Када се у емисији нађу Вук Драшковић и дрипац Милован Јовановић, од те емисије је очекивати много популизма, промоције неких "пожељних вриједности", манипулација, оцрњивања анамо неких "злочи" и мало садржаја. Испало је боље него ли је било очекивати.
Овим Милованом се није вриједно бавити. Вук опет 20+ година нам протура наручене ставове и наручена мишљења, наручено од оних чији је поодавно вјерни слуга. Тако да све те изјаве, ставови и бесједе никакве вриједности немају.
Када је у питању ова књига, могуће да је (напокон) направио отклон од тог поданичког, слугерањског односа, и да није наручено виђење тог нашег времена, те лика и дјела Александра. У супротном, ако је и то наручено писање, и није вриједно неког осврта.
Колико сам га слушао, са колико страсти говори о Александру, колико брани његове потезе, колико га глорификује и колико се упире да разумијемо тешкоћу времена у којем се нашао, дјелује ми искрено, мислим да је "из његове главе", на страну што се са многим стварима не слажем, са Вуковим поимањем ствари се свакако не слажем. Али треба поштовати искреност.
Е сад, Вук није историчар, и он за разлику од историчара може да "тумачи" и личности и догађаје, и он то чини и нема мјера. И колико на једној страни глорификује Александра, правда све његове потезе, толико оцрњује анамо неке "злоће", ту ће оцрнити, оклеветати и неке истинске родољубе, а како већ поодавно Вук према Србима пречанима уопште гаји један анимозитет који је прерастао у патолошку мржњу, ту ће и Прибићевића приказати најгоре, најцрње, приписаће му много тога лошег, нешто је врекао и у емисији.
О Прибићевићу имамо његову сажету биографију у српској википедији (
овдје), ту је готово све речено вриједно помена. Није ме никад посебно интересовао, више се волим бавити постојаним људима који ће истрајавати у својим идејама, идеалима, ма колико били погрешни.
Прибићевић у младости сасвим сигурно бјеше идеалиста, но већ од 1918-е он је прагматик, њему је политика само средство како би остварио властите амбиције, зато и тај заокрет од привржености унитаризму да заговорника федерализма, није ту разочарење у неке идеале или личности, већ једноставно није остварио амбиције у једној политичкој опцији и окренуо се супротности, другој коалицији.
Касније ће у емиграцији писати доста, разне приједлоге, заговарати федерализацију, љубав према "синовима тисућљетне културе", ? је колико су и та писања наручена, ипак будући догађаји ће доказати да његова размишљања бејаху заблуде и бијег од реалности.