buudala
Stara legenda
- Poruka
- 84.497
Sviram u tamburica bendovima poslednjih 35 godina.
Svirali smo puno svadbi za to vreme.
Najlepša svadba koju pamtim je bila pod šatorom u Turiji.
Svirali smo "Svatovac", koji sam tada prvi put čuo.
Ljudi moji koje je to opšte plakanje bilo.
Plače mlada, plaču roditelji, plaču gosti, plaču muzičari.
Stolovi u dva reda, muzika između šeta od gosta do gosta. Svekrva zadužena i vodi nas od stola do stola.
Da svaki gost naruči pesmu i da neko ne zauzme muziku pa drugima kvari veselje.
Bez pauze, naravno, da ne pomisli selo kako nema bakšiša pa muzika pauzira.
Kad smo obišli krug, onda muzika ide kumu.
Do ponoći.
Posle ponoći pogačari iznose materinu pogaču i počinju da se vesele jer do ponoći su bili zabrinuti što im odlazi dete u novu porodicu.
Pogačarima se svira dok ne krenu kući.
Onda se isprate do ulice i to bome traje, da vidi selo.
Opet krug gostima koji su ostali, pa ponovo kum preuzima.
Pocrkali smo nas osmorica posle 24 sata svirke na suvaka.
Ujutro pratimo kuma
Majko rođena, Hirošima.
Kreni , vrati se, kreni , vrati se.
Kum čovek od 120 kila igra kazačok ko ruski Kozaci.
Ja kontam, kad on skače posle toliko ića i pića, sramota me da se žalim što sam umoran.
Završi se to sve, navraćaju komšije iz sela sa sve kantama iz mlekare, popiju, čestitaju, idu dalje, konačno kraj .
Dolazi svekar, kaže red je i običaj mladi još jednu pesmu.
To mi je bilo ono baš super.
Ipak je njoj sve to bilo i namenjeno.
Odsviramo još i tu, kad ide mladoženjin deda koji nas je sve vreme pojio točenim pivom i brinuo da sve ima za muziku.
Nosi osam krigli.
Mi onako umorni i mamurni, " ne treba deda" kad ti on onih osam krigli o beton.
"E, nek sam i muziku napojio.
Izljubismo se sa domaćinima, podelili bakšiše, i krenuli kući za Banat, kad u centru kum prodaje lubenice i maše nam kao da je malopre ustao.
Ne znam čime sam više bio oduševljen.
Da li domaćinima, da li gostima, hranom, pićem, odnosom svih prema svima?
Uglavnom u poređenju sa tim događajem sve kristalne sale i luksuzne svadbaonice su mi do danas samo bleda senka u poređenju sa avlijom i šatorom iz Turije.
Eto malko smora iz vizure čoveka koji je odradio mnogo svadbi.
Svirali smo puno svadbi za to vreme.
Najlepša svadba koju pamtim je bila pod šatorom u Turiji.
Svirali smo "Svatovac", koji sam tada prvi put čuo.
Ljudi moji koje je to opšte plakanje bilo.
Plače mlada, plaču roditelji, plaču gosti, plaču muzičari.
Stolovi u dva reda, muzika između šeta od gosta do gosta. Svekrva zadužena i vodi nas od stola do stola.
Da svaki gost naruči pesmu i da neko ne zauzme muziku pa drugima kvari veselje.
Bez pauze, naravno, da ne pomisli selo kako nema bakšiša pa muzika pauzira.
Kad smo obišli krug, onda muzika ide kumu.
Do ponoći.
Posle ponoći pogačari iznose materinu pogaču i počinju da se vesele jer do ponoći su bili zabrinuti što im odlazi dete u novu porodicu.
Pogačarima se svira dok ne krenu kući.
Onda se isprate do ulice i to bome traje, da vidi selo.
Opet krug gostima koji su ostali, pa ponovo kum preuzima.
Pocrkali smo nas osmorica posle 24 sata svirke na suvaka.
Ujutro pratimo kuma
Majko rođena, Hirošima.
Kreni , vrati se, kreni , vrati se.
Kum čovek od 120 kila igra kazačok ko ruski Kozaci.
Ja kontam, kad on skače posle toliko ića i pića, sramota me da se žalim što sam umoran.
Završi se to sve, navraćaju komšije iz sela sa sve kantama iz mlekare, popiju, čestitaju, idu dalje, konačno kraj .
Dolazi svekar, kaže red je i običaj mladi još jednu pesmu.
To mi je bilo ono baš super.
Ipak je njoj sve to bilo i namenjeno.
Odsviramo još i tu, kad ide mladoženjin deda koji nas je sve vreme pojio točenim pivom i brinuo da sve ima za muziku.
Nosi osam krigli.
Mi onako umorni i mamurni, " ne treba deda" kad ti on onih osam krigli o beton.
"E, nek sam i muziku napojio.
Izljubismo se sa domaćinima, podelili bakšiše, i krenuli kući za Banat, kad u centru kum prodaje lubenice i maše nam kao da je malopre ustao.
Ne znam čime sam više bio oduševljen.
Da li domaćinima, da li gostima, hranom, pićem, odnosom svih prema svima?
Uglavnom u poređenju sa tim događajem sve kristalne sale i luksuzne svadbaonice su mi do danas samo bleda senka u poređenju sa avlijom i šatorom iz Turije.
Eto malko smora iz vizure čoveka koji je odradio mnogo svadbi.
Prvo, veče pred svadbu, žurka ,on sa mladoženjskim, ja sa deverušama. Drugi dan, restoran, 250 gostiju, ja 5 . mesec, mašala 
treći dan, selo i šator pa udri, kum i ja ostadosmo gladni jer nismo mogli da propustimo nijednu pesmu. Pokloni: 5 pegle, 3 daske, za peglanje, dve stone lampe i poneko ćebe 
bilo je i koverti al skromno osim od kuma i starog svata 
