gost 292874
Aktivan član
- Poruka
- 1.694
Ima nesto cudno, kad god mi pridje neko, dobro, sada mislim na muski pol, krenem ili da se smejem ili pobegnem, a pobegnem bas iz tog razloga da ne bih krenula da se smejem i da ne pomisli covek da sam caknuta, slabijeg uma, ili nesto jos gore...jedan me je pitao da ne volim mozda suprotni pol, naravno,nije rekao to tako suptilno..sto naravno nije istina, a evo zasto se smejem zapravo: smesno mi je,ovo: smenso mi je sto se to meni desava, u stvari, do juce smo bili klinci, ja i sada nas smatram klincima, 19 godina, i zato, ne znam, smesno mi je, ne znam, zapravo: sve me to podseca na neku scenu iz knjige, filma, i onda zamisljam kako bi taj lik reagovao i kako bi tekla dalja konverzacija, setim se toga i bi mi smesno sto se to meni desava, mislim, do malopre smo se igrali sekretarica i kojecega..kad smo pre toliko odrasli?? i kad sma dobijala indeks, devojka sa fakulteta vodila me je do jednog odeljka i jedva sam suzbijala smeh, i videla sam da me gleda kao lujku, a smesno mi je bilo upravo to, ja na fakultetu, kad smo pre stigli do toga..znam da zvuci glupo, zanemarljivo, i, pa, retardirano,priznajem. ali stvarno je ozbiljno: to se desava i u onim kljucnim,ozbiljnijim situacijama.I kada sam u srednjoj sasvim ozbiljno besedila na neku temu iz retorike, iz cista mira bih postala svesna situacije i osetila bih da se smejuljim i onda bih sve zbrzala,a opet, primeti se. kad sam isla da se uclanim u omladinsku sa prijateljicama morala sam da zamolim drugaricu da i za mene doda jer sam znala da cu se smejati. mislim, do juce smo bili klinci, kad smo pre toliko odrasli, jednostavno, ne mogu, ne mogu, ne mogu i ne mogu da prihvatim to! i sve se plasim i kada jednom budem bila ina razgovoru za posao i u tako nekoj slicnoj ozbiljnoj situaciji (eto kako mislim i o ozbljinim stvarima sad :d), znam sebe, krenucu da se smejem, i nista- sve pada u vodu..i tako kada krene neka ''odrasla'' ili ''scena iz knjige'' situacija,krenem da se smejem, znam kako zvuci, znam da je glupo, retardirano, ali ne mogu, ne mogu se osloboditi toga! i znam- kada odrastes, to ce sve nestati,uzbiljices se,blablabla..i znam da bi trebalo da si u 19 -oj vec uoblicena licnost. znam ja svu tu teoriju..ali.. znam sebe i znam da necu, i pokusala sam sve..to jest, i dalje pokusavam i zato i ispadam cudak. razmisljala sam, da nije posredi nesto gore, da ne treba mozda neko nadlezan da se ukljuci? posto me stvarno izludjuje to i ne mogu da kontrolisem..postoji jos cudnih stvari,ali osecam ako bi se ovo resilo resilo bi se sve. 
znam da zvuci trivijalno,ali,nije, stvarno,a ne mogu da se oslobodim toga..u stvari, ne znam sta je potrebno, kako uopste da se oslobodim toga??
znam da zvuci trivijalno,ali,nije, stvarno,a ne mogu da se oslobodim toga..u stvari, ne znam sta je potrebno, kako uopste da se oslobodim toga??
