Prijateljstvo u nasim glavama...

[petunija_love]

Ako tema nije ok, neka se obrise, ja ne znam gde cu s njom...

Prijateljstvo je odnos izmedju dvoje ili vise ljudi, koji nisu u porodicnoj vezi, temelji se na ovome ili onome, itd., da ne nabrajam, svi znamo na sta se odnosi taj pojam, ali ga ne vidimo svi isto.
Kako vi sklapate prijateljstva?
Sta ocekujete od prijatelja?
Koliko su vam potrebni?
Koje osobine neko mora da poseduje da bi vama bio prijatelj?
Da li mozete biti prijatelj nekome kome ne verujete u potpunosti?
Koliko dobro morate da poznajete nekoga da bi kod vas stekao takav status?
U kom trenutku prekidate prijateljski odnos?
Verujete li uopste u prijateljstvo?

Imala bih jos milion pitanja, ali ne mogu da se setim...

Ali ono sto mene najvise zanima i boli je da li bi ste odbili pruzenu ruku prijateljstva od nekoga ko bi bio spreman sve da ucini za vas na ovome svetu, samo zato sto vam je dosadan i glup?

verujem u prijateljstvo, ne sklapam ga lako, desi se ne mojom odlukom-nego kada se sklopi xy okolnosti toj nekoj osobi i meni-gde u nekom trenutku brišemo barijere, ostajemo svojevoljno ogoljeni, u meri koliko nam naša determinisanost dozvoljava i iskorak iz iste, volim što imam prijatelje..
imam nekoliko prijatelja-malo za navesti kao broj, mnogo za navesti kao ljude na koje se mogu osloniti i oni na mene, mnogo drugarica, drugara-razvrstanih i ok ljudi koje gotivim, ali nismo prijatelji..samo za jednu osobu znam da je po stažu najduže moj prijatelj-jer je poznajem od jako ranog detinjstva, ali ne umanjuje značaj nekoga koga ne poznajem od detinjstva, ali smo se iskazali kao prijatelji bez obzira na par godina poznavanja.
od prijatelja očekujem/isto i pružam/ kritiku ako nešto kenjam po sopstvenom životu- al ne i odricanje, mišljenje ako ga tražim/generalno svi ti nude savet i mišljenje kad ne tražiš i to je ružno/, sreću koja se deli u totalno kretenskim trenucima, potrebu da to podelim baš sa osobom x, kao i kada ništa ne ide po planu ili očekivanjima, znači ja sam prijatelju kao i prijatelj meni-persona koja zna mimiku, tajne znake, gestikulacije svih stanja, ljudi kojima ja ne pišam po glavi, ni oni meni, al umem da zabodem i dobar i težak komentar, nemamo tajminge u smislu viđanja ili razgovora-ali kad zaškripi-ako zaškripi-u trenu smo tu, makar i kopali raku za leš ili se kupali u šampanjcu, razumete?

 

[Susan Sto Helit]

Ja u ovo nisam verovao sve dok mi to isto nije rekla rođena Majka - žena koja je, u pogledu toga koliko obiluje ljubavlju, jedna u milion. Rekla mi je tad da se tik posle svog prvog porođaja, dok je dojila prvih par puta, čak osećala i krivom što nije ophrvana osećanjima ljubavi prema detetu. Vremenom se situacija drastično promenila, naravno.

Razumem ženu potpuno. Kad ti stave to novo žive biće u ruke, pa ne znaš ni kako da ga držiš ni šta s njim da radiš (a plašiš se da ga slučajno ne povrediš), ma kakva crna "instinktivna" ljubav. U tom momentu, to je za tebe potpuni stranac, biće potpuno van tebe, odvojeno od tebe, nešto što nisi nikad pre ni srela ni videla, totalni stranac. Naravno, polako počneš da se vezuješ. Ali odmah po porodu? Ma ajte molim vas, to su nametnute ideje koje bi trebale naterati svaku ženu da se oseća kriva ako ne rađa. Ne volim ni f od feministkinja, ali po ovom su pitanju u pravu.