МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ
Проклетство арапске нафте
Политичке режиме у арапским земљама толерисали су и још увек толеришу оне исте силе које дају лекције из демократије остатку планете
Ако већ мора да буде диктатуре нека она буде прозападна. Тако се и „догодио народ” на улицама арапских градова? У временима када се мондијализација римује са демократизацијом, када се економски либерализам повезује с политичким либерализмом, арапски свет се појављује као изузетак. Не само зато што се ради о јединој геополитичкој целини у којој су још увек присутни разни облици апсолутизма, већ зато што је то годинама одговарало и још увек одговара западним силама.
Наиме, у арапском свету „деетатизацију” привреде, коју је у Египту покренуо још Анвар eл Садат почетком седамдесетих, није пратила и „деетатизација” политике. Политичко исказивање цивилног друштва није успевало да се ослободи контроле бирократске или деспотске државе. Политички режими у арапским земљама крећу се од апсолутне монархије де јуре до апсолутистичке републике де факто. И тако то траје јако дуго. Зашто?
Зато што су то толерисали и још увек толеришу оне исте силе које дају лекције из демократије остатку планете. Запад је затворио очи пред бруталним прекидом избора у Алжиру 1992., кувајтски емири дугују своје позиције америчкој војној сили, диктатура Садама Хусеина трајала је годинама и због његовог рата против Ирана. Да ли објашњење можда лежи и у посебном карактеру „арапске”, односно исламске културе? Је ли ислам, интегристички (ислам у науци, култури и политици) или не, компатибилан са представничком демократијом западног типа? Неки на Западу мисле да није.
Та културалистичка теза једва да прикрива расизам. Она, међутим, не одолева компаративној анализи: неколико муслиманских држава нема баш на чему да завиди неким земљама из трећег света у погледу демократског развоја. Но, права функција ове тезе политичког је карактера, она оправдава како сарадњу Запада са најгорим муслиманским тиранијама, не тражећи од њих никакву демократију под изговором да поштује њихове „културне посебности”, тако и диктаторско уништавање, у име демократских вредности, оних политичких елемената и струја које се позивају на милитантни ислам.
Како разумети тај деспотски арапски изузетак? Проклетство арапске нафте и отпор исламиста утврђеном реду? Или „цивилизаторска мисија” Запада у погледу демократских институција није успела да допре до свих арапских ентитета, или се радило управо на томе да се учврсти заосталост како би силе-ментори могле неометано да извлаче нафтна богатства. Водило се рачуна да се не развије аутохтона радничка класа, да се подстакне развој привилеговане средње класе међу локалним становништвом, а да се у секторима производње и мануелних радова запосли углавном имигрантска радна снага. Од Саудијске Арабије до Кувајта и Либије број страних радника то најбоље доказује.
Исти модел Запад је применио и на армијама неких арапских монархија, посебно у Саудијској Арабији: релативно малобројна војска, да би се умањио ризик од републиканских државних удара, са бројном и фантастичном борбеном техником прескупо плаћеном западним произвођачима. Зашто ће Саудијска Арабија купити од САД у следећих неколико година оружја у вредности од око 80 милијарди долара? Прво, да би саудијски двор био заштићен од било каквог покушаја „догађања народа”, и друго, то оружје неће ни бити намењено саудијским војницима, оно ће бити у највећој мери намењено америчким војницима за сваку могућу евентуалност у Заливу. Јер зна се колико је трајало довлачење америчке војне технике у Саудијску Арабију после ирачке инвазије на Кувајт у августу 1990.
Саудијска Арабија, краљевина где су Куран и Шарија једини закон, под доминацијом вехабита, несумњиво је држава са највећим степеном интегризма, и највећим тоталитаризмом, политичким и културним у свету. И то је та хипокризија Запада, спремност да се нападне интегризам у име демократије и световности када је он усмерен против Запада, али се при том нико и не осврће на стање у Саудијској Арабији. И зато Запад данас само жање оно што је посејао, борио се у спрези с исламском пропагандом саудијске краљевине против арапског прогресивног национализма, као што је то био случај са насеризмом. Подржавајући Муслиманску браћу против египатског председника Гамала Абдела Насера, Ријад је финансирао и прихватио на својој територији, уз помоћ ЦИА, и највећи део интернационале исламског интегризма. И тако, после толико година антикомунистичке и антинационалистичке борбе вођене под заставом ислама, уместо под заставом демократије, пропала левица и пропали национализам ослободили су терен за исламски интегризам. Пут који се природно отварао националистичком и социјалном бунту арапског становништва био је, заправо, пут религије. Поплочан парама из Вашингтона и Ријада.
За кратко време, од „краја историје” дошли смо, кажу, до „сукоба цивилизација”. Дволичност, која од неких арапских монархија прави савезнике западне цивилизације. А Гадафи је, наравно, једини кривац...
Мирослав Лазански
објављено: 26.02.2011