Дејан Максимовић из Вршца, познавалац историје и Срба и Румуна, је писао:
!У Румунији, у околини Решице, на 30 километара од границе са Србијом, постоји планинска област која се зове Карашова (на румунском) или Карашево (на српском). У тој области, у 7 села у две општине (Карашево и Лупак) живи око 6.000 Словена који се називају Крашовани или Карашеваци. Њихови преци били су православни Срби који су у 14. веку ту дошли из Неготинске Крајине. Живели су они тако до почетка 18. века, када им је умро поп и није било новог неколико година. Како је Решица рударски крај, било је ту у оно време доста немачких рудара "гастарбајтера". Ту се затекао један католички свештеник, да ли је Хрват или Немац није ни важно, па како село није имало попа, добар је био и католички. Није прошло много времена, он је успео све да их покатоличи. Када је тај свештеник умро, католичка црква је одмах послала следећег да службује, како се нове душе не би случајно расуле. Пролазило је време, настала је држава Румунија, становништво се пописивало. Наши Карашевци писани су као Срби. После пада комунизма и демократских промена 1989. године, настао је Савез Срба у Румунији и као такав је постојао до 1993. године. Тада су се Карашеваци побунили и тражили су да се организација назове Савез Срба и Карашевака, а 1997. наступио је коначан разлаз на две организације. Тако је наш национални корпус умањен за 6.000 душа.
У чему је био проблем и зашто смо се разишли. Зато што се на првом попису после комунизма, који је спроведен 1992. године, више од 90% Карашевака изјаснило као ХРВАТИ! Одакле сад то? Они са Хрватима немају никакве етничке, ни језичке, ни историјске везе, то су Срби из Тимочке Крајине, покатоличени, говоре чистим српским језиком који се нипочему не разликује од српског у другим деловима румунског Баната. На који начин су они преобраћени? Зар и у време комунистичке диктатура у којој тајна полиција није толерисала било каква национална друштвена кретања мањина у Румунији, нити је била благонаклона према религији? Како је такав процес измакао чак будном оку Секуритатее? Претпоставимо да полицијске агенте тај процес није много занимао, шта њих брига да ли ће неко бити Румун или Хрват, али је очигледно да су се у католичкој цркви и око ње, у тим селима вековима водиле и неке нецрквене активности. Када је почео погром Срба у Хрватској, који Хрвати називају "Домовински рат", доста младића из тих села је отишло у Хрватску војску. И данас када прођете тим селима можете видети аутомобиле са хрватским таблицама, јер доста њих живи и ради у Хрватској, шаховнице на све стране, а у Решици постоји хрватски конзулат. Очигледно је да Хрватска улаже велике напоре да их одржи у том новом идентитету.
Можда је то неки природан процес, да Србин, када почне да губи обележја свог идентитета, преобрати се у неку другу нацију. То почиње са одбацивањем ћирилице, као нечег наоко безазленог. Затим се наставља одбацивањем православне вере, за завршава се маљевима, секирама и тестерама у Јасеновцу. Таква историјска искуства имамо. Можда је то природно, да Србин, покатоличен, помуслимањен, препуштен сам себи, постане Хрват, а касније и усташа. Можда је тачно да су Хрвати (у ствари Срби католици) оружје које је дизајнирао Ватикан са једином наменом уништавања других, православних Срба. Да се овај процес одвија увек по истом обрасцу, сведоци смо и данас."
Srbi rimokatolici u Rumunjskoj Krašovani (Karašovani), koji žive u dolini rijeke Karaš, u blizini rudarskog grada Rešice, prema podacima iz relativno obimne literature, doselili su se u 15. vijeku uglavnom iz jugoistočne Srbije i i jedan dio iz Bosne. Prema procjeni filologa, govorno pripadaju kosovsko-resavskom narječju, uz primjese timočko-šopskog izgovora, pa se na osnovu toga može zaključiti da su njihovi preci starinom poticali iz jugoistočnih dijelova Srbije.
Prema podacima opata Petra Vlašića, u isto vrijeme u dolinu rijeke Karaš doseljavali su se i žitelji iz Bosne pod imenom „Bošnjaci", koje on naziva Hrvatima". 50. Najčešće su ih nazivali kao i oni sami sebe, Krašovanima, vezujući njihovo porijeklo za Šokce, Bunjevce, Srbe, Bugare, da bi na kraju pod uticajem Rimske crkve i velikohrvatske propagande preovladala fantastična teza o njihovom hrvatskom porijeklu.
Međutim, o njihovom srpskom porijeklu svjedoči činjenica da su Krašovani najviše slavili Đurđevdan, zatim Svetu Paraskevu i Svetog Iliju, uz mnoge običaje stočarskog karaktera.51. Misionarskom aktivnošću bosanskih franjevaca, u 17. vijeku je učvršćena rimokatolička vjera. Vatikanski dokumenti svjedoče da je u Karaševu sredinom 16. vijeka bilo oko 600 rimokatolika bez prisustva „šizmatika" (pravoslavaca) i „jeretika" (protestanata). 52.
Dominacija rimokatoličke vjere u životu Krašovana dovela je do izvjesne izmjene govora i narodne pjesme i to pod uticajem crkvene rimokatoličke književnosti („poneki ikavski jezički oblik“). 53. Ovu konstataciju potvrđuje i opat Petar Vlašić: „Redovito govore ikavštinom, napose crkvene riječi vazda su u ikavštini". 54. Lingvista Petar Vlahović, prema Vlašićevim riječima, zaključuje slijedeće: „Ako se ovome doda da je u školama bila u upotrebi ’Početnica’ i ’Čitanka za katoličke pučke učione’ koju je ’složio Ivan Mihajlović’, a izdalo ’Društvo sv. Antuna u Subotici’, onda je jasno koliki je bio uticaj svećenika da se u Šematizme na zalaganje o. Petra Vlašića, unese kako Krašovani govore ’lingua croatica’, a ne ’crassovana’ ili ’illirica’". 55.
Knjiga Petra Vlašića o hrvatstvu Krašovana iz 1928. pobudila je „veliko zanimanje hrvatske javnosti za sudbinu tih udaljenih segmenata našeg naroda". O toj knjizi 1928. godine govorilo se i na sastancima „Narodno-odbrambene sekcije" Zbora duhovne mladeži zagrebačke koja je imala propagandni zadatak da razvija „interes za naše (hrvatske – N. Ž) ljude u susjednim zemljama“. U vreme hrvatskog masovnog političkog bunta 1935. godine, preko Hrvatskog narodnog pokreta, Krašovanima su slate propagandne knjige, koje su darovale Matica hrvatska i Hrvatsko književno društvo „Sv. Jeronima“, i to na adresu rimokatoličke crkvene zajednice u Keči. „Kulturna veza“ zagrebačkog Kaptola sa Krašovanima trajala je do kraja 1936. godine, kada je i prekinuta da bi veza sa Kečom ponovo bila uspostavljena tek 1977. godine. Tehnologija uspostavljanja, odnosno obnavljanja vjersko-nacionalne veze sa Karaševcima bila je slijedeća: „Nakon 34 godine uspostavljena je veza sa skupinom Hrvata koji nose naziv Karaševci. Veza je uspostavljena tako da su oni zamolili da im se šalju božićne i uskršnje čestitke za koje su saznali godine 1967. u Glasu koncila. Zapravo, radilo se o molbi, tada još bogoslova a danas župnika u Lupaku, Marijana Tjinkula iz sjemeništa u Alba Juliji. Isto se tako javio godine 1970. i drugi sjemeništarac, danas kapelan u Rešici, Petar Dobra, takođe iz Alba Julije, s istom molbom. Te se veze održavaju do danas". 56. Prema podacima Vijeća biskupskih konferencija za hrvatsku migraciju iz takvih novih kratkih veza odjednom nastadoše brojni Hrvati u Rumuniji – ukupno 12.000, dakle skoro svi Krašovani postadoše Hrvati. Odmah poslije uspostavljenih veza 1977. godine župnici karaševski proglasiše srpsko-katolički karaševski narod Hrvatima. Jaka rimokatolička propaganda i organizovan vjerski život vrlo brzo su davali željene rezultate. 57.
50. P. Vlašić, Hrvati u Rumunjskoj, Beograd 1928, 16.
51. P. Vlahović, Neke etničke odrednice Krašovana, Temišvarski zbornik, Novi Sad 1994, 137–139.
52. Acta SC de propaganda Fide, anno 1667, sept. 9.
53. Enciklopedija Jugoslavije, tom 5, Zagreb 1962, 386.
54. P. Vlašić, nd, 17.
55. P. Vlahović, nd, 138.
56.Katolička crkva i Hrvati izvan Domovine, spomen spis o 10. obljetnici papinskog dokumenta „De pastorali migratorum cura“ i osnivanja Vijeća biskupskih konferencija za hrvatsku migraciju 1969–1979, Zagreb 1980, 99.
Каже "нa Filološkom fakultetu je bio docent, izvanredni i kasnije redoviti profesor", само не каже да је тај Факултет био у Београду где је предавао предмет Српска књижевност 20. века.
