RAT U LIBIJI

Da li podržavate Gadafija?


  • Ukupno glasova
    458
  • Anketa je zatvorena .
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Очигледно да су поломили зубе и у овом налету на Гадафија.
Али не верујем да ће одустати, следи специјални рат, тајно наоружавање терориста (нису они никакви побуњеници), куповање либијских званичника, диверзије по земљи, пооштравање спољних санкција итд..



Koji teroristi?

Da su opozicionari stvarno teroristi, već bi sevale bombe po pijacama i džamijama u
Tripoliju (bombaši samoubice), kao što to već godinama rade tvoji voljeni sadamovci
u Iraku ili Talibani u Avganistanu.

Ali ovo nisu nikakvi "teroristi" već obični ljudi (lekari, trgovci, radnici, zanatlije,
studenti), koji su pre dva meseca prvi put uzeli pušku u ruke.
 
Kakve su budalčine ovi natovski piloti.
Bem ti budale.:dash:
Neverovatno.

Па то су ти пилоти из ,,класе брзопотезно'' обучених који не разликују противнике од својих. Типична америчка логика у обуци: ,,Прво потегни а онда да видимо на ког је потегнуто''. Ако је грешка, онда је то колатерарна штета.
Они искусни пилоти, одбијају задатке и да лете над Либијом.
 
Очигледно да су поломили зубе и у овом налету на Гадафија.
Али не верујем да ће одустати, следи специјални рат, тајно наоружавање терориста (нису они никакви побуњеници), куповање либијских званичника, диверзије по земљи, пооштравање спољних санкција итд..

Nažalost, sasvim si u pravu i to je scenario za dalji nastavak rata u Libiji.
 
ЗАШТО ЗАПАД ПОНАВЉА ИСТОРИЈУ С КРАЈА 30-ТИХ

Слободан Рељић 30 март 2011

reljic30031article.jpg

Бомбардовање Либије Србима је вратило слике, а целом свету мору о сили која не зна где су њени лимити

Десет је дана од како је започело бомбардовање Либије, догађаја који је у нама Србима изнад свега јасно понављање слика НАТО-бомбардовања наше земље с пролећа 1999. године.

Без обзира на све разлике између Либије и Србије, сви ми ћемо у онима који бомбардују препознати сублимат духа вођства оних који данас још владају светом. То су дакле људи који воде најбогатија друштва на свету и које је њихова технолошка супериорност толико одвојила од људске суштине да више немају однос према смрти слабијих људских бића. Они на налазе ништа лоше у хладнокрвном убијању других људских бића. (А то су, према религији која је основа њихове и наше западне цивилизације, и њихова „браћа". Сви људи су браћа, је л'!).

Солжењицин је после у чувеном интервјуу „Шпиглу" објаснио како је сурово НАТО-бомбардовање Србије изменило Русију. „Сви слојеви руског друштва" су се тргли из дремежа и схватили: „доживљај Запада као Витеза Демократије - заменила је разочарана констатација да у основи западне политике лежи пре свега прагматизам, често користољубив и циничан. Многи у Русији су то тешко поднели као рушење идеала." Русија није једина покопала „западне идеале". Језгро тог друштва је „Вол стрит джорнал" назвао БРИК. Око тог језгра целим светом су се разлили концентрични кругови. Једино Запад није ништа схватио из тога. Што је и историјски логично. Разумети да је и пад лет могуће је само у филозофским расправама. Политичари, бизнисмени и војници виде зид тек кад ударе у њега.

Нема више тих отупелих посматрача који с разумевањем климају главом на бескрупулозне досетке о „колатералним жртвама", нема више никог ко верује да француски председник, британски премијер и амерички председник немају друга посла него да спасавају далеке, мале, сиромашне народе од диктатора. Нема више тог човека, ако није добио шаку сребрњака да би лажно сведочио, који верује да је Тони Блер крив за мање мртвих Ирачана од Садама Хусеина. Садам Хусеин јесте диктатор, али Тони Блер народима изван Британије инсталира само „крваву демократију". Садам Хусеин се бринуо и да народ једе и негде спава, Блер и Буш могу да брину само за профите нафтних корпорација.

Ма каква демократија, знају данас сви. Данас је јасно да се не ради овде, а никад се није ни радило, о племенитим пословима и западњачком доброчинству. То је само некад мање или више добро маскиран поход „пљачкашке цивилизације" како је Торстен Веблен, један од најдаровитијих мислилаца из Новог света, пре више од века описао - западну цивилизацију.

ПАЛЕ МАСКЕ У време бомбардовања Србије маске су биле на свом месту. Све је било цинично, али све је било маскирано. Данас су маске, већ, пале. И данас ови из „дружине" једни друге оптужују да се у Либији ради о трци у пљачки. Немци неће ни да учествују. Сви избегавају да догађају дају име. И ма колико Гадафи изазивао контроверзе, нема сумње да ће Арапи ово доживети као „крсташки поход" са елементима незаборавне нељудскости. Ово јесте бескрупулозно ликвидирање оних који реално не могу да се заштите. И јесу нови прилози за колонијалну историју Запада, где је од крсташких ратова успостављена разлика између "вредних" (наших) и "безвредних" (њихових) жртава. Ноам Чомски је то прошле деценије још једном дефинисао неупитно јасно.

Све изгледа сабласно: као манично рециклирање оног времена кад су „бели" освајачи дивљине наоружани брзометним пушкама без скрупула ликвидирали црвенокошце с луком и стрелом, а основу њихове ловачке економије бизоне истребљивали с неком неукротивом мржњом и суровошћу. Подсећа и на оно друго време кад су бели колонизатори отимали богатства црне Африке од људи који још верују да су духови и локални богови моћни да одрже ред који бели човек гази с презиром и без икаквог осећаја респекта за културу "других и другачијих".

Тако данас технолошки супериорни НАТО убија оне који могу да се заштите таман колико мете у компјутерским игрицама. Тако се данас Запад односи према ресурсима којима располажу "мали и примитивни".

Ово у Либији, као ни оно у Србији, није никакав рат. Ово је, као што смо доживели а сада гледамо репризу, сурова беспризорна ликвидација. Без упитаности и са неким презиром који „надљуди" могу имати према „ништацима", који немају наше оруђе и наше обичаје. Нападнути народ је као заробљеници поређани пред стрељачки строј, а испред те врсте без израза на лицу, док се чује топот блокеја са чизама, иде Бела смрт и њено „будно око" препознаје, по својим критеријумима, кога треба извести испред те врсте, звекнути "томахавком", а и шта све потом треба претворити у прах и пепео. Плус "обележити" оним што се од миља зове "осиромашени уранијум".

У праву су Ево Моралес, Мајкл Мур и остали који траже да Барак Обама врати Нобелову награду за мир кад мисли да се бомбардовањем људи који не могу да се бране може уводити демократија по свету. Цинична је тврдња људског бића, ма на којој политичкој позицији се оно затекло, да је Србија „позитиван" пример смисла америчког уређивања Света бомбама. Али то о демократији, диктаторима и касапинима, заштити права либијског народа обитава само у пропагандним порукама на Западу. У реалности, политичко-стратешкој, расправља се да ли Либију треба делити, Гадафија убити или изгурати у егзил; треба ли ићи до краја или САД треба употребити своју силу у Либији на специфичан, ограничен начин (Ферид Закарија). Чему журба, пише овај либерални љубитељ корисних ратова, и Милошевић је преживео интервенције у Босни и Косову.

Барак Обама изгледа свет види као велику долину колонијалних плантажа на којима раде несвесни и необразовани робови којима се демократија мора у главу укуцавати ракетама а људска права дотурати из црних летелица „стелт генерације". Сјајна је то технологија, али свима је сада јасно да она светом сеје дубоку беду, досад невиђену неједнакост и прогрес од кога пуцају главе. Све су то средства да се преотме и оно што није на „слободном тржишту", и уз саветодавну помоћ ММФ и Светске банке, отето народима свих боја и свих вера по белом свету. Али, „хуманитарни колонијализам" је зрела фаза, можда и метастаза, оваквог управљања светом. Да би се стање променило, најважније је да се то схвати на нивоу глобалног друштва. Сад је схваћено.

КО ЋЕ ПОВЕРОВАТИ УБИЦАМА Светска финансијска криза је израз, сублимат, свега: моралног пада, организационог распадања, културне декаденције, друштвеног мутљага. Нешто велико мора да се деси да би свет изашао из овог караказана. Сви живимо с надом да паралела са 1929. годином и ратом с краја тридесетих није једина могућност. Запад данас ради највише на томе да се „историја понови". Могло би се рећи ненамерно, јер ипак они имају највише да изгубе.

Али ко ће у озбиљним временима поверовати хладнокрвним ликвидаторима? Јер није једино Александра Зиновјева још 1999. године оно што чине САД и НАТО на Србији „подсетило на године хитлеровске агресије на моју отаджбину. Постало ми је јасно да таква иста судбина очекује и Русију, да се помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари Западног света и њихове западноевропске улизице, неће зауставити ни пред чим да би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије и да би је уопште избрисали с лица земље и из памћења човечанства."

Запад и Америка су се „побринули" својим истакнутим делима у Авганистану, Ираку, у Гвантанаму и Абу Граибу, да не мисле само Иранци како њима „мисли нису чисте". Амерички војни буджет јесте и даље као збир свих других, али поверење у добронамерност Ујка Сема је нестало. Свака озбиљна земља данас зна да се поред оваквог Запада и овакве Америке мора спремати „као да ће сутра бити рат". Војни буджети расту. А Западна моћ је у опадању. Нјиховим технологијама све више овладавају они које су они досада третирали као „колонијално стадо".

Узмимо за пример муслимане. Нјих има милијарда. А мало је онога што у њима ствара осећање на којем би се могли подићи „путеви сарадње" токови цивилизацијских размена. НАТО је данас у том свету синоним за силеджију и хорде болесних мучитеља (опет су објављене морбидне фотографија с Американцима у главној улози, сада у немачком "Шпиглу"); НАТО-војници су убице жена и деце у Авганистану, а без изгледа да и формално одговарају за злочине од којих су неки као видео-снимци обишли свет (из хеликоптера се сваки час "грешком" ликвидирају цивили, недавно је убијен и Карзаиев рођак); НАТО се доживљава као сила која се не држи никавих правила ни из међународног права ни из историјског арсенала „обичајног права фер ратовања". Свако, чак и они из НАТО су сигурни само у једном: НАТО неће поштовати ни једно правило, и: Западни свет ће своје жртве оплакивати до неба, а туђе ће сводити на „колатерални отпад".

Огроман кредит који је Запад подигао на паду Берлинског зида је потрошен. Кад би све што они говоре за пуковника Гадафија данас и било тачно, то више не би имало никаквог значаја. Не може једно велико зло да буде фер понуда за уклањање малог, локалног силеджије. Не вреди ту потезати демократију, прогрес, животни стандард. Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава.

Фонд Слободан Јовановић
 
Anti-gadafijevci su pokrenuli veliku ofanzivu na zapad. Tuku po položajima gadafijevca
iz svog raspoloživog oružja.

Gadafijevci su isterani iz Brege i povlače se prema Ras Lanufu.:super:


Radio bengazi:zcepanje::zcepanje: ne siri dezinformacije i propagndu, taj scenario egzistira samo u tvojoj glavi

Evo jos uvek na zapadu nikakvih vesti o Libiji, citav dan,..................na osnovu toga smem se usuditi reci da je NATO definitivno ispusio i da ih je Gadafi dobro naprasio:super::super:
 


Radio bengazi:zcepanje::zcepanje: ne siri dezinformacije i propagndu, taj scenario egzistira samo u tvojoj glavi

Evo jos uvek na zapadu nikakvih vesti o Libiji, citav dan,..................na osnovu toga smem se usuditi reci da je NATO definitivno ispusio i da ih je Gadafi dobro naprasio:super::super:


Nisu denzinformacije srećo.:cmok:

Nisam ja progadafijevsko-radikalski rusofil, pa da lažem čim zinem. Tu "disciplinu"
u potpunosti prepuštam vama.:lol:

Nije tačno da nema nikakvih vesti. Anti-gadafijevci u pokrenuli veliku ofanzivu na
zapad i isterali gadafijevce iz Brege.


PS. Ali to ne piše u "Velikoj Srbiji".:rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf:
 
Mislim da je Pukovnik odneo odlucujucu pobedu...koristeci lose vremenske uslove, povratio je gradove iz kojih ga je NATO izbacio, desetkovali su pobunjenike, Amerika se izvlaci iz cele price, Libija ce biti podeljena na dva dela: Bengazi i ostatak Libije.
Tekst kome se Tribun grohotom smeje, je istinit iskaz , istorijski tacan.A kakav je Gadafi prema svom narodu, stvar je tog naroda, a ne Amerike i satrapije...
 
Nisu denzinformacije srećo.:cmok:

Nisam ja progadafijevsko-radikalski rusofil, pa da lažem čim zinem. Tu "disciplinu"
u potpunosti prepuštam vama.:lol:

Nije tačno da nema nikakvih vesti. Anti-gadafijevci u pokrenuli veliku ofanzivu na
zapad i isterali gadafijevce iz Brege.


PS. Ali to ne piše u "Velikoj Srbiji".:rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf:


A gde pise, kazi nam da se i mi radujemo:zcepanje::zcepanje:

osim toga rekla sam da u ZAPADNIM medijima nema novosti


ps. evo i cnn nesto skrtari na informacijama, kao da ih se to nista ne dotice
 
Mislim da je Pukovnik odneo odlucujucu pobedu...koristeci lose vremenske uslove, povratio je gradove iz kojih ga je NATO izbacio, desetkovali su pobunjenike, Amerika se izvlaci iz cele price, Libija ce biti podeljena na dva dela: Bengazi i ostatak Libije.
Tekst kome se Tribun grohotom smeje, je istinit iskaz , istorijski tacan.A kakav je Gadafi prema svom narodu, stvar je tog naroda, a ne Amerike i satrapije...

Lud bi bio kad bi dao Bengazi, a posto znamo da on nije lud, nista od podele:mrgreen:
 
logo.jpg

Фонд
Стратегической
Культуры


ЭЛЕКТРОННОЕ ИЗДАНИЕ

Стратегија за уништење Либије

| Јелена ПОНОМАРЈОВА | 29.03.2011 |



Либија, као суверена држава, осуђена је давно. Ту се није радило о револуционарним иступањима, која су инспирисале западне службе, или о последњим резолуцијама СБ ОУН, већ о укупности догађаја који су довели до прављења и остварења стратегије њеног уништења. На „великој шаховској табли“ Либија је јако давно обележена црвеном заставицом, она је морала да буде бомбардована и – ето – управо је бомбардују.

* * *

Када је 1.09 1969. године дошло до иступања одреда „Организације слободних официра униониста-социјалиста“ којима је руководио Савет револуционарне команде од 12 официра, на челу са 27-годишњим капетаном – везистом Моамером Гадафијем, које је завршено свргавањем монархије, западне демократије су тај чин подржале. Међутим, то је учињено не ради бриге о добробити народних маса, измучених под теретом монархистичког режима. Вашингтон и Лондон су имали намеру да младе официре – провинцијалце који нису имали ни озбиљан дугорочни програм, ни широку социјалну базу унутар земље, ни политички ауторитет у арапском свету, искористе за учвршћење сопственог утицаја у земљи и регији. Како би се данас рекло – ради стварања протектората. Међутим, њихове намере су пропале. Антиимперијалистички и антизападни правац либијске револуције исказан је већ у првим месецима постојања новог режима, и то не само реториком.

Први, и то врло озбиљан ударац који је Триполи нанео Западу било је иступање 7.10 1969. год. сталног представника Либије на 24. заседању Генералне скупштине ОУН. Тада је први пут са главне међународне трибине изговорено да Либијци намеравају да ликвидирају све стране војне базе које се налазе на њиховој територији. Одмах после тога либијско руководство је обавестило амбасадоре САД и Енглеске да раскида одговарајуће уговоре.

Други, рекла бих, још јачи удар Западу, који је истовремено постао друга цртица у пресуди о уништењу Либије, постао је напад Либије на позиције иностраног капитала у економији те земље. То је било много теже него ослободити се страних војних база. Прво су 1970. године указом либијске владе национализоване све банке у Либији. После тога, 1973. године, Ирак, Алжир и Либија су завели контролу петрохемијске индустрије и успели да питање национализације задрже на дневном реду ОПЕК-а све до краја седамдесетих. Резултат је био да су национализоване све стране нафтне компаније. Иронијом судбине, пре тога су западне компаније, тежећи да смање своју зависност од јефтине нафте Персијског залива, направили у Либији крупне инвестиције, чију нафту није требало транспортовати преко Суецког канала.

Трећи напад на капитал је био најмасовнији и идеолошки најбоље образложен, а бавио се интересима локалне буржоазије. У септембру 1977. Гадафи је, као базу за развој привредног живота земље, увео принцип „самоуправљање у економији“. Полазећи од блиских контакта Гадафија и Тита и развоја теорије самоуправљања у социјалистичкој Југославији мислим да је либијско руководство покушало да се позабави увођењем управо те идеје. Тако је у Либији почео прелазак предузећа на колективно управљање оних, који у њима раде. Идеолошко образложење те реформе Гадафи је дао у другом делу своје „Зелене књиге“, и оно је потпуно супротно природи капитализма. На пример, обелодањивао се ропски карактер најамног рада и уздизало се право радника на производ који је радник сам произвео. „Човек је обавезан да ради према својим могућностима и при том је дужан да има доходак који задовољава његове потребе, а сав вишак треба да се каналише на повећање друштвеног богатства. Ако само један човек узима сав новац, то доводи до смањења потреба код друге особе из чега произилази да је то недопустиво“.


Осим тога, од новембра исте године, у фабрикама, трговини, услужним делатностима, у Либији је почео да важи принцип „Партнери, а не најамници“, а нешто доцније је реализован и принцип „Стан је својина онога ко у њему живи“. У мају 1978. Либија је донела закон према коме је забрањено изнајмљивање станова и кућа, а њихови власници су постајали они, који су у њима до тада живели као подстанари. Извршена национализација није представљала директну експропријацију, онакву, каква је рађена у Русији 1917 год. или у земљама народне демократије после Другог светског рата. У Либији је све испало много пристојније. На пример, бивши власници су заједно са обештећењем добијали могућност да учествују у управљању предузећима, али само као „равноправни партнери са произвођачима“. Међутим, крупна и средња либијска буржоазија није могла да се помири са тим и разматрала је Гадафијеве социјалистичке реформе као кампању „народног преврата“. Против политичких и економских иновација либијског руководства био је и део муслиманских ауторитета.

Међутим, без обзира на отпор који је активно подупиран из иностранства, чак и читавом серијом атентата, Моамер Гадафи је успео да значајан део онога, што је замислио, оствари. До почетка немира, које је инспирисао Запад, свако је у Либији зарађивао онолико, колико је било потребно за задовољење личних физиолошких потреба: хлеб и остали прехрамбени производи су били јефтини, превоз и гориво су практично били бесплатни; сво становништво Либије је имало бесплатно пребивалиште.

Постоји још један разлог за стратегију уништења Либије – то је политички курс руководства земље да створи посебан, ни капиталистички, ни либерални модел развоја – такозвана „Трећа светска теорија“.Основни ставови те теорије су дати у „Зеленој књизи“, коју је Гадафи написао у периоду од 1976. до 1979. године, остварени су у животу. Систем „директне народне демократије“ (џамахирије) створен је по узорку на античке демократије, и заснива се на три принципа:

Непосредно вршење власти од стране народа преко народних скупова, на којима свако учествује у доношењу одлука;
Народ поседује друштвено богатство, које се сматра за својину свих чланова друштва;
Предаја оружја народу и обука народа да оружје користи, како би се прекинуо монопол на оружје од стране армије (2).

Од свих принципа мени је најспорнији овај последњи. Наоружавање народа, како је то историја много пута до сада доказала, завршава се крвавим револуционарним потресима. Али то није наша тема. Само постојање Социјалистичке Народне Џамахирије је представљало бацање каменом на једино могуће - на надмоћ либералне демократије, то знамење Запада које он уводи на све своје контролисане и окупиране територије. При чему, за разлику од других земаља у развоју, Либија се стварно претворила у успешну земљу. То најбоље показују бројке. До фебруарских догађаја 2011 године БДП по човеку, обрачунат према потрошачкој снази, износио је 13800 долара, тј. више од два пута, него у Египту и Алжиру, и један и по пут више, него у Тунису. У Либији ради 10 универзитета и 14 научно-истраживачких центара, постоје дечје предшколске установе, школе и болнице које задовољавају светске стандарде. Либија заузима прво место у Африци по нивоу човечјег развоја и по дужини трајања живота – 77 година. (Упоређења ради: у Русији је просечан животни век нешто изнад 69 година). Уосталом, Либија се нашла и у Гинисовој књизи рекорда као земља, у којој је у периоду 2001 – 2005 г. био нанижи ниво инфлације – 3,1%. Успеси либијског социјализма могу дуго да се побројавају. А најважнија је чињеница, да су људска права, под условом да се подразумевају као права на поносито постојање, у Либији остварена у много већој мери, него у демократским земљама – Русији, Украјини или Казахстану. Тако да није брига о човеку натерала западне демократе да се окрену свргавању актуелне либијске власти.

....

Liberalni model razvoja uvek mora podrazumevati kapitalisticki sistem.
 
Koji teroristi?

Da su opozicionari stvarno teroristi, već bi sevale bombe po pijacama i džamijama u
Tripoliju (bombaši samoubice), kao što to već godinama rade tvoji voljeni sadamovci
u Iraku ili Talibani u Avganistanu.
Ali ovo nisu nikakvi "teroristi" već obični ljudi (lekari, trgovci, radnici, zanatlije,
studenti), koji su pre dva meseca prvi put uzeli pušku u ruke.

.inache greshka u koracima ,ovi teroristi po iraku su vashi ,dok je Sadam bio ziv nisu ovi iz al kaide smeli nos iz rupe da pomole od kada ste vi "doneli slobodu " poginulo je vishe od 450.000 gradjana Iraka ,toliko o vashoj slobodi ,to se i u libiji deshava ,koliko je meni poznato al kaida je podrzala pobunjenike protiv Gadafija njih isto podrzavaju i ameri i zapadnjaci sledi jednakost izmedju njih kao i u Iraku ........
 
.inache greshka u koracima ,ovi teroristi po iraku su vashi ,dok je Sadam bio ziv nisu ovi iz al kaide smeli nos iz rupe da pomole od kada ste vi "doneli slobodu " poginulo je vishe od 450.000 gradjana Iraka ,toliko o vashoj slobodi ,to se i u libiji deshava ,koliko je meni poznato al kaida je podrzala pobunjenike protiv Gadafija njih isto podrzavaju i ameri i zapadnjaci sledi jednakost izmedju njih kao i u Iraku ........


U Iraku bombe podmeću sadamovi suniti (manjina u Iraku), koji su bili na vlasti za
vreme Sadama Huseina. Na pijace, škole, šitske džamije. Ništa im nije sveto.

U Avganistanu bombe podmeću Talibani, koji su takođe manjina koja je vladala
decenijama u Avganistanu.

Ali što se Amerikanaca tiče, aposlutno se slažem da im nije bilo mesto ni u
Avganistanu ni u Iraku. A nije im mesto ni u Libiji, ali to takođe važi i za Gadafija.
Nije Libija njegovo lično vlasništvo, a on se upravo tako ponaša.

Libija je trenutno vlasništvo Gadafijeve porodice.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top