Тада је генерал Недић поклекао. Тадашња српска елита, њених 300 најзначајнијих и најкомпетентнијих чланова, замолила га је, а он је после упорног одбијања и одлагања, прихватио обавезу да формира владу националног спаса и да стане на њено чело. У том тренутку, рекли бисмо, лично је пресудио сам себи. Знао је, а то је крајем 1941. године било опште мишљење, да ће Немачка кад-тад капитулирати, односно да ће свако ко сарађује са Немцима унапред себи ставља омчу на врат. За генерала, међутим, то није било важно.
Бити председник владе у окупираној Србији неминовно је подразумевало и сарадњу с окупационим властима. Да ли се ниво те сарадње могао “дозирати”, умањити или свести на нижи степен од тада оствареног, тешко је рећи и о томе ће историчари и политичари тек “ломити копља”. Било како било, чињеница је да је Недић био сарадник окупатора, да је учествовао у њиховим акцијама, да је спроводио у дело њихове замисли.
С друге стране, чињеница је и то да је најмање пола милиона Срба “спасило главу” управо захваљујући њему и његовим мерама, али не само они. Било је много прихваћених избеглих Хрвата, оних којима се идеја усташтва у Хрватској нимало није допала, али и хиљаде Словенаца који су у Србији пронашли једини спас и уточиште.
И поред обиља материјала и историјских докумената, занимљива је и чињеница да се ликом и делом Милана Недића још нико није озбиљније бавио, да нико, рецимо, на ову тему није бранио докторат, да га ни медији нису превише експлоатисали. Ипак, најбољу оцену лика и дела проказаног генерала, како за “Илустровану” рече Матија Бећковић, можда је изнео сам Недић када је рекао: “Дати живот за своју отаџбину, то није ништа. Смрт траје неколико секунди. Али, дати свој образ, то боли и у гробу. Ипак, мене ће на оном свету срести најмање милион Срба којима сам спасио животе.”