Vizantolog Radivoj Radić, jedan od vodećih savremenih srpskih istoričara, napisao je knjigu na kakvu je dugo čekala naša javnost. Radićeva studija „Srbi pre Adama i posle njega”, objavljena u izdanju „Stubova kulture”, predstavlja knjigu o istoriji jedne zloupotrebe. Radić govori o falsifikatima, proizvoljnostima i zloupotrebama u tumačenju srpske istorije, pogotovo srednjovekovne i starije. Čitajući Radićevu knjigu, čitalac lako otkriva kako zloupotreba istorije postaje osnova za prevare u savremenosti.
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 1
Igranje sa jezikom
Strogo uzevši, najveći broj „dokaza” za svoje zamagljene teze „novoromantičari” zasnivaju na podacima iz lingvistike. Koliko je to opasan i klizav teren, ne treba posebno ni naglašavati. Ozbiljno bavljenje ovom naučnom disciplinom podrazumeva ogromno znanje, poznavanje čitavog niza kako modernih, tako i starih i izumrlih jezika, znanje, dakle, koje, uz časne izuzetke, „novoromantičari” ne poseduju. Uostalom, uverili smo se kako neki od njih prevode latinske izvore, a o grčkim ili nekim drugim da ne govorimo. Uz to, oni neretko ratuju i sa sopstvenim, maternjim jezikom.
Istovremeno, seriozno bavljenje istorijskom onomastikom zahteva i upućenost u ogromnu i teško sagledivu literaturu koja iz godine u godinu narasta. „Novoromantičari” obično ignorišu tu literaturu, budući da za nju uglavnom nisu ni čuli niti ih, u njihovoj autističkoj uobraženosti, ona uopšte i interesuje. U najboljem slučaju, ali i to samo kod nekih, njihova se literatura zaustavlja na 19. stoleću. Oni kao da su 20. vek proveli u nekoj vrsti zimskog sna. Ipak, ta ih činjenica ne može pokolebati da se ustreme na najteže probleme i da s mahnitom samouverenošću veruju da za svako pitanje imaju odgovor.
Evo šta o takvim „istraživačima” kaže profesor Aleksandar Loma, danas svakako naš najveći stručnjak za istorijsku onomastiku: „Ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju. Neretko, svoje izlaganje počinju ogradom da nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu (ima ih istoričara, lekara, inženjera i raznih drugih struka), a u zaključku ispada da su uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome) došli do genijalnih otkrića, uspeli da razbiju vekovne zablude i zavere i iznesu na videlo velike istine za koje smo mi, koji se smatramo stručnjacima, bili slepi ili smo pred njima hotimično žmurili. Naš problem nije samo kako njima objasniti u čemu greše nego i kako to učiniti s običnim konzumentima njihovih brljotina koji nam se, zbunjeni ili oduševljeni time što su čuli ili pročitali, obraćaju za mišljenje. Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo.
Rastegljivi kriterijumi
Ako bismo pokušali da u najkraćem svedemo krucijalnu argumentaciju „novoromantičara” za nemerljivu stranu srpskog roda, onda bismo došli do zaključka da je, po njima, svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R il B, neizostavno vezana za Srbe. Primer: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin (D. Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri (dr Deretić); i tako u nedogled.
Ako je već i to nedovoljno, to jest ako u takvim rečima nema upravo ta tri slova (S, R i B), onda će u obzir doći sve reči koje imaju slova S i R, kao što su, na primer: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd.
Kako bi među Srbe uključili i čitav niz drugih plemena čija imena nemaju neophodan preduslov - dakle, S, R i B, ili S i R, ili u krajnjem slučaju samo S - oni se dovijaju na razne načine. Iz nedokazive i netačne pretpostavke da su Srbi najstariji Sloveni - pošto su najstariji narod na svetu, a po ubeđenju „novoromantičara” jesu, onda su po neumoljivoj logici i najstariji među Slovenima - na volšeban način srpska starina dokazuje se i pomoću slova V i N, odnosno sloga VEN iz naziva Sloven, pa se tako, op-hop - kao neki čarobnjak u cirkusu, pokazuje da su, primerice, Vendi i Veneti takođe Srbi, „genetski” Srbi, dodao bi takav znalac kao što je dr Vlajić-Zemljinički, jedna od „udarnih pesnica” takozvane Srpske autohtonističke škole.
Kada im ponestane i te municije, neumorni istraživači će uvek naći potreban priključak i nastaviti svoju besomučnu lingvističku igru u kojoj je sve moguće, jer to je lutrija u kojoj svi dobijaju. U kritičnom trenutku, iz šešira će izvući novi argument - Rašane, i spremno ustvrditi da je, na primer, „ime Trakija samo pogrčeno srpsko ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani”. I tako dalje, i tako sve ukrug. Svi najstariji narodi koje pominju sačuvani raspoloživi izvori, i koji se zovu na najrazličitije načine, u stvari su samo i isključivo Srbi! Jer, kod jednog „novoromantičara” nalazimo metaforu koja govori o snazi „tog velikog i silnog naroda koji se hiljadama godina kao poplava razlivao preko Azije i Evrope”.
Marko „četuje” po Internetu
Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.
Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.
I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.
