"I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane dahai da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, jošod njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji istrmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da sešto pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako netreba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno,dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi seni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnuglatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komadapo okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Izmeđunjih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutihlukova bolno teže jedna ka drugoj.Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo,jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost.Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put svedublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima senekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca,stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na posteljugoni ga i podstiče.Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da sekreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednojstvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči,on bi samo to video.Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta jebila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnjai radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Alisada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put damu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina ongleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali,popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njojzapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena uplanini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. Onje to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Odnajtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I kozna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da seosipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla prednjim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet jeuspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Imavaljda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božjihator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nijevaljda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovakodoveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduhaudahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sveuređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla iporušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg svetanapraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje,pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve možebiti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestativelikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajnegrađevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje.Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestatisa sveta. To ne može biti.U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahneviše vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići dokuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To jejedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnosizmeđu disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekadu snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori širokousta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotleneprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno poljeispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio gasvega.
Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkimtrzajima."
Andrić naš nasušni
)
))))) takav tempo brate
