На дан петог октобра имали смо 110 хиљада војника.
Према тадашњим плановима одбране од елементарних непогода (поплаве, земљотреси, пожари, суше...) у сваком тренутку, а то значи максимално у 24 сата, могло је бити ангажовано преко 70 хиљада војника.
И то не било како и не голоруки већ врло организовано са огромном борбеном и неборбеном техником и специјализованом опремом и средствима - чамци, амфибије, хеликоптери, оклопна средства, тешки камиони, инжињеријске тешке машине, пумпе...
И што је најважније у таквим приликама нису "кризни штабови" командовали војском, већ је било обрнуто.
Ево примера - управо у Обреновцу је постојала својевремено инжињеријска бригада са горе наведеним средствима и опремом.
Тврдим, да није угашена, сама би, и то превентивно решила, катастрофу коју смо доживели.
Тадашњим војним стручњацима (ови данас не спадају у то, част малобројним изузецима) нису били потребни никакви цивилни "експерти" нити битанге и незналице из политичких структура, да крену самостално у превентивно деловање на основу података метереолошке службе којом је војска располагала независно од друштва и која је била веома снажна и прецизна.
Војни планови би били задејствовани независно од нечијег калкулисања.
Уосталом, сетимо се разноразних догађаја из тога доба.
Шта смо урадили од петог октобра на овамо, а посебно од 2005. и затим, у финишу, од 2008.?
Уништили смо и распорадили опрему и средства неколико инжињеријских бригада и десетина самосталних (у оквиру армија, корпуса и бригада) инжињеријских батаљона и чета и целокупне снаге свели на само једну инжињеријску бригаду малог бројног стања и припадајуће технике и средстава, без резервног састава.
И то за целокупну земљу.
И, ево трагедије.
Коментaр са сајта нспм.
