Постоје ли Црногорци као народ са сопственом историјом?

[Stari Crnogorac]

Како? Па чега је онда Вукан БИО КРАЉ - КРАЉ ПУСТОШИ ???

Ne znam, oni su to napisali. No, mi od grada Duklje danas imamo samo ruševine. Taj grad je nestao... vjerovatno tada, ne znam.

 

[Stari Crnogorac]

Pisani program CFS, navodi Mirko Mijušković, bio je „s južnoslovenskom ideologijom i federativnim uređenjem države”. Među njenim članovima posigurno je bilo i onih koji su se za to zalagali. Ali, većina u CFS okupljena je crnogorskim nacionalizmom. Izuzev pomenute, višegodišnje zabrane, stranka je jedini dozvoljeni, legalni politički subjekt CRNOGORSTVA u otadžbini.

 

[veliki krang]

Ajde blavore, ne spamuj.

Reče idiot koji sto puta ponavlja reč crnogorstvo

 

[Stari Crnogorac]

Petrovići-Njegoši, katastrofom istorijskoga zločina, nestaju s pozornice, ali CRNOGORSTVO traži nove odgovore i protagoniste za svoj opstanak. Od sredine 1930-ih ponešto splašnjavaju cenzura u štampi i sankcionisanje „verbalnoga delikta” na javnim mjestima (ne i sloboda održavanja političkih skupova). Pa srpski istoričar, dr Vasa Čubrilović, užasnut, svjedoči da je „u ljeto1936. godine, odmarajući se na Durmitoru, čuo kako studenti pokreću pitanje CRNOGORSKE NACIJE”.

 

[eremita]

Ne znam, oni su to napisali. No, mi od grada Duklje danas imamo samo ruševine. Taj grad je nestao... vjerovatno tada, ne znam.

Дукља или Дoклејa је средњовјековна српска држава која је постојала од 7. вијека до друге половине 12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније. Од 11. вијека иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Језгро државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена на девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ).[1]
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Доклеа (лат. Doclea — Доклеја, касније названог Дукља), или Диоклеа (лат. Dioclea — Диоклеја), је антички римски град који се налазио у близини данашње Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. Некада је био главни град провинције Превалис. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Као Доклеа (Doclea) први се пут помиње код Птолемеја, а касније и у „Епитоми“ Аурелија Виктора, у IV вијеку. Именом Dioklea помиње се код византијских писаца. Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Османлије почеле 1474. ширити Подгорицу, средњовјековну Рибницу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остаци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову „царски двор“, многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.

 

[Stari Crnogorac]

Bogić V. Noveljić, rođen 1907. u Crncima – Piperi, diplomirao je na Učiteljskoj školi. Uvođenje ekavice u Crnoj Gori sprovodi se preko administracije, medija, ponajviše u školama; udžbenici su mahom ekavski, a „glavna odrednica ovoga perioda bilo je uklanjanje razlika između crnogorskoga i srpskoga jezika i utapanje prvoga u drugi”. U članku „Brisanje crnogorskog književnog jezika” iz 1937. Noveljić se tome usprotivio:

„Udžbenici za sve naše škole, sa možda malim izuzetkom, nabavljaju iz Beograda. Ovi su, dakako pisani ekavskim knjiž[evnim] izgovorom. Da ekavski izgovor, učenicima koji van škole govore čistim ijekavskim, čini ne male poteškoće nije potrebno dokazivati”.

Noveljić piše da je na djelu „presađivanje ekavskoga izgovora u naš domaći”, a da oni svršeni crnogorski gimnazijalci koji odlaze na studije u Beograd „silom okolnosti potpuno usvoje ekavski knjiž[evni] izgovor”.

 

[Stari Crnogorac]

Nakon formiranja Hrvatske, te najave formiranja banovina Srpske i Slovenačke, tj. preustrojavanja centralističke Kraljevine Jugoslavije u (kon)federaciju, oglasio se Akademski klub „Njegoš”, koji u Zagrebu okuplja studente i druge mlađe Crnogorce, „federaliste”.

Ljekari, dr Nastadin Zečević i dr Filip Šoć, advokat dr Savo Bašović, Nikola Tatar i drugi su 17. novembra 1939. objavili kako su „CRNOGORCI U SVAKOJ PRILICI, KAD JE BILO MOGUĆE, POKAZIVALI DA ŽELE ZA SVOJU DOMOVINU POLOŽAJ JEDNE DRŽAVNOPRAVNE JEDINICE, koja bi bila ravnopravna sa svim ostalim jedinicama u državi; stoga oni neće primiti nikakvo rješenje o državnom preuređenju, ako se ovi njihovi opravdani zahtjevi ne bi uvažili, odnosno, ako im se ne dade prilika da na potpuno slobodnim izborima dadu povjerenje ljudima koji će znati pravilno braniti i zastupati njihove zahtjeve i interese”, tj. „POLOŽAJ CRNE GORE [ĆE] ZAVISITI OD VOLJE SAMIH CRNOGORACA, koje niko neće moći nadglasavati”.

Vučeta G. Drljević, rođen u Morači, diplomirao na Pravnome fakultetu u Beogradu – bio je kao brilijantni student nagrađivan, advokat u Kolašinu, istim povodom piše: „CRNOGORSKI NAROD ne protivi se zavođenju jednakog državnog uređenja u Hrvatskoj, Slovenačkoj i Srbiji, kao i u drugim krajevima naše države, ali je ODLUČNO PROTIVAN AKO SE NJEMU, IZ BILO KOJIH RAZLOGA, OSPORAVA POLITIČKI POLOŽAJ JEDNAK OVIMA”.

 

[Stari Crnogorac]

Milivoje V. Matović, rođen 1901. u Blatini – Donje Lipovo, Kolašin, diplomirao na Trgovinskoj akademiji, jedan je od najplodnijih autora iz redova crnogorskih nacionalista. „Matović se u javnom životu Crne Gore između dva svjetska rata”, ocjenjuje Borislav Cimeša, „afirmisao kao jedan od vodećih crnogorskih intelektualaca”.

„Mi Crnogorci”, pisao je Matović 1935. godine, „živimo u ovoj centralistički uređenoj državi već sedamnaest godina – GLADNI, GOLI, BOSI, PONIŽENI, OBESPRAVLJENI. Mi to nijesmo htjeli, to nam je silom nametnuto. Mi smo htjeli ovu, ali ne ovakvu državu. Jugoslaviju su htjeli i Srbi, Hrvati i Slovenci, ali ovi potonji nijesu htjeli i neće plemenski šovinizam, NEĆE SRPSKU PREVLAST I VIDOVDANSKI KAPITALIZAM”.

„Od toga NIKO U OVOJ ZEMLJI NE TRPI VIŠE OD NAS CRNOGORACA. Zato što smo bili ekonomski nemoćni, politički nezreli a do srži iskreni i u svome nadanju naivni, žrtvovali smo sve, dali i pristali na sve, bez pogodbe. Nešto silom, nešto dobrom voljom, sa praznom nadom”.

„Priznati se mora”, nastavlja Matović, „da OVU DRŽAVU SAČINJAVA VIŠE NARODA I ZEMALJA. Ti narodi su vjekovima živjeli svojim osobenim životom: nacionalno, ekonomski, kulturno i politički u svojim zemljama. Takvim SAMOSTALNIM ŽIVOTOM ŽIVJELA JE I CRNA GORA, SLOBODNA I NEZAVISNA, VIŠE OD OSTALIH. Njen narod izgradio je za to vrijeme svoju posebnu istorijsku, kulturnu i političku individualnost u tolikoj mjeri, da se i DANAS NJENI STANOVNICI OSJEĆAJU POSEBNIM NARODOM CRNOGORSKIM”.

„CRNOGORSKO PITANJE”, veli Milivoje Matović, „postoji i ekonomski I NACIONALNO”.

„JUGOSLOVENSTVO SE POKAZALO U OBLIKU JEDNE NACIJE KAO FIKCIJA; i postalo je državno-politički problem ravnopravnosti udruženih zemalja i nacionaliteta u međusobnim odnosima. Taj problem je danas manifestacija PRAVA SVAKE ZEMLJE I SVAKOG NARODA DA ŽIVI SVOJIM VLASTITIM ŽIVOTOM I DA BUDE GOSPODAR U SVOJOJ KUĆI koju će izgrađivati prema svojim mogućnostima i potrebama”…

 

[Stari Crnogorac]

Zabilježeni su stavovi generala Dragiše Pandurovića, rodom iz Ćuprije – Srbija, od 1934. komandanta pješadije Zetske divizijske oblasti. „MRZEO JE CRNOGORCE I TU MRŽNJU STRAŠNO ISPOLJAVAO”, piše o njemu 1976. Nikola Tomić, emigrantski autor. Obraćajući se jednom mlađem oficiru – Crnogorcu, general Pandurović kaže: „‘SVE CRNOGORCE TREBALO BI JEDNIM METKOM POBITI. Šteta bi bila više municije’“.

 

[Stari Crnogorac]

Uprkos zamiranju komitskoga pokreta, te prisilna smirivanja stanja nakon uvođenja diktature 1929. godine, nadanja o obnovi Crne Gore su nepromijenjena. Dr Vukašin R. Perović, Srbin, pripadnik četničke emigracije, opisuje da je u beogradskome hotelu „Evropa” svojevremeno upoznao Ananija Vlahovića, oficira iz Gaete, koji će od 1942. biti komandant „zelenaškoga” bataljona Rovaca.

„Bio je ZAGRIŽENI SEPARATISTA i pored toga što je bio ‘pomilovan’. Nismo mogli da se nikako s njim nađemo na istim tračnicama, jer smo mi, mlađi, koje je odgajala jugoslovenska politička pedagogija, bili zanešeni stavovima ‘integralnog Jugoslovenstva’”.

Vlahovićevi stavovi o Srpstvu i Jugoslovenstvu, veli Perović, su „za psihološku analizu”. To je, u stvari, reinterpretacija dr Jovana Cvijića, dvorskoga naučnika dinastije Karađorđević. Kako izbjeći nacionalne razloge CRNOGORSTVA a vjerodostojno objasniti neporecivu činjenicu: da najsnažniji otpor Srbima u stvaranju Kraljevine SHS nije proporcionalno došao ni od Hrvata, pa čak ni od većih neslovenskih manjina – Albanaca ili Njemaca („folksdojčera”) – nego od Crnogoraca? Pa Cvijić – navodi dr Đoko Pejović – tvrdi da je „crnogorsko pitanje psihološko”!

 

[Pumpaj Dinstanović]

Srpska autorka, Mirjana Pavlović, na primjeru Čikaga, analizira „različitosti i zajednički identitet” Crnogoraca i Srba iz toga perioda. Crnogorska nacionalna svijest je dominantnija, pa to, objašnjava, dovodi do „podvojenosti” Crnogoraca i Srba, koja je „kulminirala formiranjem posebnih crnogorskih organizacija: potpornog udruženja ‘Ljubav Crnogorca’ i sestrinstva ‘Kneginja Milica’, koja su imale i posebnu podršku vlasti sa Cetinja”, a nešto kasnije je osnovan „Crnogorski prosvjetni klub ‘Njegoš’”.

Postojalo je i Srpsko hercegovačko radničko društvo. To i nije bilo toliko neuobičajeno. No, svakako da je interesantno što su ovde iz rasprave Ličani pretvoreni u Srbe. Kada politička propaganda zatraži upotrebu anahronizma, svakakvo čitanje je dopušteno.

O Srpsko-crnogorskom dobrotvornom i literarnom društvu pisaću ti još u narednim danima, ako si zainteresovan da saznaš nešto o njima...evo za sada jednog citata koji opisuje ime:

..име апострофира само постојеће самосталне српске државе док Срби живе у различитим државама..

Autorka činjenicu da su Crnogorci u američkim popisima „često u rubrikama maternji jeziku navodili neki od dijalekata srpskog jezika: CRNOGORSKI” objašnjava da, eto, takvi Crnogorci „nisu u potpunosti imali izgrađenu svest o nacionalnoj pripadnosti”; međutim, u američkim rubrikama za jezik oni nijesu upisivali nikakav „dijalekat”, već prosto – JEZIK CRNOGORSKI.

I ove je vrlo interesantna jedna stvar. Nisu Ličani i Srbi pomešani, ali jesu Srbi iz Kuk i Crnogorci:

A što se tiče samog američkog popisa iz 1910. godine, jezik je bio srpsko-hrvatski jezik, a ostalo varijante (ili podgrupe, dijalekti kako autorka reče) i niko nije upisivao ništa u rubrike, već je usmeno davao iskaz posle čega je popisivač podatke zapisivao. Tu nije bilo prostog izjašnjavanja kakvo poznajemo danas, već su se stvari upisivale po svojevrsnom ključu. Tako su npr. svi Slovaci doseljenici svrstani pod govornike neodređenog slovenskog jezika iz prostog razloga što slovački jezik kao kategorija uopšte nije postojao. Tako da to dokaz o jasnoj svesti Crnogoraca i njihove podvojenosti u odnosu na Srbe nije (i to mi nije jasno kako je toliko komplikovano da se čovek svaki put treba ubiti da objasni nekim ljudima koji nikako ne razumeju; svest o pripadnosti Crnogorstvu, pa čak i u najžešćim formatima, nikada nužno nije isključivala i pripadnost Srpstvu), posebno kada se vidi da su imigranti iz Crne Gore sporadično upisivani čas kao Crnogorci čas Srbijanci. A citat autorke o tome da je crnogorski dijalekat srpskog preuzet je iz statističkih preporuka, koje kažu da crnogorski, bosanski i hercegovački pripadju srpskom delu, a dalmatinski hrvatskom.

 

[eremita]

Дукља или Дoклејa је средњовјековна српска држава која је постојала од 7. вијека до друге половине 12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније. Од 11. вијека иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Језгро државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена на девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ).[1]
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Доклеа (лат. Doclea — Доклеја, касније названог Дукља), или Диоклеа (лат. Dioclea — Диоклеја), је антички римски град који се налазио у близини данашње Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. Некада је био главни град провинције Превалис. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Као Доклеа (Doclea) први се пут помиње код Птолемеја, а касније и у „Епитоми“ Аурелија Виктора, у IV вијеку. Именом Dioklea помиње се код византијских писаца. Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Османлије почеле 1474. ширити Подгорицу, средњовјековну Рибницу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остаци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову „царски двор“, многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.

 

[gost 41782]

Dzaba krecis , Stari
neces uneti zlu krv

 

[Stari Crnogorac]

Piše unitaristička „Slobodna riječ” u povodu masakra koje su vlasti Kraljevine Jugoslavije izvršile nad demonstrantima na Belvederu kod Cetinja 26. juna 1936. godine. Ubijeno je 6 Crnogoraca, na licu mjesta, ili su docnije izdahnuli od posljedica ranjavanja. Ranjena su najmanje još 33 demonstranata, od kojih 13 teže. Uhapšeno je do 125 lica, a protiv 61 su podignute optužnice.

„Slobodna misao” ocjenuje da je „pohod na Cetinje vezan poglavito za POLITIKU CRNOGORSKOG SEPARATIZMA”; „na 15 dana prije događaja nekoliko poznatih separatista, intelektualaca iz Riječke i Crmničke nahije, javno su agitovali u svome kraju da je DOŠAO MOMENAT ZA PROGLAŠENJE SAMOSTALNE CRNE GORE”.

 

[Stari Crnogorac]

Dzaba krecis , Stari
neces uneti zlu krv

Dovoljno je vas čitat, imate vi mnogo iskustva sa time od Memoranduma do današnjih medija.

 

[Stari Crnogorac]

Prema režimskoj, beogradskoj štampi, „zbor nije u zakonskom roku prijavljen, niti odobren”. Međutim, istoričar dr Niko Martinović, komunista, učesnik događaja, piše da je zbor „prijavljen i odobren od vlasti, ali na sami dan njegovog održavanja bio je zabranjen”. On navodi da su „federalisti poslali posebni poziv predstavnicima svoje stranke da zakazanog dana dođu na Belveder u 10 sati, odakle će produžiti za Cetinje”.

Koloni od 3.000 do 4.000 demonstranata, koja se kreće starim drumom iz pravca Podgorice, jugoslovenske vlasti na Belvederu, 4 km od Cetinja, oko 10 sati 26. juna 1936. blokiraju ulazak u grad. Prema navodima pročitanim u jugoslovenskome parlamentu iz izjave svjedoka, Stojana Špadijera, poslanika Narodne radikalne stranke iz sreza cetinjskoga, a za koga su „i policijske vlasti utvrdile da nije imao nikakve veze sa sazivačima i učesnicima i da je toga dana, ne sluteći nikakvu nesreću, pošao svojoj kući u Beograd” – „žandarmerija naoružana i mašinskim puškama posela [je] prolaze za Cetinje, a u njenoj rezervi pojavljuje [se] i vojska”, te „gradska policija”.

Demonstranti se ne razilaze, insistiraju, narednih oko šest sati, da uđu u grad; đe ih, po prilici, čeka masa istomišljenika da im se priključi. „Prije i za vrijeme održavanja zbora”, piše 1959. Batrić Jovanović, „jedan vojni jednomotorni avion kružio je na maloj visini, iznad Belvedera; avion je izviđao grupisanje demonstranata, a zatim letio do iznad Cetinja, gdje je bacao izvještaje”.

„Bezbednosni organi”, pisao je režimski dnevni list „Politika” o zbivanjima na Belvederu, demonstrante oko 16 sati „pozvali su u ime zakona da se raziđu”. „Jedna veća grupa odmah se razišla, a ostali, podstreknuti od kolovođa, nisu se odazvali pozivu organa vlasti, nego su tražili da im se odobri demonstrativni prolazak kroz Cetinje sa NEDOPUŠTENIM ZASTAVAMA i natpisima”.

Uslijedio je masakr.

 

[Stari Crnogorac]

Književnik Mirko Banjević (1905–1968), kasnije komunista, opisuje u pjesmi „Belveder”:

„[…] Sa granja vire pupoljci rosni:
šta to od zemlje moje rade?
Peku u srce vrisci žalosni
za slomljene momke, izdanke mlade.

Kroz sivo kamenje puklo
odliježe krik na prolomu,
krik slobode,
stenjanje muklo i muška snaga u polomu.

Isprobijane glave i kape
niz mrka kamena ždrijela.
Duboke zgrabiše rape
Mučki ubijena tijela.

Usred divljine mraka,
usred tamnine noći
pregršću rujnoga zraka
ovaj narod je gorio.

Pred njegovom moći,
čvrstoj k'o kamen-stanac,
pucao je tiranski lanac.

I ovaj narod se borio
za osvit jutra rana
u tmini Balkana.

I ovaj narod je paljen
al' tako nikad nije tupo svaljen,
niti orošena put Cetinja cesta
k'o krvlju našom ovoga dana
kad je provalila riječ protesta,
riječ zagušena sa usana!

U kuće, kolibe, pojate,
kao zapaljeni luči,
osveta i revolt se sreli.

U živa jata se jate
namučene i teške misli,
slažu se k'o kamene sige
i stežu da puknu verige.

Da se razdrobe obruči
što nas kao menđeli
do kosti krvnički stisli!

Belvedere, sinji mramore,
ti plamsaš vatrom na našim ustima!
— Ah, podmukli meci iz tvojih skutova,
prigušeni jeci palih drugova,
u njedru Crne Gore,
riju po našim grudima! […]”

 

[Stari Crnogorac]

Otac, Nikola Đilas, nosilac Obilića medalje, pogazio je zakletvu crnogorskoga oficira i pristupio okupacionim trupama Kraljevine Srbije. U memoarima, objavljenim u inostranstvu 1958, Milovan Đilas piše da se „s ocem, u stvari, dogodilo što i sa većinom crnogorskih glavara – on je bio protivnik Ujedinjenja”. Ali, „ni sa kakvom dovitljivošću nije se moglo grijati na dvijema vatrama; BIRAJUĆI IZMEĐU UVJERENJA I BOLJEGA ŽIVOTA, VEĆINA SE ODLUČILA, PA I OTAC, ZA OVO DRUGO”.

Nikola Đilas – komandir 11. čete 2. bataljona 2. žandarmerijske brigade u Kolašinu – učesnik je progona crnogorskih boraca Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost Crne Gore – uključujući i masivne srpske operacije u kojima su ustanička Rovca bombardovana, zapaljena, a stanovništvo izloženo zločinačkim represalijama i djelimičnoj internaciji. „Ni moj otac”, piše Milovan Đilas, „nije mogao izvrdati da ne učestvuje u pohodu na Rovca”, mada, tvrdi, „lično se nije isticao surovošću”, a „zbog rovačkoga pohoda uvijek ga je pekla savijest”.

Ta „rovačka pobuna i borbe sa komitima”, pisao je, „unijeli su RAZDOR I NEMIR I U NAŠU KUĆU, KAO DA SE I ONA PODIJELILA NA BJELAŠE – PRISTALICE UJEDINJENJA, I ZELENAŠE – PRISTAŠE NEZAVISNOSTI CRNE GORE I KRALJA NIKOLE”.

„Otac nije ubijedio ni svoju porodicu da je iskreno prihvatio uvjerenja koja mu je služba nametala, a kamoli druge, svoje starješine i satrudnike”. I zaista, Vasilija-Vaja Đilas, rođena Radenović, Milovanova majka, bila je jatakinja Todoru Duloviću, vođi komitskoga pokreta na području savremene Opštine Mojkovca.

Todor Dulović se odmetnuo, navodi Đilas, nakon što mu „u Bijelome Polju, nasred pijace, nekakav srpski podoficir skide s glave kapu na kojoj je bio inicijal crnogorskoga kralja ‘H.I.’ tj. Nikola Prvi; Todor se odmah podžombao s podoficirom i smrvio mu petom kokardu njegova – srpskoga kralja Petra; žandarmi su pojurili da ga uhvate, ali im je ovaj umakao”.

Iako je – Đilas piše – „u drugim krajevima bilo glasovitijih odmetnika od Todora – [Petar] Zvicer [Milutin-Mujo] Bašović i drugi”, „Todor se od mnogih, a možda i od svih, odličio time što nije ni u čemu bio surov i nečovječan, iako je pobio mnoge ljude – špijune i žandarme; nikad se nije ostrvio”.

Sa svojom grupom u kojoj su komiti iz mojkovačkih sela – Radojica Orović (Štitarica), Boško Boričić (Podbišće), Mihailo Mišnić-Milikić (Bjelojevići), Mojaš Tomović (Lepenac), te iz drugih krajeva – poput Draga Prelevića, Radonje Pešića, Radomira Ivezića, etc. – Todor Dulović znao je usred noći pokucati na vrata kuće Đilasa u Podbišću, na konak i večeru.

„Otac je mogao slutiti da su komiti dolazili našoj kući. A naročito Todor sa družinom, iako je otac komandir žandarmerije u srezu. Izgleda da je ocu neko nešto prebačio oko toga. Usred noći, on je dojurio na konju, sam-samcit iz Kolašina. Odmah je NASRNUO NA MAJKU DA SE SJARANILA S ODMETNICIMA, PSUJUĆI JE I RIŠKAJUĆI JE ČIZMAMA. Odrekavši se svojih potajnih pogleda, već zakrvljen s odmenticima, otac je sada išao do kraja. PODIVLJAO, OĆERAO JE MAJKU IZ KUĆE. S NJOM SMO SE I MI ĐECA NAŠLI U ŠUMI, NA SNIJEGU, U RIDANJU I SUZAMA”.

„Kad je otac otišao, svi smo se vratili kao da ništa nije bilo”. I mali Milovan Đilas je jatak Todoru Duloviću i njegovoj grupi. „Komiti su i dalje dolazili”, zapisao je, „ali rjeđe i skrivenije; SAD TO SVI KRIJEMO OD OCA, DOGOVORNO BEZ DOGOVORA”.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Da, to je zanimljivo kod takvih ljigavih tipova. Pre samo sat vremena je siktao na "Posrbice", a ovamo "prezirem one koji mi zabranjuju da se izjašnjavam kako želim"

Upravo tačno!

Da kaže otvoreno da je srbofob, da mrzi Srbe iz dna duše, da je rasista i sl. to bi bilo još poštenije. Jer uvek treba ceniti kada je neko iskren i otvoren, pa i znaš na čemu si. Ali ovo, ujutro širim antisrpske nacionalističke sentimente, a po podne 'prezirem sve nacional-šoviniste'.

Vojislav Nikčević i Radoslav Rotković su u staroj SFRJ bili šikanirani kao rušitelji bratstva i jedinstva, izdajnici i nacionalistički radnici koji se bore za urušavanje federacije i raspirivanje mržnje na nacionalnoj osnovi. Kada sam ga bio upitao da barem komentar neki baci o njim, nije se hteo ni oglasiti, zato što oni to za njega nisu. Verovatno su za njega to nacionalni heroji (pretpostavljam). Ali u isto vreme SFRJ je bila super država koja se borila protiv nacionalista...ovaj, pardon, dok god to radi protiv drugih naroda.

Ako uspeš da iz njega izvučeš da konačno navede neke primere crnogorskog nacionl-šovinizma, reći će ti verovatno pa to kod nas ne postoji nema ih...zato i prezirem.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Za vas koji vrijedjate ne zaslužujete bolje.

Hoće li opet ova optužba ostati nerasvetljena, jer je već ko zna koji put ponovljena, ili da definitivno zaključimo da si ti bezobrazni lažov i provokator?

 

[Stari Crnogorac]

Strah od iznenadnih komitskih osveta – nije bezrazložan. Đilas piše da su u obližnjem selu komiti „upali u kuću jednoga seljaka, za koga su vjerovali, možda i s pravom, da je opasan špijun. Počeli su da piju i jedu. A dok su se tako gostili, njega su polako okretali na ražnju, uz ognjište”. Kod Umukla Vira, blizu Kolašina, „pobili su desetak vojnika, koji su tuda mirno prolazili”.

 

[Stari Crnogorac]

„Komitstvo je”, tvrdi, „opadalo brzo, ostavljajući za sobom krvave i nejasne tragove – kao da su komiti, ginući junačno i tonući u sve grublja nasilja – i sami šćeli da zamrače ono za što su se borili”. Ali, priznaje, nije uvijek bilo tako. Đilas, krajem 1923, tada 12-ogodišnji učenik škole u Kolašinu, svjedok je pogubljenja heroja Milovana Bulatovića, kada se „na izvršenje kazne – strijeljanje, slegao grdni narod”.

„Malo pognut i blijed, ali mirna i čvrsta koraka, Milovan je pošao vezan između žandarma, ka raki iskopanoj ukraj grada”, a „kada se našao vezan za kolac, nad rakom, gledajući otvoreno u niz puščanih cijevi – nije dao da mu oči zavežu. On je najednom dobio volju da se oprosti od svoje zemlje. Iz punih grudi uzviknu: ‘ZBOGOM CRNA…!’ Htio je reći: ‘ZBOGOM CRNA GORO!’ Ali nije stigao da dovrši – plotun ga je na toj riječi preśekao”.

 

[Stari Crnogorac]

U rano proljeće 1923. gine i Todor Dulović. „Bio je pošao u Vasojeviće, da sveti nekoga svoga pobratima”, veli Đilas. „Zanoćio je u kući pobratimova brata, taj ga je i izdao policiji i stavio mu u piće opoj”.

„Todor je zaspao u sobi. Radojica Orović zaspao je u predsoblju – žandarm ga nije ni primjetio kad su zapucali na Todora. Od plotuna se ugasila lampa. Radojica je jurnuo u mrak, ali su ga u hrvanju živa uhvatili. Žandarmi su ušli unutra. Izrešetan mecima, Todor je bio živ, iako u nesvijesti. Počeli su da pucanju u njega i da ga bodu bajonetima. Ali on – pričali su – nije htio da umre. POTPUNO SU GA ISKASAPILI, NIJE IMALO OD NJEGA ŠTO U ZEMLJU DA SE BAČI”.

 

[Stari Crnogorac]

 

[Александр Григорьевич]

*******

Ђе си блаворе, што има?
Прво да се описмениш, да научиш сва слова, после дукљаниши и балави!