Фонд
Стратегической
Культуры
ЭЛЕКТРОННОЕ ИЗДАНИЕ
Стратегија за уништење Либије
|
Јелена ПОНОМАРЈОВА | 29.03.2011 |
Либија, као суверена држава, осуђена је давно. Ту се није радило о револуционарним иступањима, која су инспирисале западне службе, или о последњим резолуцијама СБ ОУН, већ о укупности догађаја који су довели до прављења и остварења стратегије њеног уништења. На „великој шаховској табли“ Либија је јако давно обележена црвеном заставицом, она је морала да буде бомбардована и – ето – управо је бомбардују.
* * *
Када је 1.09 1969. године дошло до иступања одреда „Организације слободних официра униониста-социјалиста“ којима је руководио Савет револуционарне команде од 12 официра, на челу са 27-годишњим капетаном – везистом Моамером Гадафијем, које је завршено свргавањем монархије, западне демократије су тај чин подржале. Међутим, то је учињено не ради бриге о добробити народних маса, измучених под теретом монархистичког режима. Вашингтон и Лондон су имали намеру да младе официре – провинцијалце који нису имали ни озбиљан дугорочни програм, ни широку социјалну базу унутар земље, ни политички ауторитет у арапском свету, искористе за учвршћење сопственог утицаја у земљи и регији. Како би се данас рекло – ради стварања протектората. Међутим, њихове намере су пропале. Антиимперијалистички и антизападни правац либијске револуције исказан је већ у првим месецима постојања новог режима, и то не само реториком.
Први, и то врло озбиљан ударац који је Триполи нанео Западу било је иступање 7.10 1969. год. сталног представника Либије на 24. заседању Генералне скупштине ОУН. Тада је први пут са главне међународне трибине изговорено да Либијци намеравају да ликвидирају све стране војне базе које се налазе на њиховој територији. Одмах после тога либијско руководство је обавестило амбасадоре САД и Енглеске да раскида одговарајуће уговоре.
Други, рекла бих, још јачи удар Западу, који је истовремено постао друга цртица у пресуди о уништењу Либије, постао је напад Либије на позиције иностраног капитала у економији те земље. То је било много теже него ослободити се страних војних база. Прво су 1970. године указом либијске владе национализоване све банке у Либији. После тога, 1973. године, Ирак, Алжир и Либија су завели контролу петрохемијске индустрије и успели да питање национализације задрже на дневном реду ОПЕК-а све до краја седамдесетих. Резултат је био да су национализоване све стране нафтне компаније. Иронијом судбине, пре тога су западне компаније, тежећи да смање своју зависност од јефтине нафте Персијског залива, направили у Либији крупне инвестиције, чију нафту није требало транспортовати преко Суецког канала.
Трећи напад на капитал је био најмасовнији и идеолошки најбоље образложен, а бавио се интересима локалне буржоазије. У септембру 1977. Гадафи је, као базу за развој привредног живота земље, увео принцип „самоуправљање у економији“. Полазећи од блиских контакта Гадафија и Тита и развоја теорије самоуправљања у социјалистичкој Југославији мислим да је либијско руководство покушало да се позабави увођењем управо те идеје. Тако је у Либији почео прелазак предузећа на колективно управљање оних, који у њима раде. Идеолошко образложење те реформе Гадафи је дао у другом делу своје „Зелене књиге“, и оно је потпуно супротно природи капитализма. На пример, обелодањивао се ропски карактер најамног рада и уздизало се право радника на производ који је радник сам произвео. „Човек је обавезан да ради према својим могућностима и при том је дужан да има доходак који задовољава његове потребе, а сав вишак треба да се каналише на повећање друштвеног богатства. Ако само један човек узима сав новац, то доводи до смањења потреба код друге особе из чега произилази да је то недопустиво“.
Осим тога, од новембра исте године, у фабрикама, трговини, услужним делатностима, у Либији је почео да важи принцип „Партнери, а не најамници“, а нешто доцније је реализован и принцип „Стан је својина онога ко у њему живи“. У мају 1978. Либија је донела закон према коме је забрањено изнајмљивање станова и кућа, а њихови власници су постајали они, који су у њима до тада живели као подстанари. Извршена национализација није представљала директну експропријацију, онакву, каква је рађена у Русији 1917 год. или у земљама народне демократије после Другог светског рата. У Либији је све испало много пристојније. На пример, бивши власници су заједно са обештећењем добијали могућност да учествују у управљању предузећима, али само као „равноправни партнери са произвођачима“. Међутим, крупна и средња либијска буржоазија није могла да се помири са тим и разматрала је Гадафијеве социјалистичке реформе као кампању „народног преврата“. Против политичких и економских иновација либијског руководства био је и део муслиманских ауторитета.
Међутим, без обзира на отпор који је активно подупиран из иностранства, чак и читавом серијом атентата, Моамер Гадафи је успео да значајан део онога, што је замислио, оствари. До почетка немира, које је инспирисао Запад, свако је у Либији зарађивао онолико, колико је било потребно за задовољење личних физиолошких потреба: хлеб и остали прехрамбени производи су били јефтини, превоз и гориво су практично били бесплатни; сво становништво Либије је имало бесплатно пребивалиште.
Постоји још један разлог за стратегију уништења Либије – то је политички курс руководства земље да створи посебан, ни капиталистички, ни либерални модел развоја – такозвана „Трећа светска теорија“.Основни ставови те теорије су дати у „Зеленој књизи“, коју је Гадафи написао у периоду од 1976. до 1979. године, остварени су у животу. Систем „директне народне демократије“ (џамахирије) створен је по узорку на античке демократије, и заснива се на три принципа:
Непосредно вршење власти од стране народа преко народних скупова, на којима свако учествује у доношењу одлука;
Народ поседује друштвено богатство, које се сматра за својину свих чланова друштва;
Предаја оружја народу и обука народа да оружје користи, како би се прекинуо монопол на оружје од стране армије (2).
Од свих принципа мени је најспорнији овај последњи. Наоружавање народа, како је то историја много пута до сада доказала, завршава се крвавим револуционарним потресима. Али то није наша тема. Само постојање Социјалистичке Народне Џамахирије је представљало бацање каменом на једино могуће - на надмоћ либералне демократије, то знамење Запада које он уводи на све своје контролисане и окупиране територије. При чему, за разлику од других земаља у развоју, Либија се стварно претворила у успешну земљу. То најбоље показују бројке. До фебруарских догађаја 2011 године БДП по човеку, обрачунат према потрошачкој снази, износио је 13800 долара, тј. више од два пута, него у Египту и Алжиру, и један и по пут више, него у Тунису. У Либији ради 10 универзитета и 14 научно-истраживачких центара, постоје дечје предшколске установе, школе и болнице које задовољавају светске стандарде. Либија заузима прво место у Африци по нивоу човечјег развоја и по дужини трајања живота – 77 година. (Упоређења ради: у Русији је просечан животни век нешто изнад 69 година). Уосталом, Либија се нашла и у Гинисовој књизи рекорда као земља, у којој је у периоду 2001 – 2005 г. био нанижи ниво инфлације – 3,1%. Успеси либијског социјализма могу дуго да се побројавају. А најважнија је чињеница, да су људска права, под условом да се подразумевају као права на поносито постојање, у Либији остварена у много већој мери, него у демократским земљама – Русији, Украјини или Казахстану. Тако да није брига о човеку натерала западне демократе да се окрену свргавању актуелне либијске власти.
....
!!!
