Зашто се Николић баш сад исповеда?????
..........................
После мајчине смрти годинама се нисам смејао
Данас мислим да сам најбогатији човек на свету, синови су израсли у честите људе, који имају своје породице, а Драгица и ја имамо складан брак и још увек смо пуни љубави
Брат и мајка су погинули пред бараком у Крагујевцу, где смо живели. Та породична трагедија ме је обележила за цео живот
Мајка је покушала да спасе брата, загрлила га је обема рукама и вукла ка себи. Струја их је тресла неколико минута. Мајка је ту издахнула, а брат је преминуо у амбулантним колима на путу за болницу
Живео сам у страху да не изгубим и оца, али шест година после смрти мајке и брата умро ми је отац. Преминуо је у чекаоници док је стајао у реду да га лекар прими
Мој старији син Радомир је добио име по мом оцу, а млађи Бранислав по мом брату
После очеве смрти напустио сам факултет, запослио се као грађевинац на изградњи пруге. Мислио сам ћу заувек остати сам
Мајку и брата изгубио сам у 13. години, са 19 сам остао без оца, ти ожиљци на души никада се неће зацелити
Покушао сам да спасим брата, вукао сам га за одело, али би ме струја сваки пут одбацила. Хтео сам да га одвучем, да га спасим, вриштао сам на сав глас али није могло
Драгица ме је вратила у живот, увек је била стрпљива са мном
Није довољно да човек буде успешан, ситуиран, да га уважавају и поштују, ако нема складну породицу, није успео у животу. Ја своју чувам као мало воде на длану, а они, супруга, синови и снаје знају кроз шта сам прошао као дете, па се труде да увек сви будемо на окупу, да имам тај осећај припадања породици који као дете нисам осетио. Мајку и брата сам изгубио у истом дану када ми је било тринаест година, а без оца сам остао у деветнаестој. Те ожиљке још носим на души, почиње причу Томислав Николић, председник Српске напредне странке.
Иако је лидер најјаче опозиционе партије, човек који је на последњим председничким изборима добио више од два милиона гласова грађана, Николић каже да трауме из детињства ништа не може да надомести.
- Као мали сам се често питао, Боже, зашто се ово баш мени дешава? Зар ћу цео живот да будем сам? У једном тренутку сам се чак и помирио са том чињеницом...
Смрт на кућном прагу
Томислав Николић каже да се у мислима често враћа на дан када је остао без брата и мајке.
- То се догодило 1965. године пред нашом кућом... бараком у радничком насељу у Крагујевцу. Ту је живело много радничких породица, све кућица до кућице и увек је одзвањала дечја граја. Тог дана деца су направила змаја, али су уместо канапа ставили получеличну жицу, а изнад барака је пролазио велики далековод. Брат Бранислав који је тада имао седамнаест година играо је шах у дворишту са једним од комшија, старијим човеком. Када је видео шта деца раде скочио је да им узме змаја да неко не би настрадао. Деца су почела да му отимају, да вуку змаја и он је пао на далековод.
Сви су држали тог змаја. Мајка Живадинка, која је прала веш у дворишту, видевши шта се дешава потрчала је ка брату. Обема рукама га је загрлила, покушала је да га повуче ка себи. Струја их је тресла неколико минута. Мајка је умрла, а брат на путу до болнице...
Малишани који су желели да пусте змаја, спасили су се, прошли су са опекотинама. Томислав Николић, у то време тринаестогодишњи дечак играо се са друговима на другом крају града.
- Дошао сам кући буквално неколико минута пошто је змај пао на далековод, а минут пре мене стигао је и мој отац Радомир са посла. Отац је одмах отрчао до шупе и узео ашов да прекине жицу како би могли да им помогну. Када сам видео шта се дешава, залетео сам се према гомили. Покушавао сам да помогнем брату. Струја га је тресла. Мајка је већ лежала на земљи мртва. Вукао сам га за одело, али би ме струја сваки пут одбацила. Покушавао сам неколико пута тако, пружао прсте ка његовој мајици, хтео да га вучем, да га спасим, вриштао сам на сав глас али није могло. Неко је већ позвао Хитну помоћ и на путу за болницу мој брат је преминуо
Сам на свету
Остао је сам са оцем, висококвалификованим пушкаром у фабрици оружја који је радио по цео дан како би он и син могли пристојно да живе.
- По цео дан сам био сам. Отац је много радио, а ја....ишао сам у школу, учио, али то више није било то. Нисам имао мајку, изгубио сам брата... Дуго је времена прошло од тада док се нисам поново насмејао. Истина, имали смо помоћ, комшинице које су биле добре са мајком су водиле рачуна о мени, помагале ми у сваком смислу, али мајка је мајка. Друго, после губитка мајке и брата почео сам да стрепим за оца. Кад останете без родитеља, без дела породице увек се бојите да би нешто могло да се деси и ономе што имате. Стално ми је пролазило кроз главу шта ако сутра останем и без оца, како ћу онда, шта ће бити са мном, где ћу и са ким, зар да останем сасвим сам....
Игром судбине то се и догодило када је Николић имао деветнаест година и већ био на студијама права у Београду.
- Нисам био уз њега када је умро. Све се догодило некако... Бесмислено. Сећам се да се разболео у понедељак, отишао до амбуланте у „Заставу" где су му отворили боловање недељу дана. Лежао је кући, а онда му се после шест дана слошило и са комшијом је отишао код лекара у градску болницу. Док су чекали да га лекар прими преминуо је у чекаоници. Да ли му је срце стало, или је био неки вирус.... Не знам, али од тог дана сам начисто изгубљен. Моји најцрњи снови су се остварили, остао сам сам - сећа се Николић.
Љубав ме је вратила у живот
....
Драгица је главна
......
http://www.pravda.co.yu/dogadjaji/5923/posle-machine-smrti-godinama-se-nisam-smeao
Ma vidi covek da nema nikakve vajde biti radikal.
