Pravoslavni pogled na smirenje

Jasna

Stara legenda
Moderator
Poruka
84.820
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и
смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и
смиренословља, са друге стране.

Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је
недоступна човековом схватању.

Будући смиреномудар, Хришћанин се труди да све учини тако као
да већ има смирење - у односима са ближњима, у свим својим
активностима и у помислима, иако се душа још увек није смирила,
он треба да се придржава смиреног расположења кроз принуду воље,
да се све време уздржава од својих дрских порива. Међутим, ово није
претварање и лаж, јер има за циљ да се оваквим понашањем заиста
стекне смирење, и наравно, због тога човек треба да се понаша скромно,
да говори тихо, да иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.

Смиренословље изнутра има други циљ, оно људима жели да се покаже
као смирење, са овим циљем прима на себе маску смирености, спушта
поглед, говори тихе и скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају
се тихост и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а
све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о њему
имали добро мишљење.
 
Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње нимало
не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они воде рачуна
о својој души и заузети су истинским испуњавањем Христових заповести
у погледу ближњих. Спољашње опхођење ових људи је веома уздржано,
понекад чак изгледа претерано сурово или строго. Међутим, касније се
увек открије да су ови људи искрено бринули о ближњима, да су заиста
били самилосни и пружили им помоћ. А лицемери, претворници и
лажносмирени људи су често веома предусретљиви, мили и услужни,
али ако човека задеси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они
далеки, хладни и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих.
Управо то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос
заповедио Својим ученицима да се чувају.

Opširnije:
https://zivereci.com/487665
 
Смирење је лек од гордости и како постоје у основи две врсте гордости,
то постоје и две врсте смирења. Потребно је овладати и једном и другом.
Прва врста гордости се састоји у томе да човек непрестано пореди себе
са другим људима и да погрешно верује за себе да је бољи и исправнији
од других људи. Друга врста гордости се састоји у томе да човек све своје
успехе приписује самом себи и да не примећује Бога који му је помогао
да постигне те успехе. С друге стране кад наиђе на неуспех такав човек
тражи кривицу у несрећном сплету околности или у дејству других људи,
а никако му не долази на ум да му се можда сам Бог противи. Јер Бог се
гордима противи, а смиренима даје благодат. Кад Бог види да ће неко свој
успех протумачити као последицу својих личних квалитета и да ће на
основу тог успеха још више пасти у гордост, да ће се на тај начин још више
удаљити од Бога, онда таквоме Бог одузме нешто од својих дарова, тако
да он не успе у ономе за шта је био потпуно уверен да ће моћи да оствари.
На тај начин излази као да му се Бог противи. То је у ствари само лек који
му Бог шаље не би ли га опоменуо и научио да се не узда превише у самога
себе и да остави места у свом животу и својим плановима за Бога. Ако
такав човек не научи ову лекцију, онда му се поново догађа неуспех. И тако
неуспех за неуспехом, мало по мало, он губи храброст да предузима било
какве акције. Онда неуспеси постају чешће последица његовог претераног
оклевања, а не толико Божијег противљења.

Opširnije:
https://www.tvhram.rs/odgovor-duhov.../3108/odgovor-duhovnika-put-sticanju-smirenja
 

Back
Top