Prica o ljubavi i ludosti

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Bice da je to u pitanju. :wink:
Verovatno, zato sto je ljubav bila slepa, pa je nisam primetio. :?
Sada je progledala, pa kad je vidim, scepacu je za sebe. 8)

 

[suncica73]

Uh,mene niko do sada nje uspeo tako jako da scepa,a bas bih volela...uvek se bre nekako izmigoljim :wink:

 

[Shag Ivory]

SINDI, sto lagis, kad je Ljubav ceo dan danas bila sa mnom? :wink:

ma da, pitam je ja, zar ti nisi sa divljom danas, a ona kaze -jesam, nego je divlja otisla da piski , pa sam zbrisala sekund

A vidim ja da me nesto eskivira u zadnje vreme... :?

Pa kako bre da dodjem na red od vas dve...

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Vrati mi Ljubav...

Ocu, bre, da Ljubav bude kod mene!
Da se malo druzimo Ljubav i ja. 8)

 

[Shag Ivory]

8)
E, pa vidi shta se dalje deshavalo s njom... svashta je ta prozivela...
Elem..

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli su lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni, oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili, a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.
Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:
- Primi me, molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:
- Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.
I ode... Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto, tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bila bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je, Ljubavi, odgovori tuga. - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama.
I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj. Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom - zamoli Ljubav Sujetu - pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada.
Sujeta na to odgovori:
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo..
..i jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom. Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tad je Ljubav, tek, primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo Vreme.
- Vreme? - zbunjeno upita Ljubav.
- Da, Vreme - odgovori Znanje. - Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika !

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

8)
E, pa vidi shta se dalje deshavalo s njom... svashta je ta prozivela...
Elem..

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli su lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni, oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili, a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.
Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:
- Primi me, molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:
- Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.
I ode... Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto, tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bila bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je, Ljubavi, odgovori tuga. - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama.
I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj. Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom - zamoli Ljubav Sujetu - pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada.
Sujeta na to odgovori:
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo..
..i jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom. Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tad je Ljubav, tek, primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo Vreme.
- Vreme? - zbunjeno upita Ljubav.
- Da, Vreme - odgovori Znanje. - Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika !

Divno! Sta drugo reci...

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Uvek u zivotu, dolazi neki novi Stranac, naravno, zajedno sa Vremenom. :wink:

 

[zainteresovana]

Ko spominje med? :shock: Tu sam pravi stručnjak! A i za višak kilograma. Prava pčelica Maja.
Ljubav je slepa jer je strah čini takvom. 8) ...Pandorina kutija.

Bez obmane bi čovječanstvo umrlo od očaja i dosade.
Anatole France

 

[zainteresovana]

Lijepa sam, o ljudi, kao san od kama,
moja grud, pred kojom svako sladan pade,
stvorena je ljubav pesniku da dade,
vječnu, nijemu kao materija sama.

Vladam nad azurom, tajnu sfinge krijem,
sniježno srce imam, labuđu bjelinu;
mrzim pokret, jer narušava cjelinu,
nikada ne plačem, nikad se ne smijem.

Pjesnici pred mojim uzvišenim stasom,
što ih sjeća stava gordih spomenika,
u predanom radu ne škrtare časom;

jer ja, da očaram vjernog ljubavnika,
ogledala imam što draž svemu daju:
oči, krupne oči koje večno sjaju!

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.
"Dakle, ti bi zelio razgovarati sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmijesi.
"Moje je vrijeme vjecnost.
Sto si me kanio pitati?"
"Sto te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je djetinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi zeljeli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje."
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umrijeti,
a onda umiru kao da nikada nisu zivjeli."
Bog me primi za ruku
Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:
"Kao roditelj,
koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"
Osmjehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voljeti.
Da nauce da nije navrijednije ono sto posjeduju,
nego tko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro usporedjivati s drugima...
Da nauce kako nije bogat onaj covjek koji najvise ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povrijedi voljeno bice,
a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole,
ali to neznaju izreci niti pokazati.
Da nauce da se novcem moze kupiti sve. Osim srece.
Da nauce da dvije osobe mogu promatrati istu stvar,
a vidjet je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi oprastati."
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osjecaje u njima pobudio.
Mislim na tebe.

 

[Ja pa ja]

Ovo sa Bogom je bilo, ali je lepo ponovo cuti

A i ona druga pricica o ljubavi mi se svidela.

Ne toliko koliko prva, ali dobro

 

[zainteresovana]

U ovoj kući poludio je stric. Bio je zatvoren u ovoj istoj sobi: još se poznaju tragovi njegovih udaraca po vratima, koja je napokon i provalio, i dok su se ukućani razbježali u strahu, on je mirno sjeo na stubište i zaplakao gorko nad nekim svojim mrtvim uspomenama. A uspomena je bogme bilo, i to vrlo čudnih, prema pričanju stare tetke. Njemu je davno, u prvoj mladosti, kad se htio ženiti, umrla zaručnica. Dugo je tugovao za njom, ne jeo, ne spavao, šutio, samovao, ludovao, jadan, neutješan. Ali vrijeme je učinilo svoje i on, ne da ju je zaboravio, no smijao se i zabavljao gotovo kao i ranije, ali se više nije zaljubio. No jedne godine o pokladama na velikom plesu pod maskama pojavila se neka ženska maska, tanka, vitka, lepršava i sva nekako prozračna i sjajna te je izazvala senzaciju i sveopće divljenje. Kad je došao na red takozvani "ženski bal", kako se nekada govorilo, ona odabrala tvoga strica i zavrtjela ga dvoranom kao u nekom vijornom zanosu, i od toga trenutka jedno drugo više nisu napuštali. Tvoj se otac ponadao, a i svi mi od rodbine koji smo to sa zadovoljstvom promatrali da će od toga "nešto biti", da je to njegova nova ljubav i da će to sretno svršiti. Neke gospođice ne zna se da li više od radoznalosti ili od zavisti, uznastojale da joj skinu masku, no ona je letjela dvoranom u naručaju tvoga strica kao da je vijavicom zahvaćena jedva dodirujući vršcima prstiju nalašteni parket pod nogama. Tada je njega počelo zanimati tko se krije pod tom maskom i stao je moliti i preklinjati da mu se otkrije. Ali ona je neprestano odgovarala: kasnije, kasnije... Tražio je u sjećanju gdje je već jednom čuo taj glas, taj veseli zvonki smijeh? no čim bi se on jače zamislio, trgnula bi ga naglo i silovito i zavrtjela tako vrtoglavo da bi mu sva sjećanja iz glave izletjela.

Pred zoru je oboje nestalo iz dvorane. Nitko ih nije primijetio kad su izašli. Ona ga je vodila daleko, daleko izvan grada, a on ju je slijedio opijen njom, i tek kad je stala, primijetio je da ga je dovela na naše groblje gore na brežuljku obraslo čempresima. Tada je skinula rukavicu i pokazala mu ruku. To je bilo o prvim pijetlovima. On je odmah na njenom prstu prepoznao svoj zaručnički prsten. On joj je htio tada skinuti i masku, ali ona to nije dopustila. Rekla mu je da je mrtva i da mu ne može pokazati lice. Obećala mu je zatim da će odsada dolaziti tako svake godine o pokladama na bal pod maskama ako i on njoj obeća da se neče zaljubiti u drugu ženu. Ona će uvijek biti tako mlada, vitka i lepršava, pa i onda kad on već bude star i nemoćan. Dolazit će sve do njegove smrti. Tu su jedno drugom tako vjeru dali i ona se vratila u grob, a on... a on više nikada nije došao k sebi. Od te se noći njemu i pamet pomutila. Otada više nije progovorio nijedne riječi. Samo je jednom nekoj osobi povjerio da je "ono onda na plesu bila njegova pokojna zaručnica i da mu se otkrila na groblju", ali tu "osobu" nitko nije poznavao, pa ni stara tetka. — A ti se smij koliko hoćeš — tako je završila svoju čudnu priču o tvom stricu. Umro je on prije nego si se ti rodio, poznaješ ga samo po fotografijama. No one oči pokojnoga strica vezale su se uz tvoj pogled nekom neobičnom simpatijom, i sada neprekidno strepiš u ovom strašnom mraku da se ne bi sreo s tim dubokim, ludim očima.