бригада 1. класе са 3. пољском батеријом. На топоничким висовима биле су само непријатељске траже, које су одступиле пред наступајућим српским колонама. Алексиначка на десном, а јагодинска бригада на левом крилу поселе су положај на десној обали реке Тополнице. Ћупријска бригада задржала се позади као резерва. На том положају утврђивале су се трупе.
Ибарска дивизија — од крушевачке бригаде 1. класе, која се са 2 пољске батерије, 1. ескадроном и 1. пионирском четом сконцентрисала између Суповца и Грејача, јошанички комбиновани батаљон са 1 водом коњице око 11 часова пре подне прешао је границу код Суповца и посео Сечанички положај. У исто време оба бугарморавска батаљона су наступила код Голешнице на турском земљиште и дошли су у једну висину са јошаничким батаљоном. Остале трупе остале су на положају код Суповца.
Дунавска дивизија — уочи тога дана ова дивизија се груписала у простору Грамада—Дервен, а 3. децембра браничевска бригада са ексадроном је прешла је границу код Грамаде у зору и заузела следеће положаје на Грамади, са 3 батаљона, 4. тешком батеријом, пола ескадрона и четом пионира; и на Курилову, са 2 батаљона и бригадном браничевском батеријом. Пожаревачка бригада са 5. тешком батеријом остала је позади у резерви. Два коњичка одреда послата су одмах на проматрање. Ишли су преко Ореовице, Сићева и Нишким путем до Доњег Матејевца, где су се са турском патролом од 9 коњаника сукобили. Разменили су с њима неколико пушчаних метака и задобили једног турског коња. Око 9 часова редут изнад села Матејевца био је запоседнут.
4. ДЕЦЕМБАР
Командант моравске дивизије, пуковник Анте Орешковић, наредио је ноћи између 3. и 4. децембра покрет. На Љутом вису, Вртишту, Поповој глави и Црном врху биле само турске страже, а топоничким положајем се унеколико могло са тих висова доминирати. Са десног крила усмерено је једно одељење алексиначке бригаде према Вртишту и Поповој глави, а са левог крила ка Црном и Љутом врху једно одељење јагодинске. Препадом оба одељења висови су заузети. Турске страже одмах су одсутупиле на Чумурлију, чим су приметила српска наступајућа одељења. На Љутом врху било је турских шанчева, али они нису брањени. На новом положају алексиначка и јагодинска бригада почеле су се утврђивати. Ћупријска бригада разместила се на топоничком положају.
Крушевачка бригада 1. класе и бугарморавски батаљони остали су на истим положајима утврђујући се и рекогносцирајући терен. Браничевска бригада разместила се пред Куриловом и у селу Гребавчи. Пожаревачка бригада са резервом на Грамади је заузела простор од Дебелог дела до села Сећева
5. ДЕЦЕМБАР
Ујутро 5. децембра левачки батаљон јагодинске бригаде, по налогу, заузео је брдо Лисинац (Чумурлију) са којег су Турци, угледавши српске трупе, побегли. У поподневним часовима једно одељење непријатељске пешадије и коњице, под заштитом артиљеријске ватре, пошло је са Виника и из Ниша ка Лицинцу да га поврати или да осмотри српске трупе. Међутим, српска пешадија пустила га је на блиско одстојање и после кратког и жестоког пушкарања Турци су буду одбијени и повуку се у град. Српске трупе су се на Лицинцу почеле утврђивати. Такође је издат налог за долазак опсадне артиљерије из Алексинца.
Ибарска дивизија овог дана остала је у истом положају.
Што се тиче дунавске дивизије, браничевска бригада се услед сукоба код јагодинске бригаде спустила са Курилова на Каменицу и Горње Матејевце. То је урадила зато да лакше могла потпомоћи јагодинске трупе у борби и избацила предстраже поменута села. Батерија је постављена на на каменичком брду Темени врх, одакле се могао тући Виник. Пожаревачка бригада такође је избачена у висину браничевске бригаде са предстражама у Сићеву, Малчи, Врелу и Јасеновцу. Браничевска бригада дошла је у везу са левим крилом јагодинске бригаде.
Истог дана крушевачка бригада је с једном брдском и једном позицијском лаком батеријом, као и с 1. резервним ескадроном, прешла границу код Јанкове клисуре и заузела положај код Чучала.
6. ДЕЦЕМБАР
У циљу да раздвоје турске снаге уколико ове ударе на Мрамор, оба комбинована батаљона крушевачке бригаде (јошанички и трстенички) под командом капетана Николе Цветковића и оба бугарморавска батаљона (1. и 2. класе) алексиначке бригаде под командом капетана Јакова Максића још пре зоре су заузели положај на ивици мраморске позиције, код села Бреснице и Крајковца. Изаслали су јаке патроле напред за проматрање околине. Турци су приметили обухватајуће наступање српских одељења, па су напустили овај важан положај и повукли се преко мраморског моста у Ниш. Том приликом су пресекли два распона на мосту, што је по свој прилици било одраније спремљено.
Како је напредовала извидница тако су напредовали и батаљони који су ишли за њима. У 9½ часова крушевачки и бугарморавски батаљони запосели су Мрамор и два велика утврђења на њему, да би после изаслали одреде за поседање мраморског моста и прокупљанског друма. За време извршења овог дела врховни заповедник српске војске, кнез Милан Обреновић, посетио је трупе на Мрамору и изјавио им своје задовољство за добро држање и ред по студеном времену и у озбиљним часовима.
Чачанска бригада 1. класе била је сконцентрисана између Вукање и Гребца са 1 пољском и 1 брдском артиљеријом, 1 ескадроном и 1 пионирском четом под командом мајора Ак. Јаковљевића. По добивеном налогу Јаковљевић је прешао границу на Гребцу и наредио проматрање ка Прокупљу, јер је дознао да у Прокупљу није остало пуно Турака и да они који су остали имају намеру да врше одмазду над српским живљем. Кад је српска извидница, коју су сачињавала 2 батаљона и 2 брдска топа, без борбе дошла на вис изнад Прокупља, Турци су запалили већ неколико кућа. Међутим, чим су угледали српска одељења, почели су одступати у правцу Лесковца. Прокупље је заузето без икаквих губитака.
Моравска дивизија добила је наређење да се спусти са Љутог врха и да код села Трупала дође у везу са одредом, који је био на Мрамору.
Дунавска дивизија — заузимање предстража код Матејевца и Каменице између 5. и 6. децембра Турци су одговорили пушчаном ватром, а затим и топовском паљбом. Међутим, браничевске трупе нису им ниједним метком одговориле, него су мирно обављале свој задатак.
7. ДЕЦЕМБАР
Посада на Мрамору је ископала 2 батерије и неколико стрељачких ровова на предњој ивици и извршила проматрање до Корвинграда. Нигде се није наишло на непријатеља. Стога је командант моравског кора издао налог команданту крушевачке бригаде да са одредом од 1 батаљона и 2 топа заузме Чечински мост и прекине између Ниша и Лесковца.
Моравска дивизија спустила се са љутог врха и заузела према Винику и Нишу следећи положај: од манастира св. Николе (лево крило) на Хум, Лисинац (центар) до Трупаља (десно крило) са истуреним предстражана у Поповцу. На левом крилу била је јагодинска, у центру алексиначка, а на десном крилу ћупријска бригада.
Дунавска дивизија се утврђивала и размештала по заузетим положајима. Командант ове дивизије, потпуковник Петар Топаловић, промотривши цео терен између Винка, Ниша и Грамаден наредио је да се пожаревачка бригада приближи што више Нишу, те да буде што ближе путу за Ак-Паланку (данас Бела Паланка) и да дође у што тешњу везу са браничевском бригадом....
3.ДЕЦЕМБАР
Према операционом плану српска војска је започела акцију против Ниша 3. децембра 1877. године. Тога дана су стару српску границу из 1833. године прешле следеће дивизије:
Моравска дивизија — алексиначка 4 батаљона (два 1. класе и два 2. класе) са 1. пољском и крушевачком лаком батерија прешла је границу код катунске карауле. Наступала је преко Дражевца на топонички вис. Јагодинска бригада 1. класе са 4. пољском батаријом спустила се до Добрујевца и такође се упутила топоничким висовима. Њима су претходили ескадрони, који су вршили рекогносцирање терена. Преко Катуна следовала је Ћупријска бригада 1. класе са 3. пољском батеријом. На топоничким висовима биле су само непријатељске траже, које су одступиле пред наступајућим српским колонама. Алексиначка на десном, а јагодинска бригада на левом крилу поселе су положај на десној обали реке Тополнице. Ћупријска бригада задржала се позади као резерва. На том положају утврђивале су се трупе.
Ибарска дивизија — од крушевачке бригаде 1. класе, која се са 2 пољске батерије, 1. ескадроном и 1. пионирском четом сконцентрисала између Суповца и Грејача, јошанички комбиновани батаљон са 1 водом коњице око 11 часова пре подне прешао је границу код Суповца и посео Сечанички положај. У исто време оба бугарморавска батаљона су наступила код Голешнице на турском земљиште и дошли су у једну висину са јошаничким батаљоном. Остале трупе остале су на положају код Суповца.
Дунавска дивизија — уочи тога дана ова дивизија се груписала у простору Грамада—Дервен, а 3. децембра браничевска бригада са ексадроном је прешла је границу код Грамаде у зору и заузела следеће положаје на Грамади, са 3 батаљона, 4. тешком батеријом, пола ескадрона и четом пионира; и на Курилову, са 2 батаљона и бригадном браничевском батеријом. Пожаревачка бригада са 5. тешком батеријом остала је позади у резерви. Два коњичка одреда послата су одмах на проматрање. Ишли су преко Ореовице, Сићева и Нишким путем до Доњег Матејевца, где су се са турском патролом од 9 коњаника сукобили. Разменили су с њима неколико пушчаних метака и задобили једног турског коња. Око 9 часова редут изнад села Матејевца био је запоседнут.
4. ДЕЦЕМБАР
Командант моравске дивизије, пуковник Анте Орешковић, наредио је ноћи између 3. и 4. децембра покрет. На Љутом вису, Вртишту, Поповој глави и Црном врху биле само турске страже, а топоничким положајем се унеколико могло са тих висова доминирати. Са десног крила усмерено је једно одељење алексиначке бригаде према Вртишту и Поповој глави, а са левог крила ка Црном и Љутом врху једно одељење јагодинске. Препадом оба одељења висови су заузети. Турске страже одмах су одсутупиле на Чумурлију, чим су приметила српска наступајућа одељења. На Љутом врху било је турских шанчева, али они нису брањени. На новом положају алексиначка и јагодинска бригада почеле су се утврђивати. Ћупријска бригада разместила се на топоничком положају.
Крушевачка бригада 1. класе и бугарморавски батаљони остали су на истим положајима утврђујући се и рекогносцирајући терен. Браничевска бригада разместила се пред Куриловом и у селу Гребавчи. Пожаревачка бригада са резервом на Грамади је заузела простор од Дебелог дела до села Сећева
5. ДЕЦЕМБАР
Ујутро 5. децембра левачки батаљон јагодинске бригаде, по налогу, заузео је брдо Лисинац (Чумурлију) са којег су Турци, угледавши српске трупе, побегли. У поподневним часовима једно одељење непријатељске пешадије и коњице, под заштитом артиљеријске ватре, пошло је са Виника и из Ниша ка Лицинцу да га поврати или да осмотри српске трупе. Међутим, српска пешадија пустила га је на блиско одстојање и после кратког и жестоког пушкарања Турци су буду одбијени и повуку се у град. Српске трупе су се на Лицинцу почеле утврђивати. Такође је издат налог за долазак опсадне артиљерије из Алексинца.
Ибарска дивизија овог дана остала је у истом положају.
Што се тиче дунавске дивизије, браничевска бригада се услед сукоба код јагодинске бригаде спустила са Курилова на Каменицу и Горње Матејевце. То је урадила зато да лакше могла потпомоћи јагодинске трупе у борби и избацила предстраже поменута села. Батерија је постављена на на каменичком брду Темени врх, одакле се могао тући Виник. Пожаревачка бригада такође је избачена у висину браничевске бригаде са предстражама у Сићеву, Малчи, Врелу и Јасеновцу. Браничевска бригада дошла је у везу са левим крилом јагодинске бригаде.
Истог дана крушевачка бригада је с једном брдском и једном позицијском лаком батеријом, као и с 1. резервним ескадроном, прешла границу код Јанкове клисуре и заузела положај код Чучала.
6. ДЕЦЕМБАР
У циљу да раздвоје турске снаге уколико ове ударе на Мрамор, оба комбинована батаљона крушевачке бригаде (јошанички и трстенички) под командом капетана Николе Цветковића и оба бугарморавска батаљона (1. и 2. класе) алексиначке бригаде под командом капетана Јакова Максића још пре зоре су заузели положај на ивици мраморске позиције, код села Бреснице и Крајковца. Изаслали су јаке патроле напред за проматрање околине. Турци су приметили обухватајуће наступање српских одељења, па су напустили овај важан положај и повукли се преко мраморског моста у Ниш. Том приликом су пресекли два распона на мосту, што је по свој прилици било одраније спремљено.
Како је напредовала извидница тако су напредовали и батаљони који су ишли за њима. У 9½ часова крушевачки и бугарморавски батаљони запосели су Мрамор и два велика утврђења на њему, да би после изаслали одреде за поседање мраморског моста и прокупљанског друма. За време извршења овог дела врховни заповедник српске војске, кнез Милан Обреновић, посетио је трупе на Мрамору и изјавио им своје задовољство за добро држање и ред по студеном времену и у озбиљним часовима.
Чачанска бригада 1. класе била је сконцентрисана између Вукање и Гребца са 1 пољском и 1 брдском артиљеријом, 1 ескадроном и 1 пионирском четом под командом мајора Ак. Јаковљевића. По добивеном налогу Јаковљевић је прешао границу на Гребцу и наредио проматрање ка Прокупљу, јер је дознао да у Прокупљу није остало пуно Турака и да они који су остали имају намеру да врше одмазду над српским живљем. Кад је српска извидница, коју су сачињавала 2 батаљона и 2 брдска топа, без борбе дошла на вис изнад Прокупља, Турци су запалили већ неколико кућа. Међутим, чим су угледали српска одељења, почели су одступати у правцу Лесковца. Прокупље је заузето без икаквих губитака.
Моравска дивизија добила је наређење да се спусти са Љутог врха и да код села Трупала дође у везу са одредом, који је био на Мрамору.
Дунавска дивизија — заузимање предстража код Матејевца и Каменице између 5. и 6. децембра Турци су одговорили пушчаном ватром, а затим и топовском паљбом. Међутим, браничевске трупе нису им ниједним метком одговориле, него су мирно обављале свој задатак.
7. ДЕЦЕМБАР
Посада на Мрамору је ископала 2 батерије и неколико стрељачких ровова на предњој ивици и извршила проматрање до Корвинграда. Нигде се није наишло на непријатеља. Стога је командант моравског кора издао налог команданту крушевачке бригаде да са одредом од 1 батаљона и 2 топа заузме Чечински мост и прекине између Ниша и Лесковца.
Моравска дивизија спустила се са љутог врха и заузела према Винику и Нишу следећи положај: од манастира св. Николе (лево крило) на Хум, Лисинац (центар) до Трупаља (десно крило) са истуреним предстражана у Поповцу. На левом крилу била је јагодинска, у центру алексиначка, а на десном крилу ћупријска бригада.
Дунавска дивизија се утврђивала и размештала по заузетим положајима. Командант ове дивизије, потпуковник Петар Топаловић, промотривши цео терен између Винка, Ниша и Грамаден наредио је да се пожаревачка бригада приближи што више Нишу, те да буде што ближе путу за Ак-Паланку (данас Бела Паланка) и да дође у што тешњу везу са браничевском бригадом....
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
8. ДЕЦЕМБАР
Одред (комбиновани јочанички батаљон, два топа 2. тешке батерије и два вода крушевачког ескадрона) одређен за Чечински мост, по командом поручника Илије Ћирића, кренуо је у 6½ часова ујутру са Мрамора. Стигао је Кочански вис у 12 сати у подне. Пред чечинским мостом у долини било је 400 Турака са једним брдским топом. Били су распоређени за борбу. Срби су се постројили у бојни ред на Кочанском вису. Око 1 часова поподне отворена је против Турака артиљеријска ватра. Пешадија је у развијеном строју без пуцања наступала. Турци су осули плотунску паљбу, и пошто су неколико метака испалили, застрашени слободним и правилним наступањем српске пешадије, почели су у највећем нереду да се повлаче. Већи део је побегао у Лесковац, а много мањи преко моста у село Чечину. Српска коњица их гонила и том приликом је рањен један коњаник. Ово је било извршено до 3 сата поподне.
Пошто се мост није могао с лакоћом бранити, начелник штаба моравског кора, мајор Јов. Петровић, наредио је да се на старом мосту један распон поквари. Што се тиче новог моста, који је био недовршен, наредио је да се уклоне само распоне гредице. Овај одред остао је и даље на Кочаничком положају, утврђујући вис, а са једним одредом поседајући Чечински мост и Црквиште (Комњига) наспрам Корвниграда, на утоци реке Топлице.
Тиме је веза између Ниша и Лесковца била пресечена.
Моравска дивизија остала је у старом положају код Чумурлије. Истог дана кнез Милан је обилазио је ову дивизију. Излазећи до најистуренијих предстража имао је прилике да изблиза посредује гранатирању. Непријатељ је у том тренутку просипао ватру на онај део српске војске где се у том тренутку налазио кнез. Дејстовање турске артиљерије било је тако слабо да на српској страни није било нужно ни да се одговори на то турско изазивање. Муниција се штеделе за важније тренутке.
Код дунавеске дивизије пожаревачка бригада заузела је следећи новоодређени положај: Сићево, Малча, Пасјак, Врело, Јасеновац с предстражама до Кнез-села и виса Детљак. Одаслате су патроле до села Гор. Врежине. 5. тешка батерија и један и по батаљон остао је на Грамади као општа резерва.
9. ДЕЦЕМБАР
Одред код Чечинског моста извршио је са коњицом проматрање до Лесковца и нигде није наишао на непријатеља. Бугарморавски батаљони су са Мрамора отишли у Житорађу, где су имали да осигурају леђа чачанске и крушевачке бригаде 1. класе од Арнаута, који су збегли у планину Пасјачу. Код моравске дивизије намештана је позицијска артиљерија на Лисинцу (Чумурлија). Том приликом Турци су избацили неколико топовских метака. Командант дунавске дивизије добио је налог да пожаревачку бригаду упути на Бабину главу преко Пандирала.
10. ДЕЦЕМБАР
На Мрамору је започето подизање мостобрана, а продужено је оправљање моста и утврђивање мраморске позиције. Једно одељење Турака пошло је у осматрање из Ниша лесковачким путем ка Чечини, али је доспело само до Корвинграда. Тамо је разменило ватру са српским одељењем, које је на супротној обали Мораве било постављено код Црквишта, на брду Комњиги.
Пожаревачка бригада отишла је ујутру са Грамаде путем за Бабину главу. После њеног одласка, командант дунавске дивизије имао је под својом командом следеће трупе: браничевску бригаду 1. класе (5 батаљона), 4. и 5. тешку батерију, лаку браничевску батерију и браничевски ескадрон. Браничевска бригада била је изнова распоређена. У Кнез-селу, Горњим Матијевцима и Каменици била је постављена главнина снага, а мања одељења у Малчи и Сићеву.
11. ДЕЦЕМБАР
Доласком спрског извидничких одреда са Мрамора и Кочана у Лесковац почео се организовати устанак у лесковачком и власотиначком крају. Због тога што су се вршиле припреме за напад на Ак-Паланку који је био предвиђен за 12. децембар, Врховна команда је издала налог да се отпочне пуцање из позицијских топова на Ниш и Виник. Оно је извршено са Лисинаца (Чумурлија) и то у присуству кнеза Милана.
Командант дунавске дивизије прешао је штабом у Кнез-село да би био ближе у домашају својих трупа.
12.ДЕЦЕМБАР
Напад на Ак-Паланку је предузет 12. децембра. Не би ли задржали турске постројбе у Нишу и тиме им онемогућили да шаљу помоћ у Ак-Паланку, Врховна команда је наредила да се појача демонстрација против Ниша и Виника. У складу стим довучена је смедеревска дивизија 1. класе, која је дотле боравила у Алексинцу. Међутим, због велике магле канонада је била слаба, а смедеревска бригада се истога дана увече вратила у Алексинац. Истога дана на две стране српска војска је извојевала победу: код Ак-Паланке, која је заузета, и код Куршумлије, из које су се Арнаути преко ноћи повукли, тако да је сутрадан град био у српским рукама....
Одред (комбиновани јочанички батаљон, два топа 2. тешке батерије и два вода крушевачког ескадрона) одређен за Чечински мост, по командом поручника Илије Ћирића, кренуо је у 6½ часова ујутру са Мрамора. Стигао је Кочански вис у 12 сати у подне. Пред чечинским мостом у долини било је 400 Турака са једним брдским топом. Били су распоређени за борбу. Срби су се постројили у бојни ред на Кочанском вису. Око 1 часова поподне отворена је против Турака артиљеријска ватра. Пешадија је у развијеном строју без пуцања наступала. Турци су осули плотунску паљбу, и пошто су неколико метака испалили, застрашени слободним и правилним наступањем српске пешадије, почели су у највећем нереду да се повлаче. Већи део је побегао у Лесковац, а много мањи преко моста у село Чечину. Српска коњица их гонила и том приликом је рањен један коњаник. Ово је било извршено до 3 сата поподне.
Пошто се мост није могао с лакоћом бранити, начелник штаба моравског кора, мајор Јов. Петровић, наредио је да се на старом мосту један распон поквари. Што се тиче новог моста, који је био недовршен, наредио је да се уклоне само распоне гредице. Овај одред остао је и даље на Кочаничком положају, утврђујући вис, а са једним одредом поседајући Чечински мост и Црквиште (Комњига) наспрам Корвниграда, на утоци реке Топлице.
Тиме је веза између Ниша и Лесковца била пресечена.
Моравска дивизија остала је у старом положају код Чумурлије. Истог дана кнез Милан је обилазио је ову дивизију. Излазећи до најистуренијих предстража имао је прилике да изблиза посредује гранатирању. Непријатељ је у том тренутку просипао ватру на онај део српске војске где се у том тренутку налазио кнез. Дејстовање турске артиљерије било је тако слабо да на српској страни није било нужно ни да се одговори на то турско изазивање. Муниција се штеделе за важније тренутке.
Код дунавеске дивизије пожаревачка бригада заузела је следећи новоодређени положај: Сићево, Малча, Пасјак, Врело, Јасеновац с предстражама до Кнез-села и виса Детљак. Одаслате су патроле до села Гор. Врежине. 5. тешка батерија и један и по батаљон остао је на Грамади као општа резерва.
9. ДЕЦЕМБАР
Одред код Чечинског моста извршио је са коњицом проматрање до Лесковца и нигде није наишао на непријатеља. Бугарморавски батаљони су са Мрамора отишли у Житорађу, где су имали да осигурају леђа чачанске и крушевачке бригаде 1. класе од Арнаута, који су збегли у планину Пасјачу. Код моравске дивизије намештана је позицијска артиљерија на Лисинцу (Чумурлија). Том приликом Турци су избацили неколико топовских метака. Командант дунавске дивизије добио је налог да пожаревачку бригаду упути на Бабину главу преко Пандирала.
10. ДЕЦЕМБАР
На Мрамору је започето подизање мостобрана, а продужено је оправљање моста и утврђивање мраморске позиције. Једно одељење Турака пошло је у осматрање из Ниша лесковачким путем ка Чечини, али је доспело само до Корвинграда. Тамо је разменило ватру са српским одељењем, које је на супротној обали Мораве било постављено код Црквишта, на брду Комњиги.
Пожаревачка бригада отишла је ујутру са Грамаде путем за Бабину главу. После њеног одласка, командант дунавске дивизије имао је под својом командом следеће трупе: браничевску бригаду 1. класе (5 батаљона), 4. и 5. тешку батерију, лаку браничевску батерију и браничевски ескадрон. Браничевска бригада била је изнова распоређена. У Кнез-селу, Горњим Матијевцима и Каменици била је постављена главнина снага, а мања одељења у Малчи и Сићеву.
11. ДЕЦЕМБАР
Доласком спрског извидничких одреда са Мрамора и Кочана у Лесковац почео се организовати устанак у лесковачком и власотиначком крају. Због тога што су се вршиле припреме за напад на Ак-Паланку који је био предвиђен за 12. децембар, Врховна команда је издала налог да се отпочне пуцање из позицијских топова на Ниш и Виник. Оно је извршено са Лисинаца (Чумурлија) и то у присуству кнеза Милана.
Командант дунавске дивизије прешао је штабом у Кнез-село да би био ближе у домашају својих трупа.
12.ДЕЦЕМБАР
Напад на Ак-Паланку је предузет 12. децембра. Не би ли задржали турске постројбе у Нишу и тиме им онемогућили да шаљу помоћ у Ак-Паланку, Врховна команда је наредила да се појача демонстрација против Ниша и Виника. У складу стим довучена је смедеревска дивизија 1. класе, која је дотле боравила у Алексинцу. Међутим, због велике магле канонада је била слаба, а смедеревска бригада се истога дана увече вратила у Алексинац. Истога дана на две стране српска војска је извојевала победу: код Ак-Паланке, која је заузета, и код Куршумлије, из које су се Арнаути преко ноћи повукли, тако да је сутрадан град био у српским рукама....
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
13. и 14. ДЕЦЕМБАР
13. и 14. децембра продужено је утврђивање положаја испред Ниша, нарочито код Мрамора. Мостобран је изграђен са привременим профилом и пред њим су ископане стрељачке рупе. Мраморски мост је био толико оправљен да се преко њега могло безбедно прећи на другу обалу. Вршена су проматрања око Новог села, Чокота и и Доњег Међурова.
Дунавска команда се по добивеном налогу од врховне команде распоредила на следећој линији: Горња Врежина, Матејевци, Каменица, Бреница. То је учињено да би дошла у тешњу везу са јагодинском бригадом. 5. тешка батерија постављена је на Бренички вис. По налогу команданта тимочког кора Малча и Сићево су запоседнути не би ли се спречавало дефилирање непријатељских трупа друмом од Ниша у Ак-Паланку, јер тога дана трупе тимочког кора су се кретале од Ак-Паланке ка Пироту те је било у интересу да њена позадина буде сигурна. Ради тога истог и Горња Врежина је ојачана једним батаљоном и лаком батеријом. Утврђен је положај и на самој Нишави, 1000 метара од **** Ниш—Ак-Паланка. Тиме се Ниш у потупности нашао изложен топовској ватри. За патролирање у разним правцима овој тачки придодата су 3 вода коњице, који су имали честе сукобе са турским патролама.
15. ДЕЦЕМБАР
15. децембра браничевска бригада имала је два сукоба са Турцима. На левом српском крилу стајали су 1 вод пешака и 1 вод коњаника, а насупрот њима налазило се 40 турских коњаника и око 100 пешака. Губици су били незнатни. Турски пешаци одступили су катунском долином, а коњаници Нишу. На центру је било такође пушкарања између турских предстража и браничевске бригаде. Да би се предстражна линија скратила и лево крило дошло у бољу везу са осталим одељењима, брдо Башева глава је утврђено са стрељачким рововима и поседнуто је. Тиме је веза Горње Врежине и Горњег Матејевца доста скраћена, али је зато исто тако ојачана. На Нишави, код села Трупала, постављен је понтонски мост за везу крушевачке бригаде са моравском дивизијом.
Заузећем Чечинског моста, Ак-Паланке и Пирота Ниш се нашао опкољен са свих страна. Раније се знала приближна непријатељева снага, али током цернирања добили су се поузданији извештаји. Тако је командант дунавске дивизије сазнао да у Нишу има 6000 турских војника. Командант моравског кора јавио је да у Нишу има 3000 припадника редовне војске и око 4000 ерлија са 6 крупових топова. Ухваћено је писмо које је Халил-паша, командант Ниша, управио на Великог везира, румелијског команданта, вилајетску власт и војног министра. Оно је засигурно послато у пет различитих праваца. Из њега се видело да посада у Нишу није била спремна да се бори до краја, јер, измеђи осталог, Халил-паша у писму вели: „Ако не добијемо довољно војске, наше је стање тешко, рђаво.“ Ово писмо је утицало на кнеза Милана. Он је решио да се Ниш нападне и освоји, чим се са Пиротом рашчисти. Истога дана српска војска извојевала је две победе (код Суводола и Будим-Дела), чиме је судбина Пирота била решена.
16. ДЕЦЕМБАР
По одобрењу Врховне команде 16. децембра послат је из Кочана у Лесковац јошанички батаљон крушевске бригаде, а из Прокупља алексиначка бригадна артиљерија. Уместо јошаничког батаљона, кознички батаљон је запосео кочански положај.
Код моравске дивизије 1 вод пешака изашао је на Комренски вис. То је изазвало топовску ватру код Турака и са Виника и из Ниша. Против српских положаја око Комренског виса послат је 1 вод ескадронон турских коњаника. Тај напад се завршио безуспешно. Четири турска коњаника остала су да леже на бојишту. На српској страни није било никаквих губитака, иако су Турци снажно пуцали из топова из Ниша и са Виника. Српско проматрајуће одељење вратило се на стари положај, а артиљерија је дејствовала са Чумурлије.
Код дунавске дивизије било је сукоба код патролирајућих одељења. На српској страни било је два рањеника.
16—19. ДЕЦЕМБРА
Следећа три дана владало је затишје око Ниша. На српској страни се очекивао долазак трупа из Пирота. За одлучујући напад 17. децембра стигла је на Мрамор рудничка бригада 2. класе.
Командант моравског кора разделио је пушке житељима следећих села: Денске, Барбеша, Гркиње, Белотинца, Чапљинца и Милошта. Одабрани војници послати су са подофицирима стајаће војске да устанике обучавају у руковању оружјем, да формирају устаничке чете и са њима узнемиравају Турке.
19—20. ДЕЦЕМБАР
19. децембра на Брзом-броду око Нишаве било је подуже пушкарање између српских 25 коњаника и 1 вода пешака, са једне стране, и 1 турске чете и нешто коњаника, с друге стране. Око 10 часова турски коњаници одступили су Нишу, а пешаци Кутини. Главна намера им је била да осигурају млевење брашна у воденицама.
Пошто је питање о заузећу Пирота било решено, јер су српске трупе (шумадијског и тимочког кора) још 16. децембра ушле у поменуто место, Врховна команда је упутила следеће налоге:
пуковник Хорватовић имао је са подручним трупама да остане у Пироту, утврђује исти и осигурава га до даљњег налога, а осим тога имао је да држи и Ак-Паланку, Бабину главу и Св. Николу. Пуковник Здравковић са својом војском долази такође под његову команду;
командант шумадијског кора имао је да са својим трупама крене ка Нишу, преко Ак-Паланке и заузме постепено следећи положај: Брзи брод, Дењска, Барбатово и Кнежице;
пуковник Бучовић са смедеревском бригадом имао је да заузме положај Чаплинац—Кнежица, и да дође у везу са шумадијским кором, од којег је примио београдску бригаду, коњицу и артиљерију;
командант моравског кора имао је да са крушевачком бригадом 1. класе и рудничком 2. класе наступа од Мрамора и отвори везу 1. шумадијске дивизије са моравским кором.
десно крило шумадијског кора (2. шумадијска дивизија) имало је да се преко Нишаве повеже са дунавском дивизијом, која је потпала под команду моравског кора.
Ово припремење и концентрацисање трупа било је наређена у циљу да се да се Ниш озбиљно нападне и освоји, и то са југоисточне стране — Горице. Истовремено са форсираним нападом је требало да се чине демонстрације на осталим тачкама, с тим да се акценат стави на Виник. То је све до 29. децембра било учињено.
Према овом плану шумадијски кор је имао одлучујућу улогу — да изврши прави напад; а моравски кор (моравска и дунавска дивизија) да игра помоћну улогу — демонструје.
Извршење овог великог и важног задатка — ослобођење Ниша, текло је овако:
20. децембра Турци су са једним одељењем коњице и пешадије продрли су у околину селâ, у којима је било раздељено оружје. Српске усташе и војници су их одбили код села Чанлинца, па су се Турци повукли у Ниш. Током сукоба Турци су помагали своја одељења топовском ватром са Горице.
извор: по правилнику крстарица форума, не смем да постављам везу ка другом форуму, штета што форумаш није поставио извор овог дневника...
13. и 14. децембра продужено је утврђивање положаја испред Ниша, нарочито код Мрамора. Мостобран је изграђен са привременим профилом и пред њим су ископане стрељачке рупе. Мраморски мост је био толико оправљен да се преко њега могло безбедно прећи на другу обалу. Вршена су проматрања око Новог села, Чокота и и Доњег Међурова.
Дунавска команда се по добивеном налогу од врховне команде распоредила на следећој линији: Горња Врежина, Матејевци, Каменица, Бреница. То је учињено да би дошла у тешњу везу са јагодинском бригадом. 5. тешка батерија постављена је на Бренички вис. По налогу команданта тимочког кора Малча и Сићево су запоседнути не би ли се спречавало дефилирање непријатељских трупа друмом од Ниша у Ак-Паланку, јер тога дана трупе тимочког кора су се кретале од Ак-Паланке ка Пироту те је било у интересу да њена позадина буде сигурна. Ради тога истог и Горња Врежина је ојачана једним батаљоном и лаком батеријом. Утврђен је положај и на самој Нишави, 1000 метара од **** Ниш—Ак-Паланка. Тиме се Ниш у потупности нашао изложен топовској ватри. За патролирање у разним правцима овој тачки придодата су 3 вода коњице, који су имали честе сукобе са турским патролама.
15. ДЕЦЕМБАР
15. децембра браничевска бригада имала је два сукоба са Турцима. На левом српском крилу стајали су 1 вод пешака и 1 вод коњаника, а насупрот њима налазило се 40 турских коњаника и око 100 пешака. Губици су били незнатни. Турски пешаци одступили су катунском долином, а коњаници Нишу. На центру је било такође пушкарања између турских предстража и браничевске бригаде. Да би се предстражна линија скратила и лево крило дошло у бољу везу са осталим одељењима, брдо Башева глава је утврђено са стрељачким рововима и поседнуто је. Тиме је веза Горње Врежине и Горњег Матејевца доста скраћена, али је зато исто тако ојачана. На Нишави, код села Трупала, постављен је понтонски мост за везу крушевачке бригаде са моравском дивизијом.
Заузећем Чечинског моста, Ак-Паланке и Пирота Ниш се нашао опкољен са свих страна. Раније се знала приближна непријатељева снага, али током цернирања добили су се поузданији извештаји. Тако је командант дунавске дивизије сазнао да у Нишу има 6000 турских војника. Командант моравског кора јавио је да у Нишу има 3000 припадника редовне војске и око 4000 ерлија са 6 крупових топова. Ухваћено је писмо које је Халил-паша, командант Ниша, управио на Великог везира, румелијског команданта, вилајетску власт и војног министра. Оно је засигурно послато у пет различитих праваца. Из њега се видело да посада у Нишу није била спремна да се бори до краја, јер, измеђи осталог, Халил-паша у писму вели: „Ако не добијемо довољно војске, наше је стање тешко, рђаво.“ Ово писмо је утицало на кнеза Милана. Он је решио да се Ниш нападне и освоји, чим се са Пиротом рашчисти. Истога дана српска војска извојевала је две победе (код Суводола и Будим-Дела), чиме је судбина Пирота била решена.
16. ДЕЦЕМБАР
По одобрењу Врховне команде 16. децембра послат је из Кочана у Лесковац јошанички батаљон крушевске бригаде, а из Прокупља алексиначка бригадна артиљерија. Уместо јошаничког батаљона, кознички батаљон је запосео кочански положај.
Код моравске дивизије 1 вод пешака изашао је на Комренски вис. То је изазвало топовску ватру код Турака и са Виника и из Ниша. Против српских положаја око Комренског виса послат је 1 вод ескадронон турских коњаника. Тај напад се завршио безуспешно. Четири турска коњаника остала су да леже на бојишту. На српској страни није било никаквих губитака, иако су Турци снажно пуцали из топова из Ниша и са Виника. Српско проматрајуће одељење вратило се на стари положај, а артиљерија је дејствовала са Чумурлије.
Код дунавске дивизије било је сукоба код патролирајућих одељења. На српској страни било је два рањеника.
16—19. ДЕЦЕМБРА
Следећа три дана владало је затишје око Ниша. На српској страни се очекивао долазак трупа из Пирота. За одлучујући напад 17. децембра стигла је на Мрамор рудничка бригада 2. класе.
Командант моравског кора разделио је пушке житељима следећих села: Денске, Барбеша, Гркиње, Белотинца, Чапљинца и Милошта. Одабрани војници послати су са подофицирима стајаће војске да устанике обучавају у руковању оружјем, да формирају устаничке чете и са њима узнемиравају Турке.
19—20. ДЕЦЕМБАР
19. децембра на Брзом-броду око Нишаве било је подуже пушкарање између српских 25 коњаника и 1 вода пешака, са једне стране, и 1 турске чете и нешто коњаника, с друге стране. Око 10 часова турски коњаници одступили су Нишу, а пешаци Кутини. Главна намера им је била да осигурају млевење брашна у воденицама.
Пошто је питање о заузећу Пирота било решено, јер су српске трупе (шумадијског и тимочког кора) још 16. децембра ушле у поменуто место, Врховна команда је упутила следеће налоге:
пуковник Хорватовић имао је са подручним трупама да остане у Пироту, утврђује исти и осигурава га до даљњег налога, а осим тога имао је да држи и Ак-Паланку, Бабину главу и Св. Николу. Пуковник Здравковић са својом војском долази такође под његову команду;
командант шумадијског кора имао је да са својим трупама крене ка Нишу, преко Ак-Паланке и заузме постепено следећи положај: Брзи брод, Дењска, Барбатово и Кнежице;
пуковник Бучовић са смедеревском бригадом имао је да заузме положај Чаплинац—Кнежица, и да дође у везу са шумадијским кором, од којег је примио београдску бригаду, коњицу и артиљерију;
командант моравског кора имао је да са крушевачком бригадом 1. класе и рудничком 2. класе наступа од Мрамора и отвори везу 1. шумадијске дивизије са моравским кором.
десно крило шумадијског кора (2. шумадијска дивизија) имало је да се преко Нишаве повеже са дунавском дивизијом, која је потпала под команду моравског кора.
Ово припремење и концентрацисање трупа било је наређена у циљу да се да се Ниш озбиљно нападне и освоји, и то са југоисточне стране — Горице. Истовремено са форсираним нападом је требало да се чине демонстрације на осталим тачкама, с тим да се акценат стави на Виник. То је све до 29. децембра било учињено.
Према овом плану шумадијски кор је имао одлучујућу улогу — да изврши прави напад; а моравски кор (моравска и дунавска дивизија) да игра помоћну улогу — демонструје.
Извршење овог великог и важног задатка — ослобођење Ниша, текло је овако:
20. децембра Турци су са једним одељењем коњице и пешадије продрли су у околину селâ, у којима је било раздељено оружје. Српске усташе и војници су их одбили код села Чанлинца, па су се Турци повукли у Ниш. Током сукоба Турци су помагали своја одељења топовском ватром са Горице.
извор: по правилнику крстарица форума, не смем да постављам везу ка другом форуму, штета што форумаш није поставио извор овог дневника...
Специальный корреспондент
Zainteresovan član
- Poruka
- 339
Рат Србије са Турском за ослобођење и независност : 1877-78. године : (са две карте)
Врховна команда Српске војске, 1879
Цела књига:
https://archive.org/details/ratsrbijesaturs00vojsgoog
У пдф-у за скидање:
https://ia700303.us.archive.org/5/items/ratsrbijesaturs00vojsgoog/ratsrbijesaturs00vojsgoog.pdf
Врховна команда Српске војске, 1879
Цела књига:
https://archive.org/details/ratsrbijesaturs00vojsgoog
У пдф-у за скидање:
https://ia700303.us.archive.org/5/items/ratsrbijesaturs00vojsgoog/ratsrbijesaturs00vojsgoog.pdf
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Специальный корреспондент, свака част на нађеној књизи!
Хвала ти много!
Хвала ти много!
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Дан независности Србије 
4. септембра 1876. године, у време делиградске епопеје и жестоких борби са Турцима, Срби и добровољци из Европе и света, боеми слободе, али и витезови достојанства и части, спонтано су на овим моравским просторима прогласили независну државу -краљевину Србију, а кнеза Милана за краља.
Наступила је права еуфорија одушевљења међу српским ратницима и њиховим саборцима из других земаља, међу којима је био чак и један Јапанац. Истог дана, тим поводом, одржана је велика војна парада и подигнута Тријумфална капија (на слици) од храстовине украшене пољским цвећем, као симбол устаничког времена и рата из части, знака вечног мира и наде у крај свих ратова, што је јединствен пример у светској историји.
- Те и такве донете одлуке ратници су потврдили потписом,често својом крвљу уместо мастила - каже др Бранковић.
После молитве "Тебе Бога хвалим", на којој је било више од 50 свештеника, војска је, наводи др Бранковић, краљу положила заклетву. Потписан је акт састављен од речи частољубивих, неколико хиљада потписника, заклетих на слободу. Избором најбољих одређен је и састав за краљеву гарду, јачине око два батаљона. А да је краљевство на овим малим делиградским просторима примљено као животна чињеница, истиче др Бранковић, говори и то, да телеграфиста уопште није хтео да прима телеграме адресиране на кнеза Милана, јер је сматрао да је то увреда краља.
- Наравно, да такав чин српског народа, није наишао на симпатије и одобравање код светских моћника. Наиме, српски кнез је са задовољством примио к знању поменуте одлуке. Међутим, како је био у мрежи дипломатија тадашњих великих сила, протестовао је цар Фрањо Јосиф, а руски цар Александар Други је то уважио - каже др Бранковић.
У сваком случају, подвлачи овај историчар, био је то дан независности, када је страст надвисила мит, инспиративан у светској историји.
Постоји зборник "Од Делиграда до Делиграда 1806. до 1876" ??
4. септембра 1876. године, у време делиградске епопеје и жестоких борби са Турцима, Срби и добровољци из Европе и света, боеми слободе, али и витезови достојанства и части, спонтано су на овим моравским просторима прогласили независну државу -краљевину Србију, а кнеза Милана за краља.
Наступила је права еуфорија одушевљења међу српским ратницима и њиховим саборцима из других земаља, међу којима је био чак и један Јапанац. Истог дана, тим поводом, одржана је велика војна парада и подигнута Тријумфална капија (на слици) од храстовине украшене пољским цвећем, као симбол устаничког времена и рата из части, знака вечног мира и наде у крај свих ратова, што је јединствен пример у светској историји.
- Те и такве донете одлуке ратници су потврдили потписом,често својом крвљу уместо мастила - каже др Бранковић.
После молитве "Тебе Бога хвалим", на којој је било више од 50 свештеника, војска је, наводи др Бранковић, краљу положила заклетву. Потписан је акт састављен од речи частољубивих, неколико хиљада потписника, заклетих на слободу. Избором најбољих одређен је и састав за краљеву гарду, јачине око два батаљона. А да је краљевство на овим малим делиградским просторима примљено као животна чињеница, истиче др Бранковић, говори и то, да телеграфиста уопште није хтео да прима телеграме адресиране на кнеза Милана, јер је сматрао да је то увреда краља.
- Наравно, да такав чин српског народа, није наишао на симпатије и одобравање код светских моћника. Наиме, српски кнез је са задовољством примио к знању поменуте одлуке. Међутим, како је био у мрежи дипломатија тадашњих великих сила, протестовао је цар Фрањо Јосиф, а руски цар Александар Други је то уважио - каже др Бранковић.
У сваком случају, подвлачи овај историчар, био је то дан независности, када је страст надвисила мит, инспиративан у светској историји.
Тријумфалне српске капије
Краљевство на Морави 1876.
Boemi slobode, bardovi časti, vitezovi dostojanstva, slavili su veliki dan nezavisnosti.
Od hrastovine i poljskog cveća podizane su trijumfalne kapije.
Капија од храста и пркоса
http://www.aleksinac.net/aleksinac/trijumfalna-kapija-od-prkosa.html
Černjajev telegrafiše presedniku srpske vlade Stevči Mihajloviću, da je Horvatovićeva vojska, na Deligradu i okolnim položajima, 3. septembra, uveče, proglasila Srbiju za kraljevinu! Veselje je trajalo čitavu noć, a od jutra su na Deligrad stizali oficiri da se zakunu na vernost novom kralju. U pohodnoj crkvi-šatoru, koju smo dobili od Rusa, 50 sveštenika služilo je blagodarenje "kralju" Milanu, a posle molitve "Tebe Boga hvalim", vojska je, postrojena, položila zakletvu. Čule su se reči: "Koji za otadžbinu umire, taj večno živi!"
Dobrovoljce su predvodili: na Drini potpukovnik Đoka Vlajković, "oficir s drvenom nogom" jer je svoju izgubio na Sevastopolju, veteran Gruja Mišković na Javoru; arhimandrit Nićifor Dučić na Ibru i Kopaoniku - profesor Milojević na Moravi i uskoci Kole Rašić, Raško Uzunović i Sima Sokolović; na Timoku - N. A. Kireev, Panaiot Hitov, Filip Tono, Ilbo Markov, Hristo Makedonski (...)
Za Srbe je hrast simbol mira, a cveće ako nije poljsko, onda kao i da nije pravo cveće. Slavoluci su na deligradskom području imali dugu tradiciju još od doba Rimljana. Srpska trijumfalna kapija, s patriotskim natpisima, bila je neuporediva s drugim trijumfalnim kapijama, kako pre, tako i posle Deligrada.--
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-04.html
Vest o tome širi se neverovatnom brzinom. Oduševljenje i radost su neopisivi. Veselje traje celu noć. Svi, od oficira sa najvišim činovima do vojnika, zaklinju se da će se boriti dok ne oteraju i poslednjeg neprijatelja sa srpske zemlje!
Постоји зборник "Од Делиграда до Делиграда 1806. до 1876" ??
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Izveštači s deligradskog područja na kome je bilo proglašeno kraljevstvo otkrivali su svetu obeležja srpskog naroda u svakodnevnom životu i oslobodilačkoj borbi. Inspiracija je iskazala svoju moć u kreaciji obdarenih pojedinaca. Reč o slobodi i časti na više od dvadeset jezika "... crtež, pesma... muzika zbivanja", kad ratna zbilja postane istorija, a istorija kultura, kultura umetnost...
Joana Markus, odvažna Holanđanka, srpska Jovanka Orleanka, jer nije završila na lomači, u uniformi crno-gorskog ratnika, na konju, s mačem u ruci i golubom u srcu, "nadkrilila je vatre rata od Drine do Save, Dunava i Morave...", kao u stilu pesme Đure Jakšića.
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-04.html
Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
„...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...
http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2007/2876/01.php
Pisma Žane Markus
http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=3625.0
Holandski istoričar i antropolog Rene Gremo napisao je u poslednje dve decenije više članaka i biografiju Žane Merkus pod naslovom „Fatalna ratna muza“. O Merkusovoj je više puta pisala i naša štampa, ali još ne postoji njena celovita biografija na srpskom jeziku.
http://www.****************/2013/06/zana-merkus-holandska-princeza-i-ratnica-koja-je-volela-srbiju/
Joana Markus, odvažna Holanđanka, srpska Jovanka Orleanka, jer nije završila na lomači, u uniformi crno-gorskog ratnika, na konju, s mačem u ruci i golubom u srcu, "nadkrilila je vatre rata od Drine do Save, Dunava i Morave...", kao u stilu pesme Đure Jakšića.
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-04.html
Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
„...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...
http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2007/2876/01.php
Pisma Žane Markus
http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=3625.0
Holandski istoričar i antropolog Rene Gremo napisao je u poslednje dve decenije više članaka i biografiju Žane Merkus pod naslovom „Fatalna ratna muza“. O Merkusovoj je više puta pisala i naša štampa, ali još ne postoji njena celovita biografija na srpskom jeziku.
http://www.****************/2013/06/zana-merkus-holandska-princeza-i-ratnica-koja-je-volela-srbiju/
Poslednja izmena od moderatora:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Ruski vojni fotograf Ivan V. Groman je tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine snimio niz fotografija u Beogradu. Njihovom analizom nedvosmisleno se došlo do zaključka da one nemaju samo dokumentarni značaj već da je cilj njihovog stvaranja bio i vojno- obaveštajni, to jest da je I. Groman uvežban "dokumentarista po vojnom zadatku". U Muzeju grada Beograda ima ukupno 61 fotografija ,a podeljene su u 2 zbirke.
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-7653/2002/0350-76530233197R.pdf
Album kralja Milana, nastao je 1878 godine posle oslobodjenja Nisa od Turaka, fotografisao Ivan.V.Groman
http://www.niscafe.com/index.php/grad-nis/galerija-fotografija.html?func=viewcategory&catid=3
SVE GROMANOVE FOTOGRAFIJE iz cele Srbije
http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/projects/sr/groman/groman_sr.pdf
http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/projects/sr/groman/groman_en.pdf
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-7653/2002/0350-76530233197R.pdf
Album kralja Milana, nastao je 1878 godine posle oslobodjenja Nisa od Turaka, fotografisao Ivan.V.Groman
http://www.niscafe.com/index.php/grad-nis/galerija-fotografija.html?func=viewcategory&catid=3
SVE GROMANOVE FOTOGRAFIJE iz cele Srbije
http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/projects/sr/groman/groman_sr.pdf
http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/projects/sr/groman/groman_en.pdf
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Свим поштованим саговорницима и учесницима на форуму, као и уредницима Крстарице желим много здравља, среће и успеха у 2014. години.
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Pera Todorović je želeo da se bori protiv Turaka u srpsko-turskom ratu 1876-1877, ali je u Komandi nedostajao obrazovani kadar pa je Pera sa svojim dobrim obrazovanjem i znanjem ruskog i francuskog jezika, dodeljen štabu glavnokomandujućeg, ruskog generala Cernjajeva.
Iz dnevnika jednog dobrovoljca
I Deligrad, 3. avgusta u utornik, 1876. god.
”Mene danas gotovo silom upisaše u činovnike generalovog štaba timočko-moravske vojske – prosto reći rekviriraše me, kao što se rekvirira seno, zob, so i druge stvari. Skidoše mi moju dobrovoljačku bluzu, moje opanke, moju crnogorsku kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske cizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd’ šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi sa ruskog i francuskog na srpski i sa srpskog na ruski i francuski, nosi generalu Cernjajevu raporte i primaj od njega zapovesti. Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nadjoše, već baš mene! I to gotovo nasilno! Ja celog veka mrzio kancelarije, protokole, registre, numere i ostale formalnosti, i sad baš mene palo u deo da sa tim stvarima imam posla! O, slepa sudbino!”
http://www.scribd.com/doc/69802364/ДНЕВНИК-ЈЕДНОГ-ДОБРОВОЉЦА-Пера-Тодоровић
Iz dnevnika jednog dobrovoljca
I Deligrad, 3. avgusta u utornik, 1876. god.
”Mene danas gotovo silom upisaše u činovnike generalovog štaba timočko-moravske vojske – prosto reći rekviriraše me, kao što se rekvirira seno, zob, so i druge stvari. Skidoše mi moju dobrovoljačku bluzu, moje opanke, moju crnogorsku kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske cizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd’ šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi sa ruskog i francuskog na srpski i sa srpskog na ruski i francuski, nosi generalu Cernjajevu raporte i primaj od njega zapovesti. Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nadjoše, već baš mene! I to gotovo nasilno! Ja celog veka mrzio kancelarije, protokole, registre, numere i ostale formalnosti, i sad baš mene palo u deo da sa tim stvarima imam posla! O, slepa sudbino!”
http://www.scribd.com/doc/69802364/ДНЕВНИК-ЈЕДНОГ-ДОБРОВОЉЦА-Пера-Тодоровић
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Српска народна војска за време кнеза Михаила, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандрића.
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Коста Шуменковић се родио 16. новембра 1828. у дримколском селу Бороец у струшкој нахији Охридске казе .Након Кримског рата 1853-1856. одлази у Србију где се бави бозаџијством. Одлази и у Русију, Аустрију и Немачку где се бави трговином.
Након догађаја на Чукур чесми 1862. учествује са добровољцима у опсади београдске тврђаве и ту се упознаје са Милошем Милојевићем. Убрзо је остварио приличан иметак па већ 1869. подиже српску школу у свом родном селу. Године 1873. издаје о свом трошку мапу Милоша Милојевића: „Историјско- етографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/17/Velika_Srbija_Milosh.JPG
Године 1876. протестује заједно са Тодором Станковићем из Ниша, Деспотом Баџовићем из Крушева пред цариградском конференцијом због одлуке да се Стара Србија укључи у будућу Бугарску.
По оснивању добровољачког кора Милоша Милојевића у Српско турском рату 1876. улази у његов састав и истиче се храброшћу у борбама пред Новим Пазаром.
У другом Српско-турском рату 1877-1878. делује у тајном комитету у Нишу са Тодором Станковићем, Милошем Милојевићем, архимандритом Савом Дечанцем, Аксентијем Хаџиарсићем, Деспотом Баџовићем и Глигоријем Чемерикићем са циљем да олакша продор српске војске. У овом рату је са добровољцима ушао у Врање.
У Српско-бугарском рату 1885. такође учествује као добровољац.[3] Један је од чланова оснивача Друштва Светог Саве 1886.[4] Умро је у Београду 1905. у седамдесетшестој години.[5]
Коста Шуменковић је одликован:
Таковским крстом с мачевима петога степена,
Таковским крстом четвртога степена.
Орденом Светога Саве петог степена.
Сребрном медаљом за храброст.
Златном медаљом за храброст.
Ратним споменицама.
Од Друштва Црвенога Крста одликован је његовим крстом
Од Друштва Светог Саве његовом медаљом.
Од црногорског кнеза Николе одликован је Даниловим крстом четвртог степена
http://forum.krstarica.com/showthread.php/539234-КОСТА-ШУМЕНКОВИЋ
http://zoki61.do-goo.net/t12028-topic
http://www.scribd.com/doc/212536672/Srbi-u-Makedoniji
Poslednja izmena:
Zar nije tada srpska vojska stigla do Prizrena.
Bizmark nije verovao i tražio da se Srbi vrate. Dobio je odgovor da je to nemoguće.
Doduše i ovaj deo istorije je izbrisan, jer su ove ratove vodili Obrenovići, a Kara]or]evi'i su napisali novu istoriju.
Pročitati roman Dobrila Nenadića, Mrzovolja kneza Bizmarka.
Bizmark nije verovao i tražio da se Srbi vrate. Dobio je odgovor da je to nemoguće.
Doduše i ovaj deo istorije je izbrisan, jer su ove ratove vodili Obrenovići, a Kara]or]evi'i su napisali novu istoriju.
Pročitati roman Dobrila Nenadića, Mrzovolja kneza Bizmarka.
Poslednja izmena:
Bastiani
Poznat
- Poruka
- 7.446
To je vrlo interesantna knjiga i dragoceno svedočanstvo o tim događajima. Treba ipak imati na umu da je Pera Todorović bio ubeđeni levičar i da to nalazi izraza i u njegovom dnevniku. O generalu Černjajevu uopšte govori negativno. Postoji šablon: za sve što se dobro dogodilo (u Šumatovačkoj bici, to je generalno dnevnik o tome) zaslužni su obični vojnici, a sve što je upropašćeno, krivi su pripadnici viših klasa i komandni kadar.Pera Todorović je želeo da se bori protiv Turaka u srpsko-turskom ratu 1876-1877, ali je u Komandi nedostajao obrazovani kadar pa je Pera sa svojim dobrim obrazovanjem i znanjem ruskog i francuskog jezika, dodeljen štabu glavnokomandujućeg, ruskog generala Cernjajeva.
Iz dnevnika jednog dobrovoljca
I Deligrad, 3. avgusta u utornik, 1876. god.
”Mene danas gotovo silom upisaše u činovnike generalovog štaba timočko-moravske vojske – prosto reći rekviriraše me, kao što se rekvirira seno, zob, so i druge stvari. Skidoše mi moju dobrovoljačku bluzu, moje opanke, moju crnogorsku kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske cizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd’ šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi sa ruskog i francuskog na srpski i sa srpskog na ruski i francuski, nosi generalu Cernjajevu raporte i primaj od njega zapovesti. Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nadjoše, već baš mene! I to gotovo nasilno! Ja celog veka mrzio kancelarije, protokole, registre, numere i ostale formalnosti, i sad baš mene palo u deo da sa tim stvarima imam posla! O, slepa sudbino!”
http://www.scribd.com/doc/69802364/ДНЕВНИК-ЈЕДНОГ-ДОБРОВОЉЦА-Пера-Тодоровић
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Ne znam detalje o slici (ko je bojio kape i sl), našla sam je na fejsbuk stranici.. Originalna fotografija pripada Dušanu Babcu a objavljena je inace u njegovoj knjizi Srpska vojska u ratovima za nezavisnost 1876-78.
Четнички јуришни одред српске војске у српско-турским ратовима 1876-1878
Артиљерац Богић Стевановић, 1876. године.
У походној униформи са ранцем, непромочивом мушемом, наоружан руским тесаком М 1817.
Кнез Милан са Врховном командом у рату 1877/1878
Четнички јуришни одред српске војске у српско-турским ратовима 1876-1878
Артиљерац Богић Стевановић, 1876. године.
У походној униформи са ранцем, непромочивом мушемом, наоружан руским тесаком М 1817.
Кнез Милан са Врховном командом у рату 1877/1878
Poslednja izmena:
умпахпах
Zainteresovan član
- Poruka
- 197
Тодор Станковић :Путне белешке о Косову
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Павле Јуришић Штурм (означен стрелицом) као капетан са официрима након Другог српско-турског рата
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Са шесте славе српских добровољаца, који су учествовали у ратовима 1876-1878 и 1885. године
Први ред (седе): Нети Мунк, Коста Соколовић, Јефтимије Филиповић, Филип Вујић, Исидор Костић, Софроније Јовановић, Илија Половина
Други ред: Драгутин Величковић, Милан Писаревић, Богосав Ђурић, прота Сава Кезић, Коста Барјактаровић, Ђока Дебељевић, Ђока Црвенчанин, Трифун Карановић
Трећи ред: Лука Радотић, Никола Вуковић, Живко Крстић, Божа Вуковић, Светозар Петровић (вођ шумадијских добровољаца), Филип Недељковић, Јован Сремац, Коста Гвозденовић
У Крагујевцу 1908. године
Први ред (седе): Нети Мунк, Коста Соколовић, Јефтимије Филиповић, Филип Вујић, Исидор Костић, Софроније Јовановић, Илија Половина
Други ред: Драгутин Величковић, Милан Писаревић, Богосав Ђурић, прота Сава Кезић, Коста Барјактаровић, Ђока Дебељевић, Ђока Црвенчанин, Трифун Карановић
Трећи ред: Лука Радотић, Никола Вуковић, Живко Крстић, Божа Вуковић, Светозар Петровић (вођ шумадијских добровољаца), Филип Недељковић, Јован Сремац, Коста Гвозденовић
У Крагујевцу 1908. године
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
U svojstvu lekara, učestvovao je u oba rata, posrbljeni Slovenac Franc Kopše (1840-1898), poznat po tome što je svoju očevinu uložio u vranjsku bolnicu.
Dva njegova sina- Milutin i Dušan (od šestoro dece) takođe su bili lekari i učestvovali su i u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu.
Dva njegova sina- Milutin i Dušan (od šestoro dece) takođe su bili lekari i učestvovali su i u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu.
Franc (Franjo) Filipa Kopše, dr. med., je bil rojen 23. 1. 1840 v Wildalpenu pri Dunaju v zdravniški družini. Njegov oče Filip je bil po rodu iz Rogatca in je najprej služboval v Avstriji. Po letu 1841 pa je bil premeščen v Idrijo (poreklo je raziskoval general Kranjc). Gimnazijo je obiskoval v Ljubljani, Gradcu in Trstu, medicino pa je končal leta 1871 na Dunaju. Najprej je bil družinski zdravnik nekega grofa na Moravskem, zatem pa splošni zdravnik v Žireh na Gorenjskem. V Srbijo se je odpravil po sprejemu na natečaju, ko je 17. 2. 1875 postal okrajni zdravnik v Krupnju. Po štirih letih je bil premeščen v Vranje, kjer je ostal vse do svoje smrti leta 1889. Med letoma 1889 in 1893 je bil sicer postavljen za zdravnika v Loznico, vendar se je po vztrajnih zahtevah prebivalcev Vranja vrnil v njihov kraj. Ljudje so ga imeli resnično radi, zato ni čudno, da je še danes v Vranju ena ulica poimenovana po njem. Ni pa bil samo priljubljen in dober zdravnik, bil je tudi velik dobrotnik in kulturni buditelj. Zato v mestnem parku stoji njegov doprsni kip, grobnica na mestnem pokopališču pa je po letu 1945 propadla. Dr. Kopše je menda po smrti svojega očeta podedoval ogromno premoženje, ki ga je prodal in v Vranju zgradil splošno bolnišnico. Prvi je imel v Vranju klavir in je prirejal številne koncerte, nazadnje pa je klavir podaril glasbeni šoli v Vranju.
Sl. 4. Franc Kopše, dr. med., rez. kapetan 1. razreda sanitetne službe, 1895.
Kot rezervni kapetan 1. razreda sanitetne službe je sodeloval v vseh treh vojnah proti Turkom in Bolgarom. Bil je upravnik vojaške poljske bolnišnice Drinske divizije. Zaradi prizadevnega strokovnega dela (medicinske obdelave velikega števila ranjencev) je bil odlikovan s takovskim križem.
Bil je srečno poročen in imel šest otrok. Umrl je 8. 6. 1898 v Vranju. Njegova sinova Milutin in Dušan sta nadaljevala zdravniško izročilo starega očeta Filipa Kopšeta (1803-1857) in očeta. Sinova sta tudi malce spremenila (prilagodila) priimek v Kopša.
http://www.szd.si/user_files/vsebina/Zdravniski_Vestnik/vestnik/st6-3/st6-3-193-208-5.htm
Окружна болница у Врању основана је 22. децембра 1881.године у згради бившег Сулејман-беговог конака. Кључеви Сулејман-беговог конака, који је претходно адаптиран, предати су у руке доктору Фрањи Копши, врањском окружном физикусу, те се Окружна болница могла отворити и отпочети рад. За управника врањске Окружне болнице именован је др Фрања Копша.
Болница је имала три болесничке собе. У болничком дворишту, у две мање зграде смештене су канцеларија, апотека, болнички магацин , кухиња и болнички магацин хране.
http://www.bolnicavranje.org/o-nama3.html
Sl. 4. Franc Kopše, dr. med., rez. kapetan 1. razreda sanitetne službe, 1895.
Kot rezervni kapetan 1. razreda sanitetne službe je sodeloval v vseh treh vojnah proti Turkom in Bolgarom. Bil je upravnik vojaške poljske bolnišnice Drinske divizije. Zaradi prizadevnega strokovnega dela (medicinske obdelave velikega števila ranjencev) je bil odlikovan s takovskim križem.
Bil je srečno poročen in imel šest otrok. Umrl je 8. 6. 1898 v Vranju. Njegova sinova Milutin in Dušan sta nadaljevala zdravniško izročilo starega očeta Filipa Kopšeta (1803-1857) in očeta. Sinova sta tudi malce spremenila (prilagodila) priimek v Kopša.
http://www.szd.si/user_files/vsebina/Zdravniski_Vestnik/vestnik/st6-3/st6-3-193-208-5.htm
Окружна болница у Врању основана је 22. децембра 1881.године у згради бившег Сулејман-беговог конака. Кључеви Сулејман-беговог конака, који је претходно адаптиран, предати су у руке доктору Фрањи Копши, врањском окружном физикусу, те се Окружна болница могла отворити и отпочети рад. За управника врањске Окружне болнице именован је др Фрања Копша.
Болница је имала три болесничке собе. У болничком дворишту, у две мање зграде смештене су канцеларија, апотека, болнички магацин , кухиња и болнички магацин хране.
http://www.bolnicavranje.org/o-nama3.html
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Ne znam detalje o slici (ko je bojio kape i sl), našla sam je na fejsbuk stranici.. Originalna fotografija pripada Dušanu Babcu a objavljena je inace u njegovoj knjizi Srpska vojska u ratovima za nezavisnost 1876-78.
Четнички јуришни одред српске војске у српско-турским ратовима 1876-1878
Ево имена и презимена јунака Српске војске са фотографије
Pogledajte prilog 342547
кликни на фотографију за већу оштрину
П. Н.
Не разазнајем шта пише на фотографије, али ми се чини да пише „ДЕЖЕВСКО ИБАРСКОГ УСТАШКОГ КОРА 187[SUP]7[/SUP]8 ГОД“. Исправите ме ако грешим.
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
