Ako mislis da fuzija NIJE lancana reakcija, onda nemas pojma o elementarnoj fizici.
Fuzija nije lančana reakcija kao fisija, u smislu lavine, tj da mali poremećaj poput bačene grudve pokrene, oslobađanje velikih količina energije. Inače ispravan naziv za rakcije tog tipa bio bi regenerativna a ne lančana.
Odgovor na tvoje pitanje:
Gde je to neka konstantna sila zaustavila lancanu reakciju - progresivno narastajucu silu?
Mozes li da necim stegnes bombu i da ona zapocne eksploziju, a da onda stane sa njom?
glasi:
U svakom fisionom nuklearnom reaktoru do sad napravljenom sa nečasnim izuzecima u Černobilju i Fukušimi.
Kod fuzije naprotiv, preduslov je veliki pritisak. Prvi pokušaji sa fuzijom, tj hidrogenskom bombom su propadali jer je reakcija tek krenula, oslobodivši dosta toplote, pod kojom se sve razletelo, i pritisak koji je preduslov za reakciju je opao. Sve je stalo uz jedno malo puf. Kod bombe na kraju i treba sve da se razleti, ali taj pritisak treba da se održi dovoljno dugo da se obezbedi, da reakcija poodmakne, da bi se oslobodile dovoljne količine energije. Do sad se ispostavljalo da je fuziju teško kontrolisati zbog veoma oštrog praga nastupanja reakcije, (pojam iz teorije upravljanja sistemima), a ne zato što je ona lančana iliti regenerativna jer ona to po svojoj suštini nije. To je bitna razlika
Oštri pragovi reakcije se umiruju integracijom u stepenu negativne povratne sprege, laički rečeno uvođenjem velike inercije kao protivteže praskavosti, kao kad jako promenjivu temperaturu logorske vatre na vetru umiriš tako da na nju staviš veliki lonac sa vodom da se greje. Temperatura u loncu raste polako i mirno kako na malom i tako na malo većem plamenu, koji se i ne može fino kontrolisati zbog vetra. U zvezdama se upravo to dešava. Praskava i nestabilna ali ne i lančana reakcija se, umiruje velikom masom koja, bez obzira na tok reakcije, daje jedan stabilan pritisak. Izbliza gledano reakcija jeste haotična i daleko od bilo kakve stabilnosti, ali sa dovoljne udaljenosti posledice te reakcije su dosta ujednačene. Kada bi na zemlji bilo moguće obezbediti toliko stabilan megapritisak kao u unutrašnjosti Sunca, imali bismo fuzioni reaktor koji može da se kontroliše na dugme.
Mislim da bi ovo trebalo da bude jasno.
Ima pokušaja da se fuzija kao i druge reakcije i pojave, objasne na načine potpuno različite od ovih klasičnih što je uvek veoma zanimljivo, ali svaki od tih načina zasniva se na suštinski drugačijoj predstvi i razumevanju osnovnih realnih događaja. Ako pak želiš da u okviru standardnih postavki, samo preformuliđeš njihova tumačenja, kako bi dao suštinu tvojoj novoj postavci, to onda ostavlja utisak lakoumnog jurišanja na vetrenjače, metafora je iz Servantesovog dela "Don Kihot" i obara se lako isto koliko i nervira, a sve i da je bazirano na konzistentnom modelu bitno drugačijem od klasičnog. To je zato što se u istupima te vrste ne naglašava dovoljno odstojanje novih postavki u odnosu na klasične okvire i odavno potvrđene pretpostavke.
Insistiraš na nepreciznom pitanju puštajuči druge da neposredno generišu konflikt. Posle bude, nisam ja ništa, ja sam samo pitao. Stari fazon ali još uvek pali na Balkanu i sličnim mestima.
Pomirenje modela je proces koji, da bi dao pozitivan rezultat, treba da polazi od njihovih sličnosti ili neretko podudarnosti gradeći hibrid. Ako pak želiš negativan rezultat, ne treba uopšte da se trudiš oko izazivanja konflikta podvlačeći suprotnosti, jednostavno udri golom silom, što bude sirovija i jaća efekat uništenja če biti izraženiji.
