A sta je to nacionalizam,
То не може да се одговори у једној реченици. За србе би то било српско становиште, цитираћу ти пар одломака па пробај сам да закључиш.
Када би постојао српски национализам као развијен и осмишљен пројекат, који је испунио многу пору друштвеног и политичког живота, никада не би било могуће да у српској скупштини нема ниједне националне и евроскептичке странке, нити би били могући преокрети у којима јучерашњи прваци национализма постају данашњи следбеници еврофанатизма. Тако нешто не постоји ни у једној земљи региона нити у европским земљама. Све је то могуће услед раздешених и растреситих јавних (политичких и културних) облика у којима постоји српски национализам.
Управо мит о српском национализму треба да идеолошки рационализује сасвим видљиве трагове нестајања српског народа. Да би саме идеолошке рационализације биле уверљиве, да би се српским експанзионизмом објашњавао далекосежан историјски пораз на крају двадесетог века, није довољно што Срби више не живе у подручјима у којима су живели. Неопходно је, штавише, да се образује свест како они тамо никада нису ни живели: тако су они у ствари политички Хрвати, па ни њихови манастири нису српски, као што то нису ни косовски манастири, као што српска традиција не постоји у дубровачкој књижевности, као што Његош, Андрић и Селимовић нису српски песници, нити је Петар Лубарда српски сликар, премда су сви изричито тврдили да су баш то, док је – по ненадмашној реченици Радомира Константиновића – главни јунак „Сеоба“ ни мање ни више него – симбол војвођанства.
Тек када се образује културна представа да српски народ није ни живео, постаје природно сазнање зашто га нема. Одбијањем да размишљамо о историјским процесима којима смо сведоци, одбијањем да пратимо историјске и културне трагове у времену, одбијањем да делујемо у складу са разумом и околностима, спремни да драм власти платимо целом душом, настављамо историјско трговање крвљу сопственог народа: као што 1918. године нисмо развили опрез пред ризицима југословенског уједињења, као што 1945. године нисмо осветлили чињеницу да смо претрпели геноцид, као што смо 1995. године обезбедили миран сан приставши на колоне крајишких изгнаника, тако смо 2008. године купили мало времена за кошмарно спавање када смо заборавили своје сународнике на Косову и Метохији. У нама као да пулсира отровни ритам Хамлетових речи: „умрети, уснути, уснути: можда, сањати – ништа више“.
„Премда је наша политичка позиција неуротична и шизофрена, она би свакако била лакша уколико би почела од разликовања државне и културне политике, уколико би одвојила оно што се мора прихватити од онога што је могуће спасити, уколико би посегнула за симболичким, културним и медијским оснаживањем националне самосвести. Наши политичари немају никакву свест о томе. Наши колонијално-окупациони протектори, међутим, знају колико је управо тако нешто неповољно по њихове далекосежне интересе.