Drugo su
Srbi (Surffen), koje
oni zovu Vlasima (Wallachen), a
mi ih zovemo
Zigen (Ćići, Čiči)[77] ili martolozima[78]. Došli su iz mjesta Smedereva (Smedraw) i grčkog Beograda (griechisch Weussenburg)[79], a vjere su sv. Pavla (Sanndt Pauls)[80].
Slovenci su zvali Vlasima i one pravoslavne koji su se u XVI vijeku doselili iz Bosne i naselili u jugoistočnoj Kranjskoj, u Bojancima, Marindolu i Žumberku. ...
Dakle, kada Kuripešič kaže da oni (Slovenci, tj. Kranjci) Srbe zovu Ćićima, misli na Srbe u Bojancima, Marindolu i Žumberku - srpskim enkavama u kranjskoj teritoriji. Ovi Srbi su štokavci, ijekavci, u slučaju Bojanaca doseljeni sa reke Bojane, baš negde u vreme Kuripešičevog putovanja. Nameće se pitanje zašto su ovi čisti štokavci, štokavski ijekavci, za Kranjce - "Ćići"? Najverovatnije da je kod Kranjaca na nekoj razini postojalo poistovećenje Srba Bele Krajine i Žuberka sa obližnjim Istarskim Ćićima. Na kojoj?
Белокрајински Срби имају стандардну српску ношњу:
Срби у Белој Крајини
документарни филм "Ускошка дедишчина Беле Крајине"
http://tvslo.si/predvajaj/uskoska-dediscina-bele-krajine/ava2.56688081/
Ове беле паналоне, са ушивеним украсима су тзв Беневреци, а колико памтим, и истрорумунски "Ћићи" их исто зову, можда "беноврек".
Ćići, gravura porodice iz druge polovine XIX v., нема беневрека на овој слици, ал марама је, као код сиротијих Срба (и свих Влаха) забрађена, опанци су ту кљунасти..
Zbog svega toga Srebrenina teza o Ćićima kao pravoslavnim Srbima deluje plauzabilno.
Ја морам мало да се оградим, јер моја почетна теза да је ић-ић-ић , од српских презимена прерасла у Ћић и Ћићи, и утицала на име планине Ћићерије,
пала у воду с обзиром на италијански назив планине, записан пре пресељења православног становништа у Истру.
Кад сам бистрила истро-румунски речник вадила сам српске и србофоне речи (уз онај видео где деда изговара ћинћ, а не цинц; где рекосмо заједно ваљда да је говор мешавина влашког и српског), али нисам погледала "романизме" одн. које су и какве влашке речи записане да се говоре у Истри (осим оних презимена што сам тумачила и која имају порекло у влашком). Заморно ми је да листам реч по реч на нету, ако ми ко приреди тај списак речи, ја ћу да седнем да упоредим.
Да то нећемо моћи да растумачимо до краја, сигурна сам, јер ћемо опет да се саплетемо на питање да ли су Власи Срби са латинофоним речима, са заостатком из времена Римљана или посебан неки народ? Ту где су у Истри, на реци Рашки (одакле баш тај назив за реку?), они су последњи- најзападнији Илири..та река Рашка је граница између Илира и запада.
Тај влашки језик је потпуно необрађен стручно , још увек незаписан , али површним мојим оком гледано : скоро сви термин везани за становање и земљорадњу су узети од Срба , као и имена неких животиња (гуска,кокош напр; име за вола/бика је слично српском) а доста глагола је слично латинском, као и имена месеци , што ми је још увек главоломка- зашто тако? Ако су Срби, имали би своје глаголе, не само именице,ако су Римљани или поримљени, па знали би и неку именицу , именовали би и неки предмет.
Ево вам пример мешања (сталног и константног)- те "цице" у српском су "дојке", а на влашком је напр сестра "дајка". Варирано мало, али може да се схвати да је реч за сестру потекла од чињенице да је "на истој цици" одрасла. Зашто је сад једна тако битна реч изведена од дојке, кад је дојка цица?!
Тандури је некад раније поставио један кратки цитат из дела неког путописца који је изненађен овалним и продуженим обликом неке моровлашке "цице", а у српском језику кад се "-ојка"јави у личном имену , увек делује као аугментативни опис (Радојка, Милојка), па је мени чак слично и "радодајка", где је сад та што радо даје - "дајка" истоветно са сестром на влашком. А девојка се каже "фата" (јер се вата?? хвата?? уфатиш је, не уфатиш је...побегне ти кроз шикару)).
Слично сам размишљала кад сам исписала ону бројалицу о две и четири цице. У првом стиху одређено је да печурка има једну ногу (пишуор или пишор у изговору, где је то ш тако звучно да се чује више као ћ), и тај се израз римује са влашким називом за сина - фишуор или фишор (опет са звучним ш што се чује као ћ).Како су то извели? Мени то пре свега личи на ономатопеју пиш-пиш, и у српском се користи, с поносом, да је син "пишоња", јер има пишу. (трећу ногу))
А не знам да ли знате то, код Влаха источне Србије напр.( у изолованим брдима, без струје и путева у време све до ЈБ Тита) жене су биле увежбане да пишке стојећи, што им је економичније јер доњи веш нису носиле испод сукњи и прегача (израз за кецељу им је изведен од прегаче) , а вечито су на неким брдима, уз стоку или у пословима око стоке.То се променило са млађим нараштајима и увођењем струје, домета ТВа и тако то,, мада сам скоро читала о неким Дражиним четницима, који су, све до своје природне смрти 1972.г., били Дражини четници у тим влашким источносрбијанским брдима- пропустили су и време Информбироа и Озне и Удбе и одлучно"не" Стаљину, ниу били у опасности од интернирања на Голи оток, нико за њих није знао - потпуно су та брда изолована од остатка света.
Наравно да источносрбијански Власи, са латинофоним речима., могу да буду пресељеници из Олтеније или неке друге Влашке, опет у средњем веку, ине морају да буду у тим брдима од памтивека, али да ЈБ Тито није спровео електрификацију, ми не би сазнали да може да се свира у "дудурејш"(опет звучно ш као дудурејћ звучи )- као што су бабе Влајне то радиле кад су их посећивали етномузиколози по просеченим путевима кроз шипрајже и букове и борове шуме и прашуме. Име је везано за "дудук"- општи балкански дувачки инструмент чије је опште име изведено (претпостављам од ономатопеје- ду-ду-ду) , а баба уствари свира тако што држи перца од празилука у устима.
Још, има мешавине српског и влашког код Влаха у Влашкој, што је данас Румунија. Напр. после Никопољске битке, влашки војвода у камен урезује, као спомен на победу, речи у којима је израз , сад парафразирам "овде ја,..војвода, ИЗБИВАТ Турке", што је такав један уобичајен српски израз- и као облик "избио сам", "изубијао", "пребио" "истукао" "потаманио" , али и "избувао сам га" (истукао-згњечио као вашку, одн. буву).
Онда још, једна чудна ствар, влашка именица за воду "
апа" истоветна је неким облицима за воду-"апа", одн. реку у старопруском Old Pr.
ape ("river"), што је исто у староперсијском
ap -; а код Латина је, пишу:
.Latin amnis (der.< arch. Latin *abnis)
Шта је сад и ко је старији, дал етимолошки постаје кв>п, или п>кв ? Ако је код Латина абнис>амнис, како је изведено Акуа?
А да су Власи преузели од Латина "аква" никад не би то изговорили апа, него другачије.Да од написаног AQUA Влах прочита апа? Нема шансе.
Овај лингвиста (Walde-Pokorny, Julius (1959). The Indogermanisches etymologisches Wörterbuch (IEW, "Indo-European Etymological Dictionary") and notes. овако решава ствар)
*ab- ("water", "river")...It derived from akwa (shift kw>p, gw>b), па испадне да су староперсијанци извели "реку" од Римљана, нису је никако звали док се не појавише Римљани
Eto. Gotova tema. 
, с обзиром да сам се распитала добро о терминима сада