ISPIT
Đavo protegnu noge preko radnog stola, diveći se svežem manikiru na kopitama, počeša repom teme i reče:
- Izvuci!
Mihael pretrnu. Ranije, dok je bio u drugom svetu, polagao je više desetina ispita, popunjavao više od stotinu testova, rešavao komplikovane mozgalice na raznim koledžima, ali ovde... Ovde nije bilo načina da se na bilo šta duhovno osloni. Ni da se okrene i pljune preko ramena, ni da veže crveni konac oko ruke, ni da se prekrsti. A, ako bi napravio onaj znak prstima..?
O tome nije želeo ni da razmišlja...
Još prilikom prijema, odveli su ih da vide jamu u koju ubacuju izdajnike sotonizma. Neke koleginice sa kursa su već koristile taj prizor za držanje dijete - samo bi se podsetile viđenog i apetit bi ih napustio.
Pokloni se i, oštavši da stoji samo na levoj nozi, pomisli kako mu srećna crna mačka prelazi put, a onda izvuče cedulju.
- Ispitno pitanje broj... - poče glasno da čita...
- Znam - sa dosadom reče Đavo - Ne zaboravljaj gde si... Zasad počinješ dobro - upisujem ti dve crne tačke jer si uspeo da odoliš prvobitnom sujeverju. Ali, da si se čak i zamislio da mrdneš prstima...
Mihael se zaledi. Koji mu je ovo put po redu da se iznenađuje... Da li je opet zaboravio gde je, pred kim je, i šta želi postati?
- Tako je - Đavo klimnu glavom - Želiš da postaneš Stažer-Nečastivi, a ponašaš se kao gnom. Na sreću, još uvek imaš kočnice...
Mihael preblede, što se nije baš najbolje kotiralo u Paklu. I opet pretrnu. Ovdašnje činovništvo je već toliko vremena potrošilo na njih, da ih nadimi ugljevljem i simporom, a on...
- Pa? - Đavo upitno mahnu repom.
- Učiniti zlo čoveku... - Mihael baci pogled na cedulju - Neki Džon... Iz Detroita...
Đavo ga lukavo pogleda. Zatim uze crni dnevnik i nešto upisa unutra. Mihael je bio ubeđen da je dobio ocenu. U ovom svetu stvari su bile poznate pre nego što su se dogodile. Loše je bilo to što su morale da se dogode. A sada je morao da krene na posao, ne znajući šta bi uradio da bi realnim postalo ono što je Đavo video u budućnosti.
Sat kasnije bio je u Detroitu. Džon je bio, naravno, običan čovek, ni po čemu istaknut, zauzet desetočasovnim poslom u kompaniji, retko prisutan u crkvi. Ni star, ni mlad. Do svadbe je bilo još mesec dana, i Mihael odluči da zaigra na tu kartu.
Još iste večeri, kao slučajno, sreo se sa Džonom i predložio mu besplatnu žurku u prisustvu mladih, slobodnomislećih dama.
No, ostao je razočaran nakon što je Džon taj predlog odsečno odbio, pa čak i u crkvu svratio da se ispovedi.
Sledećeg dana Mihael, pažljivo izbrisavši Džonovo pamćenje, pojavi se pred njim kao bogati turista. Porazgovarali su o mogućnosti saradnje između firme i fiktivnog kartela kojeg predstavlja Mihael. Džon je odmah pozvao svog šefa - jer Džon poštuje korporativne zahteve i ništa ne radi mimo pravila.
Trećeg dana, kao i četvrtog, petog, šestog... Kakvo god da je iskušenje Mihael postavio pred Džonom, ovaj je i dalje odolevao. Doduše, nije išao svake večeri da se ispoveda, ali ipak... Jednostavno je odbijao da se ulovi na udicu, uprkos primamljivim ponudama.
Mihael je potonuo. Seo je u mali, zabačeni bar i prestao da razmišlja. Hteo je da se napije, da se sakrije. Ipak, bio je sam... Nije imao ni koristi, ni... E, da je mogao da uradi sve ono - kao Đavo... Samo u jednom trenutku je mogao da sagori protivnika, a tren kasnije bi ga, pogledom na gomilu pepela, vratio, kako bi mogao ponovo i ponovo...
Onda mu je sinulo...
Ubrzo je Džon primio obaveštenje. Daleki stric, koga nikada nije čuo ni video, umro je i ostavio mu mnogo miliona. Plus palatu u Francuskoj, vilu na Madagaskaru, nekoliko fabrika i dve banke sa svim svojim ekspoziturama.
Isprva nije mogao da razume, onda je skakao i vrištao od sreće, a na kraju je seo na malu stolicu na terasi i pomislio na sve to. To je bilo sve - sve što je želeo.
Žašto onda raditi u kompaniji? Zašto se oženiti neprivlačnom verenicom? Zašto da razmišlja kako će naći stan sa, barem, još jednom sobom više? I za koju kiriju? Dokle?
U život mu je uleteo ogroman, blještavi talas, uzdižući ga visoko. Uleteo je u njega, kao surfer uzbuđen izazovom.
Nakon tri meseca, banke su bankrotirale, fabrike su se zatvorile, ispostavilo se da su palata u Francuskoj i vila na Madagaskaru pod hipotekom, milioni su otišli na plaćanje gigantskih dugova...
A Džon se izgubio negde u prljavim talasima skitnica, zaobilazeći drumove.
***
Dobro - reče Đavo i otvori crni dnevnik - Zaslužio si odličnu ocenu. Odradio si najbitniju stvar u našem poslu. I ne zaboravljaj - srešćeš se sa još mnogo nesrećnika. Kod njih će već biti lakše...
- Da - Mihael se duboko nakloni pred Đavolom - Ako želiš nekome da naudiš, daj mu neograničenu mogućnost da ima sve...
Đavo počeša uho tvrdim repom. Zatim laskavo pogleda Mihaela:
- A sada - za tebe. Položio si najteži ispit - Poznavanje Čoveka. Kakvu nagradu želiš?
Mihael u trenutku zamisli burnu noć sa podatnim vilama, oduševljenje raskošnim balskim dvoranama na svetskim dvorovima, kapu-nevidljivku, leteći ćilim, čašu bez dna, torbu novca - bez dna...
Još jedanput se pokloni pred Đavolom:
- Za sada ništa, Vaša tamnosti... Za sada ništa.
