I ta ne mešamo stvari.
Ako po strani ostavimo informisanje o samom ratu, veći deo debate na ovoj temi, bila je debata sa medijskim talking pointima sputnjik propagande koja se dobro primila.
Ako zanemarimo taj deo, ruku na srce, Rusi nisu ispali ni najbolji, ni najgori.
Odreagovali su u skladu sa sopstvenim interesom, u granicama mogućeg.
Zadržavam pravo da lično smatram da nisu baš došli skroz do granica mogućeg, ali to je domen spekulacije.
Jermensko rukovodstvo, ne samo Pašinjan, nego i prethodnici, svakako da su možda i bili prerigidni i nedovoljno racionalni u pogledu procene mogućnosti uspešnog ostvarivanja svojih punih interesa u Karabahu.
Šta je tu je.
Ако могу да приметим, Русија се понела према Јерменима слично као једна друга бивша велика сила која се повукла из своје Колоније и оставила своје клијенте тамо на немилост новим властима.
Ради се, наиме, о повлачењу Велике Британије из Родезије и Јужне Африке, када су тамо оставили Енглезе и англификоване Холандезе-Африканере да се сами позабаве са собом, а зарад изградња имиџа нове, либералне Британије, која је пријатељ Африке, ушли су у хладни рат са окрутним режимима које су белци тамо успоставили, а по угледу на енглеску колонијалну власт. И кад су ти режими пали и бело становништво тамо доживело етничко чишћење, одговор матице је био "заслужили сте, неваљали расисти".
Тако и нова Русија која настаје покушава да постави себе као пријатеља Ислама, и као, између осталог, и муслиманску државу.
Зато траже чланство у организацији исламске кооперације, зато Кадиров води свој приватни калифат на Кавказу, или се иде и на лагану, контролисану исламизацију Татарстана.
Наиме, Русија је након распада СССР-а покушала да представи себе као Западну и Православну државу, односно да са својим посебностима нађе своје место у западном систему вредности. Рачунали се да ће бити пријатељи Реганових Каубоја, ваљда. То је али немогуће, јер су се вредности Русије и Запада драстично разишле од краја 00их, и од тада Русија више култивише имиџ једне веома конзервативне државе, уређене по конзервативно-православном али и либералнијем исламском погледу на живот. Циљ је да осване један дан када ће муслимани Русије, у њој рођени и одрасли, видети себе као Русе-Муслимане, и једина држава за њих ће бити Русија. Тиме се спречава етно-религијски иредентизам и амортизује демографски проблем.
Зато је битно да Русија покаже милост и неутралност према једној муслиманској земљи.
Азери свакако нису омрзли Русију након овог рата, чак су јој и благо захвални. За разлику од Макрона, на пример, Путин се опет приказао као поштен човек и пријатељ нормалних муслимана- и заиста, Русија је јако популара у нпр. Индонезији, Индији, а постоји куриозни респект према њој чак и у Египту или Саудији.
То је фер- ако запад осваја свет либерланом меком силом, Русија преузима улогу конзервативне меке силе. Запад је Мека (пардон на изразу) за индивидуалце, рационалисте, хедонисте, слободњаке, Русија за све оне, небитно које вере, који воле породичне вредности, а да нису превише екстремне. А у Москви се оставља, тихо и испод жита, и простора за руске хедонисте, либерале и алтернативце да раде шта хоће док год то не пропагирају као руску вредност (слично као Дубаи, или Бахреин у који Саудијци иду да се дрогирају).
Све је то ок, и заправо, свака част Русији на идеји. Били би велики шмекери да успеју.
А Јермени у тој погодби иду под воз као бели фармери у Родезији или Јужној Африци. То није лепо за Јермене или фармере у Кејпу.
Само је питање, које се поставља русофилима, који констатно гурају Србију у руски воз, шта Србија има да ради са једном полуисламском империјом у настајању?