Ратови за независност (1876-1878)

[Сребрена]

П. Н.
Не разазнајем шта пише на фотографије, али ми се чини да пише „ДЕЖЕВСКО ИБАРСКОГ УСТАШКОГ КОРА 187[SUP]7[/SUP]8 ГОД“. Исправите ме ако грешим.

Пише то што видиш, али нема свих имена, само 13. По лику ( и функцији) рекла бих да је централна седећа фигура, у тамнијој одећи, Милош Милојевић.
Фотографија за поређење

Према биографији у "Знаменити Срби XIX. Века", фототипско издање, Београд 1997 :

Милојевић је био командант Добровољачко-Усташког Дежевско-Ибарског кора 1877/78; капетан Моравско-Добричког Добровољачко-Усташког кора 1878. године и, касније, почасни пешадијски капетан I класе.
Одликован је више пута, био је носилац:

Сребрне и златне медаље за храброст: и Таковског крста „V, IV и III степена:
Златне медаље „За ревносну службу“
„Ратне споменице“;
одличија друштва „Црвеног крста“. Црвени крст; командерског великог крста:
„Румунске Звезде“;

Успут, колико је лепши стари назив за Дежевску област него данашњи.

П. С.
Из новинског фељтона (Новости 2012., Слободан Бранковић аутор фељтона ) извукла сам нека од имена страних добровољаца:

Musin Puškin, rođak velikog ruskog pesnika Puškina, borio se hrabro u bojevima oko Aleksinca. Černjajev ga je unapredio u poručnika, a knez Milan u kapetana. Za podvige u borbi dobio je srebrnu medalju i Takovski krst. U Beogradu je primio zadatak da radi na stvaranju kozačke konjičke legije.

U glavnom stanu, nedaleko od fronta, proveo je nekoliko dana i jedan japanski oficir. Video ga je dr Vladan Đorđević u toku bitke kod Bobovišta, ali mu nije zapamtio ime. Osim japanskog, nije govorio drugim jezikom, tek po nekoliko francuskih reči. S posebnom pažnjom je posmatrao operacije srpske vojske. Japanac na Moravi!

Markiz D'Oto, pukovnik francuskog porekla, dobrovoljac, bio je ranjen u borbama na Moravi. Kada se izlečio, vratio se na front.

Američki dobrovoljac Feliks Vajt u srpskoj vojsci prozvan je Srećko Dalekovid. Istakao se u ratu, dobio čin potporučnika, u miru živeo u oslobođenom Nišu i radio kao geometar, sa znanjem i umećem retkim među Srbima tog poratnog vremena.

Major grof Tifenhauzen, zadobivši rane na rukama i nogama u borbi kod Sv. Nestora, bio je transportovan u bolnicu u Beograd. Ponovo se 1877. vratio u rat, i ponovo bio ranjen kod Eski Zagra, u sastavu bugarskih dobrovoljaca.

Baron Kurt Mateji, sin bogatog Saksonca, pobegao je od kuće u Srbiju, kao dobrovoljac. Učestvovao je u borbama od Timoka do Morave, a komandant Moravsko-timočke vojske ga je unapredio u potporučnika i postavio za prvog ađutanta.

U engleskoj bolnici u Beogradu, kako je zabeležio Đuzepe Barbanti Brodano, među ranjenicima, izdvajao se Norvežanin koji je bio ranjen u nogu. Norvežani su došli na srpsku zemlju i ponudili živote za pravedno rešenje srpskog pitanja. Iako melanhoničan, norveški dobrovoljac je s nadahnućem pričao o istoriji, običajima i lepotama Hristijanije i cele Norveške.

POSRBLJENA braća Šturm: nemački potporučnik Paul Šturm, s bratom Eugenom, sredinom maja 1876, došli su u Srbiju, u Beograd. Prethodno je knez Milan prihvatio predlog Petra Karađorđevića da ih primi. Vojevanje pod ugovorom u ratnom letu i jeseni srodilo je u najtežim uslovima nemačke i srpske prijatelje. Braća su se posrbila: Paul je postao Pavle, a Eugen Evgenije, s prezimenom Jurišić Šturm.

PRIMER odvažnog pojedinca bio je mladi poručnik lake pešadije Filip Solzberi, koji je pošao u Srbiju da bi stekao iskustvo u ratu. Nosio je preporuku za princa Petra Karađorđevića a da nije znao da Karađorđevići nisu na vlasti, ni da Petar nije bio u Beogradu, niti gde se glavni grad Srbije nalazi!

 

[Дундурије]

Васо Пелагић, Србин из Посавине, учесник у босанског устанка 1875. године и писац Програма усташких права и других меморандума за устанике. У меморандуму упућеном хрватским делегатима на Мађарском сабору,он одбија сваку нијансу хрватства Босне и Херцеговине, да би на три мјесеца пре Берлинског конгреса, ствар овако резимирао:

...Ви увјеравате мађарски сабор и сав читајући политички и
дипломатски свијет, да у Босни и Херцеговини живе "браћа наша Хрвати", у три вјере подијељени; да ми вјечито тежимо да се
ујединимо "са браћом Хрватима"; да постанемо саставни дио
круне Звонимирове и Стеванове, и да ви имате исторична права
на ове земље" итд.
Господо! Жао нам је што морамо у атар истини изрећи како вама тако и свима вашим једномишљеницима, да брутално неистину говорите. За доказ наших ријечи ево ћемо пустити да факта
говоре, која ће факта сви поштени и стручни знанци Европе потврдити.
1. У Босни и Херцеговини не живе данас никакви Хрвати нити
се когод од урођеника њиних Хрватом зове. Ту живе "Бошњаци
и Херцеговци", који се дијеле на три вјере: православну источну, римокатоличку и муслиманску. Православно источни зову се:
Срби и "Ришћани". Њих има око 700.000 душа. Римокатолици
називају се: "католици", "Шокци", "Латини" и "кршћани". Ових
има по извешћу католичког мостарског шематизма и аустриског
конзула Тодоровића око 180.000 душа. Мухамедовци зову се
"Турци" и "Муслимани". Ових има око 400.000 душа. Сви ови обитаваоци говоре правим српским језиком, т. ј. оним истим којим
говоре и Срби у Србији. Нама је тако исто тешко разумјети правог Хрвата као и оног "крањца" из историје. Ако вам
је господо и ово мало, онда погледајте бар на оних 200.000 босанских и херцеговачких бјегунаца што су на вашем државном земљишту, па ће видети да се од њих нико Хрватом не зове, нити потписује, ма да из ваших руку помоћ примају. О том знају европски кореспонденти, као и све дотичне власти ваше монархије. Изгледа, као да ви затварате очи пред фактима, које нико оборити неможе.
2. Неистина је и оно што ви тврдите да ми желимо и са раширеним рукама очекујемо да се са вама "браћом Хрватима" ујединимо. То ниђе ни наше молбе и наше скупштине изрекле нијесу. То жели у Босни само неколико фратара, који су школе у Хрватској
изучавали. А на против тога, све наше молбе и све државне скупштине отворено говоре и једногласно изјављују жељу, да се са
српским кнежевинама ујединимо. На стотине таких садањих и вајкадашњих изјава и аката можемо наћи у архивама српских
кнежевина. Мајоритет народа босанско-херцеговачког то је од вајкада желео и жели, а свуда по свијету код модерних држава
и парламената уобичајено је да се мајоритет гласова усваја као закон.
3. Ви се позивате на неко историско право, да нас анексирате својој држави. Опростите господо, што морамо гласом сувремене науке изјавити вам, да сте и тиме сушти апсурдум изрекли. Тим сте дошли да обновите варварска времена Атиле и Вандала. Тим ви
позивате Турке и Монголе у Европу на владу, јер по историском
праву Турци могу вјечито до Пеште и Беча владати, а Монголи
скоро половином Европе. По том историском праву наша српска
држава могла би се ширити од Црног до Егејског мора. У том случају ми бисмо захватили неколио народа, но на такву глупост
данас у нас ни највећи идиот не помишља.
Ми господо високо уважавамо свету идеју космополитизма, али ипак не остављамо свог народног имена донде; док други своје не
оставе, и не дамо ником да нам силом намеће своје за наше свето
природно, етнографско и човечанско право. Наметање ваше Звонимирове и Стеванове круне на ове наше земље јесте не само
груби деспотизам него и велика државничка неувиђавност, јер Турска је ето до те ужасне пропасти и понижења дошла једино
с тога, што је народима без њихових одобрења силом наметала
своју отоманску круну - полумјесец. Знајте господо, ми се не боримо да некакве круне обновимо и украсимо нити за то да коме
круну на главу узтакнемо, него да прокрчимо пута правом и општем народном благостању, истини и слободи, прогресу и правичности.
Ми се не боримо да своје некадашње народно име напустимо па да Хрвати постанемо, нити да се с вама ујединимо, јер видимо
да се ви још нијесте стресли оног кужног и завађујућег фанатизма, који рађа ратове и пропасти народу и човечанству. Када би-
сте од тог фанатизма чисти били не би сте у својој јучерашњој,
мајушној автономној државици нехрватским народима, суграђанима њихово народно име и језик порицали, које у новије доба
ни Турци чинили нијесу.
С тога, ми вам отворено кажемо да ми не примамо на себе ваше
хрватско име, нити желимо при таквим приликама, с вама уједињења политичког. Док не постанете лојални према нашем народу у вашој кући, дотле ни пријатељи а камо ли браћа бити не можемо...
У Тишковцу 12 (24) марта 1878.
(«ЗАСТАВА» о Босни и Херцеговини 1876-1878, Сарајево 1956).

 

[Нишки1987]

Пуковник Ђока Влајковић прелази с добровољцима Дрину

 

[Viden]

Početak

Poziv na ustanak srpskog naroda sve tri vere

stihovi srpskog pesnika Osmana Djikića:: "Не, никад неће, ко се Србом зове, пред вама стрепет, нит се молит вама. Нећете препаст очи соколове овог свијета, најжешћим мукама!"

 

[Сребрена]

Михаило Илић или мајор Илић (1845 — 1876) један је од Јаворских јунака, српски официр, војни писац, научник и преводилац.
Говорио је немачки, руски и француски језик и био члан Српског ученог друштва. Његова дела служила су као уџбеници за војне школе.
Погинуо је у борбама на Јанковом врху (1.492 мнв), на Јавору, код Ивањице, у Првом српско-турском рату.
Његов гроб се налази Новом гробљу у Београду

VI класа Артиљеријске школе (1861—1866), Михаило Илић у горњем реду други десно

Кнез Милан Обреновић га је посмртно одликовао Таковским крстом на прсима.
У Београду, Ужицу, Јагодини, Новој Вароши, Ивањици и Ваљеву, постоје улице са именом мајора Илића.
Од 1962. године, основна школа у селу Кушићи, код Ивањице, носи име мајора Илића.
На Јавору, где се некад налазила српско-турска граница, на узвишици изнад бивше царинарнице, налази се споменик мајору Илићу, подигнут 1907. године.Поред споменика је и гробље српских војника изгинулих на Калипољу.
https://sr.wikipedia.org/sr/Михаило_Илић_(мајор)

У Зајечару, једно од осам утврђења прстена одбране, носи његово име.

На месту војевања у зајечарској околини 1876., као и током Првог српског устанка, никло је још једно утврђење, посвећено Стевану Синђелићу.
http://www.nationalgeographic.rs/ga...carski-bastioni-neresiva-enigma-trajanja.html

 

[Сребрена]

Битка на Калипољу

Битка на Калипољу је отпочела на Ивањдан 1876. године. У њој је српска војска тешко настрадала. Погинуло је око 7 хиљада српских војника, много више од тог броја је рањено, а подједнако је изгинуло и било рањено и турских бораца. Команду у бици је самоиницијативно преузео мајор Михаило Илић, који је најпре организовао своју бригаду, а затим под команду узео и друге бригаде и успео је да обиђе Турке око Јанкова врха, нападне их са леђа и извојева победу.
Српски војници погинули у тој бици сахрањени су на спомен гробљу у Јавору, где је и подигнут споменик јаворском јунаку, команданту Михаилу Илићу

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:608619-Senke-zaborava-nad-junacima
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:563905-Nebriga-bruka-ratnike

 

[Сребрена]

За време српско-турских ратова сви већи европски илустровани листови послали су у Београд и Србију ратне дописнике и цртаче. Стога се велики број новинских дрвореза, ксилографија, са изгледима Београда и ратним сценама из Србије истовремено појавио у Паризу, Лондону, Бечу, Лајпцигу, Прагу. У Београду је 1876. године боравио Џ. Скот и нацртао неколико слика града (пијаца на Зеленом венцу, Дорћол, резиденцију кнеза Милана, тврђаву, Абаџијска чаршија). Његови цртежи често су објављивани у европским илустрованим листовима.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/gravira

Blagoslov majke Rade Bojović četvorici sinova, koji su pošli u rat 1876-78. godine

„Spremajući Vas domovini na branik, ljubav vam majčina daje blagoslov.
Svemogući tvorac, deco, neka vam bude u pomoći.
Neka vas svojom ličnom desnicom od svake opasnosti zakrili, da u junačkoj borbi dušmanina pobedite, da ugljetenu braću iz ropstva oslobodite, da na Kosovu izgubljeno carstvo povratite, da potamnelu srpsku zastavu i slavu s novim sjajem na negdašnju visinu podignete, te da pradedovski zavet dostojno ispunite i da domovinu kao vrli sinci poslužite.
Idite hrabro u boj, moja nado i radosti, moja diko i ponose, majčini vide – majčin će vas blagoslov svuda pratiti...“
http://zlatarinfo.rs/info/vojevanje-vojvode-bojovica-iz-klupe-na-bojiste

Ивањица 1876, збегови

 

[Сребрена]

Zastava Sv.Djordja, poklon braće Rusa svojevoljcima u srpskoj vojsci. Pod tom zastavom ratovala je takozvana crna legija.

Srbadija, ilustrovani list za zabavu i pouku, sv.1, 16.mart 1876.godine

Zastavu sa mrtvačkom (Adamovom) glavom nosile su jedinice generala Černjajeva u bici za Moravac 1876.godine

Битка за Моравац (1876.), српско – руске трупе

О оваквој застави руских добровољаца сведочи нам новинар и писац Пера Тодоровић у књизи „Одломци из дневника једног добровољца.Успомене из српко- турског рата 1876. године“ :
„У половини августа још је било врло мало Руса у нас, особито је мало било простих војника, свега 20 – 30 људи. Тих, дакле, тријесетак Руса и толико Црногораца сасатавили су под командом Руса Кирилова такозвани одред плостунов. Ова чета имала је црну заставу са белом мртвачком главом и укрштеним костима, као што се реже на гробовима, и звала се још и легија посвећена смрти“.
Дакле, ови храбри ратници себе су зарад победе већ избрисали из бројног стања и истицањем црне заставе са „Адамовом главом“ то непријатељу, како би га заплашили, и показују – „Победићемо, смрти се не плашимо јер већ смо мртви“. Зато су они и били, како то Пера Тодоровић пише, „легија посвећена смрти“.
http://www.heraldikasrbija.rs/o-zastavi-sa-mrtvackom-glavom/

 

[Сребрена]

Stana Kovačević – zaboravljena junakinja srpsko – turskog rata

Stana Kovačević, rodom iz sela Crnovode u Bosni, udata za Stevana Kovačevića, pošla je u rat 1876. zajedno sa „svojim čovekom“. Žena u uniformi, s oružjem u rukama, da ratuje na frontu protiv osmanskih vojnika, to nije bilo uobičajeno, niti prihvatljivo za srpsko ratovodstvo. Stana se zato prerušila u muškarca, samo da bi opstala kao borac na frontu. Obukla je muško odelo i obrijala glavu da bi se borila zajedno s dobrovoljcima, naročito s braćom Rusima.


U boju na Drini niko nije posumnjao u njen identitet hrabrog borca. Kada je kod Batakovića bio ranjen njen suprug Stevan, otkriven je Stanin identitet. Srpski bolničari su odneli ranjenog Stevana u bolnicu u Šabac. Za Stanu je to bio teži trenutak nego boj s turskim silnicima. Slušajući naricanje i plač, njeni saborci su se čudili kako to da je najhrabriji među njima - žena! To je, i pored ushićenja zbog Stanine hrabrosti u borbi, značilo da je izgubila mesto u ratnom stroju, jer je bilo nezamislivo da se žena nađe među srpskim vojnicima na liniji fronta.

Kada je tokom rata 1876, zbog nepovoljnog razvoja situacije na glavnom Moravskom frontu, usledio poziv borcima na Drini da se, dobrovoljno upute ka Aleksincu, nastupilo je „iskušenje“ za one iste koji su udaljili Stanu iz redova drinskih junaka! Zato je, po naprasno promenjenim merilima, dopušteno da se žena javi kao dobrovoljac za najteži front u ratu 1876! Za Stanu je to bila prilika da se ponovo bori za slobodu kao najviši lični i narodni ideal.

U neravnopravnom sudaru, zadivila je svojom neustrašivošću. Komandant, general Černjajev, nagradio je Stanu Kovačević za junački podvig u borbama na Moravi. Skinuo je medalju za hrabrost sa svojih grudi i predao je junakinji s Drine.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:366763-legija-knjeginje-natalije

 

[Сребрена]

Kraljevstvo, proglašeno u Deligradu 16. septembra 1876, trajalo je do poslednjih dana oktobra. Deligrad je za nešto manje od dva meseca bio ratna prestonica Kraljevstva na Moravi.

NajveĆa prostorija deligradske škole bila je namenjena raznim potrebama; služila je kao trpezarija, čitaonica Štaba, sala za sastanke; tri ugla bila su uređena kao stan vojvode Maša i dve kancelarije: u jednoj je radio profesor Bademlijić, s kasom Moravsko-timočke vojske, a u drugoj je bila pisarnica potpukovnika Šrejdera, privatnog Černjajevljevog pisara.
U drugoj polovini septembra podignute su barake kako bi se sala koristila kao trpezarija za Štab. Na kraju ulice daščara, bio je paviljon šefa Štaba. U njemu je bio smešten i ruski poljski telegraf, dok se srpski nalazio u donjoj deligradskoj mehani.Svakodnevno je pedesetak ljudi bilo na ručku u deligradskom štabu. Redovno je bilo puno gostiju, od kojih su neki, kao dopisnici raznih listova, postali stalni članovi Štaba. Među visokim gostima nalazio se i član engleskog parlamenta, američki general, novinari i dobrovoljci.

TROŠKOVI za jelo i piće bili su veliki, ali ne toliko zbog luksuznih artikala i namirnica. Osnovno za obedovanje bile su sardine, sir, kavijar, boršč, ruska supa s kupusom i mesom, govedina u sosu i pečenje; ne uvek, voće i suvi kolači; pilo se srpsko vino. Černjajev, s užom svitom, pio je bordovsko vino, a šampanjac u svečanim i izuzetnim prilikama.

Pred Černjajevljevim vratima bila je slavenska garda, u početku sastavljena od izabranih pripadnika srpske narodne vojske. Docnije su po jedan ili dva ugledna pripadnika iz svakog slovenskog kraja dežurali obučeni u nošnje iz svog zavičaja: Srbijanci, Bosanci, Hercegovci, Crnogorci, Starosrbijanci, zatim Bugari, Arnauti.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:366300-Pun-stab-sedme-sile

 

[Сребрена]

Самоково

Књига са списковима ратника (убијених, рањених, награђених....)
https://ia601408.us.archive.org/6/items/ratsrbijesaturs00vojsgoog/ratsrbijesaturs00vojsgoog.pdf

 

[Сребрена]

На Илинден 1876. године одиграла се борба на Фундини и трајала је цели дан. У борби се истакао Новак Милошев Вујадиновић (1835-1892) , српски јунак из Црне Горе. На Фундини је 5000 бораца одбранило своје породице од 20.000 турских војника. Руски цар је Новака одликовао орденом за највеће јунаштво на Балкану, а Збор Руса сабљом у којој су били уграђена 74 драга камена.

Угравиран текст :

Велика почаст Новаку био је дар једне групе родољуба – јатаган у корицама. На јатагану је, поред осталог, изгравирано на руском језику: „Храбром Новаку Милошеву од Руса“.На оштрици јатагана налази се неки турски запис, а испод тога записа изгравиран је крупним словима следећи текст: „Кољем душмана у боју, ако ли лежи – не ударам“.

Уз јатаган послата му је и оригинална диплома на којој су, поред упоредног руског и српског текста, имена лица која су дала добровољне прилоге за израду овог јединственог и драгоценог јатагана. На дипломи су имена 84 приложеника, од којих су седам генерала, један инжињер, један лекар, један уметник, један архитекта, више официра (од пуковника до поручника), седам жена (већином супруге виших официра) па чак и један кнез и један барон. У списку приложеника који се наводе азбучним редом, поред ових високих личности налази се и један црквењак, па чак и један обичан сељак-земљорадник Кузмен.

Његова праунука живи данас у околини Милана и објавила је књигу:

http://www.rasen.rs/2018/04/novak-m...-za-najvece-junastvo-na-balkanu/#.Wtr8UdRuYdU

 

[Сребрена]

Радомир Путник

„Ватрено крштење“ на месту заповедника бригаде Путник је имао у бици код Калипоља у првом Српско-турском рату (1876—1877). Српска војска је у тој бици претрпела тежак пораз, највише због лоше организације и погрешне тактике генерала Франтишека Заха. ..Српским трупама које су се повлачиле пред налетом турске војске одступницу је чинила Путникова артиљеријска јединица, која је гранатирала Турке који су напредовали, све док и сама није дошла под ударе турске пешадије, након чега се повукла ка селу Кушићи. Путников ратни пут је почео поразом код Калипоља и уз велике губитке. Ипак, тај пораз је била оперативно-тактичка лекција коју никад није заборавио..

Следећа битка у којој је Путник учествовао је била битка код села Адровца. Т....Генерал Михаил Черњајев је пратио развој битке, али под командом није имао резерве које је могао да пошаље у помоћ. када се чинило да ће српска војска бити притерана ка Морави, Путник у борбу уводи један батаљон Рудничке бригаде друге класе којим је лично командовао. Радомир Путник се појавио на челу батаљона са исуканом сабљом и тиме позитивно утицао на морал војника у три претходно послата батаљона. Охрабрнеа српска војска је кренула у контранапад, одбивши непријатеља до Песковитог лаза и Сараманске косе.

Битка на Кревету је завршена без победника и сврстава се међу најкрвавије битке овог рата. У тој бици Срби су изгубили око 2.500, а Турци 1.200 људи. Путник се у овој бици показао као хладнокрван предводник, а нападе своје јединице водио је веома ревносно.

Када су 20. октобра почели нови окршаји, генерал Черњајев се са својим штабом попео на вис где су се додиривала крила Руско-српске и Рудничке бригаде, којом је командовао Путник. Током ноћи, комора његове бригаде је уз велики напор, у блату до колена изнела следовања хлеба за војску. Чим је угледао ту комору, помоћник начелника штаба генерала Черњајева, потпуковник Монтеверде је наредио да се следовање проследи Руско-српској бригади, која још није имала организовану комору. Путник се тој одлуци успротивио, и нагласио да његови војници нису јели ништа 24 часа, као и да је комора бригаде под његовом командом са великом муком довукла то следовање на положај. Монтеверде се нашао увређен, јер је навикао на покорност млађих по чину. У бесу је изнео низ увреда на рачун тада капетана Путника, захтевајући од Черњајева да због непослушности Путника стави у затвор, што је он и урадио без додатних испитивања. Након што је начелник санитета Моравско-тимочке војске Владан Ђорђевић скренуо пажњу Черњајеву на Путникове војничке квалитете и чињеницу да је млади капетан само стао у заштиту својих војника који су заслужили своје следовање хране, генерал Черњајев је пустио Путника из затвора и укорио потпуковника Монтевердеа. Путник је показао да је спреман да зарад својих војника уђе у сукоб са официрима вишег чина, и такав је остао до краја своје каријере..

Битка код Великог Шиљеговца је настављена 21. октобра ...
Због својих војничких заслуга у овом сукобу, Путник је 1. септембра 1876. унапређен у чин капетана прве класе, а 7. децембра исте године и у чин мајора.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]