Pokušaj opisa jedne večere uglednih glava u Parizu – Francuska
Oni koji bogobojazno . . .
Oni koji gojazno . . .
Oni koji trobojno
Oni koji svečano otvaraju
Oni kojima se čini
Oni kojima se čini da im se čini
Oni što kroz gusto granje a na mesečini
Oni što imaju i na strani
Oni što pomalo grickaju
Oni što srce paraju
Oni što nema toga na svetu čega bi se
Oni što uvek sa velikim slovom
Oni što sve po notama
Oni što glancaju da se sve cakli
Oni sa stomakom
Oni što pogled obaraju
Oni što umeju da iseku pile
Oni što su ćelavi sa unutrašnje strane glave
Oni koji blagosiljaju početak lova
Oni koji gospi zamka prvu divljač darivaju
Oni što ustajte mrtvi
Oni što bajonetiraju . . . jer
Oni što daju topove deci
Oni što daju decu topovima.
Oni što plivaju a ne tonu
Oni koji se nikad ne zajebune
Oni kojima džinovska krila smetaju da lete
Oni što u snu sade srču od flaša po Velikom kineskom zidu
Oni koji izigravaju vuka kad jedu ovčetinu
Oni što kradu jaja a strah ih je da ih skuvaju
Oni koji imaju četiri hiljade osamsto deset
metara Mon Blana, trista Ajfelove
kule, dvadeset pet santimetara oko prsa i
tim se diče i ponose
Oni sto tegle iz sise majke im Francuske
Oni koji sve trče, lete i svete nas, svi oni, a
I još mnogi drugi, ulazili su gordo u
Jelisejsku Palaču tako da je šljunak
sve škripao pod nogama, svi oni tiskali
su se i hitali jako, jer se održavala
velika gala večera odličnika i uglednih
glava a svaki pak bejaše sebi namestio
glavu koja mu je bila najpotrebnija.
. . . . . . . . .
Napolju, to je proleće, to su životinje, to je cveće, iz Klamarske šume cuju se deca kako se zezaju još dalje od meseca, to je proleće, igla u punom gasu vrti se ko luda u kompasu, par cvikera – stariji model, uskače u bordel, da protera kera, i velika dolihocefalna ženka, za koji trenutak, luda od strasti, na mehki divan samo će pasti.
Toplo je. U divnom danu, riboni k'o palidrvca, traze šibicu da se protaru i odmah da planu, proleće je, bubuljice gimnazijalaca, a evo tu je i sultanova ćerka i krotilac mandragore, tu su pelikani, cveće na balkonima, tu su kantice za polivanje – pravo proleće.
Sunce sija za sve, ne sija jedino u tamnicama, ne sija za one koji rade u rudnicima, za one koji ljušte ribu
one koji jedu ukvareno meso
one koji izrađuju ukosnice
one koji naduvavaju prazne flaše koje drugi piju pune
one koji seku hleb nožem
one koji ne znaju šta treba da se kaže
one koji muzu kravu a ne piju mleko
one koje ne uspavljuju kod zubara
one koji svoja pluća pljuju u metrou
one koji u podrumima prave naliv-pera kojima
će drugi pisati na svetlu da je sve u
najboljem redu
one koji bi imali i suviše da kažu da bi to mogli reći
one koji su našli posao
one koji ga nisu našli
one koji ga traže
one koji poje konje
one koji gledaju kako im pas umire
one koji svoj hleb svakidašnji imaju uglavnom sedmično
one koji se zimi greju u crkvama
one koje crkvenjak tera da se greju napolju
one koji tavore dane
one koji bi hteli da jedu da bi živeli
one koji putuju pod točkovima
one koji gledaju kako protiče Sena
one koje zaposljavaju, otpuštaju, povećavaju
im, smanjuju im, preraspoređuju ih,
pretresaju, nameštaju im kosti
one kojima uzimaju otiske
one koje nasumice izvode iz reda i streljaju ih
one koje teraju da defiluju ispred Kapije
one koje se svuda loše osećaju
one koji nisu nikada videli more
one koji mirišu po lanu jer rade sa lanom
one koji nemaju tekuću vodu
one koji nebesno plavo znaju kao boju uniforme
one koji posipaju so po snegu i to za savršeno
smešnu nadoknadu
one koji stare brže od ostalih
one koji se nisu sagli da podignu pribadaču
one koji umiru od dosade nedeljom posle podne
jer osećaju da dolazi ponedeljak
i utorak i sreda i četvrtak i petak
i subota
i nedelja posle podne.
1931.
и срце 
