У монархији, вођа партије не би могао да јури место шефа државе,
већ место шефа Владе.
Политичар може да превари народ лажним обећањима на изборима. Али кад тако добије власт, добија крхку власт на месту председника Владе.
Краљ као шеф државе не излази на изборе, па не може да повуче народне масе лажним говорима и лажним обећањима. Чак и да хоће, не може. Чак и да је луд као Психо, не може. Јер он не иде на предизборне митинге и не бори се за гласове. Он не може ударом на емоције бирача да повуче бирачко тело ка себи, јер не би имао механизме за то. Нема партију, нема за шта да се бори (за гласове). Ако се нека партија прозове Краљевска партија, опет та партија има другог лидера, који јури место председника Владе. А та партија је иста као и све остале.
Свака диктатура долази тако што диктатор победи на поштено организованим изборима, а онда јури место предсендика. Изузетак је Хитлер, који је са места Канцелара приграбио сву власт.
Укидањем места председника, уклањамо добар део могућности да неки политичар постане диктатор.