Julius Primus
Zainteresovan član
- Poruka
- 463
Moderne tehnologije donose nove izazove srpskom jeziku i pravopisu. Verovatno i vi često dobijate poruke napisane bez dijakritika, odnosno kvačica i crtica iznad slova. Da li ova pojava šteti našem jeziku, pitali smo dr Violetu Kecman, profesorku srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Uređaji koje koristimo u svakodnevnoj komunikaciji uglavnom su proizvedeni sa engleskim jezikom kao osnovnim, pa dosta ljudi i ne zna kako da “uvede” srpski jezik na svoj telefon. Neznanje se oprašta, međutim da li treba da budemo popustljivi prema mladima koji su nekad možda i previše lenji da koriste dijakritike?
“Dijakritički znaci su deo pravopisne norme srpskog jezika, što znači da je njihova upotreba utvrđena pravilima koja treba poštovati. Danas se pisana komunikacija odvija najćešće putem interneta, u vidu elektronske pošte, poruka poslatih putem pametnih telefona i društvenih medija. Brz način života i digitalna kultura uticali su i na način upotrebe slova. U digitalnoj komunikaciji kod nas dominira latinica, pa su najčešće izostavljani dijakritički znaci kvačice i crtice pri pisanju slova Č, Š, Ć i Ž (tzv. “ćelava latinica”). Otuda imamo pisane oblike “kuca” (um. “kuća”), “cisto” (um. “čisto”), “zene” (um. “žene”) i sl. Učesnici u digitalnoj komunikaciji poznaju “pravila” i “izmenjene” vrednosti slova koja upotrebljavaju, oslanjajući se na nepisanu, implicitnu konvenciju. Poznavanje drugačjih, nepisanih pravila upotrebe pisma, kao i poznavanje konteksta govorne situacije, omogućava primaocu latinički otkucane poruke da izraze poput “sisati” i “zaliti” razumeju tačno i nedvosmisleno”, objasnila nam je dr Violeta Kecman, profesorka srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Razumevanje značenja reči iako nemaju dijakritike dolazi nam prirodno, ali da li se oni koji tako pišu mogu smatrati nepismenima? Pre će biti da im ubrzanost savremenog doba diktira i ponašanje u pisanoj komunikaciji, smatra dr Kecman. A ta brzina i te kako ostavlja posledice po sam jezik.
“Oni koji ne koriste dijakritičke znake u digitalnoj komunikaciji su, pre svega, ekonomični. Brz tempo života i potreba da se za što kraće vreme pošalje poruka, odnosno dobije odgovor na nju, suzili su rečnik, umanjili upotrebu dijakritičkih znakova, doneli ustaljene jezičke izraze, emotikone, stikere i sl. Savremeni komunikatori odabrali su način komunikacije koji ne zahteva mentalnu i fizičku energiju za susret sa govornikom, već pametni telefon (smartfon) ili računar, umreženost na internetu i elementarnu alfanumeričku pismenost. Ovakva slika je globalni trend koji ne zaobilazi ni naše društvo”, govori ona za Nova.rs.
Ne stradaju samo dijakritike u porukama koje svakodnevno kuckamo. I drugi aspekti pravopisa se menjaju, ukazuje profesorka.
“U komunikaciji putem novih tehnologija redukcija je opšte mesto. Slova, izrazi i rečenice nedovršene strukture svakodnevno se primenjuju. Redukcija je u značajnoj meri prisutna i na polju interpunkcije, što je uslovilo ili potpuni izostanak znakova interpunkcije pri kucanju, ili njihovu svedenost na jedan interpunkcijski znak – tačku, kao znak za završetak rečenice”, kaže nam.
Dr Kecman ističe da su najaktivniji komunikatori u digitalnoj komunikaciji adolescenti, društvena grupa sa kojom radi u gimnaziji. Iz njihovog odnosa prema jeziku možemo da vidimo u kom pravcu se razvija moderna, digitalna kultura, koju karakteriše relativizacija svih postojećih znanja i konvencija, ukazala nam je profesorka. Pitanje je koliko će se jezičke norme očuvati u tehnološkoj “generaciji Z” – ali dr Kecman smatra da država može da utiče na to.
“Dobro sistemsko obrazovanje i individualno zalaganje mogu značajno uticati na nivo jezičke kulture. Potrebno je da država započne sprovođenje ideje o povećanju nedeljnog broja časova srpskog jezika u svim tipovima škola. Druge evropske države imaju pet do devet časova maternjeg jezika nedeljno u srednjoj školi – u našim srednjim školama broj časova srpskog jezika je sveden na tri do pet, koliko u završnim razredima imaju samo učenici društveno-jezičkog smera. Sa povećanim brojem časova srpskog jezika u školi, očekivano je i da jezičko izražavanje naših učenika bude bolje”, kaže ona.
Odgovornost ipak ne leži samo na državnim institucijama – ključna je uloga roditelja, ali i medija, u jezičkom razvoju adolescenata.
Uređaji koje koristimo u svakodnevnoj komunikaciji uglavnom su proizvedeni sa engleskim jezikom kao osnovnim, pa dosta ljudi i ne zna kako da “uvede” srpski jezik na svoj telefon. Neznanje se oprašta, međutim da li treba da budemo popustljivi prema mladima koji su nekad možda i previše lenji da koriste dijakritike?
“Dijakritički znaci su deo pravopisne norme srpskog jezika, što znači da je njihova upotreba utvrđena pravilima koja treba poštovati. Danas se pisana komunikacija odvija najćešće putem interneta, u vidu elektronske pošte, poruka poslatih putem pametnih telefona i društvenih medija. Brz način života i digitalna kultura uticali su i na način upotrebe slova. U digitalnoj komunikaciji kod nas dominira latinica, pa su najčešće izostavljani dijakritički znaci kvačice i crtice pri pisanju slova Č, Š, Ć i Ž (tzv. “ćelava latinica”). Otuda imamo pisane oblike “kuca” (um. “kuća”), “cisto” (um. “čisto”), “zene” (um. “žene”) i sl. Učesnici u digitalnoj komunikaciji poznaju “pravila” i “izmenjene” vrednosti slova koja upotrebljavaju, oslanjajući se na nepisanu, implicitnu konvenciju. Poznavanje drugačjih, nepisanih pravila upotrebe pisma, kao i poznavanje konteksta govorne situacije, omogućava primaocu latinički otkucane poruke da izraze poput “sisati” i “zaliti” razumeju tačno i nedvosmisleno”, objasnila nam je dr Violeta Kecman, profesorka srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Razumevanje značenja reči iako nemaju dijakritike dolazi nam prirodno, ali da li se oni koji tako pišu mogu smatrati nepismenima? Pre će biti da im ubrzanost savremenog doba diktira i ponašanje u pisanoj komunikaciji, smatra dr Kecman. A ta brzina i te kako ostavlja posledice po sam jezik.
“Oni koji ne koriste dijakritičke znake u digitalnoj komunikaciji su, pre svega, ekonomični. Brz tempo života i potreba da se za što kraće vreme pošalje poruka, odnosno dobije odgovor na nju, suzili su rečnik, umanjili upotrebu dijakritičkih znakova, doneli ustaljene jezičke izraze, emotikone, stikere i sl. Savremeni komunikatori odabrali su način komunikacije koji ne zahteva mentalnu i fizičku energiju za susret sa govornikom, već pametni telefon (smartfon) ili računar, umreženost na internetu i elementarnu alfanumeričku pismenost. Ovakva slika je globalni trend koji ne zaobilazi ni naše društvo”, govori ona za Nova.rs.
Ne stradaju samo dijakritike u porukama koje svakodnevno kuckamo. I drugi aspekti pravopisa se menjaju, ukazuje profesorka.
“U komunikaciji putem novih tehnologija redukcija je opšte mesto. Slova, izrazi i rečenice nedovršene strukture svakodnevno se primenjuju. Redukcija je u značajnoj meri prisutna i na polju interpunkcije, što je uslovilo ili potpuni izostanak znakova interpunkcije pri kucanju, ili njihovu svedenost na jedan interpunkcijski znak – tačku, kao znak za završetak rečenice”, kaže nam.
Dr Kecman ističe da su najaktivniji komunikatori u digitalnoj komunikaciji adolescenti, društvena grupa sa kojom radi u gimnaziji. Iz njihovog odnosa prema jeziku možemo da vidimo u kom pravcu se razvija moderna, digitalna kultura, koju karakteriše relativizacija svih postojećih znanja i konvencija, ukazala nam je profesorka. Pitanje je koliko će se jezičke norme očuvati u tehnološkoj “generaciji Z” – ali dr Kecman smatra da država može da utiče na to.
“Dobro sistemsko obrazovanje i individualno zalaganje mogu značajno uticati na nivo jezičke kulture. Potrebno je da država započne sprovođenje ideje o povećanju nedeljnog broja časova srpskog jezika u svim tipovima škola. Druge evropske države imaju pet do devet časova maternjeg jezika nedeljno u srednjoj školi – u našim srednjim školama broj časova srpskog jezika je sveden na tri do pet, koliko u završnim razredima imaju samo učenici društveno-jezičkog smera. Sa povećanim brojem časova srpskog jezika u školi, očekivano je i da jezičko izražavanje naših učenika bude bolje”, kaže ona.
Odgovornost ipak ne leži samo na državnim institucijama – ključna je uloga roditelja, ali i medija, u jezičkom razvoju adolescenata.
него уствари дрзис минут за оне који измедју осталог и на основу нацина писања (корисцење знакова интерпункције и српских слова) препознају нецији укус и осецај за писменост. Нисмо имали овде никога ко било ста висе од тога препознаје или несто лосе говори на нецији лицни рацун због тога а јос мање забрањује другима да је употребљавају.
