Precenjene knjige

Put kojim se redje ide, i slicne, nesto mi to ne ide... kao ni ostale iz popularne psihologije!
Meni tu ima otpor, ali super su mi Buđenje-Antoni de Melo i
Dete u tebi mora da pronađe zavičaj (ovu tek trebam završiti).
Čitala sam i onu marketinškog naziva "Žene koje previše vole" i odlična mi je, jednostavna ali baaš dobra.


Otvorena sam za te popularne, ali pazim ko mi preporučuje🤗
 
Možda nećemo biti istog mišljenja ali knjige koje sam pokušao pročitati od Perl Bek su mi u tom nekom rangu.
Njena knjiga "Dobra zemlja" je čini mi se najpoznatija za koju je dobila Nobelovu nagradu ali ovu koju sam čitao me totalno smorila.. zaboravio sam naslov knjige a radi se o nekom lepotanu koji je dobio upalu pluća a u to vrijeme pencilin nije postojao.. tek sama fabula i stil su me prosto odbijali, za razliku od većine koje sam pročitao.
 
Poslednja izmena:
Kad smo kod nobelovaca, meni je Džon Stajnbek precijenjen kao romanopisac. Kraće proze, novele, još su OK, ali najpoznatija dva romana što se mene tiče nisu na nivou klasika dvadesetog vijeka, gdje ih sada svrstavaju.

Što se naših pisaca tiče, moje blasfemično mišljenje je da Borislav Pekić nije imao baš mnogo književnog talenta. Erudicije da, književnog stila ne. Njegova je proza crtana lenjirom i šestarom, ne slobodnom rukom. (Nema broja ljudi s kojima sam se posvađao zbog ovoga. :D)
 
još jedna precenjena knjiga po mom skromnom mišljenju

OIP.jpg
 
Pogledajte prilog 1518920

Samo sam čitala prvu knjigu, i ostalo mi pred kraj 1/6 knjige i nisam mogla. Sve sam se nadala biće nešto bolje, a i dobila sam sva tri romana za poklon i željela sam pročitati iz sentimentalnih razloga. Ali džaba, ne ide 😁


Ovo je knjiga avganistanskog pisca koji je popularan zato što piše o tome na dinamičan, stereotipan, patetičan, i nekad senzacionalan način.
Jako me nervira ta stereotipnost, svi likovi su takvi. Nema dubine, osim neke patetične vjernosti i dobrote siromašnog sluge.

Razumijem zašto je popularna, dinamična je i lako se čita. Nema razmišljanja i ljudima pokrepljuje uvjerenja, i osjećaju se dobro što ne žive u dijelu zahvaćenim ratom i razorom.


Od mene 1/5.
Meni se Lovac na zmajeve nije dopala,ali Hiljadu cudesnih sunaca,jeste.
Interesantna je i nije uopste stereotipna,a nekako jeste da se bas zamislis,uspio je da opise taj zivot tamo koji nije nama blizak.
Inace,lako se cita i nije dosadna uopste.
 
i od Uelbeka, osim pokoravanja, onih par što sam čitao jedva za dvojku
Kod Uelbeka je upravo Pokoravanje jedina jadnjikava - jasno je da je to istancovao sa navodno kontraverznom temom samo da bi maznuo lovu od mediokriteta (koji su jedino to od njega i prelistali posto *citaju* samo tik tok i sl. sa ekrana). Kao sto su ranije od Bukovskog znali samo za Bludnog sina koji je isto najlosiji u celom opusu...
Sve drugo Uelbekovo je vrh (a poezija cak i genijalna)
 
Možda nećemo biti istog mišljenja ali knjige koje sam pokušao pročitati od Perl Bek su mi u tom nekom rangu.
Njena knjiga "Dobra zemlja" je čini mi se najpoznatija za koju je dobila Nobelovu nagradu ali ovu koju sam čitao me totalno smorila.. zaboravio sam naslov knjige a radi se o nekom lepotanu koji je dobio upalu pluća a u to vrijeme pencilin nije postojao.. tek sama fabula i stil su me prosto odbijali, za razliku od većine koje sam pročitao.
A meni npr.knjige id Perl Bak su uglavnom sve izuzetno zanimljive.
Istocni vetar,zapadni vetar...najvise mi je ostala u sjecanju.
Samo mi se jedna njena nije dopala,zaboravila sam sad naslov,ali nije bila o Kini,kao sve druge,nego kao neki horor.
 
Kod Uelbeka je upravo Pokoravanje jedina jadnjikava - jasno je da je to istancovao sa navodno kontraverznom temom samo da bi maznuo lovu od mediokriteta (koji su jedino to od njega i prelistali posto *citaju* samo tik tok i sl. sa ekrana). Kao sto su ranije od Bukovskog znali samo za Bludnog sina koji je isto najlosiji u celom opusu...
Sve drugo Uelbekovo je vrh (a poezija cak i genijalna)
važi puno ti hvala
 
Na Drini cuprija,licno meni nista posebno.
"I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane dahai da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, jošod njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji istrmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da sešto pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako netreba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno,dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi seni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnuglatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komadapo okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Izmeđunjih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutihlukova bolno teže jedna ka drugoj.Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo,jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost.Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put svedublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima senekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca,stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na posteljugoni ga i podstiče.Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da sekreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednojstvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči,on bi samo to video.Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta jebila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnjai radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Alisada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put damu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina ongleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali,popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njojzapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena uplanini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. Onje to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Odnajtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I kozna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da seosipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla prednjim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet jeuspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Imavaljda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božjihator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nijevaljda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovakodoveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduhaudahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sveuređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla iporušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg svetanapraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje,pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve možebiti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestativelikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajnegrađevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje.Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestatisa sveta. To ne može biti.U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahneviše vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići dokuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To jejedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnosizmeđu disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekadu snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori širokousta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotleneprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno poljeispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio gasvega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkimtrzajima."

Andrić naš nasušni
 
Moraš uzeti u obzir i drugačiji mentalitet koji vlada u toj zemlji.
Mada imam nekoliko knjiga, uključujući i ovu, od Bakmana, stil pisanja je gotovo blogerski.

Onako za opuštanje...

U Bakmanovoj biografiji stoji i da je novinar i da je bloger. Zato mu je stil blogerski.

Čitala sam " Čovek po imenu Uve", nije ostavila neki poseban utisak na mene.

Kada je u pitanju Hoseini, dopao mi se Lovac na zmajeve, ostale knjige ne.

Možda nećemo biti istog mišljenja ali knjige koje sam pokušao pročitati od Perl Bek su mi u tom nekom rangu.
Njena knjiga "Dobra zemlja" je čini mi se najpoznatija za koju je dobila Nobelovu nagradu ali ovu koju sam čitao me totalno smorila.. zaboravio sam naslov knjige a radi se o nekom lepotanu koji je dobio upalu pluća a u to vrijeme pencilin nije postojao.. tek sama fabula i stil su me prosto odbijali, za razliku od većine koje sam pročitao.

Nisam čitala tu knjigu.
još jedna precenjena knjiga po mom skromnom mišljenju

Pogledajte prilog 1518946

Čitala sam tri puta knjigu. I svaki put mi se činila da je nedorečena. Kratka je i to mi se nije dopalo..


A meni npr.knjige id Perl Bak su uglavnom sve izuzetno zanimljive.
Istocni vetar,zapadni vetar...najvise mi je ostala u sjecanju.

Samo mi se jedna njena nije dopala,zaboravila sam sad naslov,ali nije bila o Kini,kao sve druge,nego kao neki horor.

I meni se dopadaju knjige Perl Bak.

*

Ne čitam knjige koje su dobile Ninovu nagradu. Pročitam odlomak sa sajta izdavača i tu stanem.
 
"I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane dahai da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, jošod njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji istrmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da sešto pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako netreba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno,dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi seni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnuglatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komadapo okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Izmeđunjih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutihlukova bolno teže jedna ka drugoj.Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo,jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost.Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put svedublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima senekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca,stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na posteljugoni ga i podstiče.Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da sekreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednojstvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči,on bi samo to video.Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta jebila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnjai radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Alisada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put damu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina ongleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali,popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njojzapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena uplanini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. Onje to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Odnajtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I kozna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da seosipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla prednjim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet jeuspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Imavaljda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božjihator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nijevaljda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovakodoveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduhaudahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sveuređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla iporušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg svetanapraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje,pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve možebiti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestativelikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajnegrađevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje.Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestatisa sveta. To ne može biti.U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahneviše vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići dokuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To jejedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnosizmeđu disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekadu snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori širokousta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotleneprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno poljeispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio gasvega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkimtrzajima."

Andrić naš nasušni
Vise mi je legla "Travnicka hronika i Prokleta avlija"..
Dok mi je Pekic klasa iznad i da je bilo tada malo politicke pameti,mogli smo da imamo dva nobelovca.
 

Back
Top