ОПАСНА АНТИСРПСКА КЊИГА
Ових дана читам и прелиставам странице књиге “Повијест Хрватске”, аутора Драгутина Павличевића, треће допуњено издање које се могло купити на недавно завршеном Београдском сајму књига.
У масовној продукцији великохрватске националистичка квазинаучне литературе у савременој Републици Хрватској, ова књига има посебно место и значај јер се њоме настоји “документовано” приказати историја хрватског народа и његове државе од најстаријих времена па до наших дана. У склопу те историје приказују се и односи хрватског народа са српским народом и другим суседним народима.
Књига је штампана на 630 страница квалитетног папира, у укусном тврдом повезу. Опремљена је бројним илустрацијама и историјско-географским картама у црно-белој техници и колору, регистрима имена и географских назива и другим прикладним додацима. Учињено је све да недовољно упућеном читаоцу изгледа као озбиљан, систематичан, веродостојан научни рад.
Међутим, иза таквог привида врсте и карактера те књиге, крију се бројни и крупни фалсификати даље и ближе прошлости, конструисани на начин који одговара великохрватским политичким тежњама савремене генерације хрватских националиста. А те тежње усмерене су нарочито против српског народа и државе, посебно против делова српског народа у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Намена овог текста не допушта да се ти фалсификати детаљно наведу и анализирају, па ћемо се огранчити на само неколико примера.
Кад описује прве векове прошлости Хрвата после досељења на Балкан, аутор, на више места где се у историјским изворима помињу Словени као учесници неког догађаја или збивања (на пример учешће у освајању града Сипонта у Италији), име Словени самовољно замењује именом Хрвати, настојећи да неосновано увелича значај и улогу Хрвата у то рано време. Глорификује рану прошлост Хрвата истицањем да су они, први од свих словенских народа, стекли писменост, примили хришћанство и западну (више пута наглашено) културу. Жели да створи утисак да су Хрвати били главни и највећи словенски народ који се доселио на Балкан. :-)
Рана хрватска феудална држава приказана је у таквим територијалним размерама какве у стварности никада није имала. У периодима владавине краљева Томислава и Петра Крешимира (X и XИ век), Хрватска се, на мапама у тој књизи, простирала од Истре до Бајине Баште, односно реке Дрине, иако толика никад стварно није била.
Српске области у Јадранском приморју и његовој дубљој залеђини, од реке Цетине до реке Бојане, односно садашње државне границе СЦГ и Албаније, приказане су као “Црвена Хрватска”. У књизи се на више места инсистира на постојању наводне “Црвене Хрватске” у историји, иначе, непознате и непостојеће територије. То је један од познатијих фалсификата хрватских националистичких псеудо-историографа.
Босна и Херцеговина су приказане као искључиво хрватске “повијесне” земље, а Црногорци као потомци “Црвених Хрвата”.
Не признаје се престанак постојања хрватске феудалне државе, окупиране од Мађара 1102. године, него се прича о некаквој “Краљевини Хрватској” у наводном државно-правном континуитету, односно непрекидном трајању све до 1918. године. На мапама наводне Краљевине Хрватске из 1358. и 1469. године, та фантомска, непостојећа држава се, у тој књизи, простирала од Истре до Земуна и од Јадранског мора до садашње границе са Мађарском.
Аутор и не скрива анимозитет према српском народу. Србима “спочитава” великосрпске политичке планове и настојања, а српској цркви агресивност у наводном превођењу католика у православље.
На другој страни, благонаклоно приказује усташку НДХ и минимизира њене геноцидне злочине.
За распад бивше СФР Југославије и потоња ратна збивања окривљује, наравно, искључиво Србе. Не цитирам атрибуте којима нас поближе означава и карактерише.
Поводом другог издање те и такве књиге, аутор је добио Државну награду за знаност Републике Хрватске за 2000. годину.
На тој и сличним књигама одгајају се нове генерације хрватских интелектуалаца и “бојовника” који ће, претпостављам, пре или касније, поново јуришати на српска села и градове, с мржњом у срцима, уверени да је правда на њиховој страни и да они с правом желе да исправе “повијесне неправде”, наводно нанете њиховим прецима и њиховој нацији.
Та књига и друге, њој сличне, умањују значај и уверљивост љубазних речи које размењују водећи хрватски и српски политичари о унапређивању међунационалних и међудржавних односа.
Шира српска јавност није упозната са постојањем, садржином и значајем такве литературе, не само у Хрватској него и у Федерацији БиХ, а требало би да се упозна и помало забрине.
Никола Наранчић