КОСТА ШУМЕНКОВИЋ

КОСТА ШУМЕНКОВИЋ


На Новом Гробљу, у оној парцели иза олтара цркве Светога Николе, две су гробнице једна поред друге. На једној је натпис из лепих србуљских слова: „Милош С. Милојевић" и испод њега 1840. до 1897.; а на другој: „Фамилијарна гробница Косте А. Шуменковића трг. овд., из Старе Србије из села Боровца".

Пок. Коста је рођен 16. новембра 1829. године у селу Боровац нахија Охридска ( Стара Србија ) .

Школе није учио. У оно доба по селима у ономе крају једино је свештеник знао читати црквене књиге и нешто мало писати. Ну кућа Шуменковићева била је она српска кућа, она српска задруга, у којој се чувањем лепих српских обичаја, поштовањем старих предања, неговале врлине, које вештачко васпитање тешко може дати.
Лепа вера хришћанска, љубав, чедност, искреност, послушност млађега према старијему, вредноћа, помагање невољноме, држање задане речи, испуњавање обећања — свему томе примерима су упућивани млађи у кући Шуменковићевој.
Народносно васпитање добивало се из на-родних песама, које су уз гусле певане, а вите-штву се учило певањем јунаштва Краљевића Марка, витештва витеза Обилића. И Коста, чим је „дорастао до оружја", бранио је с осталим задругарима животе и имања од околних Арнаута, одбијао их и гонио...

У време Кримскога Рата, у кући Шуменковићевој причали се гласови о сили руској и страху турском. Пропаст турска — слобода је хришћанска, слобода српска. Нада је на слободу оживела. Али Русија је далеко, и Стара Србија упућиваше погледе своје Кнежевини Србији. „И Србија ће кроз који дан у рат!" — говораше се у Старој Србији, вероваше се у кући Шуменковићевој.

И млађани Коста, понесен том вером, одушевљењем за слободу српску, пређе границу и дође у Србију.

У Србији се Коста срете с истим одушевљењем и истом надом на рат. Ну ни он ни остали не могаху разумети опрезност и мудрост озго, јер она беше права супротност осећајима оздо.

Коста није остао скрштених руку. Одрастао у вредној српској кући, није се стидео рада. Продавао је бозу, салеп по Београду, за тим по Русији, Германији и Аустрији. После неколико година врати се опет у Београд са стеченим новцем и отвори радњу с пок. Михаилом Костићем „Албанезом". За тим отвори радњу сам на своје име у гостионици „Балкан" на Теразијама.

Поштење, искреност, доброта, скромност, штедња у радњи чинише те Коста из дана у дан све више напредоваше. Али се такође све више одушевљаваше бујним одушевљењем за рат, за ослобођење — ондашњим веровањем у победу младе Кнежевине над „трулом" Турском.

С таквим одушевљењем поздрави Шуменковић и бомбардовање Београда.

Наоружан сам, наоружа и своје момке, и пође с њима на барикаде. Свуда стизаше да буде међу првима — жељан судара, жељан освете. На барикадама падаше му у очи један младић са својега одушевљења, са своје одважности.

Бомбардовање не изазва истина онај рат, који Коста очекиваше, али се оно сматраше за претечу скороме ослобођењу и уједињењу.

Пок. Коста живећи у слободној Србији непрестајаше мислити о своме неслободноме крају. Осећао је много, желео је и хтео много, али не знађаше начина, не имађаше кога да га разуме, да га упути.

У том се врати из Русије с наука Милош С. Милојевић и отпоче свој патриотски рад. Шуменковић оде к њему. Како се изненади и обрадова, кад у Милојевићу познаде онога одушевљена младића с барикада !... Оно што је Коста одавно тражио, за чим је годинама жудео, једва нађе у овоме необичном Србину Милошу С. Милојевићу.

Доцније је Милојевић постао кум Шуменковићу. Многе песме из Костина краја, које је Милојевић штампао у својим књигама „Песме и обичаји", записао је по казивању Костине жене Петкане.

И све до смрти Милојевићеве пок. Коста му стајаше на расположењу својим познанством с људима из својега краја и познанством с Арнаутима, својом помоћу у остваривању његових мисли и планова.

Године 1869. подигне пок. Коста школу у Боровцу.

Године 1873. издаде о трошку своме мапу Милојевићеву: „Историјско- етографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији".

А кад се, године 1876., огласи рат за ослобођење, пок. Коста иде министру војном с једном необичном молбом: да не иде у коморџије, као што је одређен, већ само да да комору, а он да иде у добровољце Милојевићеве!

И Шуменковић постаје командир усташима под командом Милоша С. Милојевића!.. Ето његова давнашња сна; ето часа да се покаје Косово! Пок. Коста се јуначки борио свагда у првим редовима. Његово је командовање било и просто и кратко: „За мном"!

Ну у другоме српско-турском рату његово јунаштво остаће понос имену његову, понос имену српском.

Било је то на Богојављење 1878. године.

Турска војска била је на Орлићу, у Новопазарској Нахији. Командир Шуменковић са својим усташима већ је два пута нападао на Орлић, ну без успеха. У другоме нападу Коста је рањен у леву руку. Увреду частољубља, увреду поноса, много је више и силније осећао, него болове у рањеној руци, која је била сва у отоку. У његовој души прекипе, и он се одлучи на освету — на победу или смрт. Позва, у очи Богојављења, своје во-днике и саопшти им одлуку. Издаде наредбу: да један вод иде десно ка Кадијачи, а други да иде лево к Сечаници, да сузбијају Турке, како не би могли ПОМОЋИ онима на Орлићу.

307
Поноћ је мраз, какав може бити о Богојављењу и какав се од оне зиме памти. Устаје Коста... узима чутурицу с вином, крсти се и пије три пута у име Оца, Сина и Светога Духа. Причести се.... спреми се за смрт. Пође од једнога до другога усташа... буди их шапатом, да пођу с њим у највећој тишини.

Кренуше се...

Студена ноћ. На небу звезде трепере, али потмуло. Зраке њихове упија магла, која је испод њих и која сеспустила на земљу... Од мраза се рука лепи за пушчану цев... мрзне се дах из уста, те се у леденим иглицама хвата на брковима, на бради.
Лагано се иде, да се не чује бат ногу по смрзлој земљи.

Већ се приближише ћувику, на коме је стража. Черкез је на стражи. Можда је осећао смрзавање, па је зато непрестано ходао. Шуменковић му је с бока. Нанишани. Пуче пушка, и Черкез се заљула и стропошта...

Усташи загрмеше из пушака и по-летеше на непријатеља. Непријатељ се уплаши, збуни.. не зна шта ће, куда ће.
Шуменковић се упути једном Арнаутину испред шатора.
— Шта ћеш ти ? — упита га Шуменковић арнаутским језиком.
— Хајде да дижемо рањенике! — одговори му Арнаутин, мислећи да је то какав његов Арнаутин.
У том Коста скочи на њега и вичући: „Ја тебе тражим!" — ухвати га за гушу. Понесоше се. Коста уграби, те Арнаутина сабљом удари по глави, али се Арнаутин још не да. За тим Коста прибра снагу, коју може дати само осећање живети или погинути, заљуља Арнаутипа и обори га. Посече га... То је био један од вођа арнаутских.

Борба се продужи. Кад се раздани — Орлић с тринаест лешева арнаутских беше у српским рукама.

И кад се оно после Сливнице стаде прикупљати снага, да се српскоме оружју врати сјај, којим се вазда поносило, — пок. Коста поби заставу пред својом кафаном „Мали Балкан" и стаде скупљати добровљце.

С добровољцима дође у Врање, опет под командом команданта Милоша С. Милојевића...

Ево од речи до речи штампана позива за уписивање добровољаца.

„Под командом професора и резервног капетана I кл. г. М. С. Милојевића бив. команданта дежево - ибарских устаника и добровољаца, купе се добровољци за одбрану драге нам отаџбине и достојанства Србије и српскога народа.

Браћо Срби!
Похитајте под заставу Витешкога Обреновића за одбрану части и српскога имена!

За упис ваља се јавити потписима код Р,Малог Балкана" на Тркалишту.

К; А. Шуменковић М. В. Веселиновић"

Још један велики Србин из Старе Србије .

Такав је пок. Коста био Србин у ратно доба.

Ну и у мирно доба он није престајао рато-вати за српско име, за ослобођење подјармљеног Српства.

Од установе Друштва Св. Саве пок. Коста је био један од најоданијих чланова Главнога Одбора, све докле га болест није савладала, те га заменио његов син Спаса. И у Друштву за потпомагање радника из Старе Србије и Маћедоније, коме је он био потпредседник, и свуда где се не само ради него и прилаже за бољу будућност српскога народа, пок. Коста је био увек међу првима.

Али је најзначајнији његов прилог — задужбина српска, његова величанствена црква у његову селу Боровцу, подигнута на развалинама старе српске цркве. Црква је рађена по плану, који је израђен у Министарству Грађевина.

По величини је као београдска Вазнесенска Црква, и већ пет година како се у њој служи света служба Богу за народ српски, за „ктитора" њеног Косту А. Шуменковића.

На овај начин је пок. Коста одржавао везе с људима из свога краја, све докле га снага не издаде. Поред материјалне помоћи, слао је поруке и савете, тешио их и храбрио да се држе, да не клону у борби за име српско, за веру православну.

И ако је писмо, добивено из његова краја, већ читано, читано можда и неколико пута, — кад бих му отишао, пружио би ми да читам. И ја бих читао, а он би погнуо главу и слушао : да чује и упамти сваку реч. Кад би писмо доносило неповољне гласове, он би се стресао, пружио би песницу, претио би осветом; а кад бих му читао позољне гласове, лице његово засијало би радошћу, очи његове засветлеле би блаженством, а уста би изговарала захвалност: „Бог!.. Бог!..Хвала Богу!"

Али кад би молба његових земљака била таква,да би премашала снагу његове помоћи; кад би запомагање њихово било такво, да би им самојача рука могла невоље олакшати: онда би пок.
Коста ишао и на вратима би куцао... Кад би изишао— на њему би се могло опазити да носи бол у срцу, место утехе, и да утехе не може послати
онима који је жудно чекају. Али он то не би вам рекао, кад би се могао чути шапат његоведуше, чуло би се:

„Еј, гиди негдашња Србијо!..

Еј, јадна Стара Србијо!.." Онда би дошао кући.вадио би једно писмо, друго, треће... пружао би сину једно по једно:

„Ово је од попа ... Ово је од учитеља ... Ово од Арнаутина... Ево, пиши им:

Ишао сам, говорио сам... Овде се све зна...

Води се брига о вама и дању и ноћу... Владику

бугарског не смете пустити у цркву никако. За-

творите цркву, кад буде дошао у село ... Оним

обећањима из Софије не верујте, не верујте никако...

Бугарима немојте ништа веровати ... Одавде ће

сведоћи, све ... По кириџији Арнаутину ... шаљем

десет лира ... Браните се, држите се још мало,

још мало "

И бранио се и држао Боровац и очувао се Српству онда, кад је, после ратова с Турском, Србија била као дигла руке од рада у неослобођеним крајевима и вратила се својим унутрашњим пословима, те су хитри Бугари у то глухо доба могли лако да заузму све напуштене позиције српске. Очувао се Боровац, очувала се и његова околна села и дан дањи, јер је тамо допирала и реч и помоћ пок. Косте; јер се при сваком важнијем одлучивању застајало : „Да питамо најпре нашега Шуменковића у Београду".

Заслуге пок. Косте и на бојноме пољу и на патриотскоме пољу достојно су оцењене и с највишега места.

Пок. Коста је одликован :

1.Таковским крстом с мачевима петога степена,

2.Таковским крстом четвртога степена.

3.Oрденом Светога Саве петог степена.

4.Сребрном медаљом за храброст.

5.Златном медаљом за храброст.

6.Ратним споменицама.

7.Од Друштва Црвенога Крста одликован је његовим крстом

8. Од Друштва Светог Саве његовом медаљом.

9.Од црногорског кнеза Николе одликован је Даниловим крстом четвртог степена.

Али сва та пажња, сва та одликовања не могаху ни за часак да притаје жељу, ватрену жељу пок. Косте: да погине у рату за ослобођење Српства и да почива у својој задужбини у Боровцу, али у слободноме српскоме Боровцу!

Ето какав је био пок. Коста у мирно доба.

И овакав човек, овакав Србин, на прагу своје седамдесете године оболе а ноћу 17. новембра ове године испусти своју побожну, племениту српску душу.